popul(ar)istički rečnik demagogije

Kako upotrebiti ovaj rečnik? Kada budete slušali izborne trkače, pokušajte da prepoznate neku od sedamnaest odrednica iz rečnika.

a) Ako kod nekoga prepoznate između 15 i 17 odrednica, otpišite ga odmah. Taj nema nameru da bilo šta radi. Ono što se može dokazati za broj 17 važi i za sve ostale pozitivne brojeve (Felerov broj).

b) Takmičari kod kojih zapazite između 9 i 13, sumnjiva su kategorija.

c) Oni koji imaju nameru da ispune bar neka obećanja sebi neće dozvoliti da ih „pronađete“ više od 8 puta.

d) Retki će biti oni koji će upotrebiti manje od 3 demagoška postupka, pa je uputno da ih ne ispuštamo iz političkog vidokruga.

Čitaoce sajta „Vremena“ pozivamo da komentarišu ovaj članak.
Komentari će biti objavljeni u dnu strane, odmah pošto ih odobri moderator. Komentari pretplatnika objavljuju se odmah, bez moderacije.

1. KAKVE VEZE IMAM JA SA TIM? (izbegavanje odgovornosti za izjave, odluke i postupke)

Izbegavanje odgovornosti za izjave, odluke i postupke koji se kod publike doživljavaju kao nepoželjni ili loši je najbolja osobina dobrog demagoga. Zato se često čini kako je odgovornost poput napada od koga se treba odbraniti ili poput nezgodne situacije iz koje se treba izvući. Strategije su razne: prećutkivanje, ukazivanje na nepredviđene okolnosti, višu silu, skrivanje iza drugih, upiranje prstom na suodgovorne, okrivljavanje protivnika, pa čak i laganje. Nekad se i ne mora ići tako daleko: dovoljno je svesti odgovornost na krivično–pravnu, pa zaključiti da ko nije pred sudom kriv, nije ni odgovoran.

Razrađenost ovih strategija i lakoća kojom se njima služi pokazuju da je spremnost na pad popularnosti rizik koji će malo ko sebi dozvoliti. Od priznanja se niko nije glasova nakupio. Tako se odgovornost pretače od jednog do drugog aktera, sve dok se u tom presipanju ne isprazni. Najčešći oblik: nisam ja, oni su.

„U čemu je razlika između razgraničenja i podele (Kosova, prim. autora)?


– Ma neka ga zovu kako hoće! Razgraničenje je da svako dobije svoje!

Zar to nije podela?



– Ma ja vam opet ponavljam, zovite to kako hoćete! To je utvrđivanje nove linije! Ova linija nije pravedna!

Koja bi linija po vama trebalo da bude pravedna i gde je?



– Nisam ja tu da o tome pričam jer SPS, prema najnovijim istraživanjima, ima sedam odsto podrške…“

Ivica Dačić, Alo, 23. oktobar 2011.

Kako da se govori o podeli, a da se ne izgovori reč „podela“? Nakon pokušaja da se izvuče upotrebom eufemizama (linija, razgraničenje), govornik prebacuje odgovornost na one sa više moći – ja sam mali, pitajte mog tatu. Greška u ovom argumentu je u tome što niko od govornika ne traži da sam formuliše politiku Srbije, nego samo da razjasni ono što je već rekao (kako to da ga mala podrška nije sprečila da govori o „razgraničenju“?). Izjava pokazuje i nespremnost da se preuzme odgovornost po pitanju rešenja za Kosovo i već prepoznatljivu taktiku – kada se iznose hrabri predlozi, tada smo veliki i spremni da kažemo ono što drugi ne smeju, ali kada je potrebno preuzeti odgovornost za nepopularne posledice ovih predloga – onda imamo samo sedam godinica, tj. odsto.

2. DVOSTRUKI ARŠINI (dvostruki standardi)

Pristrasnost, nedoslednost. Dvostruki standardi se koriste kada je potrebno opravdati odstupanje od sopstvenih političkih pozicija, ili od opšte prihvaćenih pravila igre. U praksi to znači da se pravila odnose na sve igrače, osim na one za koje govornik odluči da se izuzimaju od pravila (najčešće su to pripadnici grupe kojoj sam govornik pripada). Na primer, kada moj protivnik ne govori istinu, on onda laže, a ako se to desi meni ili nekom mom, onda sam se zbunio. Vodeći se idejom da ono što važi za sve ne važi za jednog i ono što važi uvek ne važi sada, povlašćeni tretman uvek dobija grupa bliska govorniku. Dvostruki aršini se mogu prepoznati ako pratimo šta jedan govornik izjavljuje u različitim situacijama, ali se može desiti da izađu na videlo i u jednoj istoj rečenici, pri čemu očigledno dolazi do diskriminacije. Sve su životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.

„Pre nego što je Svetlana Ražnatović došla na čelo kluba, Obilić je bio ništa. Sramota je i takvoj legendi kao što je Dragan Džajić staviti lisice na ruke. Moramo čuvati srpske brendove, jer ih nemamo baš mnogo. Ne treba da radimo u korist svoje štete.“

Dragan Marković – Palma, B92, 10. maj 2011.

Brend je za da se voli i čuva. Pre nego što su Ceca i muž preuzeli Obilić tamo nije ni bilo vrednih igrača, i šta sad ako je ona nelegalno prisvajala pare od njihove prodaje. Brend je, praštamo joj. Ne može pravosuđe tek tako da staje na put afirmaciji srpskog društva i države. Hoće li danas-sutra policija hapsiti i šljive i maline, hoće li se suditi smokiju i ajvaru? Hrana, trube, sport – to je sve što imamo i još nekoliko ljudi koji bi trebalo da su iznad zakona, pa sve i da su krali. Manja je šteta od toga šta su oni ukrali nego što je korist od pravde koja jednako važi za sve. Vladavina prava je starogrčki brend, nek ga oni i čuvaju.

