Političko silovanje Srbije

Na Krstovdan je 105 nastavnika i saradnika (od profesora u penziji do asistenata) Filozofskog fakulteta u Beogradu svojeručnim potpisima javno pružilo podršku protestu „Jedan od pet miliona“, koji se od početka decembra održava svake subote u Beogradu, a odnedavno i u mnogim drugim gradovima Srbije. Sledećeg dana, na Bogojavljenje, profesor emeritus Goran Marković otvorenim pismom poručio je da se pripremi Fakultet dramskih umetnosti. Drugog dana Jovanjdana inicijativi Filozofskog priključilo se 84 nastavnika i saradnika Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Još da zagrmi na Svetog Savu.

Svi kao razloge navode da su građanima Srbije „ukinute političke, ekonomske i kulturne slobode koje su temelj modernih evropskih demokratija“ i da su oni zbog toga „digli glas protiv nasilja, nepravdi, gušenja sloboda, urušavanja institucija, obesmišljavanja demokratskih praksi i medijskih progona“. Jedan od „105 od pet miliona“ je psiholog Oliver Tošković, docent na odeljenjima za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i u Kosovskoj Mitrovici, saradnik nekoliko laboratorija i instituta. Široj javnosti postao je poznat kao autor testa opšte informisanosti za prijemni ispit na psihologiju, za koji tvrdi da je predviđen da niko ne odgovori uspešno na sva pitanja. Predaje omiljeni predmet Aleksandra Vučića, Nebojše Stefanovića i mnogih drugih iz Srpske napredne stranke – statistiku.

„VREME„: Kako je došlo do ove inicijative?

OLIVER TOŠKOVIĆ: To je nešto o čemu mi razmišljamo još od 2017. kad su bili studentski protesti posle predsedničkih izbora. Razmišljali smo da li da kao institucija reagujemo. Od početka ovih protesta, od pre Nove godine, vrtelo mi se u glavi da li nešto da pokrećemo i kada smo dobili poziv od kolega sa sociologije, prilično sam se obradovao i prosledio ga celom odeljenju. Naš fakultet ima deset različitih odeljenja i svako je kolegama sa svog odeljenja pojedinačno prosledio poziv, usaglasili smo tekst i počeli sa potpisivanjem. Razmišljali smo da li da sačekamo Veće fakulteta, pa da to bude zvanična inicijativa, ali pošto je sada ispitni rok i nema nastave, nismo hteli da čekamo pa smo peticiju potpisali kao pojedinci.

Koliki je broj potpisa u odnosu na ceo nastavni kadar?

Otprilike polovina. Ima nešto više od 200 nastavnika na fakultetu.

Koji su motivi za ovu akciju? Moralna odgovornost ili nešto drugo?

Ima više motiva, prvi put ih sad ekspliciram. Jedan je što već godinama, s jedne strane, osećam neverovatan pritisak, političku prisilu i vulgarnost u javnom prostoru i imam utisak da se to ne smiruje već da divlja još više, da se rasplamsava. A, s druge strane, mi zaposleni na fakultetu imamo moralnu odgovornost da nešto uradimo jer kao akademski građani prilično smo odgovorni prema društvu. Treća stvar je da u nekim krugovima mojih ličnih poznanstava, prijatelja iz detinjstva stalno slušam da ljudi ne smeju ništa da urade: ne smeju da se pobune u firmi – dobiće otkaz, ne smeju ništa da kažu – prete im smanjivanjem plate i neverovatan pritisak da se učlane u Srpsku naprednu stranku. To je, zaista, toliko eskaliralo da ako neko može nešto da kaže, to smo mi koji radimo na Univerzitetu jer nas još uvek, na neki način, štiti autonomija tog univerziteta. Mislim da treba da počne od nas da sve zvaničnije i jasnije govorimo protiv stvari za koje smatramo da nisu u redu. Pred prošle ili pretprošle izbore bio sam toliko besan da sam hteo da napišem tekst i naslovim ga „Lepota poroka zvanog sigurni glas“. Imao sam grozan osećaj da nas neko siluje tim takozvanim sigurnim glasovima, stalno mi je u glavi odzvanjala ona scena „Da nas vidi naša mila majka“ iz filma Lepota poroka. Skoro da ne znam osobu koju nisu zvali i tražili neku protivuslugu preko stranačkih i prijateljskih veza da se potpiše za siguran glas i da se nađe još deset ili dvadeset ljudi koji će uraditi isto. Vidite, ja se ne krećem u okruženju gde baš ima nešto mnogo glasača SNS-a, pa ako u tom okruženju ima ovakvih pritisaka, mogu samo da zamislim kako je među biračima gde postoji šira podrška naprednjacima. Prvi put sam osetio pritisak vladajuće stranke na birače 2013. na lokalnim izborima u mom selu koje broji oko 200 kuća u opštini Kostolac. Tamo su se, prvi put otkako ja znam da postoje izbori u ovoj zemlji, tokom izbora pojavila tri automobila sa čačanskim registracijama sa nekim nepoznatim ljudima. Svi smo se pitali otkud oni na sam dan glasanja. SNS je dovela neke svoje aktiviste iz sasvim drugog grada. Bili su pristojni, parkirali se u centru sela i povremeno odlazili do kuća, kucali na vrata i samo govorili: „Dobar dan, da li ste obavili svoju građansku dužnost, da li ste išli da glasate?“ To je strašan pritisak na jedno malo selo, to niko nije pamtio. SNS se tako ponašala od samog početka, mnogi građani nisu ni znali da se to dešava, a to je ono što mi danas doživljavamo u celoj Srbiji. Meni je to bio pokazatelj da ovo ne da neće da izađe na dobro, nego će da bude haos i evo, danas, pet-šest godina kasnije, to se pretvorilo u masovno maltretiranje nacije. To je evidentan pritisak i silovanje ljudi. Moram da upotrebim tu reč jer stvarno tako to doživljavam.

