Politika šibicarenja

„Kad pogledamo sve te vlasti“, kaže za „Vreme“ predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović, „Orbanovu, Gruevskog, Erdoganovu, zaista deluje kao da neko sa strane prodaje franšize za ovakvu vrstu vladavine. Veoma su slične, zasnivaju se na gušenju medija, upravljanju ekstremnom desnicom, koja se stavlja u službu vlasti i koristi za određene potrebe, i upravljanju korumpiranim delom građanske, leve elite.“ O novinarstvu u vreme rađanja diktature, slobodi mišljenja i izražavanja, ali i o posledicama časnog novinarskog angažmana danas, razgovaramo sa novinarom i piscem Sejdinovićem, ujedno urednikom informativnog portala Autonomija, kao i redovnim učesnikom protesta „Podrži RTV“.

„VREME„: Čistke, kadrovske promene, u skladu sa tim i nova uređivačka politika RTV–a, flagrantan su primer urušavanja kredibiliteta jednog medija, i to javnog servisa. Može li se reći da je to tipična slika današnjih medija u Srbiji ili primer RTV–a ipak treba gledati kroz prizmu pokrajinskog, vojvođanskog pitanja?

NEDIM SEJDINOVIĆ: To jeste svojevrsna paradigma naše medijske scene i jeste najbolji pokazatelj kuda se ona kreće. RTV, međutim, ima dve specifičnosti u odnosu na druge medije. Prva je ta što je u pitanju javni servis, koji je u savremenim demokratskim državama stub medijske realnosti oko koje se svi drugi mediji manje-više okreću i bivaju neka vrsta satelita. Stanje u javnim servisima najbolji je pokazatelj šta vlast želi da napravi od medija i medijske scene.

Svakako ne treba zanemariti ni vojvođanski aspekt. Činjenica da su na čelo tog medija dovedeni ljudi sa izuzetno niskim profesionalnim kapacitetima, od kojih su neki devedesetih smenjeni sa položaja jer su i za to vreme bili previše radikalni nacionalisti – dovela je do toga da prilozi RTV-a imaju neverovatne amaterske propuste. Kada pogledate njihov sajt, vidite apsolutnu, takoreći „severnokorejsku“ dominaciju vlasti, vidite da ti ljudi u svojoj propagandnoj mašineriji seku sekirom, da ni za to nemaju ni znanja ni iskustva već samo izvršavaju određenu volju i to na način kako oni misle da treba. U pojedinim trenucima, kada odete na sajt, videćete da su od šest nosećih fotografija pet Vučićevih ili SNS-a, tako da taj medij liči na stranačko glasilo. Sve to vodi padu kredibiliteta, smanjenoj gledanosti, ljudi se uveliko šale sa sadržajima na RTV-u, ali sve to u konačnom vodi i ka tome da se RTV zapravo obesmisli kao javni servis. Jer, kao takav, da li je on uopšte potreban, osim ako izuzmemo program na manjinskim jezicima – postaviće neko pitanje. A svoditi RTV na manjinske programe je isto kao i svoditi Vojvodinu na manjinsko pitanje, što je duboko pogrešno. Sve to može i da se čita u kontekstu gušenja i gašenja drugih vojvođanskih institucija.

Odavno nije bilo skandaloznijih odluka unutar jednog medija od onih koje je izneo VOICE u svom istraživanju o plaćanju botova na portalu RTV–a i izmeštanju moderiranja komentara čitalaca van te kuće.

Čitava ta priča je skandalozna, ali je samo jedna od desetina raznih afera na RTV-u koje se dešavaju u proteklom periodu. Ranije je VOICE pisao i o tome da se ljudi koji rade za Tanjug zapošljavaju na RTV-u, i novinari i fotografi. Plašimo se da je to neka vrsta parainstitucionalnog rešavanja pitanja Tanjuga, i zbog toga je važno to spomenuti. Da li će ljudi koji rade za Tanjug biti zapošljavani u druge javne servise ili druge institucije, a nastaviti da rade za Tanjug? To dalje govori o nizu drugih problema, pre svega o nelojalnoj konkurenciji, a i sami znamo da se Tanjug pretvorio u PR agenciju vladajuće partije.

Koje su mogućnosti pravne borbe protiv afere „botovi“ pogotovo što su isplaćivani novcem poreskih obveznika?

