Predsednik Srbije u zimskom periodu

Propao je i treći pokušaj da Srbija izabere predsednika, politička kriza eskalira i otkriva jadno stanje u kome se još nalazi naša državna administracija, kao i bespovratnu podeljenost vladajuće elite.

Osnovni sukob na ovim izborima bio je sukob dve trule koalicije – vladajuće, podeljene u dva bloka i snaga starog režima, predvođene Vojislavom Šešeljem.

Izborno odmeravanje Vojislava Koštunice s Vojislavom Šešeljem i po sadržaju je ličilo na izborni meč Širaka i Le Pena u Francuskoj, ali taj meč u Srbiji ni izdaleka nije proizveo onakvu političku mobilizaciju do kakve je došlo u Francuskoj… Boško Mijatović u mesečnim političkim analizama u „Prizmi“ konstatovao je pre ovih izbora da Srbija nije Francuska, Koštunica nije Širak, Šešelj nije Le Pen, a Đinđić nije Žospen. Povodom uslovnog pomirenja 29. novembra, Mijatović je konstatovao: „Povodom odnosa Koštunica–Đinđić potežu se velike reči (demokratija, programi, izvorni DOS itd.), a njihovo uklanjanje daje jasnu sliku: Đinđić podršku, trgovački, uslovljava – minimalnim uslovima, dok Koštunica, koji za podršku i nije previše zainteresovan, preventivno optužuje Đinđića kao krivca za eventualan neuspeh izbora i pominje mogućnost obaranja vlade u Skupštini.“

Tako su demokratske snage, zabavljene svojim odnosima, prilično relaksirano otvorile slobodan put radikalskom vođi. Šešelj je za dvesta hiljada povećao svoj skor, što i nije mnogo budući da je Srbija nerentabilno preduzeće (spoljno-ekonomski deficit 2,5 milijardi dolara godišnje), ako se ima u vidu da vladajuća ideologija više plaši radništvo otkazima nego što svoju strategiju prilagođava jedinom raspoloživom resursu koji imamo (relativno obrazovana jeftina radna snaga), kao i od boga zaboravljeno izbeglištvo u Srbiji. Šešelj saopštava da je veoma zadovoljan izbornim rezultatom i naziva ga rezultatom nade, kaže da je to signal da se izborna volja građana Srbije promenila i sa samopuzdanjem traži vanredne izbore na svim nivoima. Tvrdi da su rezultati izbora za predsednika Srbije pokazali da sadašnja vlast nema legitimitet ni na jednom nivou.

Dok nastaje ovaj tekst, izborni rezultati koji pristižu kažu da je tačna Cesidova procena data u nedelju (8. decembra) uveče da je na predsedničke izbore izašlo 45 odsto upisanih birača tj. 2.960.000, nedovoljno za uspeh izbora za koji je (dok se ne odluči drugačije) potrebno 3.262 881. Vojislav Koštunica dobio 1.691.000 glasova ili 57,5 odsto. Vojislav Šešelj 1.070.000 ili 36,3 odsto, dok je za Borislava Pelevića glasalo 105.000 birača ili 3,6 odsto. Nevažećih listića bilo je oko 2,6 odsto (76.000).

Na obrađenih 99,06 odsto ukupno upisanih birača, DSS dolazi do sličnog podatka – izašla su 2.928.602 birača; za Koštunicu je glasao 1.692.351 birač (57,72 odsto); 1.055.519 birača (35,8 odsto) glasalo je za dr Vojislava Šešelja, kandidata Srpske radikalne stranke; a Borislavu Peleviću, kandidatu Stranke srpskog jedinstva, glas je dalo 104.077 birača (3,55 odsto).

Nekoliko sati po okončanju izbora Koštunica je izjavio da neće priznati rezultate izbora, pošto DSS ne prihvata broj birača (6.525.760) koji je utvrdila Republička izborna komisija.

