Kada se napravi čak i površna specifikacija dosadašnjih dometa, odnosno političkih i društvenih pomaka tokom zimske borbe građana za normalnu Srbiju, stvari ne stoje loše. Nije u pitanju isprazni optimizam. Hajde da pokušamo da poređamo stvari nekom logikom
Nema šta se nije desilo u ovih pet meseci u Srbiji – pisaće se o tome brojne studije i knjige, ne samo ovde – tako da smo možda i zaboravili da je svegrađanska pobuna, već sada istorijska, započela veličanstvenim mitingom u Novom Sadu pet dana nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici. Vlast je već tada osećala da je tragedija prelila čašu žuči, da je gnev građana ogroman, s vremenom akumuliran, i upotrebila je više puta korišćen mehanizam za razbijanje demonstracija u korenu, ovaj put surovije nego inače. Angažovala je barabe i kriminalce sa svoje platne liste da demoliraju Gradsku kuću, “našikaju se i prave haos”, kako veli junak Žilnikovog davnog filma. Akcijom je rukovodio lično predsednik. Cilj je bio da se demonstranti, ili bar oni koji su organizovali miting, prikažu kao nasilnici koji žele da zloupotrebe tragediju kako bi na vlast došli uličnom putanjom.
Ovaj propagandno-nasilni mehanizam viđen je i ranije u Novom Sadu, a najočitije je upotrebljen tokom kovid-pobune u Beogradu. Bitno je režimu da svojim vernicima, članovima i onima sa besplatnim ulaznicama antivladine mitingaše prikaže kao “ludake”, ali još je važnije demobilisati tzv. obične građane, šaljući im poruku da ne treba da učestvuju u prljavim poslovima “zloglasne opozicije”, koja je plaćena sa svih strana sveta da uništi Srbiju predvođenu omnipotentnom “predmetnom institucijom”. Sve to su dan i noć pratili većinski mediji, koji predstavljaju sastavni deo združene izvršne i sudske vlasti.
Osećala je pomenuta predmetna stvar još jedan “vajb”: članovi su mu ustrašeni, dezorijentisani, zatečeni tragedijom, srušio se kao kula od karata mit o “velikom građevinaru” i njegovoj neupitnoj svemoći. Vučićev dolazak u Novi Sad iste večeri imao je za cilj da se naprednjaci ohrabre: ništa se nije promenilo i ne treba da brinu. I dalje će bahato ljuljati državom.
STVAR NIJE USPELA
Stvar nije uspela. Bunt se, naprotiv, širio (ne možeš isti fazon sto puta upotrebiti), a ni tada, pa ni do sada naprednjaci, od vrha do dna, nisu izašli iz nokdauna. Buntu su se priključili, tačnije preuzeli su neupitno vođstvo nad njim, organizovani studenti i drugi mladi ljudi, koje nije bilo baš lako, ni uz svu topovsku paljbu, proglasiti “neprijateljima društva”. Narativ da su oni nasilnici, “ustaše”, “strani plaćenici”, “đilasovci” ili “kurtijevci” stvarao je kontraefekat, a dramatično neželjen efekat postignut je angažovanjem siledžija koji su ih tukli, gazili, vređali i pretili im. Razoružali su režim studenti samima sobom, hrabrošću, ali i kolektivnom inteligencijom zasnovanom na nenasilju i upornosti. Odluka mladih da špartaju Srbijom bila je izuzetna, ispostavilo se. Bunt se spustio i do najmanjih mesta, a strah je pobeđen i tamo gde ništa osim straha nije ni postojalo.
Propaganda je potom donekle modifikovana, odjednom je vlast počela da razumeva studente i srednjoškolce, pa da se donekle i slaže sa njima. Odjednom se pozivalo na dijalog, kao ispunjavani su njihovi zahtevi. Međutim, studenti su otkačili “instituciju”, takoreći prošli pored nje kao, da prostite, pored prostitutke na Kaćkoj petlji. Znali su za jadac.