3. PRAZNA SLAMA (uopšten i nejasan govor)

Mnogo reči ni oko čega, prazna priča, opšta priča. Uopšteni govor umanjuje razumljivost ili čini izjavu višesmislenom. Na primer, više od autonomije, manje od nezavisnosti nije ni autonomija ni nezavisnost, a šta je – ne zna se zasigurno. Osim toga, mlaćenje prazne slame često uključuje upotrebu velikih i teško razumljivih reči. Osnovna ideja je da se zvuči pametno, a ne da se nužno pametno i govori. Velike reči koje dobro zvuče ostavljaju jak utisak na publiku i pogodne su kada se želi izbeći davanje odgovora ili izražavanje stava u vezi sa konkretnom temom ili pitanjem. Gomilanje ispraznih fraza tako popunjava prazninu u sadržaju poruke.

„Upravo zato i na sadašnji stav prištinske strane ne gledamo drugačije nego kao na trenutnu, raznim faktorima uslovljenu tačku sa koje se, po nama, svakako može ići dalje. A kada je reč o onome što treba da se dogodi da albanska strana prihvati pregovore, pa i o razgraničenju ili nekom drugom rešenju, mislim da nije potrebno ništa veće od običnog racija, i od obostrane želje da razgovori završe očiglednim benefitom za sve strane koje u ovim razgovorima učestvuju. Kada kažem racio, mislim na činjenicu sa kojom ćemo još bolje upoznati sve zainteresovane strane, da bi rešavanje suštine donelo konačno rešenje jednog od najdužih i najbolnijih balkanskih konflikata, kao i da bi stvorilo uslove za normalan razvoj odnosa dveju strana, zatim razvoj demokratije i institucija, kao i mogućnost zajedničkih napora na putu ka Evropskoj uniji.“

Borislav Stefanović, NIN, 2. jun 2011.

Njihov stav je kao jedna tačka, i… ta tačka je uslovljena raznim faktorima. Ti faktori podrazumevaju oslanjanje na obični racio, kao i želju da svi dobiju ono što su tražili tokom pregovora. Ovo sa željom je jasno, niko ne odstupa od svojih želja, one su iracionalne, ali što se tiče racija, e to se mora objasniti, jer tu se misli na činjenicu. A činjenica, to jest racio, odnosno činjenica, to je sve u stvari rešavanje suštine. Uglavnom, treba da rešimo nešto oko suštine. A kad rešimo suštinu, da konačno krenemo svi zajedno ka Evropi. Valjda?

Na konkretna, a zahtevna novinarska pitanja može se uvek odgovoriti tako što će se sa mnogo potrošenih reči, po mogućstvu krupnih reči (suština, racio, benefit, rešenje, EU…) reći što manje. Jer, nije na ceni ništa ne reći, nego reći po svaku cenu, to jest po svaku cenu ispasti mudar čovek i političar. U ovom slučaju, po cenu smisla.

4. LJUDI SMO (pozivanje na emocije; iskrenost i humanizacija sopstvene pozicije)

Emocije su važna osobina demagoškog govora. Dobar demagog se trudi da se predstavi kao jedan od nas, čovek koji misli, oseća, pa i greši, kao i svi smrtnici. Političari često govore o svom detinjstvu, pokazuju svoju porodicu javno ili se bave tužnim ljudskim pričama, želeći da pokažu da su i oni ipak samo „obični ljudi„.

Dirljive ljudske priče i ispovedni ton bude sažaljenje i publika se lakše poistovećuje sa govornikom jer može da ga razume. Tako ona postaje više sklona da veruje „na kredit“ i to bez ubeđivanja. Ona je spremnija da „oprosti“ ili progleda kroz prste za ponašanje koje inače ne odobrava. Obratiti pažnju na: ispovedni ton, izgovore tipa ljudi smo i znate kako je, priče iz detinjstva, porodične priče, anegdote.

„Gradska vlast funkcioniše kao jedna porodica u kojoj se dogode i svađe, dva dana se ne razgovara, ali ipak smo svi naši.“

Dragan Đilas, 24 sata, 18. jun 2011.

Kao što se i mi kod svojih kuća svađamo i mirimo, i političari se u svojoj kući tako ponašaju, to nije ništa strašno, spajaju ih međusobna ljubav i neraskidiva (koaliciona) povezanost. Malo neposrednosti i opuštenosti ne košta ništa, a mnogo daje. ‘Svi smo naši’, kaže duhovito govornik i zagreje srca i političkih saradnika i građana.

I tako, pravljenjem analogije između porodičnih i političko-upravljačkih odnosa, govornik čini bliskijim situaciju i njene učesnike, očekujući zauzvrat emotivnu podršku, a, po mogućstvu, i političku saglasnost za aktivnosti koje se odigravaju među zidovima Gradske kuće.

5. ZEMLJA SNOVA
(nerealna obećanja i ulepšavanje starnosti)

Nerealna obećanja i ulepšavanje stvarnosti su u populističkom govoru neizostavni. U zemlji snova nema loših vesti, a rado se izbegavaju i bilo kakve „teške teme„. Kada pobeđuje nacionalni tim – pobeđuju svi pripadnici nacije. Uspeh u ime kolektiva postaje razlog za ponos pojedinaca i način da se zaborave svakodnevni problemi. Pozitivan, nasmejan i optimističan govornik kod publike budi nadu. Usput, to može da bude zgodna prilika da se istakne i sopstveni doprinos u izgradnji bolje budućnosti. Govorom o zemlji snova zloupotrebljava se ljudska sklonost ka maštanju i obećava se svašta: od seoskog puta preko buma u oblasti lekovitog bilja, pa do švedskog standarda. Bilo da se govori o sadašnjosti ili budućnosti, tamo su kuće od čokolade… Delotvornost ove strategije se krije i u činjenici da se nerealna obećanja najčešće ne obrazlažu, već jednostavno iznose. Dok se ljudi nadaju da će obećanja biti ispunjena za njihovog života, demagog se nada da će se ona što pre zaboraviti.