Mnogi kalkulišu da je baš za njih glasao „Gospodin Ne“. Đinđić smatra da je to odbijanje da se glasa protiv vlade, a da je to glas protiv Koštunice; Šešelj da je to glas protiv „dosmanlija“. Koštunica se ljuti na Đinđića, a Maršićanin uverava novinare da će DSS isterati đavola na čistinu i primorati ga da pokaže žute rogove.

SPISAK S RUPAMA: Tokom protekle decenije biračko telo u Srbiji variralo je za nekoliko stotina hiljada (na predsedničkim izborima 1992. na primer iznosilo je 6.949.150, a na istovremenim parlamentarnim 6.777.102; 1997. taj broj je dosezao 7.225.860, od oktobra 2000. biračko telo smanjeno je isključenjem kosovskog dela na 6,5 miliona glasača).

U prethodnom turnusu ovogodišnjih predsedničkih izbora DSS je tvrdio da je u Srbiji birački spisak neopravdano uvećan za čitavih 630.000 imena, a dokaz su tražili u činjenici da na primer na Vračaru, sudeći po popisu, žive 57.943 stanovnika, a da je upisan 62.271 birač. DSS tvrdi da su u Beogradu upisana 124.973 birača više nego što ih stvarno ima, da je u 12 opština broj birača veći od broja stanovnika, da je u velikom broju opština mala razlika između broja birača i broja stanovnika. Odgovoreno im je da se birački spisak i popis ne mogu porediti, a pominjano je i to da je za poređenje pogodniji policijski registar građana.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, po osnovu Zakona o jedinstvenom matičnom broju građana i Zakona o prijavi i odjavi prebivališta i boravišta, formira registar građana Republike Srbije. Dva do tri puta u toku nedelje do jednom mesečno, lokalni sekretarijat MUP-a dostavlja podatke službi za vođenje biračkog spiska. Komunikacija se najčešće obavlja dopisima, dok je dostavljanje podataka u elektronskoj formi još uvek retkost. Svega 18 odsto opštinskih službi obavlja komunikaciju sa SUP-om pomoću disketa ili modema. Po Zakonu, lice koje promeni prebivalište obavezno je da prijavi i odjavi prebivalište u određenom roku nadležnom sekretarijatu MUP-a. Kako su istraživačima Cesida rekli nadležni u MUP-u, ova odredba se u praksi retko poštuje.

Oko prava na uvid u elektronski birački spisak (zbirka opštinskih spiskova) bilo je inače velikih natezanja u danima koji su prethodili izborima. Predstavnicima DSS-a je tek 3. decembra omogućeno da u prostorijama RIK-a ostvare uvid u državnu tajnu, u elektronski birački spisak na kompakt-disku. Funkcioner DSS-a Nebojša Bakarec potom je optužio RIK i Ministarstvo unutrašnjih poslova da su četiri dana na razne načine opstruisali pokušaj predstavnika DSS-a da kontroliše disk sa imenima birača. Iz RIK-a su javljali da je Bakarec bio bezobrazan. DSS je potom dobio ispomoć jednog elektronskog inženjera iz skupštinske službe i jedan prespori laptop neodgovarajućeg kapaciteta u kome je posle izvesnog vremena softver otkazao…

Kako i ne bi?

Podaci koji se vode u biračkom spisku su: redni broj, lično ime, pol, godina rođenja, mesto prebivališta (ulica i broj kuće, selo, zaselak, naselje) i prostor za primedbu. Matični broj građana nije obavezan podatak u biračkom spisku, pa je tehnički vrlo teško, ako ne i nemoguće očuvati princip jedinstvenosti biračkog spiska i princip da se birač nalazi samo na jednom biračkom spisku.