Glavna meta su – pored stalnih neprijatelja – postali profesori i nastavnici koji su se solidarisali sa mladim ljudima. “Neradnici sa nečasnim namerama.” Paralelno, kampanja protiv njih, primitivna, jer naprednjačka drugačija i ne može biti, i prateće platno ponižavanje. Jer šta su drugo nego ponižavanje dohoci od par hiljada dinara, manje bi sadistički bilo da im nisu dali ni cvonjka.
Ponižavanje je zapravo deo “kontrarevolucije” koju je pre izvesnog vremena najavio Vučić, a kada je shvatio da mu protok vremena baš i ne ide u prilog, da energija bunta ne čili, da se neprestano obnavlja. Odlučili su se na “totalni rat”, u kojem se koristi sve što može da se koristi od oružja i oruđa.
Projekat 2.0 takođe je deo “totalnog rata”, doduše ne baš preterano uspešan, jer su studenti znali za jadac i izbegli nasilni scenario koji je predsednik pripremao sa svojim “ćacijima” u Beogradu 15. marta. Nije uspeo ni da podeli studente. Marširanje u crno obučenih “ćacija” Beogradom u subotu ujutro u susret mitingu – tako su uniformisani po uputstvima, da bi podsećali na fašističke falange, odnosno da bi što više delovali zastrašujuće – te upotreba akustičnog oružja – takođe su deo “kontrarevolucije”. I tako dalje. Poruka je – spremni smo na sve!
Deo “totalnog rata” je i zaoštrena retorika vlasti i njenih medija. Više nema nikakve razlike između izjava Vojislava Šešelja, Aleksandra Vučića i Ane Brnabić. Novi talas nasilja nad demonstrantima, takođe. Hapšenje i pritvorsko zlostavljanje novosadskih aktivista, dabome. Silni pokušaji stvaranja podela u pokretu otpora, svakako. Uz dodatno pismo – a tek ćemo vam se svima načestitati keve kada sve ovo prođe!
“VAJB” U POLITICI
Pre nekoliko dana “Vašington post” je, govoreći o dometima bezmalo tromesečne vladavine Donalda Trampa, upotrebio reč “vajb” u političkoj analizi. Otprilike, početkom godine je “vajb”, taj teško definisan kolektivni osećaj, bio jako loš. Atmosfera je bila takva da su građani takoreći kolektivno osećali da je nemoguće odupreti se cunamiju političkog primitivizma, da Trampov bager gazi sve pred sobom, da su bespomoćni. Ali, stvari su se u međuvremenu promenile. Njegovi kretenski potezi probudili su nadu, “vajb” je odjednom postao pozitivan. A tog pozitivnog “vajba”, Tramp se upravo plaši, da parafraziramo zaključak. Kao i svi autoritarni vladari, uostalom. Zahvaljujući njemu, otpor je moguć. I verovatno će se u najmoćnijoj zemlji na svetu uskoro i desiti. Srbija je bila avangarda loših stvari u svetu, možda sada postane i prethodnica nečega dobroga, pobune mladih ljudi protiv starih, prevejanih, isključivo sitnosopstvenički orijentisanih drtina.
Pozitivan “vajb” je ono što građanski bunt u Srbiji čini tako moćnim i dugotrajnim. Ne bes i očaj. Takav “vajb” prate kreativna energija, razoružavajući osmeh na licima mladih ljudi, humor i ironija. Ključna je tu vera mladih ljudi da je moguće promeniti društvo, bez obzira na to što su svesni da je ono temeljno razjebano. Neće da pristanu na to da smo zanavek osuđeni na beznađe, primitivizam, sirovost i surovost, nepravdu, vladavinu najgoreg ološa…
Dvadesetak dana nakon protestnog “pika”, beogradskog mitinga, od kojeg su mnogi imali nerealna očekivanja, sada kada su mnoge škole, nakon što nije uspelo organizovanje ozbiljnijeg generalnog štrajka, počele sa redovnim radom (što, uzgred, nikako ne umanjuje heroizam prosvetnih radnika u blokadi), zapravo se glavna – politička ili društvena, kako god hoćete – bitka vodi upravo na nivou “vajba”. Da li će kolektivni osećaj iz pozitivnog skliznuti u negativno? To je cilj “totalnog rata”: kako optimizam i nadu pretvoriti u beznađe i frustraciju.