U svakom civilizovanom svetu posle ovakve afere, čak i da zaboravimo sve ostale, generalni direktor bi morao da podnese ostavku. Kod nas se to naravno neće desiti, on će verovatno u nekoj „njihovoj“ hijererarhiji samo da napreduje. Međutim, to je samo jedan mali segment problema. U proteklom periodu, šest naših kolega, koji su članovi sindikata Nezavisnost – ili su ostali bez posla ili su potpuno marginalizovani, stavljeni na neke veoma niske, ponižavajuće pozicije, što je samo nastavak one političke čistke koja u RTV-u traje više od godinu dana. Koliko znam, kolege će da preduzmu određene pravne poteze, a mi ćemo naravno biti sa njima.

Čitanost portala RTV–a za godinu dana pala je 44 odsto. Šta time javnost poručuje RTV–u: da neće tako brutalne rezove, da ne prihvata novu uređivačku politiku, da je sadržaj loš?

Mislim da je sve zajedno. Na RTV-u je od 2011. bila primetna jedna vrsta postepenog napretka u svim segmentima programa, pa i na samom portalu, koji je počeo da funkcioniše kao poseban medij i bio jedan od referentnih sajtova. Tadašnja publika, stvorena na kvalitetnijem sadržaju, posle smena odustala je od RTV-a. Nova publika nije došla jer je RTV sa ovom uređivačkom politikom postao neka vrsta pokrajinske replike RTS-a ili čak Pinka. U procentualnoj zastupljenosti vladajućih političara, oni su čak mnogo bliži Pinku nego RTS-u, tako da u njima imaju jaku i oštru konkurenciju s kojom ne mogu da se izbore. I nije to samo slučaj RTV-a, isto je i sa manjim, lokalnim medijima koji su takođe lokalne replike Pinka, kao što je RTV Pančevo, recimo.

Ako izuzmemo desničare, kako je šira javnost reagovala na film Albanke su naše sestre, u čijoj realizaciji je NDNV učestvovao? Koliko smo kao zajednica sazreli za ovaj film?

Očigledno nismo. Mi smo kroz filmove u projektu „Stvarni ljudi – stvarna rešenja“ hteli da kroz pozitivne primere osvetlimo taj rat, naravno nimalo ne minimalizujući sve te užase. Naprotiv, kada se progovori kroz svetle primere, taj mrak postaje još gušći. Ono što nam sve to što se desilo pokazuje jeste da ovo društvo prema kosovskom problemu zapravo nikad nije izgradilo alternativu. Kao metaforu spomenuo bih kako je na samom početku dvehiljaditih jedan list iz Srbije objavio reportažu iz Prištine beogradskog novinara u kojoj je bila najobičnija skica svakodnevnog života. Tadašnji koordinator za Kosovo zvao je tu redakciju i rekao joj kako se tim tekstom ruši njihova politika prema Kosovu. To je jako dobra metafora, jer se ovdašnja politika zasniva na tome da se Kosovo neprestano prikazuje kao problem, kao žarište koje je neprestano potrebno, Kosovo na kojem nema života.

Da li je film prikazan i na Kosovu?

U filmu su prisutne i antiratne aktivistkinje sa Kosova koje veoma kritički govore o stvarnosti na Kosovu. Smatrajući da je ovo tema za javni servis, ponudili smo filmove iz projekta prvo RTV-u, ali posle političkih smena nije došlo do saradnje. Potom smo ponudili RTS-u, ali oni su bili nezainteresovani, posle čega je filmove emitovao N1, na čemu smo jako zahvalni, kao i nekoliko regionalnih i lokalnih televizija. Filmovi su emitovani i na RT Kosovo 2.

Jeste li bili iznenađeni burnom reakcijom desničara, sprečavanjem projekcije u Kraljevu i Nišu?

Kada smo pripremali filmove, verovao sam da neće izazvati tako jaku reakciju ekstremnih desničara iz prostog razloga što su ti filmovi, koliko god bili kritični, u nekoj vrsti korelacije sa oficijelnom državnom politikom, sa briselskim sporazumom. Pokazalo se da nije tako. Međutim, čini se da ta reakcija ultradesničara nije vezana samo za pitanje Kosova. Organizacije koje stoje iza toga prepoznajemo kao one bliske vlasti. Uveren sam da je to i poruka vlasti koja koristi činjenicu da je Kosovo nacionalistima neka vrsta crvene marame, da plaši svoje političke protivnike. Mislim da ćemo u budućem periodu sve više prisustvovati aktiviranju ekstremnih desničara u zastrašivanju političkih protivnika, kao i devedesetih.