Kontrola ažurnosti biračkog spiska u nadležnosti je upravne inspekcije Ministarstva pravde i lokalne samouprave. Sudeći po istraživanju Cesida, kontrola se obavlja jednom do dva puta godišnje u svim opštinama u Republici. Inspektori se žale na lošu koordinaciju rada državnih organa i službi sa službom za vođenje biračkog spiska, kao i na nepostojanje jedinstvenog softvera. Nejasne zakonske odredbe stvaraju konfuziju i nejednaku praksu u vođenju biračkog spiska.

Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Rodoljub Šabić prebacivao je odgovornost na opštinske službe pod kontrolom lokalne samouprave zadužene za vođenje biračkog spiska i relativizovao je primedbe DSS-a (videti tekst „Matični broj…“). On tvrdi da je reč o tehničkim greškama načinjenim verovatno prilikom unosa podataka, a ne o nepostojećim biračima. Kaže, kad bi se eliminisali svi birači u čijem registru postoji greška, da bi birački spisak obuhvatao 6.110.208 birača, „što svaku drugu raspravu čini bespredmetnom i potvrđuje da potrebni cenzus nije postignut“…

Zoran Šami iz DSS-a, međutim, ostaje pri proceni do koje je došao matematičkom metodom da je u biračke spiskove ipak upisano više od 600.000 mrtvih duša. Tu se ne računa onih 400.000 građana Srbije koji žive u inostranstvu i koji su faktički onemogućeni da glasaju.

Cesidovo istraživanje obavljeno u 139 opština pokazuje da u osam odsto opštinskih službi nisu imali podatak o trenutnom broju birača upisanih u birački spisak, u 21 odsto opštinskih službi imali su samo ovaj podatak, dok 36 odsto službi raspolaže samo podatkom sa izbora iz 2000. godine. Svega 35 odsto opštinskih službi za vođenje biračkog spiska imalo je kompletan odgovor na pitanje koliko je birača bilo upisano u birački spisak u njihovoj opštini od 1996. godine do danas. Samo 31 odsto opštinskih službi nije imalo nikakav podatak o tome koliko je birača upisano u birački spisak na osnovu sudske odluke.

U preko deset odsto opština u Srbiji birački spisak i dalje se vodi rukom, a službe koje automatski obrađuju podatke koriste u proseku jedan računar koji je u upotrebi između četiri i jedanaest godina.

Pored zastarelosti, neredovnog servisa i nedostatka hardvera, najveći problem je to što ne postoji jedinstven softver za vođenje biračkog spiska. Koordinatori Cesida su uspeli da utvrde postojanje bar 90 softverskih paketa, različitih proizvođača. Nekompatibilnost softverskih paketa otežava komunikaciju između opštinskih službi i drugih organa u situacijama kada postoji mogućnost elektronske razmene podataka.

Matične knjige rođenih, na osnovu kojih se obavljaju upisi u evidenciju birača, najčešće su pouzdan izvor informacija. Matične knjige umrlih, pak, pružaju samo delimično pouzdanu informaciju relevantnu za brisanje iz biračkog spiska. Kada neko umre u opštini u kojoj ima prebivalište, briše se iz biračkog spiska u roku od nedelju dana (u 35 odsto službi), u roku od jednog meseca (u 60 odsto službi), više od jednog meseca (pet odsto službi). Međutim, kada neko umre na teritoriji druge opštine, situacija je znatno složenija. Svega 39 odsto anketiranih opštinskih službi traži ovu vrstu podataka od drugih opštinskih službi, bolnica, banjsko-klimatskih lečilišta. U službi za vođenje biračkog spiska grada Beograda sredinom 2000. godine urađen je kompletan spisak birača grada Beograda (područje od 16 gradskih opština). Po sprovedenoj akciji prikupljanja podataka od većih opštinskih uprava iz unutrašnjosti Srbije i iz Crne Gore obavljeno je skoro deset hiljada intervencija u biračkom spisku grada Beograda. Petoro koordinatora Cesida tokom ovog istraživanja pronašlo je da njih lično nema u biračkom spisku, a za jednog koordinatora podaci nisu bili u potpunosti tačni.