„Pošto, ako Bog da, ostvarim autonomiju Sandžaka, ne mogu da vam obećam standard kao u Dubaiju, ali evo vam obećavam da ćete živeti kao u Monaku.“

Muamer Zukorlić, Večernje novosti, 10. maj 2011.

Sve što Sandžaku treba jeste autonomija od vlasti u Beogradu i nebo je granica. Otvoriće se kockarnice, ukinuti porez, sjatiće se sportski i poslovni krem u novo mondensko mesto, jedriće duž Raške i Ibra, voziće Veliku nagradu Novog Pazara… Sandžak će biti ko Monako a muftija ko kralj. Samo još da Beograd shvati da će sa takvim Sandžakom i Srbija biti ko Francuska i da nas vidi bog.

6. POŠALICA SA PODVRISKIVANJEM
(nisam ja elita, ja sam narodni čovek)

Uvreženo je mišljenje da je elita grupa odrođenih, umišljenih, nenarodnih elemenata, čiji su interesi suprotstavljeni interesima „običnog čoveka„. Tu su, naravno, političari koji su zaposeli društvo i rade samo u svoju korist, i intelektualci i stručnjaci koji misle da su mnogo bolji od običnog čoveka. Bogatstvo i druge privilegije koje su ostatku društva nedostupne čine da elita i narod žive u odvojenim stvarnostima, pa je neophodno da neko premosti taj društveni rascep i da progovori u ime naroda. I tu na scenu stupa naš populista. Iako i sam deo elite, on pokušava da se predstavlja kao prosečan građanin. Voli sve što vole mladi, iste muke ga muče, rado se hvata u kolo, peče rakiju i rado proziva one druge kako su intelektualci, lenjivci, nenarodni elementi i sl. Ima za cilj da ga lakše prihvataju, da postane jedan od mnogih, a samim tim i pravi predstavnik naroda. Obratiti pažnju na one koji se premnogo pozivaju na običan narod/građane, koriste mnogo poslovica, javno jedu pečenje, idu na svadbe, itd.

„Ovde sam jer hoću srcem i dušom da podržim ovaj projekat, jer je vrlo važno da ne izgubimo iz vida da smo seljački narod – rekao je Petrović u izjavi novinarima.

Naglašavajući da ‘smo svi bar u trećem kolenu živeli u seljačkoj porodici’, ministar Petrović je poručio ‘da samo ako se osvrnemo na svoje korene, naći ćemo put da budemo najbolji što možemo, a možemo da budemo mnogo dobri’.“



Dušan Petrović, Večernje novosti, 24. jul 2011.

Ako si ministar poljoprivrede, onda skoro da ti je u opisu radnog mesta da podržiš projekte koji promovišu i afirmišu život seljaka i širu seosku tematiku. I da podsetiš naciju da je seoskog porekla, i izraziš svoj sopstveni afinitet prema selu i seljacima, kao i uverenje da je to seosko izdanje naše najbolje izdanje. Jer, kako vidimo, samo evociranjem svog seoskog porekla uspećemo da postignemo svoje optimalne, verovatno psihofizičke dimenzije. Možda ima i onih koji nemaju seljačkog porekla, ili ne osećaju neku vezu sa precima, bilo da su oni seljaci ili građani, ali po savetu ministra poljoprivrede, trebalo bi da probudimo seljaka u sebi i tako probamo da budemo uspešniji i produktivniji u svetu današnjice. Ako negde zaškripi, loše nam ide, samo se setimo svojih predaka sa sela (ako ih nemate, zamislite da ih imate) i – uspeh je zagarantovan.

7. PROSTO KO PASULJ (jednostavna rešenja)

Nuđenje jednostavnih rešenja često i za vrlo složene društvene probleme. Problemi se svode na samo jedno pitanje i nude se jednostavna rešenja koja su sama po sebi prijemčiva. Uprošćavanjem stvari prećutkuju se ili prikrivaju kompleksnost problema i/ili negativne posledice ponuđenog rešenja. Jednostavna rešenja često zvuče vrlo smisleno, primalac poruke stiče utisak da su ona razumna i prihvatljiva, a da je govornik pronicljiv i sposoban čovek koji manje priča a više radi. Osnovna logika: kako ćemo – lako ćemo!

„Na ovaj način uputio sam i kritiku onima koji prete da će Srbija od sledeće godine početi da uvozi meso. Kažu da ćemo imati problem sa junećim mesom i mlekom. Jagodina neće imati taj problem, jer nama za 47 dana stiže 210 steonih junica i to ćemo podeliti našim poljoprivrednim proizvođačima. Iz bubnja ćemo izvući dobitnike junice i teleta, pa ćemo na taj način imati 420 dobitnika, a samim tim i 420 novih radnih mesta“, objasnio je Palma.

Dragan Marković Palma, Press, 13. jun 2011.