Jedan od pi-arova, čovek koji kreira ovu raspamećujuću medijsku stvarnost u Srbiji, jednom našem kolegi rekao je otprilike ovako: „To što vas neko napada, preti smrću i što neprestano proizvodi neprijatelje od onih koji hoće da sruše Vučića sa vlasti u stvari je naša potreba da održavamo tenziju, jer naši glasači nisu glasači nego navijači. I ukoliko mi prestanemo da proizvodimo tu tenziju, tu utakmicu u kojoj se borimo protiv nečeg, naši navijači će otići na drugi stadion. A vi niste bitni.“ I onda je dodao: „Kao što vidiš, psi su vezani.“ To je bilo pre godinu dana, mislim da se sad psi puštaju sa lanca, i dešavaju se ovi događaji i na „Merdita festivalu“ i u Novom Sadu, i u Nišu, i mnoštvo sličnih stvari, i zaista se plašim šta će dalje da se događa, koji će sledeći korak da bude.

Kada pomislite na novinarstvo u Srbiji danas, koji je po vama onaj prvi i suštinski problem koji uočavate?

Problem medija u Srbiji nije ekonomski problem, nije ni sindikalni, on je par ekselans politički problem. Pokazuje da je novinarstvo u Srbiji za jedan broj kolega veoma unosan posao i da oni jako dobro žive od medijskog posla. Sa druge strane, pokazuje se da je za druge kolege situacija potpuno obrnuta. Ko odlučuje o tome koji će medij opstati, a koji neće? Odlučuje isključivo politika. Izdvajanjem samo jednog segmenta medijskog problema iz političkog konteksta gube se smisao i sadržaj.

Kao urednik ili novinar u Srbiji imate dve varijante. Prvu, da budete deo sistema vlasti, da u tom korumpiranom sistemu učestvujete u kreiranju mitskog, velikog vladara i njegove uspešne politike, odnosno u kreiranju bajke za građane. Ukoliko na to pristanete, dobijaćete od države novac po raznim osnovama, ne samo putem konkursa, putem javnih preduzeća, specijalnih ugovora, nego i reklama kompanija, bilo domaćih ili stranih. Osim toga, postoje institucije koje sa poslušnim novinarima sklapaju i direktne ugovore. Od vas se traži da se oslobodite „mita o novinarskoj profesiji“ i da radite neku vrstu pi-ara. Mnoge naše kolege su pristale na to i mnoge naše kolege se time bave ceo život. Ukoliko ne pristajete na to, vi od države ne dobijate novac, zatvaraju vam se putevi na konkursima, gubite reklame, ne možete da opstanete na tržištu, pri čemu vam se šalju raznorazne inspekcije, vode se sudski sporovi, izloženi ste pretnjama, napadima, ucenama, šalju vam se telali da vam kažu da se smirite, da spustite loptu. Kao medij, veoma često ste izloženi pitanju da li ćete uopšte opstati. Dakle, birate ili lagodan, konformistički put na kojem se odričete novinarstva ili ovaj drugi put. A o svemu tome odlučuje politika. I koliko god se mi borili da država izađe iz medija, država je u potpunosti u medijima, nikada nije bila više nego sada. Iz prostog razloga što, moglo bi se reći, nijedan medij u ovoj zemlji ne počiva na tržištu.

Ne samo što država kontroliše novac domaćih preduzetnika u medijskoj sferi, nego i velike multinacionalne kompanije procenjuju da im je važno da u jednom deregulisanom sistemu imaju dobre odnose sa vladom, pa će davati reklame i pomagati na svaki način one medije na koje im marketinške agencije, bliske vlasti, ukažu da treba. Nadam se da će se ovde pojaviti, ali to ne bi trebalo da rade novinarska nego građanska udruženja, pritisci na te kompanije. Jer ako se te kompanije reklamiraju u medijima koji svakodnevno krše etička, medijska pravila, koji uništavaju živote ljudima vodeći kampanje protiv njih, onda se to tiče društvene odgovornosti tih kompanija. Da su u nekoj drugoj zemlji, ne bi im palo na pamet da se reklamiraju u takvim medijima – bez obzira na tiraž, to bi za njih bila negativna reklama. Ne znam da li bi ovde bilo efekta kada bi se organizovao građanski protest usmeren u tom pravcu, na kojem bi se tim kompanijama reklo: ljudi, vi podržavate ono što je najgore, vi učestvujete u razaranju ovog društva. Ne znam da li bi bilo efekta, ali bi bilo dobro da se to izgovori.

Pošto ste se odlučili za ovaj drugi put, slobodno novinarstvo, dobili ste niz pretnji smrću. Prijavljivali ste ih policiji i tužilaštvu, a da li se do sada uopšte zna ko stoji iza njih?