S druge strane, ne da nema prestanka stranačkog zapošljavanja, nego je to eskaliralo do neslućenih razmera. Sećam se da je, kad sam imao osam godina, moja majka dobila posao tek kad su je učlanili u Savez komunista Jugoslavije. Ujak je ludeo, nije mogao da veruje da se to dešava iako je to bilo vreme komunističkog jednopartijskog političkog sistema. Čini mi se da je ovo vreme gore od toga. Moja majka se nekoliko godina batrgala, nalazila privremene poslove… Danas, osim u Beogradu i možda Novom Sadu ili Nišu, ne možete da dobijete posao a da niste član SNS-a. Pri tom ne mislim samo na javna preduzeća. Ne poznajem nikog van Beograda na koga nije vršen pritisak ili mu je eksplicitno rečeno: „Prvo članska karta, pa onda posao.“ Kad smo pisali tekst ove podrške, trudili smo se da on zvuči što je moguće drugačije od trenutnog političkog rečnika. Stvarno ne znam sa čime to mogu da uporedim, sve te grozne epitete, uvrede…

Možda sa rečnikom Miloševićevog vremena. Da li vam liči na to?

Liči, samo mi ovo deluje još vulgarnije i još „žutoštamparskije“. U Miloševićevom vremenu na RTS-u i u „Politici“ prozivali su protivnike da su izdajnici i plaćenici. A ovi danas, pored reči izdajnici i plaćenici, koriste i gomile uvreda. Sam predsednik je, kad su bili protesti u Nišu zbog oduzimanja njihovog aerodroma, nazvao gomilu građana glupanima. Čak ima i jedna simpatična rep grupa iz Niša koja je napravila pesmu od toga: „Mi glupani“. Meni je neverovatno da predsednik jedne države javno, na javnom servisu, vređa građane da su glupi. To ne pamtim da je bilo u vreme Miloševića. Rečnik je danas uvredljiv do samog dna: budale, lopovi…

Ološ.

Da, ološ, to je česta reč. Ne mogu da shvatim taj način obraćanja.

Vi imate bliske veze sa ljudima koji žive u malim sredinama. Kako se oni informišu?

Moje selo je blizu Beograda i moji prijatelji i mlađi od nas informišu se preko interneta. Međutim, generacije starije od 40 godina i kad koriste internet, ne koriste ga za informisanje. Mislim da od novina ništa osim tabloida i ne postoji u njihovom informisanju. Jedna od stvari koja me je podsetila na devedesete i Radio B92, koji je mogao samo u Beogradu da se sluša, je Rok radio. Sad samo njih slušam u Beogradu, prevashodno je muzički radio, ali imaju vesti koje su slične vestima na televiziji N1 i ponekad se sprdaju sa vlašću tokom muzičkih emisija.

Zanimljivo je da se među ovih 105 nastavnika vašeg fakulteta koji su potpisali podršku protestima nalaze profesori koji u javnosti zastupaju potpuno suprotne ideološke stavove. Kako to tumačite?