Za svakog čoveka, preduzeće i državu nekad nastupe crni dani. U tim trenucima važno je donositi mudre odluke. Kako to biva kada čovek odgovorno vodi svoje gazdinstvo, nikakva kriza nije nepremostiva. Ako je još u pitanju čovek iz naroda, zna se – najbolja rešenja su jednostavna rešenja. Mogu oni tamo, van našeg poseda da se muče i uvoze hranu, ne i mi! Krizni plan je sledeći: za 47 dana stiže 210 junica (nije važno odakle, stižu kad vam kažem), a uz svaku junicu, tele gratis. U slavu radosnih prirodnih ciklusa upriličićemo i zabavni program za naše parohijane – lutriju u kojoj će glavne nagrade biti upravo junice i telad. I ne samo to, dobitni tiket donosi i po jedno novo radno mesto, njih ukupno 420. Nedobronamerni bi rekli da jednostavna rešenja nisu rešenja, nego zavaravanje ljudi. Oni misle da smo neozbiljni, kažu junice nisu radna mesta, niti mogu da reše ozbiljne ekonomske probleme. Pominju velike reči kao što su ekonomski proračuni, zakon tržišta, strukturna nezaposlenost, preračunavaju koliko mleka i mesa daje jedna krava. Neka njima razvojne politike, videće oni dogodine!

8. SVAKA PTICA SVOME JATU (govor u ime naroda i drugih velikih grupa i pozivanje na organsko jedinstvo)

Podela između „nas“ i „njih“ jedno je od ključnih mesta u političkoj borbi, a ujedno i bitna karakteristika populizma i demagogije. „Mi“ se obično krije iza uopštenog, podrazumevanog identiteta, koji se gradi na osnovu postojećih podela u društvu (etničkih, rasnih, klasnih, ideoloških, ali i rodnih i profesionalnih). Govor demagoga je govor u ime grupe, njegovi stavovi su stavovi grupe, on staje u zaštitu njenih interesa, obznanjuje strahove grupe i obaveštava nas o njenim namerama. Utemeljena argumentacija, raspravljanje o iznetim stavovima ili njihovo opravdavanje često izostaju i svode se na puku pripadnost grupi. Polarizacijom društva pristup određenoj temi svodi se na dve suprotstavljene pozicije, a kao ispravan se nameće samo jedan stav – govornikov.

Cilj stvaranja i produbljivanja podela je pridobijanje podrške onih koji se osećaju kao deo grupe, ali i poruka ili upozorenje onima koji nisu njen deo. Stoga je to neretko i govor u kom se druga grupa označava kao neprijateljska. Neprijatelj je sve ono što mi nismo, a uz to nas sprečava da budemo ono što jesmo ili da postanemo ono što smo namerili da budemo. U najradikalnijoj formi, konstruisani Drugi služi kao žrtveno jagnje koje se može okriviti za sve nedaće i zlodela, a jezik prerasta u govor mržnje. Kada je za pripadnost grupi vezan značajni emotivni naboj i osećaj ugroženosti, govornik priziva organsko jedinstvo grupe želeći time da opravda poziv na akciju. Zato je ovakav govor nezaobilazan deo nacionalističkog, rasističkog i versko–fundamentalističkog govora.

„U 19. veku je jedan umni Srbin poslat u ludnicu jer je terao Srbe da se umivaju. Isto tako, krajem 19. veka raspravljalo se o tome da li je Srbiji potrebna železnica, što me neodoljivo podseća na današnje pitanje – da li je Srbiji potrebna decentralizacija.“

Miroslav Čučković, Blic, 15. jun 2011.

Izglasavanje konkretnog zakona o decentralizaciji pozivanjem na prigodno odabrane istorijske primere određeno je kao jedini put napretka, kom se mogu protiviti samo oni koji u 19. veku nisu hteli da se umivaju, niti su želeli da im se izgradi železnica. Ovakvom postavkom situacije nasilno se nameće crno-bela slika u kojoj su sa jedne strane umni Srbi i njihovi nastavljači koji menjaju Srbiju i vuku je ka budućnosti, a sa druge musavi i nazadni, koji se takvom razvoju uporno opiru. Ako se neko ne slaže sa jednim predlogom zakona, ne znači da ne podržava ideju decentralizacije države. A još manje da je primitivac. Govorniku je, međutim, stalo da sve koji se s njegovim predlogom ne slažu okarakteriše kao takve. Ko bi još hteo da se nađe na strani onih, prljavih i zaostalih. Prosto je, ako ti se ne sviđa naš predlog – idi umij se!

9. PUSTI TO, NEGO DA TI KAŽEM (bežanje od teme)

Bežanje od teme nije omiljeni manevar demagoga, što ne znači da ga on ne koristi često. Najčešće se primenjuje kada je tema nezgodna i kada svaki direktan odgovor zapravo slabi populističku poziciju govornika. Izbegavanje odgovora se često objašnjava time da postoje preče stvari kojima bi trebalo da se bavimo, i to obično stvari od nacionalnog interesa (Vi me to pitate dok gori Hilandar!).

Bežanje od teme je uspešno u onoj meri u kojoj odgovor prividno ostaje u zadatim okvirima, dok se govornik zapravo bavi kontekstom, bliskom, ali suštinski drugom temom, ili onim ko samu temu pokreće (Što to nisu sami uradili dok su bili na vlasti?). Na ovaj način se razgovor prebacuje na polje u kojem demagog ima više manevarskog prostora i lakše osvaja poene.

„Iznerviram se svaki put kad me optuže za nešto za šta nisam kriv! Osećam se strašno glupo, ili bolje rečeno pogođeno, zato što godinama pokušavam da rad Ministarstva iznesem u javnost na onaj način na koji me čak ni zakon ne obavezuje. Naložio sam da se sve objavljuje na sajtu, i ispao sam naivan! Umesto da se javnost bavi pitanjem zašto to i drugi nisu uradili, dolazim u situaciju da moram da objašnjavam zašto nabavljamo toalet-papir, gume, kaiševe, torbe…“

Oliver Dulić, Kurir, 25. oktobar 2011.