Te pretnje dolaze u talasima. Recimo, meni su počele pristizati u velikom obimu kada su predstavnici SNS-a mahali mojom slikom, ili posle napada u „Informeru“. Mi smo, kao novinarska udruženja, potpisali sporazum o zajedničkom radu na bezbednosti novinara sa Republičkim javnim tužilaštvom i MUP-om. Sporazum je potpisan krajem prošle godine i deo je Akcionog plana za poglavlje 23, čiji je smisao da se poveća bezbednost novinara, ali još nema nikakvog efekta, oni koji ugrožavaju našu bezbednost nisu sankcionisani. Od potpisivanja sporazuma, u poslednjih šest meseci imamo drastično goru situaciju, a ona se i inače proteklih godina pogoršavala. Obično su na meti novinari prepoznati zbog svog kritičkog stava kao „neprijatelji države“, a napadi su i proizvod atmosfere mržnje i nasilja koju stvara vlast, a u kojoj se blate ljudi i njihove porodice, preti im se smrću bez ikakvih konsekvenci. Sada imamo i slučaj novinarke Krika – kada vam neko upadne u kuću, ispretumba stvari, veliko je pitanje šta je sledeće? U ovom kontekstu imamo apsolutno pravo da sumnjamo da je to povezano s njenim novinarskim radom.

Šta povodom toga rade Tužilaštvo i MUP?

U novinarskim i medijskim udruženjima mislili smo da će taj sporazum, kroz našu direktnu komunikaciju sa Tužilaštvom i MUP-om, da pospeši da se ti slučajevi sankcionišu, ali ništa se u stvarnosti od toga ne dešava. Ispostavlja se da državne institucije hoće nas da obuče kako oni zapravo ne mogu ništa da urade za našu zaštitu. Suštinski, to je poruka koju nam šalju. Ispada da je sistem tako komplikovan da oni ne mogu da sankcionišu ugrožavanje bezbednosti novinara. Tu postoji bezbroj problema. Na primer, vi dobijete 20 pretnji smrću, oni odmah odbace 18 pretnji. Onda se postavlja pitanje da li će ili neće otkriti počinioce i koliko im vremena za to treba. Onda to ide na sud, pa sud odlučuje da li je to pretnja ili pravo na slobodu mišljenja, a imamo katastrofalnu sudsku praksu. Slučajevi od proteklih šest meseci svi su u procesu, a pošto sam bio meta pretnji znam da, recimo, još nisam ni dao iskaz povodom užasne serije pretnji koje sam dobio tokom aprila ove godine. Za sličnu seriju pretnji kojima sam bio izložen u avgustu i septembru prošle godine, za koju sam davao iskaze, niko nije odgovarao.

Iako se nisam bavio dubljom istragom, veliki broj tih pretnji očigledno dolazi od ljudi koji čak i ne kriju svoj identitet. To su ljudi koji sa svojih Fejsbuk profila šalju zastrašujuće pretnje smrću, a na profilnoj slici vidite ih nasmejane sa svojom maloletnom decom. Po strukturi tog profila vidi se da je on autentičan, da nije lažan. Hoću da kažem, ako imate serije pretnji i napada, a sa druge strane neefikasnost državnih organa, ako imate sudsku praksu koju imate – vi se onda s pravom pitate da li ovi koji bi trebalo da nas štite u najmanju ruku sa odobravanjem gledaju na to što se dešava. I to je takođe političko pitanje. Plašim se da ovde vlast pušta pse sa lanca da bismo mi živeli u atmosferi straha i da ne bismo mogli da radimo svoj posao. Vrlo dobro znaju, pošto vladaju strahom i mržnjom, ne samo sada nego decenijama, da u takvoj atmosferi nema ni slobode medija ni slobode mišljenja.

I ono što mene jako brine, a što je možda ključno pitanje: da li smo mi koji zadržavamo pravo da slobodno mislimo i slobodno se izražavamo neka vrsta žrtve visokih političkih ciljeva? Da li smo nekako odbačeni ne samo od ovog društva, nego i od onih zemalja koje se diče ljudskim pravima? Da li je procenjeno, na nekom višem nivou, da ova i ovakve zemlje nemaju pravo na medijske slobode, slobodu mišljenja i izražavanja, da još nismo dorasli tome?

Čini li vam se uopšte ostvarivom ideja koju je najavio urednik „Informera“ o osnivanju novog novinarskog udruženja koje će braniti Aleksandra Vučića od napada tabloida?

