Povratak u crno

Ono što su milioni ljudi, od publike i obožavalaca do najuže porodice, videli da se sprema, nažalost se obistinilo. Britanska kantautorka i pevačica Ejmi Vajnhaus (27) u subotu, 23. jula po podne, pronađena je mrtva u svom stanu u Londonu. Uzrok smrti za sada nije poznat, ali pretpostavlja se da su godine zloupotrebe alkohola i droga u kombinaciji sa psihičkim problemima i burnim životom odnele danak. Telo Ejmi Vajnhaus pronađeno je u 16 časova, već u 18 časova na njenoj stranici na britanskoj Vikipediji unet je datum smrti, 23. jul, a čitav tekst prebačen je u prošlo vreme. Detalj koji ne aludira ni na šta drugo do na sumanutu brzinu savremenog sveta, brzinu kojom se Ejmi Vajnhaus pojavila, zasjala, oduševila i očarala svet, potom ga razočarala i ugasila se. To je ujedno i sve što je pojava poput Ejmi imala sa ovim vremenom. Sve drugo u vezi sa njom bilo je svevremeno. Britanka crnačkog glasa, pravila je muziku koja je bila mešavina bluza, soula, rokenrola, kantrija, sa stihovima iz samog srca sopstvenog mraka, bola i praznine, onog ružnog đavola koji čuči u svakome od kad je sveta i veka, a samo retki umeju da ga pretoče u lepotu za druge. Ejmi Vajnhaus bila je od tih retkih i, mada autopsija to neće pokazati, izvesno je da je umrla od otrovne mešavine uspeha i očaja.

Uobičajeno je u ovakvim prilikama dati kratku biografiju. Ejmina je baš takva, kratka, jer je živela kratko, a faktografija ionako ne može da dočara šta je to kod nje bilo veće od života. Rođena 18. septembra 1983. u Londonu, od detinjstva se bavila muzikom. Sa 13 je dobila prvu gitaru, sa 14 napisala prvu pesmu, sa 17 nastupala sa džez bendom, sa 19 je otkriva Sajmon Fuler, čuveni producent i tvorac „Idol“ franšize. Prvi album Frank na kom je, sa izuzetkom dve obrade, autorka svih pesama, Ejmi objavljuje 2003. i odmah postiže veliki uspeh u Velikoj Britaniji. Sa drugim albumom, Back to Black iz 2006, koji je rađen u saradnji sa producentom Markom Ronsonom, počinje da menja istoriju muzike za koju su odavno svi pomislili da je već završena. Nominovana je za šest Gremi nagrada, od kojih osvaja pet (što je čini prvim muzičarem iz Britanije sa osvojenih pet Gremija), među njima tri iz „velike četvorke“: za najboljeg novog umetnika, album godine i pesmu godine. Ubrzo osvaja Brit nagradu za najboljeg ženskog izvođača. Album Back to Black treći je na listi najprodavanijih albuma decenije u Velikoj Britaniji. Ejmi izaziva pojavu čitavog novog talasa mladih talentovanih kantautorki, koje je, iako su joj praktično vršnjakinje, izdvajaju kao nekoga ko je presudno uticao na njih.

Paralelno sa muzičkim uspesima stižu vesti koje ukazuju na drugu stranu te medalje. Alkohol, droga, samopovređivanje, psihički problemi, tuče sa mužem, njegov odlazak u zatvor, pomirenje, konačno razvod, zatim emfizem pluća, pa opet alkohol i droga, roditelji koji preuzimaju brigu o njenim finansijama, dok u izjavama za štampu ne uspevaju da sakriju lični egzibicionizam i želju za samopromocijom… Vrtoglavi uspeh vodi još vrtoglavijem padu. Sve češće je nesposobna za javne nastupe, zaboravlja tekstove i ostaje bez glasa. Zašto joj se to dešava, suvišno je pitati. Sve je već rekla u svojim pesmama dok je još imala snage za to: da previše voli, da ne želi da pije, nego joj samo treba prijatelj, da nema sedamdeset dana za rehabilitaciju i da „tata samo misli da joj je dobro“.