Naprednjaci su i do sada vladali i uz pomoć fenomena koji je u političkoj teoriji poznat kao “naučena bespomoćnost”, dakle produkcijom “vajba” da su promene nemoguće ili previše riskantne. Svi su političari isti, ko god dođe na vlast biće isto. Zašto rizikovati kada ćete biti razočarani? Vidite da nam se može. Vidite, pokušali ste, dali ste sve od sebe, a ništa se nije promenilo, niti će. Vidite šta se desilo novosadskim aktivistima, koji protivzakonito džedže u pritvoru i jedu ih stenice! Šta će vam to u životu? Samo “budale” se bore za promene, a “mudri” ćute i prilagođavaju se. Hoćete da i vas neki “umobolnik” ubode nožem? I da, mi smo spremni na sve, ne pada nam na pamet da se sklonimo bez krvi! Ovo su ključne poruke koje vladajuća propaganda poslednjih dana šalje veoma intenzivno i pobunjenim građanima, i oportunistima, a i svojim abonentima.
Pitanje je da li se iza svega ovoga krije stvarna moć ili, naprotiv, slabost. Možda naprednjacima ništa drugo nije preostalo? Lopta nije u njihovom dvorištu, već se njome dobacuju studenti. Naprednjacima do sada njihove tehnike gušenja pobune nisu urodile plodom. Neće ni ova, verovatno. Ali treba biti oprezan.
POMACI I USPESI
Stvar iz psihologije glasi: ako se postavi visok cilj koji treba da bude ostvaren u kratkom periodu, onda je to siguran put u nezadovoljstvo i depresiju. I u odustajanje. Pre tog velikog cilja treba postaviti manje međuciljeve, primećivati i poštovati čak i male pomake. Svaki pomak pričini zadovoljstvo i doda energiju. Ovo opšte mesto može biti korisno ponoviti, sada i ovde.
A kada se napravi čak i površna specifikacija dosadašnjih dometa, odnosno političkih i društvenih pomaka tokom petomosečne borbe građana za normalnu Srbiju, stvari ne stoje loše. Nije u pitanju isprazni optimizam. Hajde da pokušamo da poređamo stvari nekom logikom.
Kako prvo, građani su se probudili iz dubokog sna, probuđeni su im i dostojanstvo i samopoštovanje, a strah je pobeđen. To se jednostavno može disati. Posebno je važno što se to desilo i u malim sredinama, onima koje su sve ove godine bile umrtvljene i isključene, prepuštene na milost i nemilost lokalnim kabadahijama i raspamećujućim medijima. Hrabrost studenata i pozitivan “vajb” probudili su nadu kod ovih ljudi, koji donedavno ni u najluđim snovima nisu verovali da je moguće izaći iz noćne more, one u kojoj nema nikakve razlike između kriminala, izvršne vlasti, policije i pravosuđa. Samo su čekali kada će u njihovim mestima biti uvedeno “pravo prve bračne noći”.
Sada imaju nadu, veruju da ima smisla boriti se za humanije društvo. Buđenje malih mesta, uključujući i sela, stvar je od ogromnog značaja, imajući u vidu da je strogom kontrolom i zastrašivanjem naprednjački režim u njima ostvarivao velike političke prednosti. Veliki su se gradovi već ranije probudili, a pokazalo se da je to – bez obzira na razočaranja, pauze i gubitak energije – ireverzibilan proces. Zapravo, svaki sledeći protest protiv vlasti bio je brojniji i moćniji. Tako stvari stoje kada postoji nada.