Sociolog Vladimir N. Cvetković veruje da se OEBS, kome će se DSS takođe žaliti zbog nekvalitetnog biračkog spiska, neće pretrgnuti od aktivnosti pošto ova organizacija dobro sarađuje sa Đinđićem. Iz analize Političko-bezbednosnog komiteta EU-a stiže poruka „svim stranama u Srbiji da na transparentan, ustavan, demokratski način, kroz postojeće institucije, nađu rešenje za krizu i očuvaju institucionalnu stabilnost i dalje sprovođenje reformi“.

„JEDINA STRANKA NA VLASTI„: U nastaloj krizi otvoreno je pitanje upravo jedne od „postojećih institucija“: diskutovalo se o tome ko zapravo može da zameni sadašnjeg predsednika Milana Milutinovića kada on 5. januara završi mandat, a to znači ko će proglašavati zakone.

Pre izbora vladalo je opšte mišljenje da će to biti Nataša Mićić, članica Građanskog saveza koja je na mesto predsednice Skupštine došla posle iznuđene ostavke Dragana Maršićanina iz DSS-a.

Koštunica je to osporio tvrdeći da po ustavnim odredbama predsednik Skupštine obavlja dužnost predsednika Republike samo ako je ovaj sprečen da obavlja svoju dužnost ili ako je podneo ostavku, ali ne i ako je njegov mandat istekao.

Komentarišući činjenicu da Ustav ne govori o situaciji kada izbori za predsednika ne uspeju, Marijana Pajvančić, profesor novosadskog Pravnog fakulteta, na primer konstatuje da će se verovatno javiti potreba da to pravilo bude interpretirano, dodajući oprezno da bi ga ona interpretirala tako da predsednik parlamenta može biti predsednik Republike. Predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić smatra da će Nataša Mićić moći da obavlja dužnost predsednika Republike.

Sudija Saveznog ustavnog suda Momčilo Grubač smatra da Mićićeva ne bi obavljala funkciju šefa države umesto sadašnjeg predsednika Milana Milutinovića, kome ističe mandat 5. januara sledeće godine, već bi zapravo obavljala dužnost za sada neizabranog predsednika.

Miodrag Radojević iz Instituta za političke studije smatra da se samo metodom ekstenzivnog tumačenja član 87 Ustava može primeniti na sadašnju situaciju. Ako tako bude, parola bi mogla da glasi: „Sva vlast Građanskom savezu!“ Ova stranka drži savezno ministarstvo spoljnih poslova, srpsko ministarstvo prosvete, mesto predsednika Skupštine, gradonačelnika Beograda i tako do Ujedinjenih nacija; a preko poslanice sa 163. mesta na DOS-ovoj listi može dobiti i mesto privremenog šefa srpske države koje Koštunica, koji je takođe obećavao da će na tom mestu biti samo privremeno, nije dobio ni posle ovakve serije izbornih rezultata od 1.100.000, 2.000.000, 1.700.000 glasova. Vladimir Cvetković konstatuje da će na tri puta nedostižnu čelnu funkciju u Republici sada doći osoba koja nije bila u prvom planu ni u svojoj stranci.

Kad pređe u rezidenciju na Andrićevom vencu, Nataša Mićić bi za svaki slučaj trebalo da nekoga uputi u spisak poslanika, pošto je posle svih operacija oduzimanja i vraćanja mandata ostala misterija koga je od poslanika pozivala na sednice. Velja Ilić kaže da poslaničke iskaznice imaju i aktuelni i rezervni poslanici. Ona je u skupštini delovala pozitivno (sprečavala govor mržnje), ali u njenoj političkoj biografiji ostaje mrlja jer se ipak pod njenim potpisom odigravao skandal sa oduzimanjem mandata. Nije morala ni da glasa za sebe pri izboru za predsednicu. Ne bi morala ni da izjavljuje kako se ne zna koliko će njen mandat trajati i trebalo bi da prikrije radost što je čeka privremena dužnost jer to navodi na zaključak o alavosti za vlast bez pokrića.