Poslednji put pokušala je da nastupi javno u Beogradu, 18. juna. Tada je Beograd imao šansu da „pošalje sliku u svet“ da je dostojan statusa koji bi želeo da ima, statusa metropole, evropskog grada. Koncert je bio potpuni debakl, kako za Ejmi tako i za Beograd, koji se u danima nakon toga pretvorio u palanku u kojoj se konačno desilo da je neko posrnuo pred očima mase. Iste one ulaznice za koje su tražili novac natrag sada pokušavaju da prodaju na e-bayu po početnoj ceni od 500 funti. Te ulaznice do subote su bile tek karte za jedan propali koncert. Od subote, 23. jula, one su mračno svedočanstvo o publici koja je gledala umiranje uživo. Razvlačena je po domaćoj štampi, pljuvana i ismevana. Sada će isti ti moći da se hvale kako su bili na istorijskom, poslednjem koncertu legende. Jer, varaju se svi koji misle da će Ejmi Vajnhaus biti upamćena po bilo čemu drugom, a ne po svojoj muzici i vanserijskom glasu. Ne ide to tako. Svojom tragičnom i nepotrebnom smrću, Ejmi Vajnhaus učlanila se u mitski Klub 27 (vidi okvir), u kom se već nalaze slavni rok muzičari koji su umrli sa 27 godina. Ali, niko od njih nije tamo ušao samo zahvaljujući tome što je imao nesreću da umre mlad, nego pre svega zbog svog izuzetnog, nesvakidašnjeg talenta zbog kog je njegov glas dopro do mnogih i nastavlja da dopire i danas, mnogo decenija posle fizičke smrti. Ejmi je po svemu pripadala toj sorti mladih, talentovanih i ukletih, što talentom, što sopstvenom krhkošću spram ovog sveta.

O čemu je tu zapravo reč najbolje ilustruju reči insajdera, nekoga ko se kretao u istim krugovima u kojima i Ejmi Vajnhaus, a istovremeno prošao kroz probleme zavisnosti od heroina i alkohola. Rasel Brend, engleski komičar, glumac i TV voditelj, i (ima i tu neke simbolike) muž Keti Peri, još jedne mlade pevačice koja se pojavila na talasu koji je Ejmi pokrenula, napisao je ovih dana na svom blogu sećanje na nju, isprva kao samo još jednu ekscentričnu lujku koja se motala po londonskim klubovima predstavljajući se kao džez pevačica, što je već samo po sebi zvučalo kao „bizarna anomalija“ u krugu ljudi u kom su se oboje kretali. Opisujući kontekst u kom ju je upoznao, on, nenamerno daje potpuno jasnu sliku o tom svetu u kom je, iako večito u gužvi, Vajnhausova zapravo bila sama. Jer, ako je suditi po Brendovim rečima, ne radi se tu samo o ekscentricima koji se motaju po istim mestima, a suštinski su otuđeni jedni od drugih: „Svi zavisnici, bez obzira koje supstance koriste i kog su društvenog statusa, pate od istog simptoma: nisu sasvim prisutni kad razgovarate sa njima, komuniciraju kroz jedva primetan veo, toksičnu auru koja ih onemogućava da budu u potpunosti tu.“ Brend piše o tome kako ga je iznenadilo kada je Ejmi postala poznata, jer je bio suviše lenj da čuje šta je to što ona zapravo radi i time još više potcrtava tu atmosferu otuđenosti u kojoj se Vajnhausova našla. Jedne večeri upao je na nastup Pola Velera u Raundhausu i probivši se kroz „plastične čaše i plastične osmehe“ u gužvi, ostao zabezeknut božanskim glasom koji je čuo: „Ona lujka sa ajlajnerom koja se motala po Čokfarm roudu sa pivom u ruci i natapiranom punđom na glavi, ta usta koja sam viđao samo kako drže pljugu i ispaljuju psovke, bila su portal za taj sveti zvuk. Tada sam shvatio: ona nije bila samo neki beznačajni pokušaj, još jedna nadrndana gnjida koja nikada ništa neće postići, ni jeftina pevaljka koja uživa u svojih petnaest minuta. Bila je jebeni genije.“

