Predsednik i dve kampanje

„Radoičić nije ni akademik, ni intelektualac, ali je za razliku od mnogih velikosrba, ne jedanput, uz sve druge stvari kojima se ne ponosimo i kojima ni on nije srećan, uvek bio na braniku Severne Mitrovice. Dok nije bio ubijen ovom kampanjom da je ubica, on je bio čovek broj 1 za odbranu Severne Mitrovice, u smislu onih koji bi pružili otpor Albancima“, u ponedeljak je na nacionalnom javnom medijskom servisu građanima Srbije (uključujući nas sa Kosova i Metohije) predsednik republike otkrio ono na šta smo čekali skoro godinu dana.

Ne mislim na ovo o kampanji i stradanju, već na prvog čoveka sa branika Severne Mitrovice – Milana Radoičića.

Jer kada su Olivera Ivanovića ubili, slušala sam desetine sugrađana koji su rekli: „Ode jedini čovek koji je mogao da nas odbrani.“ Iznenadila me je ta vera u Olivera s obzirom na to da je njegova politička moć s godinama slabila, a naprasno nestala od 2014, te da se uz to približavao i svojoj 70. godini. Valjda su se ljudi još sećali da je zaista bio čovek broj jedan za odbranu Severne Mitrovice onda kada se sa Albancima i skoro celom međunarodnom zajednicom stvarno išlo na megdan. Ili je postojeća galerija političkih prvaka među Srbima u „tamnom vilajetu“ – na šta nas je podsetio predsednik – sa toliko ramova bez stvarnih profila da su kosovski kukavci vadili 46-godišnjeg karatistu sa nekog VHS snimka iz ‘99 kao svog spasitelja? …Tako sam licitirala razloge za ono „jedini čovek“.

Ni taj jedini čovek nije bio akademik. Imalo je takođe i mnogo toga zbog čega ne bi, kao svi grešnici koje pominje predsednik, trebalo da ne bude ni srećan, ni ponosan za života. No, od ovog ponedeljka se pokojnom Oliveru Ivanoviću tako pridružio još jedan Srbin sa Kosova koji je „ubijen kampanjom“ i to skoro u isto vreme, samo godinu dana kasnije.

Doduše, Oliver nije bio ubijen kampanjom da je ubica, već kao „nepošten čovek“, neko kome je njegov sprženi folksvagen pasat „bio važniji od ubijenog sugrađanina“, onaj koji je „izdao poverenje“ i „zastupao interese Prištine“, „dogovarao sa KFOR om okupaciju Severa“.

Ostala je još jedna veza između njih dvojice. Radoičića su označili kao ubicu Olivera Ivanovića, podsetio je predsednik. Milan Radoičić nije Oliverov ubica, a uvek je bio prvi na braniku Severne Mitrovice, dao je i odgovore na pitanja koja javnost postavlja od januara, a ispostavilo se u prošli petak – i Specijalno tužilaštvo Kosova. Tako veza među njima dvojicom nije više tajna.

Osim da je Radoičić bio prvi na braniku, ali 400-500 kilometara od mesta na kom je ubijen Ivanović, saznali smo još jedan važan detalj iz istrage, koje je u ime pravosudnih organa takođe saopštavao predsednik države u studiju RTS, istovremeno dok je na kablovskoj N1 par hiljada duša gledalo neki dokumentarni film BIRN a „SNS: Početak – 2008.“: umesto na braniku Severne Mitrovice, Milan Radoičić je, prema podacima predsednika države, 16. januara 2018, posle 8 časova ujutru, bio ili u Grčkoj, ili negde oko Herceg Novog, možda u Novom Sadu, ili nešto dalje od Sofije.

Znamo preko predsednika i da su ga u ponedeljak ispitali srpski policijski organi, mada ne i gde; ne znamo sasvim tačno ni zašto.

ODGOVORI NA NEIZGOVORENA PITANJA: Baš o tome gde je bio dosta njih se pita, a kako je formalno predstavljeno, verovatno od svih najviše Specijalno tužilaštvo Kosova. Jer Milan Radoičić je, barem za sada, jedan od pet već poznatih osumnjičenih za slučaj umešanosti u ubistvo Olivera Ivanovića – uz dva uhapšena pripadnika Kosovske policije sa severa Kosova Dragiše Markovića i Nedeljka Spasojevića, te mlađeg Marka Rošića – kako ga predstavljaju – vođe navijača, grupi su pridružili i sekretaricu Olivera Ivanovića, Silvanu Arsović, sa stažom od 15 godina Ivanovićeve bliske saradnice i prijatelja. Eno i nje u pritvoru od 48 sati, nosi i dalje crninu i svakog 16. oplače dok pali sveću na mestu ubistva svog šefa i prijatelja.

„Ako se Srbi na Kosovu i Metohiji pitaju gde sam, reći ću im samo da sam blizu, i da čekam i posmatram, jer nikome od nas nema uzmicanja, a pobeda će na kraju, bez ikakve sumnje, biti naša,“ ovo je prvo obraćanje javnosti potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića, ako se izuzme jedna kraća izjava za BIRN posle Ivanovićevog ubistva o onome kroz šta prolaze on i njegova porodica zbog upiranja prsta u njega posle ubistva.