MISTER NJET: Drugi veliki, možda važniji predmet postizbornih sporova ticao se malog procenta izlaska na biralište. Geografski gledano, više od 50 odsto birača izašlo je u dva regiona, u delovima centralne i zapadne Srbije, od Aranđelovca do Bajine Bašte i Ivanjice i na jugoistoku Srbije od Leskovca i Vranja prema bugarskoj granici. U ovom drugom regionu i u području bliže Kosovu Šešelj je ostvario prednost nad Koštunicom.

Sociolog Vladimir Cvetković konstatuje da birači zapravo nisu toliko neodlučni koliko nekima izgleda. Oni su tri puta u poslednjih nekoliko meseci dali najveću podršku Vojislavu Koštunici, ali zahvaljujući „nakaradnim zakonskim rešenjima i neurednim biračkim spiskovima“ predsednik nije izabran. Cvetković smatra da naši birači nisu apatični. U septembru, oktobru i decembru tri puta je glasalo tri miliona, što je u stvari više od polovine biračkog tela, procenjuje on.

Odziv birača je inače u protekloj deceniji prilično varirao, zavisno od toga da li postoji osećanje da su izbori sudbinski ili nisu. Na predsedničke izbore 1992. (Panić–Milošević) izašlo je 4.747.165 birača. To je za samo nekoliko hiljada manje nego što je izašlo u oktobru 2000. (Koštunica–Milošević), kada se na biralištima pojavilo 4.759.030 glasača. U decembru 2000. godine broj birača (3.752.170) manji je za samo oko dvesta hiljada od do tada najmanjeg odziva (3.524.257) zabeleženog u drugom krugu propalih predsedničkih izbora 1997. Sada je i u finišu trke Labus–Koštunica i u trci Šešelj–Koštunca oko 700 birača manje nego u decembru 2000. Ako su „Labusov izazov“ bojkotovali radikali, ko je bojkotovao „Šešeljev“?

Koštunica je optužio srpskog premijera i Vladu Srbije da su „političkim sredstvima vodili razne vrste kampanja sračunate na to da izbori ne uspeju“, da su dakle politički odgovorni za neuspeh izbora. On tvrdi da su vladajući faktori namerno ostavili odredbu o izbornom cenzusu, uprkos tome što u našoj zemlji ne postoji obaveza građana da izađu na izbore i što birački spisak nisu ažurirali, odnosno da su namerno postavili dve zamke ili, kako on kaže, stupice, koje su više nego očigledne i providne i usmerene ka tome da izbori po svaku cenu ne uspeju.

U protekla četiri meseca pokazalo se da nema konkurenta koji Koštunicu može pobediti, ali činjenica da su mnogi uspevali da Koštunicu onemoguće da pobedi. njega ne ostavlja ravnodušnim.

U noći propalih izbora nije bilo one karakteristične depresije pune splina. Koštunica je delovao više ljut nego razočaran (uostalom, ispada da je njegov prvi cilj bio Đinđić, a drugi pobeda u trci za privremenu funkciju) i bilo je jasno da će DSS preduzimati korake protiv vlade. Na pitanje kako će se, posle svega, ponašati poslanici DSS-a u parlamentu, Koštunica je bio prilično određen: „Rekao sam: ako ne mogu u Srbiji da uspeju predsednički izbori, onda će umesto njih doći drugi – parlamentarni izbori. Ova stvar jednostavno neće odložiti parlamentarne izbore, nego će put ka njima ubrzati.“

On je rekao da prema srpskoj vladi neće više imati nikakvih obzira, što znači da će tražiti da se ubrzo raspišu vanredni parlamentarni izbori. Mnogi su pretpostavljali da će test te namere biti rasprava o budžetu koja je počela u utorak 10. decembra, pošto je prethodne nedelje bila odložena zbog primedbi DSS-a, Nove Srbije i Demokratskog centra.