Trebalo je da nastup u Beogradu bude početak povratničke turneje, pred izlazak trećeg albuma, najavljenog još za kraj 2010. Pred taj koncert stizale su vesti da je dobro, da je provela neko vreme na klinici za rehabilitaciju i da se oseća bolje nego ikad. Vraga. Na klinici je provela samo nedelju dana. Kažu da je pred nastup u Beogradu bila van sebe, da se otimala i nije htela na binu, a da ju je obezbeđenje bukvalno iznelo pred publiku. Teturala se, padala, smejala se, plakala, ali da peva nije mogla. Postoji na snimku tog abortiranog koncerta jedan strašan trenutak u kom Ejmi Vajnhaus, sićušna kakva je bila, bosa i zamućenog pogleda, dok iza nje bend svira savršeno i tehnički uvežbano, a prateći vokali se besmisleno keze publici koja zviždi, prekršta ruke na grudima i hvata se za ramena. Onako, kao da samu sebe grli, kad već nema nikog drugog. I to je zapravo suština, ona koja stoji izvan i iznad svega drugog. Izvan muzike, javnosti, slave, novca koji se tu obrće, iznad priče o smrti slavnih koja obezbeđuje ulazak u večnost i u legendu, stoji samo istina da je umrla jedna krhka talentovana devojčica.

Ejmi, znamo da to nije isto

Nije isto.

Iz nekog razloga, svi znaju da ovo nije bio baš običan odlazak.

Povrh svega, baš iz Beograda. Čak i kad bi sad odneli cveće na još jednom istorijski Kalemegdan, u Donji grad, i stavili ga tamo gde je ona bila, to ne bi dokazalo da znamo čemu smo prisustvovali 18. juna.

Muzički, to jeste bio fijasko, i svako ima pravo da bude ljut, ali odavno se tu o muzici nije radilo. Odnosno, radilo se o muzici i samo o muzici, ali onoj koja nije mogla da se desi, jer je blokada bila prevelika. Ta vrsta brisanja podele između javnog i privatnog koju je sa sobom nekad donosila bilo koja vrsta slave, a danas se postiže bez mnoge muke recimo kroz internet blog, nije prirodna i odnosi žrtve. Ličnost se ozbiljno oštećuje ako nema gde da se vrati i samoobnovi u miru i daleko od tuđih pogleda, koji obavezuju na igranje uloge.

Za razliku od otvoreno agresivnog, definitivno muškog čina samoubistva iz puške jednog Kobejna, Vajnhausova je u sličnoj situaciji izabrala ženski pasivno-agresivni obračun sa sobom dok joj srce ne prepukne samo od sebe. Ono što ju je nateralo na to daleko je od mita o ukletoj pop-pesnikinji, i više je deo naše svakodnevice nego što bi to voleli da mislimo.

Kao što je već odavno jasno, Vajhausova je neosporno govorila u ime svih onih žena koje su se u doba digitalne ekonomije našle u procepu raznih dnevnih uloga, ali su po svaku cenu želele da svoj život oblikuju same. Snažna autorka i uz to pevačica glasa kog zapamtite čim ga jednom čujete, Ejmi je vrlo brzo postala dugo očekivani katalizator nove devojačke samoosvešćenosti, i nije ni čudo da su je kasnije Lili Alen, Dafi, M.I.A., Elis Rasel, Adel navodile kao svetao primer, šta god radila sa sobom. Međutim, još je važnije sledeće: ona nas je uvela u novo doba u kome nepovratno rodne razlike na globalnoj pop sceni nisu više toliko bile bitne, koliko – imaš li šta da kažeš.

A Ejmi je imala šta da kaže i te kako: centralna tema njene pojave i pesama bila je kako preživeti sopstvenu grešku. Posebno kad znaš da je ona neizbežna. Svojeglavi hedonizam po kome smo je navodno prepoznavali i koji je toliko puta izmamio titravi osmeh uvek kad se u društvu pomene Vajnhausova – bio je više neka vrsta vapaja pred morem uslova za normalan život koje više niko nije u stanju da ispuni.

Sa njenom pojavom i posebno albumom Back to Black, odjednom je popularna muzika zasijala unutrašnjim sjajem kojeg uglavnom dugo nije bilo – sjajem instinktivne samospoznaje, sjajem čulnog govora u ime drugih živih ljudi, sjajem svima dobro poznate intimne stvarnosti.

Tu je Ejmi bila najveća. I njeno bauljanje po sceni u Beogradu bilo je stvarno, kao opozit našim sve manje stvarnim životima. U svetu u kome je greška u sistemu poslednji vid pobune, Ejmi Vajnhaus je živela kao greška. Simbol onoga što smo postali.

Dragan Ambrozić

foto: reuters