Sirena za vazdušnu opasnost, od koje većina Mitrovčana traume ima još od ‘99, počela je da zavija u petak ujutru, nešto pre 6 sati i bez prestanka se prolamala gradom do 7.07. Svetla su se popalila. Uz najmanje jednu eksploziju šok bombe i nekoliko hitaca iz vatrenog oružja brzo se raširila vest – Policija u Greju! Hapse Milana! Setila sam se sirena 2000, 2001, i tako redom, do neke 2005, 2008, možda čak i 2011. Minut tog groznog jauka i grad je na nogama, to jest na ulici. Pa, ovakvo neraspoloženje da se izađe na ulicu bilo je i 26. marta, a znalo se da su odvukli Đurića.

„Milane, imaš samo jedan greh. Bio si uz svoj narod“, neka poruka jedne Mitrovčanke sa Fejsbuka ili Instagrama završila je na naslovnici „Kurira“.

„Riba ove lopove oko njega i počeo da daje sirotinji“, objasnio mi je čovek letos za Radoičića.

„Pa, to kao neki Robin Hud sa Severa?“, ljubopitljivo sam dobacila.

„Pa da, on je narod.“

Rizikujući da me legalisti pogrešno shvate, zaista mislim da u ovoj situaciji nije važno gde je Milan Radoičić, osim u mistici živopisa lika Robina Huda. Meni je važno nešto drugo: to što je došao trenutak da se uvaži snaga javnog mnjenja. Pitanja koja su provejavala, uglavnom neizgovorena, osim iz usta par usamljenih likova, sada su javno dobila epilog u odgovorima. Njega je javno izrekao Aleksandar Vučić.

„Saznali smo da Milan Radoičić, taj ozloglašeni ubica, nije ubio Olivera Ivanovića i to srpska policija od danas može sa punom sigurnošću da tvrdi. Milan Radoičić je sam hteo da ide na poligrafsko ispitivanje, prošao na poligrafu. Neću da pričam o drugim stvarima… Prošao je za ubistvo Olivera Ivanovića. Ne samo da ga nije ubio, nego nije učestvovao ni u organizaciji, logistici, pomaganju, podstrekivanju“, Vučić je ekskluzivno saopštio rezultate istrage ili saopštio ekskluzivne rezultate istrage – može i jedno i drugo.

„Uze mi muštuluk“, priznajem da ipak zamišljam makar nekog iz Tužilaštva, odnosno Suda da je mogao da saopšti.

Uvažavanje uloge javnosti pokazao je prethodno i sam Milan Radoičić, koji se dan pre predsednika oglasio preko svoje Srpske liste, a na šta je javnost čekala od, kako je sam predsednik pomenuo, „drugog dana od ubistva“:

„Nisam bio najbliži prijatelj sa Oliverom Ivanovićem, ali nisam ubica i nikakve veze sa ubistvom nemam. Došli su kod mene u stan, gde živim sa ženom i malom decom, sa armijom do zuba naoružanih ljudi, sa samo jednim ciljem – da me ubiju. I za to sam dobio jasne dokaze. Priština želi da me ukloni zato što znaju da sam zajedno sa mojim prijateljima i mojom braćom jedan od retkih koji je spreman da im se suprotstavi u njihovoj nameri da zgaze i osvoje sever Kosova i Metohije i pokore srpski narod. Neću im se predati, jer ne želim da budem iskorišćen kao preparirana lutka za pokazivanje onima koji vode specijalni rat protiv Srbije i srpskog naroda ili instrument u zataškavanju nečijeg gnusnog i zločinačkog napada na jednog od srpskih političkih lidera Olivera Ivanovića, posebno zato što oni nisu došli da me odvedu živog.“

Da su hteli da ga ubiju, potvrdio je i sam predsednik Vučić, a za to je predstavio više razloga: Crnogorac iz narko-kartela trebalo je da Radoičića pre likvidacije lažno optuži za ubistvo Ivanovića i da se u stvari tako, kako predsednik objašnjava, zapravo optuži Beograd i on lično kao „fašistički lider koji je pobio pola svoje države“. Hteli su takođe da slome Sever, a upravo je Milan na braniku.

„Moja sudbina oklevetanog i progonjenog čoveka je danas sudbina svakog Srbina na Kosovu i Metohiji, jer svi zajedno se u ovim teškim trenucima borimo za kolektivni opstanak srpskog naroda na prostorima na kojima mnogi žele da nas ne bude, i ovim saopštenjem obraćam se pre svega svojim sugrađanima i sunarodnicima na Kosovu i Metohiji,“ poručio je sa svoje strane Radoičić, koji je izbegao hapšenje, odnosno likvidaciju, a kojeg vide kao najzaslužnijeg što je prošle godine uopšte formirana vlada Kosova.

ZNA SE KO JE ŠEF: „100% Srbin“ – od prošlog vikenda po Kosovskoj Mitrovici šeruje se i lajkuje nova fotografija na društvenim mrežama.

U pozadini srpske trobojke je Milan Radoičić.

Nema više „5:0“. Ni „10:0“ mu ne bi pomoglo. Marka Đurića Srbi na Kosovu odavno ne vide više kao vođu. U Mitrovici se još na vreme znalo ko je šef.

Ništa bez 100 odsto. Pa se tek sad setih da su Albanci pre nepun mesec uveli 10 odsto carinske dažbine na srpske proizvode, da bi za par nedelja sumanuto podigli na 100 odsto. „Od tzv. Kosova sa ljubavlju. STOP 100%“ – bila je naslovnica lista „Zeri“, kosovske verzije srpskih „Večernjih novosti“. Mi smo ostali bez srpske dnevne štampe, sada i nedeljne. Tako je počeo trgovinski rat. „Do priznanja“, kaže Haradinaj. „Do kraja. Za narod i otadžbinu!“ Ko bi se setio svega za 30 dana? Možda kada budete čitali ove redove sutra, sve ovo bude samo stara vest.