Ponovo radi Skupština

„Ko zna šta bi i ovo zdanje doživelo, i građani Srbije, kada bismo mi danas, sutra nastavili da radimo?“, upitala se predsednica Narodne skupštine Maja Gojković 7. aprila, odbijajući da nastavi rad parlamenta. Iako je početkom marta rekla da će nastaviti prvo prolećno zasedanje Skupštine odmah nakon završetka predsedničkih izbora, na pet dana po okončanju izbora Gojković je bila veoma uplašena za zgradu parlamenta, za poslanike, za pripadnike MUP a, za spomenike kulture, a i generalno za grad Beograd i čitavu državu – sve, naravno, glede demonstracija koje su tih dana hvatale zalet.

„Ja ne smem da se igram s tim da ja budem ta koja će biti odgovorna šta će se desiti i ko će ući u parlament. Je l’ treba da podsetim na to da su petog oktobra nestale na stotine i hiljade skulptura i slika iz tog parlamenta? Da je sve unutra uništeno? Je l’ vi možete da pretpostavite šta bi moglo da se dešava? Ja ne mogu“, dodala je Maja Gojković, i rekla da će nastaviti sednicu čim oni što protestuju ispred zgrade parlamenta „i poslanici koji to rade zajedno sa njima“ to omoguće.

MOŽETE POČETI: No, predsednik Vlade, sveže izabrani predsednik države, predsednik SNS a i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost – među ostalim funkcijama – razumeo je, porazgovarao, posavetovao i odagnao strah. „Razgovaraću sa Majom, ona je bila pod velikim pritiskom, ljudi su je vređali po izložbama koje je otvarala“, rekao je Vučić sutradan, rekavši da on misli da Skupština treba da nastavi sa radom, da razume Majin strah, ali da veruje da nema opasnosti da parlament radi.

I, eto – Vučić je rekao da treba da radi, i parlament će proraditi počev od srede 19. aprila; više od mesec i po dana nakon što je Maja Gojković formalno „dala pauzu u radu“, a suštinski preuzela na sebe nadležnosti Tomislava Nikolića, i na nalog (ne predlog) predsednika Vlade de facto raspustila Skupštinu na neodređeno vreme. U martu je Vučiću bilo potrebno da se glas opozicije nigde ne čuje tokom izborne kampanje, pa je ukinuo Skupštinu, zbog očuvanja dostojanstva parlamenta, demokratije i stabilnosti Srbije, kako je to već objasnila predsednica Skupštine. Sada, Vučić je rekao da Skupština treba da radi – i ima da radi, kao što će, za sada, da nastavi da radi i rukovodstvo RTS a („Neka rade“, rekao je Vučić u ponedeljak 17. aprila, glede izjave ministra Vulina da bi čelnike javnog servisa trebalo smeniti).

Tako je još jedan igrokaz završen. Ko sad još pamti svu tu silnu gomilu laži koju su izrekli što Maja Gojković, što Aleksandar Vučić, što ostali članovi vesele vladajuće družine sa Aleksandrom Martinovićem na čelu, upinjući se da opravdaju ono što se opravdati ne da? A bilo ih je, i samo su ih umnožavale razne platforme za prenošenje Vučićevih misli i želja, poznatije i pod imenom mediji: od toga da Skupština nikad nije radila tokom izborne kampanje (a jeste), pa sve do toga da su 5. oktobra nestale stotine i hiljade slika i skulptura iz Narodne skupštine (ukradeno 90 od ukupno 150 umetničkih dela, a u godinama koje su sledile vraćeno je više desetina)…

Kada se vrati u Skupštinu, Maja Gojković će se suočiti ne sa jednom, nego sa dve inicijative za njenu smenu. Naime, opozicija je uspela da se ne usaglasi ni o ovom zahtevu, pa su tako jednu inicijativu podneli DJB, Dveri, SDS i Nova Srbija – Pokret za spas Srbije, dok su drugu podneli DS, (opet) SDS, SDA, LDP, LSV, nezavisni poslanici i (opet) poslanici Pokreta za spas Srbije. Ovime je opozicija pokušala da preuzme inicijativu od studenata i njihovih protesta, koji su nedelju dana ranije (5. aprila) istakli smenu Maje Gojković kao jedan od uslova za prestanak šetnji po ulicama gradova Srbije.