Demokratska stranka parirala je Koštunici saopštenjem u kome kaže da neostvarene lične ambicije i nezadovoljstvo dobijenim brojem glasova ne mogu biti opravdanje za osporavanje zakona i nepoštovanja izbornog prava građana. DS ukazuje da je odbacivanjem više puta javno ponuđene podrške Vojislav Koštunica preuzeo potpunu odgovornost za sudbinu izbora, koju danas neuspešno pokušava da izbegne iznošenjem neosnovanih kritika na regularnost izbornog procesa. Demokratska stranka ističe da prioritet Srbije ne smeju biti lične političke sudbine, već rešavanje sistemskih problema našeg društva, podizanje standarda svih građana i približavanje Evropskoj uniji, pa stoga prelazi na stari dnevni red i insistira na brzom usvajanju Ustavne povelje, otpočinjanju rada na novom ustavu Republike Srbije i odgovornom odnosu prema reformama.

Sociolog Vladimir N. Cvetković iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (Pres klub, 9. decembar) procenjuje da je odnos snaga u Skupštini takav da će premijer verovatno obezbediti podršku većine. Vlada je i do sada uspevala da zahvaljujući „famoznom broju 126“ zadrži izborni cenzus u zakonu, a sada ima mogućnost „kupovine glasova“, čak i od opozicionih poslanika.

Srpski premijer Đinđić tvrdio je da i bez DSS-a ima obezbeđenu većinu od 126 poslanika, ali nije sasvim jasno da li on računa na kolebljivost partija koje su podržale Koštunicu ili možda na disidente socijalističke partije. Ministar finansija prihvatio je primedbe koje je Nova Srbija stavila na budžet. Traženi izveštaji su dostavljeni poslanicima. Rasprava o budžetu počinje laganim zagrevanjem pričom o finansijskom izveštaju iz prošlog perioda. Kako će to ići, videće se. DSS obećava da će izborno pitanje odvojiti od budžetskog i da će budžet procenjivati na osnovu toga da li ga smatra dobrim ili ne. Vlada u senci ove stranke u tom kontekstu stavljala je načelne primedbe u vezi s budžetom – tvrdila je da budžetska politika nije usaglašena sa stvarnim privrednim aktivnostima niti s drugim elementima vladine ekonomske politike.

Bilo kako da se završi rasprava o budžetu, sazreva osećanje da se uskoro moraju održati vanredni parlamentarni izbori. Labus je ocenio da će naredna godina verovatno biti izborna. Velimir Ilić je posle izbora izjavio da očekuje veliku krizu pošto je neuspeh izbora „jak signal, javno dat, aktuelnoj vlasti da niko više ne veruje ovoj političkoj garnituri“ i da je nezadovoljstvo izuzetno veliko. On je istakao da bi ispravno rešenje bilo u tome da se odmah donese nov ustav i da se pripreme parlamentarni i predsednički izbori. Takav red poteza bio je nedavno predviđen zajedničkom izjavom Đinđića i Koštunice, ali taj aranžman je očito propao. Cvetković sumnja da je DSS spreman u svojoj borbi da koristi druge kanale osim institucionalnih.

Miodrag Radojević, saradnik Instituta za političke studije, uočava nesposobnost obe struje da izgrade institucije sistema, ali i oslabljenu mogućnost građana da utiču na ponašanje vlasti. Slobodan Cvejić sa Filozofskog fakulteta ukazuje na sve veće siromašenje stanovništva, ali procenjuje da aktuelne političke igre nemaju mnogo veze s tim. A morale bi da imaju. Ako obračun koji je u toku vodi ka nekom novom definisanju politike, ona bi morala da bude više socijalno utemeljena i mnogo manje sme da bude rezultat proizvoljnosti. Treba slušati šta govori Čović, odozdo sa teškog terena – ove predsedničke izbore izgubili su svi, čak i oni koji se tome raduju.