Vučević pohvali zaposlene jer su naše bake i deke, koji su dovedeni za potrebe otvaranja, rekli da su oduševljeni nivoom usluga
Još 2009. godine počela je izgradnja doma za stare u Valjevu. Japanska ambasada je za tu namenu donirala 2,5 miliona evra. No, kako to kod nas biva, pojavilo se “klizište”, pare su potrošene, a objekat nije završen. Vlast veli da je lično Vučić gospodin, 2021. godine, inicirao nastavak radova, nadležno ministarstvo je uložilo 1,2 milijarde dinara i priča je dobila srećan kraj. Na svečano otvaranje je stigao novi premijer Miloš Vučević i svečano je otvoren dom za stare, koji će sa radom početi tek u junu.
PEROREZ
Reporter stigo na vreme, na ulazu vladin protokol, i to tri službenice, potvrdiše akreditaciju, problem nastade oko peroreza koji je novinar imao u torbi, te, po uputstvima obezbeđenja, morade da se udalji na puškomet i odloži opasno oružje.
Već pristigo SNS gradonačelnik Valjeva, tu i SNS načelnik Okruga, ali na te pojave ne treba trošiti artiju, protokol službenica uze objasni kuda će se kreće premijer. Novinar uze ubeleži crveni jastučić na pultu, na kome su bile troje makaze. Sledeća protokol sužbenica daje na znanje da će premijer uđe, obiđe i da izjavu.
Antre svetao, stolovi, stolice, fotelje, dve šahovske garniture, na jednom stolu domine, ima i klupko vunice sa iglama. Tu i nekoliko penzionera, starija žena veli da su oni konkurisali, nadaju se da će biti primljeni, čuli da ima sto mesta, da će biti tri vrste usluge. Njen ispisnik iz ubskog kraja isto konkuriso, ne zna da li će biti primljen, da l’ se plaća, i koliko, ne zna.
U sve stiže resorni ministar Nemanja Starović, ode do šahovskih tabli, sede na stolicu i zaveza pertle. Još jedna protokol službenica pokaza kuda je putanja kretanja. Uzmuvaše se na ulazu, momka i dve devojke sa opančiće spustiše ispred stepeništa, stiže japanski ambasador, postrojiše odbor za doček, postrojiše i SPS ministra bez portfelja Đorđa, koji od redovne škole ima konobarski zanat… Eto premijera Vučevića, sve pozdravi, uze leba i soli, dadoše mu najveće makaze i on svečano preseče vrpcu poklonivši je bez portfelja Đorđu.
Uđoše u zgradu, protokol komandova “Ajmo desno”, svi krenuše desno, v. d. direktor doma, koji je sa temena baco kosu na čelo, objasni premijeru sve što treba, da izgradnja počela 2009. godine, da radovi ponovo krenuli 2021, Vučičević dade upadicu “zaslugom predsednika Vučića”. Službenica protokola sve uvede u oveću prostoriju gde je bio sto za stoni tenis, premijer uze reket i udari lopticu, i japanski ambasador udari lopticu. Protokol službenica zadužena da kaže “idemo dalje”, reče: “Idemo dalje”. Svi uđoše u jednokrevetni apartman; “Prelepo”, izjavi se Vučević, “ovo još nisam video, lepše od hotela”, viđao gerijatrijske centre, ali ovako nešto nije.
SLUŽBENICA ZA ODJAVU
Novinar RTS-a viknu snimatelja “Ćelo”, nasta tajac, protokol službenica zadužena za dalje sve uvede u dvokrevetni apartman, Vučević opet reče da sve prelepo, da ovo velika stvar za Valjevo i Srbiju, resorni ministar se isklima, v. d. direktor koji je tero kosu sa temena uze veli da će prvi korisnici biti primljeni za 10-15 dana, tu su prvi koji su podneli zahteve, Vučević pokaza interesovanje ko selektuje korisnike, kad rekoše da je dom pri Ministarstvu, zadovoljno klimnu glavom.