SPONTANA POBUNA
Aktuelni protesti nisu centralizovani, odnosno ne menadžerišu se iz jednog ili više centara. U pitanju je spontani i iskreni narodni bunt, i u tome se krije njegova velika snaga. Jako to otežava posao režimu. Curi na sve strane, zakrpiš jednu rupu, ono se pojave još tri.
Protesti jesu i korisno iskustvo, koje podrazumeva razne nivoe povezivanja građana, čime je stvoren izuzetno kompleksan i moćan organizam, po svim parametrima. Povezivanje građana podrazumeva i razmenu informacija, koja je, uz pomoć ovo nešto malo nezavisnih medija, probušila režimsku propagandu. Nema maltene niti jednog građanina Srbije koji se na ličnom primeru i na osnovu sopstvenog iskustva nije uverio da režimski mediji lažu kao od alkohola i kokaina oblepani, nevaspitani i neobrazovani blizanac barona Minhauzena.
Dramatičan pad poverenja u režimske medije direktno je srazmeran padu rejtinga vladajućih stranaka, sve sa “predmetnom institucijom” u kompletu. To je izuzetno važan benefit bunta. Pomerena je velika stena, koja je počela sama da se kotrlja nizbrdo. O ovome govore i istraživanja javnog mnjenja, ali i neviđeno uvećanje čitanosti i gledanosti nezavisnih medija, što je egzaktan i lako proverljiv podatak.
I sam Vučić je priznao nemoć svojih medija kad je odlučio da “svoju istinu” iznese na videlo pred kamerama TV Insajdera, pokušavajući da se obrati onoj publici koju je već izgubio. Da je rejting SNS u slobodnom padu, sa tendencijom survavanja, takođe je priznao predsednik Srbije. Promocijom Pokreta za ovo i ono pokušava da se ogradi od sopstvene stranke.
Benefit protesta je i to što je srušen arhetipski mit o velikom i poštenom vođi koji bi sprečio svoje da rade bedastoće, samo da zna za njih. Ljudima je postalo jasno gde je ključ problema.
SA NOGOM U VRATIMA
Da nije bilo protesta, nikada se ovako vidljivo, na sebi svojstven način, Socijalistička partija Srbije ne bi počela ograđivati od SNS i Vučića, gradeći izlaznu strategiju. Neće da budu na brodu koji, makar i sasvim lagano, tone. Nije Branko Ružić jedini socijalista koji je podržao studentske proteste, lokalni funkcioneri odavno pritiskaju dugme “za izaći”.
Dešavaju se i turbulentni procesi unutar stranaka nacionalnih manjina koje se nalaze u koaliciji sa naprednjacima. Nije mirno čak ni u gnezdu vernog partnera, Saveza vojvođanskih Mađara, sa kojim su naprednjaci vezani pupčanom vrpcom visokokoruptivnog pakta Orban–Vučić. Turbulencije jačaju srazmerno nesputanoj želji vrha naprednjaka da svojim idiotskim izjavama prestigne čak i Vojislava Šešelja.
U međuvremenu su i brojni abonenti vlasti postali žestoki opozicionari. Oni koje su donedavno vodali po režimskim studijima da pljuju po opoziciji i pričaju budalaštine za potrebe privida političkog pluralizma. Ućutali su oni koji sve ovo vreme imaju ulogu da galame kako je Srbija dno dna, te da je zaslužila da je vodi Vučić. Da je to, kada se sve sabere, praktično najbolja od svih drugih opcija.
Ne mogu naprednjaci više da sakriju podele u svojim redovima, mada one nisu nikakva novost. Međusobno se optužuju na društvenim mrežama. Vri unutra kao u košnici, nagledaćemo se svakakvog belaja. I to je ireverzibilan proces. Već dugo se međusobno snažno mrze, jedni druge su toliko puta zeznuli, nisu podelili lovu onako kako je dogovoreno. Samo su im studenti trebali!