Ideja uvida u javne rashode jeste da građani znaju na koji način se koristi novac poreskih obaveznika. S druge strane, ministrova ideja je da će objavljivanjem troškova ministarstva na čijem je čelu zapravo pokazati svoju veličinu, a da se samim troškovima niko neće ni baviti. Ako ni zbog čega drugog, a onda iz pristojnosti prema pionirskom gestu. Prateći tu logiku, danas-sutra bi neko mogao da nam, ničim izazvano, kaže koliku je imovinu stekao korupcijom i malverzacijama i da se onda čudom načudi kada se od njega traži da pravno odgovara: Vi me hapsite umesto da me pohvalite što sam vam rekao da sam krao. Toliki lopovi napolju, a vi udarili na jedinog koji to i priznaje! Objavljivanje javnih rashoda jeste lep gest, kad već zakon to ne nalaže, ali trošenje javnih sredstava povlači i odgovornost za to na šta se ona troše.

10. MUKE PO MUČENIKU (pozivanje na ulogu žrtve i moralnu ispravnost mučeništva)

Stavljanjem sebe ili grupe kojoj se pripada u položaj žrtve, govorniku ili celoj grupi pripisuje se ne samo iskustvo stradanja, već i moralna ispravnost. Istovremeno se izazivaju sažaljenje, empatija, ali i osećanje ugroženosti, čime se uspešno zamagljuje racionalno rasuđivanje. U svojoj najekstremnijoj formi, mučeništvo može da posluži za opravdavanje nasilja, koje se na taj način doživljava samo kao iskupljenje za prethodna stradanja.

Osim položaja žrtve, mučeništvo se može odnositi i na život i stradanje mučenika. Etika mučeništva se zasniva na ovozemaljskom stradanju koje je izvor moralne ispravnosti i nadmoći. Često nije ni važno šta je izrečeno, jer govornik u stvari kaže: ja sam mučenik i zato sam u pravu. Kada se kombinuje sa pripadanjem grupi, mučeništvo razvija osećanje moralne ispravnosti kod svakog pojedinačnog pripadnika grupe, iz čega ova strategija crpi mnogo od svoje moći.

„Srpska napredna stranka najoštrije osuđuje brutalnu medijsku kampanju koju Demokratska stranka najtežim mogućim lažima i falsifikatima vodi protiv Srpske napredne stranke i njenih čelnika.

Poslednji primer pisanja dnevnog lista ‘Kurir’, koji je pod direktnom kontrolom režima, pokazuje svu beskrupuloznost i bezobzirnost režima u obračunu sa svojim političkim protivnicima. Naime, u stilu diktatorskih režima Idi Amina i Pola Pota, kabinet predsednika Republike i predstavnici Demokratske stranke objašnjavaju narodu kako bi Tomislav Nikolić, tobože, ukinuo i penzije u Srbiji, a sve to napisano je na osnovu izjave predsednika srpskih naprednjaka, u kojoj on kritikuje vlast što čak i penzije isplaćuje iz kredita, a ne iz realnih izvora.“

Saopštenje na sajtu Srpske napredne stranke.

Kao rimski vojnici hrišćane, ili, da uzmemo neko bliže istorijsko poređenje, kao Pol Pot i Idi Amin koji su progonili i ubijali svoj narod, tako i vlast u Srbiji opoziciju muči i tlači. Preko svojih poslušnika u medijima – srpskih Crvenih Kmera – diktatori, gore nego da opozicionare rastežu na točku i razvlače konjima na repove, beskrupulozno i bezobzirno, baš onako – režimski – lažu i falsifikuju izjave predsednika mučeničke opozicione partije.

Ako neko manipuliše medijima i govori neistine, posebno ako je taj neko na vlasti, treba obavestiti građane. Ali, loša ili zlonamerna interpretacija nečijeg govora mnogo je manje vulgarna od poređenja političkih neprijatelja sa diktatorima koji su ubili milione ljudi. Kako verovati žrtvi koja druge žrtve koristi u sopstvene dnevnopolitičke svrhe? Postaje jasno da se ovakvim ekstremnim poređenjima samo ilustruje razlika između onih na vlasti i u opoziciji kao onih koji su progonitelji i onih koji su žrtve, a stavljanje mučeničkog venca na glavu koristi se umesto razmene argumenata sa političkim protivnicima.

11. TI ĆEŠ DA MI KAŽEŠ (napad na onoga ko saopštava, a ne na saopšteno)

Jedna od omiljenih strategija demagoga je napad na onoga ko saopštava, a ne na ono što se saopštava. Izjava se gura u drugi plan i postaje gotovo nevažna, dok su u centru pažnje sam sagovornik i želja da se on omalovaži. Zbog toga se napadnuti neretko upušta u demantovanje izrečenog ili čak počinje protivnapad, pa se prvobitna rasprava potpuno zaboravi, dijalog postane razmena uvreda, a ako su one dovoljno sočne, dođe se i do velikog skandala.

„Demokratska stranka Srbije pozvala je danas javnost da osudi predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka zbog, kako tvrde, primitivnog i ostrašćenog napada na Dobricu Ćosića.

– Pozivamo javnost da najoštrije osudi pravo nasilje i govor mržnje Nenada Čanka koji je izlio na jednog od najvećih srpskih pisaca Dobricu Ćosića – rekao je portparol DSS Petar Petković.

– Primitivan i ostrašćen napad i sraman pokušaj da se Dobrica Ćosić poveže sa idejom nacizma najviše govori i otkriva istinu da je sam Nenad Čanak u svom mentalnom sklopu karikatura totalitarnih ideologija – tvrdi portparol DSS.“

Petar Petković, Kurir, 5. Jun 2011.

