Pošteno, uz kršenje pravila

Mala revolucija je izvedena u postupku izbora prvog čoveka srpskog olimpizma, a ministar Ivica Dačić je ostao bez savetnika. Dosadašnji suveren Ivan Ćurković, čovek bogate poslovno-sportske karijere, podlegao je pred naletom pritisaka sa raznih strana i bio primoran da svoje mesto ustupi nekadašnjem košarkaškom asu.

Na Izbornoj skupštini u utorak 24. februara članovi Skupštine OKS-a odlučili su aklamacijom da Divac u naredne četiri godine nosi srpski barjak olimpizma, jer se Ćurković na samoj sednici povukao nakon što je većina „delegata“ odlučila da glasanje bude javno, što je u suprotnosti sa važećim propisima samog komiteta. Međutim, niko nije pustio suzu za bivšim predsednikom jer je njegov status bio ugrožen načinom na koji je i sam došao na to mesto pre četiri godine kada je na protivzakonit način smenjen Filip Cepter.

Nakon sednice na kojoj je izabran, Divac je obećao da će se svim silama truditi da poboljša stanje u srpskom sportu:

„Spreman sam da pokrenem, motivišem i mobilišem sve činioce u društvu da bih promovisao univerzalni cilj kakav je sport“, poručio je novi predsednik, nagoveštavajući da će zona njegovog uticaja biti daleko veća od one koju je imao prethodnik.

Pre njegovog obraćanja govorio je Ivan Ćurković kome nije bilo drago što se krše propisi komiteta.

„Na Skupštini je doneta odluka protiv svih akata koje smo zajedno donosili. Da sada ne bismo pravili skandal i kršili sopstvena pravila, ja se povlačim, jer mi moral ne dozvoljava da učestvujem u svemu ovome“, rekao je nekadašnji predsednik FK Partizana.

Ćurković je rekao da je na njega „vršen pritisak“, da nema ništa protiv Divca, ali da ima protiv onih koji su ga „gurali sve vreme“. Ćurković je diskretno naglasio da je čitava stvar politizovana o čemu se tokom kampanje nedeljama spekulisalo.

Ovakav završetak biće pozitivno primljen u javnosti jer je reputacija novog predsednika bespogovorna. Divac, koji je izbegavao novinare u poslednjih nekoliko nedelja, potrudio se da ovoga puta ne izgubi – kao što mu se već jednom dogodilo početkom ovog veka kada ga je porazio kolega Dragan Kićanović – tako što je većinu stvari završavao na internim sastancima sa onima koji su u utorak glasali. Kampanju je obeležila i kontroverza oko toga da li Divac uopšte može da se kandiduje jer ne ispunjava odredbe Statuta OKS-a koje određuju čitavu proceduru.

Zanimljivije od ove „proceduralne vrteške“ bilo je zapravo pitanje da li će proslavljeni košarkaš, „legenda“, ovoga puta uspeti da preskoči sve zakulisane prepreke i ostvari ono što je naumio.

Za razliku od ranijih pokušaja da nešto uradi u Srbiji, koji su se izuzev humanitarnih aktivnosti završavali neuspehom, Divac je ovom preduzeću pristupio ozbiljnije i sa manje poverenja u svoju sliku u javnosti. To što je jedan od „najomiljenijih Srba“ i jedan od najpoznatijih Srba u svetu prethodnih godina mu nije pomoglo da pokrene „biznis“ u svojoj zemlji ili da bude uspešan na mestu predsednika KK Partizana. Izgledalo je da je svima drag, ali da je najbolje da bude negde na distanci, činilo se da nam je najbolji ako nas zastupa u sunčanoj Kaliforniji.

Njegovi poslovni neuspesi u postupcima raznih privatizacija u Srbiji očevidno su ga naučili da je za uspeh na domaćem terenu pored glasne podrške navijača potrebno i da se bude dobar sa sudijama.

Ovoga puta se on nije zaletao, već je njegovu kampanju pratila doza misterioznosti dok su čauši iz njegovog tima zapravo vodili bitku u javnosti i saopštavali poruke. U medijima se vodila kvazidebata članova raznih saveza koji su se opredeljivali za jednog ili drugog kandidata ali, nekako, više za Divca.

U samom finišu izbornog nadmetanja Ćurković se više nije ni video od Divca. Vlade je uručivao nagrade, delio pehare, jedna dvorana u Srbiji je dobila ime po njemu. Vlade je poručivao da ukoliko glasanje bude javno, on sigurno pobeđuje, a Ćurković je ponavljao da će se on boriti da se poštuje procedura i da ne bude ugrožen sami duh olimpizma.

O tome šta će raditi kada budu izabrani, kandidati nisu bili u stanju da daju neki kreativniji odgovor. Obojica su poručivali da će raditi na unapređivanju sporta u Srbiji i sve u tom stilu, ali neke sveže ideje nismo čuli. Kao iskusni ljudi, obojica su i te kako svesni da se odluke donose na drugom mestu, a da sama pozicija, pored prestiža koji donosi, otvara i mogućnost da se raspolaže za srpske pojmove solidnim novcem, koji se treba utrošiti kao „pomoć srpskom sportu“.

Ćurković je znao da se pohvali i da kaže kako je poslednjih nekoliko godina uticaj politike „proteran“ iz OKS-a, ali to nije razjasnio kao što ni ovaj novi ulaz politike u OKS nije detaljnije elaborirao. Glasine koje su pratile čitav događaj i koje su išle dotle da se čak govorilo da je iz nekadašnje zgrade Palate Federacije na Novom Beogradu, gde stoluje deo srpske vlade, stiglo pismo „delegatima“ sa preporukom da se insistira na javnom glasanju, nije moguće potvrditi, ali one ukazuju da se nešto htelo poručiti. Da ako se javno ne vidi ko za koga diže ruku, nešto će ostati skriveno i neka obećanja koja su učinjena u kampanji će biti prekršena. Insistiranjem na javnom glasanju Divac je u neku ruku pozvao javnost u pomoć zato što je u prethodnim preduzećima propadao jer se nije znalo tačno ko šta radi i ko je za koga. Njegov rizičan i radikalan potez, koji je izveden tako da izgleda kao da ne dolazi baš od njega, doneo mu je pobedu ovoga puta, ali je i povlačenje Ćurkovića u poslednji čas znak da je neki kompromis postignut i da će neke stvari ostati onakve kakve su bile, odnosno da će neki stariji „talovi“ između „sportskih radnika“ i dalje biti na snazi.

Zato je ovaj izbor „mala revolucija“ i teško da će iz njega proisteći veliki kvalitet. Glava je promenjena, ali je čitav organizam ostao isti. Divac će morati, ako ne želi da ostane upamćen kao čovek koji je prokockao očekivanja „ljubitelja sporta“, da se sukobi sa većinom onih koji su za njega digli ruku.