Onda svi videli kuhinju i trpezariju, i onda je premijer imao susret sa penzionerima koji su dovedeni da glume zadovoljne korisnike. Premijer prvo upita: “Je l’ vam se sviđa?”, i reče da je njemu bolje od hotela; penzionerka odgovori: “Hvala predsedniku”, penzioner Pera imade kaže da je sve ko hotel A kategorije, i osoblje dobro, sve dobro, premijer se sa svi i sve složi, i dodade da je sve melem za dušu.
Stadoše pred pult, javi se službenica protokola zadužena za najavu: “Dame i gospodo, dobro došli na svečano otvaranje Gerontološkog centra u Valjevu, sada će nam se obratiti predsednik Vlade Srbije, gospodin Miloš Vučević”. Premijer stade pred mikrofon, pa reče “hvala lepo”, pa uze da čestita korisnicima, zaposlenima, ministarstvima, resorni ministar klimnu, i našim prijateljima iz japanske ambasade. Pa nadahnuto reče da je ovo nešto što menja krvnu sliku naše zemlje, sto korisnika će ovde živeti u najboljim uslovima. Da ne duži, najveća pohvala je da su bake i deke (koje još nisu primljene u dom) zadovoljne nivoom usluga i srdačnošću zaposlenih, zahvali se resornom ministarstvu, resorni ministar klimnu, prethodnom ministru Selakoviću, čuo da je izgradnja počela 2009. godine, ali sve završeno tek kad je predsednik Vučić dao inicijativu, te za kraj ima da kaže da mu je ovo ulepšalo dan.
Reporter glasno upita: “Ima li…” a službenica protokola ga ućutka rečima da nema pitanja i upozori da ne pravi problem. Službenica protokola zadužena za odjavu svečano objavi: “Svečano otvaranje Gerontološkog centra je završeno”. Vučević se pozdravi sa prisutnim sveštenicima, komada dva, oficirom sa zvezdicama, izađe iz objekta, pokazaše mu panoramu grada, upita gde “Iverak”, sede u “audi” i ode dalje.
Gde bilo dalje saznalo se na osnovu fotografija i teksta sa Tviter naloga gospodina premijera. Sreo se, za ručkom, sa našim privrednicima, a tu je imao i susret sa slučajnim prolaznicima, članovima grupe “Neverne bebe”. Premijer je svojeručno napisao: “Uvek me obraduje slučajni susret sa dragim prijateljima i izuzetnim muzičarima!”
Znamo, sasvim dobro, s kim smo živeli. Znamo odlično ko je Teofil i znamo odlično šta je Teofil nama. A opet, posle svega, to ne možemo znati. Isuviše smo bili blizu, isuviše je veliki da bismo ga, odavde i sada, obuhvatili pogledom
Rekao sam mu, tada u “Imperijalu”, da sam dugo mislio kako je Teofil Pančić pseudonim. Ovoga jutra, prvog kojemu zora sviće bez Teofila, čini mi se da bi zapravo bilo bolje da je moglo tako i da se može živjeti bez tijela, samo u knjigama i u pozorišnim predstavama, u filmovima i stripovima, s Oljom i među prijateljima, u novinskim tekstovima, jer su s tijelom nailazili samo neki sumorni i žalosni problemi. Tijelo je stradavalo od onog što se zbivalo oko njega
U noći u kojoj pišem ove redove, onoj sa prvog martovskog četvrtka na petak, ostajem bez adrese iz naslova. Ponoć već je uveliko otkucala, nikoga odavno nema ni na trećem ni na četvrtom spratu Mišarske 12-14, samo noćni portir dole drema i pita se kad li će onaj kosmati ludak poći na počinak. A ja sam još tu jer ovi redovi samo tu mogu i moraju nastati, u poslednjem trenutku u kojem kuca već opako ranjeno, ali još živo srce moje Mišarske
Ponovo smo pod tiranijom ljudi bez svojstava, ali sa nezajažljivim ambicijama i uznapredovalom pokondirenošću
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