Veliki benefit protesta svakako je i pad vlade, odnosno ostavka Miloša Vučevića i gospodina kojem se teško možemo setiti imena, a koji je imao neprijatnu obavezu da obnaša funkciju novosadskog gradonačelnika. Podneli su ostavke nakon što su aktivisti naprednjački, nekakvi mladi degenerici, surovo pretukli studente, nanevši ozbiljne povrede jednoj devojci.
E sada, i sama Vučevićeva sudbina govori slikovito o stanju u SNS. Nisu ga prihvatili u Beogradu, pokušavao je da odradi velike poslove u glavnom gradu sa svojim firmama, ali je prošao kao bos po trnju. A kada se vratio u Novi Sad, već su neki drugi igrači preuzeli upravljanje gradskim resursima. Šta će biti sa ovim čovekom, teško mu je!
Naprednjaci imaju dodatni problem. Znamo već da je deo njihovih članova bio oštro protiv eksploatacije litijuma u Jadru, a sada još veći procenat podržava studente.
NEVIĐEN SKUP I PROBLEM SA IZBORIMA
Sve navedeno otežava organizaciju “najvećeg skupa ikada”, koji je trebalo da se održi 28. marta, ali se pokazalo da za takvo šta treba mnogo više vremena i mnogo više novaca. I to jeste mala pobeda. Skontali su naprednjaci da se u ovoj situaciji – kada se porodici Vučić, bogatoj kao Baja Patak, i ekipici, trese tlo pod nogama – može izvući dobra lova. Neće niko da rizikuje bez dobre love. Može se i fasovati, misle. Možda neće biti kao do sada, deset na jednog. Dvodnevni “ćacilend” će biti još jedan veliki naprednjački debakl, koliko god da bude maskiran propagandom. U to nema nikakve sumnje, makar ispraznili sve slamarice.
Vučić ne može da upotrebi ni svoje najjače oružje – izbore. Već smo više puta potvrdili: naprednjaci nisu stručni ni za šta, ali da dobiju izbore – bogami jesu. Mogao bi njihov “šef” zaista da napiše svetski bestseler, ali u kojem bi pojasnio mehanizme kako nemati podršku građana a glat pobediti na izborima. Koristeći sva moguća i nemoguća muljanja otkako je sveta i veka, odnosno otkako su na teritoriji sadašnje Indije održani prvi poznati izbori, kada su seljani uz pomoć palminog lišća birali seoski odbor, 920. godine pre nove ere. Na izbore kakvi su bili donedavno – SNS može da zaboravi.
Kao prvo, opozicija će ih bojkotovati ukoliko ne bude prelazne ili ekspertske ili kakve god vlade koja će značajno promeniti izborne uslove i pretresti biračke spiskove. Čak i ako bi neka opoziciona partija bila spremna da izađe na izbore pod istim ili sličnim uslovima, odmah bi završila karijeru, a građani i studenti bi joj se napili krvi na slamčicu.
Osim toga, sa probuđenim građanima teško je organizovati prevare. Ne samo što će svuda biti savesnih čuvara kutija i procedura, nego će se organizovano sprečavati muljanja. Pitanje je i koliko će naprednjaci sa dna lestvice biti spremni da učestvuju u kršenjima zakona, sada kada je jasno da “ničija nije do zore gorela”.
Činjenica da Vučić, uporedo sa žestokom retorikom koju koristi u Srbiji, malo-malo otrči u Brisel pojašnjavajući neke stvari i nudeći trampe, govori o slabosti. Kao i činjenica da traga za novim premijerom u inostranstvu. Unutar svoje stranke, pa ni među onima koji se nalaze u njegovoj interesnoj zoni, ne može da pronađe niti jednu osobu koja bi mogla da bude novi predsednik vlade, a da to ne izazove još jedan talas gneva. Ni približno.