Pisci ovog saopštenja se ne osvrću na povod i glavnu temu Čankove izjave (zabrana neonacističke organizacije i obračun sa nacionalizmom), već se osećaju pozvanim da od napada brane Dobricu Ćosića – pisca. Obračun sa neistomišljenikom tako oštrim rečima na videlo iznosi činjenicu da su sastavljači teksta očigledni ljubitelji lektire, posebno one iz kanona srpske književnosti. A kako je branjeni pisac u samom srcu tog kanona, nedostojno je i, takoreći, nemoguće obraćati mu se tek bilo kako.

Ipak, mehanizmom prećutkivanja uspešno se zaobilazi tema same izjave, a borba za srpski parnas otpočinje svim sredstvima. Stručno se objašnjava da ideju nacizma može prepoznati samo onaj ko je i sam poklonik totalitarne ideologije, verovatno vodeći se frojdovskom teorijom o mehanizmima odbrane (projekcija). Valjda bi to značilo da su, na primer, radnici koji protestuju na ulicama zbog loših uslova rada ili niskih zarada u stvari u svom mentalnom sklopu – okoreli kapitalisti itd. itd.

12. DOBRO JE POZNATO (predstavljanje sopstvene pozicije kao pozicije „zdravog razuma“ ili „nauke„)

Predstavljanje sopstvene pozicije kao pozicije „zdravog razuma“ ili „nauke“ jeste pokušaj da se ono što se saopštava predstavi kao neupitna istina. Ovaj postupak je često praćen nizom logičkih i retoričkih grešaka kojima se problematičan stav pokušava obući u ruho opšte poznate ili čak očigledne istine. Cilj je izbeći bilo kakvu sumnju u iznesene tvrdnje i zaobići zahtev da se bilo šta dokazuje. Dalja rasprava se proglašava glupom i nepotrebnom. Oslanjanje na narodne mudrosti je često. Ključne reči: dobro je poznato, svi dobro znamo, da li ste ikada videli, naučno je dokazano, svuda u normalnom svetu, istraživanja pokazuju, itd.

„Ne morate ni da budete stručnjak da biste uvideli da mentalno stanje nacije nikada nije bilo gore. Ranije su još postojali optimizam i nada da će se stvari promeniti nabolje, ali sada je apatija potpuno zamenila veru u bolje sutra.“

Aleksandra Janković, Večernje novosti, 12. jun 2011.

Kad se kaže „svi znamo“ ili u ovom slučaju da „ne moramo ni da budemo stručnjaci“ da bismo nešto znali, a još kad to izrekne jedan stručnjak – sve je jasno! I da Srbi lete iznad kukavičjeg gnezda, i da narod ponire u apatiju, i da „mentalno stanje nacije“ nikad nije bilo gore. Svi onda moramo da se zabrinemo, a ne samo oni koji se ljudskom psihom bave po struci. Važno je to što govornica nije potpisana kao poslanica jedne opozicione partije, već samo kao psiholog, što donosi nove zanimljivosti u ceo slučaj. To znači da ona kao psiholog, a ne kao političar, kaže kako su ranije (tj. kad je njena partija bila na vlasti) postojali optimizam i nada, a da sa novom vlašću nema vere u bolje sutra. Povrh svega, utemeljenje kredibiliteta je dvostruko: poziva se i na zdrav razum (koliko je takav moguć u sunovraćenoj naciji), ali i na autoritet stručnjaka, koji je u poziciji da taj svoj autoritet prenese na čitavu naciju.

13. DREKAVCI I BABAROGE (zastrašivanje)

Kada se čovek plaši, spreman je da učini mnogo više nego inače, pa čak i ono što bi mu u drugoj situaciji bilo neprihvatljivo. Strah onemogućava racionalno promišljanje stvari i potiskuje u drugi plan ostale emocije. Zbog ovih osobina, zastrašivanje se često koristi u populističkom govoru. Publika se može plašiti nemaštinom, ropstvom, pa čak i smrću i nestankom. Poseban oblik ima kada se koristi za zastrašivanje cele grupacije, pri čemu dobija oblik ksenofobije, netolerancije i radikalnog tradicionalizma.

Zastrašivanje često ima i oblik apokaliptičnosti (Kraj je blizu!) čime se pojačava strah i ističe neophodnost prihvatanja ponuđenih rešenja u što je moguće kraćem roku. Zastrašivanje se neretko nalazi i u obliku logičke greške „daš mu prst, ode ruka„, čime se sugeriše da će se pristajanjem na nešto zapravo pristati i na mnogo gore stvari.

„Scenario, nalik apokaliptičnim filmovima u kojima su drumovi pojeli ljude, čeka i Srbiju ako se što pre ne dozovemo pameti. Demografi već decenijama unazad računaju kojim se tempom gasimo, čeznu da plač novorođenčadi opet para hodnike porodilišta… Čini se uzalud.“

Biljana Stjelja, Večernje novosti, 12. jun 2011.