Sve je moguće, a s obzirom na broj novinara u takvim i sličnim medijima, ne bih se začudio da to bude i brojno udruženje. Ali, to bi bila karikatura, jer je ideju izneo čovek koji je svojevremeno rekao da je etički kodeks novinarstva prevaziđena stvar. Vučićević je simbol našeg moralnog sunovrata, a on je i slika u ogledalu Aleksandra Vučića. Način na koji on vodi medij isti je kao i način na koji Vučić vodi državu. Zapravo, kroz njih dvojicu i Željka Mitrovića možemo da vidimo šta je logičan kraj dugogodišnje negativne selekcije. Kada imate društvo u kojem su sve vrednosti izvrnute, kada je neko ko je prevarant u našem društvu predstavljen kao snalažljiv čovek, kada vidite da je neko ko je de facto zločinac postao heroj, vi onda imate na vrhu države ili na vrhu uticajnog medija, ili na vrhu institucija – ljude koji su tragična karikatura onoga čime se bave. Kada birate najboljeg šibicara, izabraćete onog koji je najveći prevarant, koji je najpokvareniji i najmanje drži do bilo kakvih moralnih skrupula. Problem u Srbiji nije ideološke prirode, on je postideološki. Mislim da je proizvod svih silnica, svih naših neuspeha, i nesposobnosti, nemogućnosti ovog društva, nepostojanja kapaciteta da se promeni i modernizuje – Vučić. I svi ljudi oko njega.

Samo mala digresija, hteo bih da ukažem na lukavost ovog režima za koju ne znam da li je i u kolikoj meri prepoznaju ljudi sa Zapada. Uzmimo slučaj NIN-a, gde je presuda poništena u korist medija; to je bilo samo jedno odvlačenje pažnje od velikog broja sudskih presuda koje su donete protiv medija i novinara, a koji su u potpunoj suprotnosti sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Kada se požalimo na takve presude protiv medija, sa Zapada nam kažu – pa imate presudu protiv NIN-a. Kada se požalimo na ugrožena ljudska prava, oni nam kažu – imate Anu Brnabić. To je to vrhunsko šibicarenje u koje smo uvučeni, a čitava moć Aleksandra Vučića krije se u toj veštini.

Što se tiče tog udruženja, ako se osnuje, biće verovatno kratkog daha, jer je suštinski suprotno onome što bi jedno udruženje novinara trebalo da bude.

Šta potkrepljuje vašu nadu da će, metaforički gledano, sve trajati kratko?

Ako ćemo na kraju da budemo makar malo pozitivni, moramo reći da je činjenica da ovo društvo još uvek ima energiju otpora. Plašim se da je cilj svega ovoga što se dešava u poslednje vreme da se ta energija slomi, da se svako ponaosob slomi, da bismo još dugo godina živeli u ovoj karikaturi od države. To je ključno pitanje, da li će ovo društvo biti slomljeno ili neće. A što se tiče udruženja, ono će svakako biti napravljeno za jednokratnu upotrebu.

Energija otpora, koliko se na nju može računati?

Sve ovo što se dešava jeste neka vrsta osvete vlasti za proteste posle izbora, koje su upravo oni – mora se priznati, vešto – iznutra izbušili. Protesti su bili fascinantan događaj kao reakcija na ono što živimo, na potpuno raspamećivanje i razaranje svih moralnih vrednosti, a režim ih je doživeo kao veliki i opasan pritisak.

foto: marija janković

S jedne strane, iznutra su ga urušili, a sa druge strane uzvraćaju udarac onim ljudima i organizacijama za koje smatraju ili da su povezani sa protestom, ili su ga inspirisali ili imaju potencijal da inspirišu neke sledeće proteste.

Bez obzira na to što smatram da su izbori bili neregularni po svim osnovama, jer je pobednik u trci na 100 metara trčao sa 90 metara prednosti, dok su drugi bili sa vezanim nogama i rukama, dakle bez obzira na to, činjenica je da je popularnost Vučića još uvek velika. Plašim se šta će se desiti kada ta popularnost bude padala. Mislim da je ova vlast spremna da napravi ogroman problem ukoliko bude procenila da gubi vlast i možda se baš u tome i krije uspeh Vučića u određenim međunarodnim krugovima. Možda ne zato što ga oni doživljavaju kao faktor stabilnosti, nego upravo obrnuto, zato što ga doživljavaju kao faktor potencijalne, velike nestabilnosti u regionu. Međutim, prvi put se poslednjih meseci u ozbiljnim stranim medijima prepoznaje suština ove užasne, pogubne politike Aleksandra Vučića i pojavljuju se veoma kritički tekstovi u važnim medijima. To je ohrabrujuće, jer će možda takvi tekstovi i analize uticati da njihove vlade promene politiku prema Srbiji.