BAHATOST BEZ GRANICA: No, zbog čega opozicija želi da smeni Maju Gojković? Zato što je ukinula rad Skupštine u periodu predizborne kampanje i dozvolila da parlament kontroliše izvršna vlast, reči su Gorana Ćirića iz DS a. Demokrate su u saopštenju navele i da „moramo da odbranimo parlamentarizam i institucije, inače nam sledi uvod u potpunu diktaturu“. DJB je bio rečitiji: „Maja Gojković je od zakazivanja prve sednice 9. avgusta 2016. godine do danas konstantno i očigledno kršila Ustav, zakone, Poslovnik Skupštine i dovela do potpune degradacije Skupštine Srbije, podredivši je predsedniku Vlade i predsedniku vladajuće partije SNS“, te je „omogućila da se poslanici opozicije nesmetano blate, vređaju i unižavaju, oduzimala reč opoziciji i kažnjavala poslanike opozicije bez ikakvog osnova, dok je istovremeno poslanicima vladajuće koalicije omogućavala tirade van tačke dnevnog reda“.

Zbilja je teško dati neutralnu ocenu rada Maje Gojković kao predsednice Skupštine. Nemoguće je da se izbegnu kvalifikacije i emocije, što dalje dovodi do optužbi za navijački pristup i neobjektivnost, a od ovoga nisu daleko ni naredni koraci – o Sorosu, stranim plaćenicima i generalno mrziteljima premijera i njegove porodice i protivnicima stabilnosti države. No, recimo to ovako: kako biste vi opisali brutalno i neprekidno maltretiranje siledžije nad znatno slabijom osobom od sebe, da vidite takav prizor? Stalno kinjenje, iživljavanje, stalno podmuklo provociranje, u iščekivanju bilo kakvog odgovora kao izgovora za još nasilja? Kako biste vi objektivno opisali ovakvu scenu? Bez emocija, neuznemireni odsustvom bilo kakve ljudskosti u ponašanju nasilnika? A sada produžite ovu „scenu“ na pune tri godine, pa ćete dobiti sliku i priliku srpskog parlamenta: nemoguće je hladnokrvno opisati nasilje koje tamo traje već godinama. A to je samo ogledalo vlasti u celoj zemlji.

Parlament je, naravno, zadržao svoju zakonodavnu funkciju, tokom „Majine“ tri godine, ali je, isto tako, ostao jedna od retkih „pričaonica“ u elektronskim medijima Srbije koju Vučić nije mogao da uguši. Nestao je „Utisak nedelje“, nestale su još poneke političke emisije i autori iz etra, a televizije sa nacionalnim frekvencijama su u potpunosti „glajhšaltovale“, odnosno upodobile svoje programe zvaničnim stavovima Partije i Vođe. No, izravni prenosi iz Skupštine su preživeli, i to na drugom programu javnog servisa, što je značilo da cela Srbija tu može da čuje i neko drugo razmišljanje osim zvanične partijske dogme. To je dalje značilo da Skupštinu – ako se već ne može ukinuti – treba srozati na najniži mogući nivo, oduzeti joj svaku kredibilnost i dovesti do njene negledljivosti. A Maja Gojković tu ulogu – kreatora besmisla u parlamentu – sa izuzetnim uspehom igra od proleća 2014.

Zvuči dosta tačno izjava (s oproštenjem) Boška Obradovića iz Dveri, koju je dao pred uskršnje praznike u skupštinskom holu: „Maja Gojković ne postoji. Ona je stranački bot Srpske napredne stranke, ona se ni o čemu ne pita, i ni o čemu ne odlučuje. Aleksandar Vučić rukovodi čitavom Srbijom. Videli ste da Republička izborna komisija broji glasačke listiće kada joj kaže Aleksandar Vučić, da Skupština nastavlja sa radom kada joj kaže Aleksandar Vučić. Dakle, valjda vam je jasno kako ovde sistem funkcioniše – ovde sistema nema. Ovde postoji samo jedan čovek koji je umislio da je država.“ Međutim, iako načelno tačna ocena o neraskidivoj povezanosti celokupnog rada Skupštine i Vučićevih želja, deluje da je Maja Gojković nešto više – nešto bolje, u naprednjačkom naopakom sistemu vrednosti – od običnog šrafa, bota, te da iz takvog, naopakog razloga s pravom zauzima poziciju trećeg čoveka u državi. Razlog za to jeste sposobnost Maje Gojković da uspešno spinuje sve što pred nju dođe – sposobnost koju je Vučić doveo do vrhunca, i sposobnost koju je advokat Srđa Popović pripisivao Slobodanu Miloševiću: da u realnom vremenu spinuje činjenice i uživo pravi paralelnu stvarnost.