Scenaristkinja ovog filma ima smisla za stravu i užas. Svakako da prirodni priraštaj u Srbiji nije dika i prilika, tu nema šta da se spori. Bela kuga je realnost ne samo kod nas, već i u mnogim drugim društvima. Ako ćemo tako, apokalipsa će ići raznim auto-putevima, drumovi će jesti šta stignu i u drugim krajevima, a ne samo po domaćim cestama. Demografske tranzicije ne zanimaju scenaristkinju, demografi ovde igraju uloge drevnih proroka koji već decenijama unazad računaju svoja proročanstva. I ne samo to, „gasi se“ i nešto drugo – uslovi života, ekonomija, standard. Međutim, u ovoj ekranizaciji je u drugom planu proces donošenja odluka o potomstvu u savremenim srpskim porodicama i činioci koji na to utiču, to nisu zanimljive stvari. Umesto toga imamo uzbudljivu pretnju ugasnućem i hrabre demografe koji osluškuju po porodilištima i šetaju hodnicima opremljeni specijalnim aparatima koji mere njihovo paranje. Da li su njihova upozorenja uzaludna? Da li će trojke spasiti Srbiju? Zvuči kao dobar razlog da se ode u bioskop i ostavi po strani stvarnost, daleko složenija od takvog apokaliptičnog trilera.

14. IL’ SI VODA, IL’ SI VINO (lažna dilema)

Lažna dilema predstavlja posmatranje sveta kao crno–belog. Svako odlučivanje postaje ili–ili dilema, bez obzira što u stvarnom životu najčešće postoji više izbora. Na primer, kada se maturantu kaže: ili ćeš upisati pravo, ili ekonomiju, nije baš da mu je ostavljen izbor da, na primer, upiše medicinu. Kada se odluka svede na dva izbora, dalja rasprava se onemogućava i ostavlja se sasvim sužen prostor za opredeljivanje. Postavka sveta je crno–bela, pa ni u procesu političkog odlučivanja nema nijansi. Demagozi ne štede lepe reči o sebi, onome što predlažu i onome što rade i time žele da se pokažu i kao (jedini) pravi izbor za ono što društvu treba. A kako se alternativa prikazuje u najnegativnijem mogućem svetlu, ništa nije prirodnije nego odlučiti se za onu opciju koju govornik zagovara. Trećeg nema.

„Ako ne pobedite ili ne budete u mogućnosti da formirate vladu, razmišljate li možda o političkoj penziji?

– Ja o penziji razmišljam odavno, i da je Srbija u pravim rukama, ne biste me uopšte viđali. Ali, ako ja odem u penziju, kome će ostati Srbija? Zato moram da pobedim, a posle završenog mandata, za četiri godine, skloniću se iz politike.“

Tomislav Nikolić, Press, 24. jul 2011.

Hteo bi naš političar da se penzioniše i povuče iz javnosti. Štaviše, odavno razmišlja o tome, ali ne da mu se. Čiča Tomina penzija će morati da pričeka jer je Srbija na prvom mestu. Jeste li videli negde da veliki državnik napusti ono za šta je stvoren i posveti se unucima, šahu, pečenju rakije? Ne daj bože da tek tako ostavi Srbiju i ode. Mučila se ova država godinama kako je on na korak do vlasti, ne može se ni pomisliti šta bi je spopalo kad bi se on potpuno povukao.

Koliko nam treba da priznamo nezamenljivost političara? Jesmo li toliko slepi da ne uviđamo njihovu ulogu u našim životima da je čovek morao otvoreno da nam kaže: samo ja mogu da spasim Srbiju i zbog toga i dalje žrtvujem svoje privatno ja. I šta nam to govori o predstojećim izborima? Da je vreme da mu pomognemo da on pomogne nama, da ostvari svoju mesijansku ulogu i da može, mučenik, da ode u zasluženu penziju.

15. ONI HOĆE (učitavanje namera)

Namerno pogrešno tumačenje izjava ili učitavanje pretpostavljenih namera česte su demagoške smicalice. Govornik se predstavlja kao „poznavalac„, „zna ko je“ njegov protivnik i šta on „u stvari hoće„. Taktika je sledeća: tuđi stavovi se najpre pogrešno predstave, a zatim se otpočinje rasprava sa sopstvenim tumačenjem, umesto sa onim što je stvarno izrečeno. Upotrebom ovog mehanizma se tako može neprimetno pobeći od nepoželjne teme, jer se započinje priča o namerama protivnika, a ne o onome što je protivnik rekao. Kada se nekome pripišu „zadnje namere“ ili „sumnjivi motivi„, čak i njegove najbezazlenije izjave i postupci se mogu doživeti kao preteći. Ekstremni oblik ove strategije nalazi se u teorijama zavere, kojima se uspešno proizvodi osećanje ugroženosti ili neizvesnosti.

„Sve ovo što se događa: kampanja za novu naciju na severu Srbije; to ironično (suštinski šovinističko) insistiranje na tome da naručioci oglasa na bilbordima „znaju i sva“ ćirilična slova, pišu latinicom (mada nešto ređe na jezicima nacionalnih manjina, pošto je vojvođanerstvo namenjeno pre svih bivšim Srbima); konačno razotkrivanje i oglašavanje naručilaca – posvećeno je jednom cilju.


U prvom redu stvaranju nove nacije koja bi kasnije državnom silom ukinula prava srpskom narodu na severu zemlje, asimilovala ga i odvojila od ostatka nacije. Drugi cilj je afirmacija nepoznatih aktivista jedne male stranke. Dovoljno je da neko zakupi dvanaest bilborda pa da od borca protiv ravnih krovova, junaka mesnog partijskog odbora i možda idealne mlade osobe po standardima feuda za sport, omladinu i preskakanje cenzusa bez muke, postane zvezda dana, osvane na naslovnim stranama i u udarnim vestima televizija.“

Čedomir Antić, Politika, 27. oktobar 2011.

Sve je posvećeno jednom cilju, a to su dva cilja! „Vojvođaneri“ hoće da razbiju Srbiju, ali ne zbog uzvišenih ideala, nego iz karijerističkih razloga. Na taj način, govornik dvostruko diskvalifikuje priču o vojvođanskom identitetu: ona ne samo da predstavlja pretnju po celovitost Srbije, nego čak ni oni koji je pričaju zapravo u nju ne veruju. Vojvođanski identitet je veštački (namenjen „bivšim Srbima“) i može se braniti samo iz razloga sitne vajde, nikako iz iskrenog uverenja (kao, recimo, srpski).