SOLIDARNOST POSTOJI
Vratimo se društvenim benefitima. Autoritarne vlasti cvetaju tamo gde nema solidarnosti, a tamo gde ne postoji solidarnost, nema apsolutno ničega, trava tu ne raste. To je, da upotrebimo tu tešku reč, “ćacilend”. Studenti su probudili solidarnost, izvukli je iz podruma kao grofa Monte Krista. Profesori – od kojih su mnogi donedavno bili baš ćutljivi, to nezavisni novinari najbolje znaju – pokazali su solidarnost sa studentima, pa onda advokati, pa poljoprivrednici, naravno i prosvetni radnici, medicinari, kulturnjaci, pa i neki mali obrtnici koji su dosta toga poslovnoga rizikovali.
Prevaziđene su ideološke podele, što je takođe benefit protesta. Na njima je režim dosta dugo jahao, uz pomoć desnih i levih partnera. Osim toga, odustalo se i od ekskluziviteta i “prvoboraštva” u borbi protiv režima. Postoji svest da se ovakvo šta što se Srbiji nakačilo na vrat može promeniti samo i uz pomoć onih koji su se ranije držali po strani, pa i onih koji su bili na drugoj strani.
Proteste su podržale maltene sve javne ličnosti koje drže do sebe. Čak su to učinili i uvek suzdržani Novak Đoković i njegova supruga, te se našli na meti tabloida. Podržali su bome studente i Madona, i Bob Geldof, i Marina Abramović… Zapravo su studenti uspeli da promene imidž Srbije vani. Više nismo učmala vukojebina opterećena neslavnom prošlošću, nego država za koju itekako ima nade. Studente podržavaju ne samo Srbi koji žive vani nego i mnogi politički aktivni građani, ne samo u regionu. Ne može čovek pohvatati gde se sve “pumpalo” širom sveta.
Protesti su uzdrmali projekat stabilokratije, predviđen za ovaj deo Evrope. Zapadnim političarima koji divane sa Vučićem više nije baš lako, u zapadnim medijima napisano je jako puno kritičkih tekstova o Vučićevoj vladavini, a pozitivnih o studentskim “gibanjima”.
Čak i zborovi građana, koliko god bili ne baš odveć efikasni, svedoče da se desio preokret. Građani i njima pokazuju da žele da vrate život u svoje ruke. To je veoma važna etapa političkog razvoja, kažu politikolozi.
No, možda najvažnije od svega, ljudi su iz sebe izbacili gnev koji se dugo gomilao. Vratio im se osmeh na lice, vratila se nada. Manje će se bensedina trošiti. A ova vlast, i sve što ona simbolizuje – počiva i na bensedinima.
Zagrebački novinar Ladislav Tomičić u razgovoru za “Vreme” kaže da je najveći benefit protesta to što je pristigla, stasala i iskazala se generacija mladih ljudi zainteresovanih za politiku i društvo.
“Koliko poznajem Srbiju, do početka studentskih protesta društvom su vladali apatija i beznađe, dok je u isto vrijeme režim Aleksandra Vučića vjerovao da je nedodirljiv i da nekažnjeno može napraviti u Srbiji što god hoće. Na umu su mi Jovanjica, Velja Nevolja i politički dirigirani kriminalni klanovi, sveprisutna korupcija i bahaćenje vlasti, javno vrijeđanje i omalovažavanje svih koji ne misle kako vladajući žele, politička kontrola svega i svačega. Danas to više nije tako. Ti mladi ljudi pokazali su da neće trpjeti dovijeka pa su, emancipirajući sebe, emancipirali Srbiju. Naravno, borba za Srbiju bit će duga i iscrpljujuća, i pritom ne mislim samo na borbu s Vučićevim režimom nego na borbu koja će iskristalizirati političku opciju koja bi bila manje autoritarna, koja bi na društvo djelovala umirujuće, koja bi u susjedima vidjela moguće saveznike, a ne vječne neprijatelje”, kaže Tomičić.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
RTS je blokiran, univerziteti ne rade, a sa vrha vlasti kuljaju pretnje, uvrede i prozivke tužilaštva i policije da hapse blokadere, te izgrednike i teroriste. Srpska država se pretvorila u farsu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