„I pogledajmo sada kako bezočno Milošević spinuje činjenice. To je Miloševićev karakterističan metod – mogao bi se nazvati simultanom revizijom istorije, preimenovanjem činjenica u trenutku njihovog nastajanja. To je na kraju njegove vladavine dovelo do onoga što se zvalo Miloševićevim autizmom, paralelnim svetom propagande u kojoj su sve činjenice reintepretirane jednostavnim ignorisanjem i negiranjem stvarnosti“, piše Srđa Popović u knjizi One gorke suze posle (str. 83).

foto: nenad đorđević / fonet

PARALELNA STVARNOST U PRAKSI: Kako to izgleda u naprednjačkoj praksi? Pogledajmo, recimo, prošlogodišnju sednicu Skupštine kada je na dnevnom redu bio ekspoze mandatara Vučića. Poslanik Bojan Pajtić je u svom govoru pomenuo informaciju – koja nije demantovana – da je budući ministar prosvete Mladen Šarčević bio direktor Gimnazije „Ruđer Bošković“ u vreme dok je u nju išao sin Aleksandra Vučića Danilo. No, ovoga se slabo ko seća, a još se manje ljudi zapitalo kako je to premijer sa ukupnom godišnjom platom od oko 12 hiljada evra tokom četiri godine plaćao desetak hiljada evra godišnje Danilovo školovanje. No svi dobro pamtimo kako je Bojan Pajtić „skandalozno napao porodicu, napao dete premijera“, jer je usledio spin, koji su spremno prihvatili „šrafovi“ sistema, od bivše žene premijerove, preko poslanika do medija:

„Da nisam ovo što jesam, nešto bih drugo uradio za to što ste mi dete napali, a napao mi je Bojan Pajtić dete, da čujete zbog čega. Napao mi je dete, malopre je pomenuo mog sina. Napali ste dete koje je išlo pošteno u školu, završilo pošteno bez ijedne poklonjene ocene. Nije vas stid i sramota. Vi ste opasni ljudi, tačno kako je Dučić rekao, samo za neke gde je možda i pogrešio. Vi ste opasni ljudi samo zato što nikakvog stida nemate, nikakvog ni stida ni obraza nemate.“

U svom domenu, u Narodnoj skupštini, Maja Gojković koristi sve kako bi dodatno učvrstila medijsku sliku opozicije kao „histerične, agresivne manjine“, kako voli da kaže jedan poslanik za svojim kariranim stolom – pri čemu je agresivnost, naravno, jedna od osnovnih osobina vladajućih poslanika. Gojković uglavnom koristi tehniku glumljenja žrtve, pa se tokom sednica nebrojeno puta može čuti – „nemojte vikati, nemojte mahati rukom (kad se poslanici javljaju za reč, prim. aut.), nemojte me napadati, ja sam samo žena“, i slične verbalne egzibicije:

– Vršite mobing nad 249 poslanika koji žele da rade.

– Ponižavate dostojanstvo Skupštine.

– Spustite ruku, plašim se već koliko ste agresivni.

– Sada vređate i moje roditelje. Uvrede, cinizam, ja ću izdržati ove uvrede, nije problem, ali ako možete da mimoiđete roditelje moje, to bi bilo fantastično.

– Molim vas da ne pretite i ne mašete rukom, jer se osećam ugroženo u parlamentu, i imam osećaj kao da mi pretite, vrlo mi je neprijatno da vodim sednicu kada vi poslaniče govorite, zato što se osećam kao da vršite agresiju na mene.

– Nemojte da vičete na mene. Idete u direktan prenos i građani će reći da vičete.

– Molim vas, samo viču na mene, hoćete li vi da me zaštitite?

– Da li želite da glasate o ovome? (Poslanik: – Da.) Ne.