Kako je govornik na osnovu jedne šale, kako god neukusna ona bila, zaključio da je njenim autorima cilj zasnivanje nove nacije, cepanje države i nasilna asimilacija Srba? Nije poznato. Poznato je, međutim, da su mnogi građani Srbije strašno osetljivi na separatizam i da će ih ovakve izjave načiniti najblaže rečeno podozrivim prema zastupnicima vojvođanske autonomije. U tom smislu, izjava sadrži i elemente zastrašivanja.

16. POBRKANI LONČIĆI
(greške u zaključivanju i argumentaciji)

Demagog svesno koristi različite govorničke veštine i logičke manipulacije kako bi publiku doveo u zabludu. On često poseže za logičkim greškama kod kojih ne postoji očigledna veza između iznetih dokaza i zaključka. Ako dokazujemo da je neko dobar poljoprivrednik, a potom zaključimo da je on dobar vođa, pravimo grešku ne sledi, jer to što je neko dobar u jednoj stvari ne znači da će biti dobar i u drugoj. Dakle, izneti argumenti nisu relevantni za temu rasprave. Sama argumentacija često ima oblik nizanja različitih tvrdnji i činjenica, iza čega dolazi kratak i brz zaključak, i to bez objašnjenja veze između tvrdnje i zaključka. Druga česta taktika demagoga je izbegavanje zadate teze i konstruisanje nove, srodne teze iz koje se onda lakše izvode željeni zaključci (postupak poznat kao zamena teza).

„Kao bivši ministar finansija, koji je jedini u novijoj srpskoj istoriji uspeo da napravi suficit od dve milijarde evra, Mlađan Dinkić sigurno ne bi predlagao rešenja koja povećavaju konsolidovani deficit budžeta, jer ima potpuno suprotnu stručnu filozofiju.“

Suzana Grubješić, Večernje novosti, 12. jun 2011.

Na prvi pogled sve je u redu sa ovom tezom. Pod uslovom da postoji nešto kao što je genetska predispozicija za suficit koja se dosledno ispoljava u svakoj situaciji. To što je neko jednom (pretpostavimo i da je tačno) napravio suficit u budžetu, ne znači da ne bi pod nekim drugim uslovima napravio i deficit, ma kakva mu bila stručna filozofija. Lepo je čuti za tako nešto u društvu u kojem kao da vlada filozofija deficita. No, kakva god bila nečija stručna filozofija, ona svakako nije garant bezbednosti u budžetskom regionu. Društvo nije priroda, u njemu ne važe nedvosmisleni determinizmi i nema ni „uvek“ ni „nikad“. Jednom suficit – jednom suficit.

17. ČUDO, ALI NEVIĐENO
(pomračenje političkog uma)

Izjave u kojima govornici i ne pokušavaju da ubede publiku u svoje ideje ili stavove, u kojima nema argumentacije, ali zato cinizma, bahatosti, pa i gluposti može biti toliko da publika jednostavno ostane bez teksta. Slušajući ili čitajući ovakve izjave, možemo se samo zabezeknuti i zapitati da li je moguće da nekome nije stalo ni da lepo upakuje ono što govori. Zato ovde i nema populizma i demagogije samih po sebi. Radi se o poricanju političkog govora koji bi trebalo da nas u nešto ubeđuje. Umesto toga, otvoreno se izražava mišljenje koje može da vređa inteligenciju glasača, ili na koje se teško može i odgovoriti (Mnogo kradete… da kraduckate pomalo pa da vas i tolerišem…). Odgovornost govorniku nije bitna, mogućnost rasprave ne postoji i sve što možemo jeste da ostanemo bez komentara. Ipak, ovakav, gotovo devijantan politički govor je toliko čest da ne možemo da ga zaobiđemo. A kako se mnogo puta osetimo kao taoci ovakvih političara i njihovih izjava, ne bi ni trebalo.

„I ranije ste govorili da koridor mora da bude završen do polovine 2012. Opet pomerate rokove?

– Da, i vi odmah napišete „slagao Mrka“. Pa šta ako sam slagao za jedan rok? Kada dajem rok, dajem rok za sebe i za one koji rade, ne mora da bude tačan svaki rok.

On takođe ističe da će koridor biti završen do avgusta 2013. godine i da zbog toga želi još jedan mandat. Finiš gradnje magistralnog puta ne želi da prepusti bilo kome drugom.“

Milutin Mrkonjić, Blic, 14. jul 2011.

Ako postaviš rok, pa bio on samo za radnike (iako u tom slučaju nije jasno zašto je cela javnost obaveštena o njegovom postojanju), onda neispunjavanje tog roka može da znači dve stvari: ili si nesposoban da proceniš koliko vremena treba da se u postojećim uslovima radovi završe, ili su se uslovi promenili. Ali ne, naš političar je samo lagao radnike koliko će im trebati da završe svoj posao, on ih je lagao da bi brže radili, i šta sad. Takvi smo ti mi, lažemo se da bismo bili efikasniji. Odgovornost za izrečenu reč je za neradnike, za obične političare, ne i za udarnike koji grade puteve. O njima svedoče njihova dela, a kad slažu za rok – „pa šta“ – ima novi rok. Samo nije jasno da li je taj novi rok opet za radnike ili se tada zapravo očekuje da budu gotovi radovi. Bilo kako bilo, da bismo znali moramo mu dati novi mandat. Ako nas i tada bude lagao – „pa šta“.