– Da li predlažete da im udaram šamare? Da im zavrćem ruke? (Poslanica: – Ne, samo da primenjujete zakon.) Znači da ih šamaram.

Sve ovo je samo mali broj izjava koje je Maja Gojković izgovorila u Skupštini na ovu temu, spinujući činjenice i falsifikujući realnost. No, lista zloupotreba predsednice Skupštine ni izbliza se ne završava na ovoj pasivnoj agresiji i na glumljenju žrtve. Na ovoj nepreglednoj listi su i potpuno neumereno i proizvoljno kažnjavanje poslanika opozicije, oduzimanje reči, proizvoljno uskraćivanje vremena za obraćanje opoziciji, bahato ophođenje, korišćenje zvona kako bi upozorila vladajuću koaliciju da je došlo vreme da glasaju, konstantno tolerisanje kršenja poslovnika kada je reč o poslanicima pozicije, kao i tolerisanje nepojamnih laži i uvreda koje neprestano izgovaraju članovi Partije o opoziciji. Kada oni zakažu, tu je Maja da pomogne: „Ministre, molim vas da ne ulazite u polemiku sa njima, oni su tu malo da dobacuju, da vas ometaju“ (decembar 2016).

PARTIJSKA DOGMA PROTIV MOZGA: Pomenute uvrede i spinovanja su mnogo brojniji i temeljniji van Skupštine, i samo su deo iste namere i istog cilja – da se izmeni prošlost i učvrsti pomenuta partijska dogma. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše i prošlost, a na prste jedne ruke se mogu nabrojati institucije koje ne kontroliše Aleksandar Vučić. Stoga, pritisak na izmenu prošlosti je veoma jak – stvara se paralelna stvarnost, po kojoj je period 2000–2012. u Srbiji bio najjeziviji pakao na zemlji koji se može zamisliti, kada je država propala u svakom pogledu, kada su mediji bili blokirani, kada je uništena privreda, te je pravo čudo da je iko ostao živ, a kamoli da je sačuvao posao. (Valja o ovome pročitati radove prof. Milojka Arsića sa Ekonomskog fakulteta iz Kvartalnog monitora, koji uspešno i prilično lako pobija ove teze o propasti privrede i gubitku radnih mesta nakon 5. oktobra. Ukratko – intuitivan zaključak je ovde tačan – i privreda i radna mesta su uništeni tokom devedesetih, a ne posle njih.)

Koliko se ova rabota menjanja prošlosti uklapa u ovu post–truth eru, najbolje je objasnio sam Vučić tokom kampanje, kada je u Vranju praktično definisao post-istinu hvaleći se postignutim rezultatima: „Čitali su ovi naši divni voditelji šta smo uradili. Neki su u nešto verovali, nekima je bilo čudno, jer žive teško. Ali, negde, srcem veruju. Negde, onim što u sebi imaju, znaju da je to istina.“ Dakle, emocija, a ne razum.

No, za kraj, vratimo se ponovo Skupštini i čuvaru njenog dostojanstva. Poslanik ovdašnji Srbislav Filipović je pregnantno izrazio različite aspekte partijske dogme u svom predizbornom blogu, napisanom u januaru ove godine:

„Dok su lideri DOS a palili i rušili, krali slike izuzetne vrednosti, nameštaj, palili glasačke listiće, prebijali novinare, smenjivali urednike svih medija (od sportskih, modnih do političkih časopisa), spremali spiskove za masovne likvidacije, građanima su se nade topile i ponovo deca pakovala kofere da odlaze iz Srbije.

(…)

Pred Srbijom nije običan izbor. Na njihovoj strani su skoro svi mediji, svi tajkuni, svi kriminalci, sav ološ i sve bitange. Tamo više nema ničega poštenog i čestitog. Ostao je samo poslednji šljam i užas na toj strani. Srbija ne sme sebi više da dozvoli takav luksuz da nas oni zaposednu i ugase ovu divnu zemlju i oteraju i poslednjeg čoveka iz Srbije.“

Ovo su veoma česti motivi mnogih naprednjačkih govora u parlamentu, na koje Maja Gojković blagonaklono gleda. E sad, zamislite da ovo trpite više godina, bilo kao poslanik u Skupštini, bilo kao gledalac skupštinskih prenosa. Kako biste vi ocenili Majin rad?