Zanimljivo je. Kad stojim na protestima u gomili, vidim pripadnike LGBT populacije sa zastavama, zatim odmah pored njih šetaju momci sa desničarskim obeležjima, a tu su negde i neki anarhisti, sindikati… Vrlo je heterogena grupa. Slično kao i devedesetih, kada su dosta raznolike grupacije shvatale Miloševića kao protivnika, danas se mnogi koji se međusobno razlikuju udružuju protiv Aleksandra Vučića. Jedni, među koje i ja spadam, zameraju mu nedostatak slobode, politički nasilno ponašanje i tu neverovatnu halapljivost da sve mora da bude pod njihovom kontrolom, a drugi mu zameraju njegov dvojbeni odnos sa Evropskom unijom, Rusijom, pregovorima oko Kosova: podela, razgraničenje… To se sve vidi i u ovoj podršci Filozofskog fakulteta. Međutim, svima je zajedničko da je veoma teško čuti drugačija mišljenja. Čim vi osetite toliki pritisak da su vam ovakvi apeli i šetnja ulicama jedini način da vas čuju, to ne valja. To znači da drugde ne možete. Već godinama kad gostujem na RTS-u, u raznim emisijama, trudim se da pomenem nešto šaljivo protiv vlasti. Mene su isekli ne znam koliko puta kad nisu emisije uživo. Kad se emisije emituju uživo, desi se da mi na kraju voditeljka šapatom kaže: „Hvala vam što ste ono rekli“. Meni je neverovatno da novinar koji radi informativnu emisiju mora krišom da se zahvaljuje gostu s kojim deli stavove, ali ne sme to javno da kaže. Takvi momenti ujedinjuju sve ove grupacije koje protestuju. Svi oni osećaju da nemaju načine za političku borbu i za drugačija mišljenja, ma koliko se ja sa njima ne slagao.

Mislite li da u frontu protiv Vučića mogu da budu zajedno jedni koji mu zameraju da je izdao Kosovo sa drugima koji mu zameraju što ga još juče nije priznao? Ako eliminišemo Vučića kao parametar, šta će se desiti sa ovim ljudima koji su sada zajedno protiv njega?

Nažalost, otvoreni dijalog u ovom trenutku ne postoji. Šta bi bilo da nema Vučića? Bile bi neke rasprave u parlamentu, nadglasavanja, izbori, referendumi. Vučić stalno nudi izbore, ali drugačiji su izbori kad imaš medije u kojima svaka politička opcija ima ravnopravan tretman. Kad ja kažem „Vučić“ na RTS-u, mene iseku. Stvarno, i to u naučnom programu. Nekoliko puta sam iz šale pomenuo njegovo ime, oni me iseku. Jednom su mi isekli ceo intervju: ostali su samo početak i kraj. (smeh) E, sad u takvoj situaciji, kad mene, nastavnika na fakultetu, politički nebitnog lika, iseku na televiziji, zamisli šta rade opozicionim strankama. U takvim uslovima svaka vrsta sukobljavanja mišljenja ili dijaloga je, prosto, suluda. To je političko nasilje nad svima. I nad onima koji hoće što pre u EU (jedan mali procenat čak i u NATO), i nad ovima koji žele neki savez sa Rusijom, i nad onima koji ne daju Kosovo. Sad zamišljam: da nema Vučića, verovatno bi bilo ono što se dešavalo 2005. ili 2006. između Tadića i Koštunice, pre toga između Đinđića i Koštunice. Imao si neku borbu u parlamentu, ova zemlja je bila dosta dugo u nekom iole normalnom političkom dijalogu. Utisak ‘96, ‘99. ili 2000. bio je da Milošević neće predati vlast milom kad izgubi izbore. Niko nije sumnjao 2012. da će Tadić predati vlast posle izgubljenih, što se i desilo bez problema. E, sad, ja mislim da niko živi ne veruje da će ovaj predati vlast kad je izgubi na izborima. Vratio se taj osećaj.

Ako ih izgubi.

Ako ih izgubi, da. (smeh) Po sili prilika, mora nekad da ih izgubi.

Možda sve priprema da ih nikad ne izgubi, kao Tito onomad?

E, pa to je nešto čega se, zapravo, svi plaše. Moram da podelim još jedan utisak, nemam za njega podatke, samo osećam: stepen kriminalizacije visoke politike i društva se vratio na kraj devedesetih kada smo sumnjali da mnogo državnih zvaničnika ima veze sa kriminalom. Ima u onom filmu Poverljivo iz LA zanimljiv obrt kada se šef policije, navodno, obračunava sa kriminalcima, a u stvari čisti konkurenciju. Izgleda mi da su danas neki kriminalci očito privilegovani i da je sada na delu jedno čišćenje konkurencije. Plaši me što ne znam kako će to da se završi.

Šta mislite, u kom će se pravcu protesti dalje razvijati? Uoči poslednjeg izgledalo je da se organizatori svađaju, da će sve propasti, a opet, mnogi kažu da je protest protekle subote bio najmasovniji do danas.

Moje kolege i ja smo merili vreme prolaska kolone, brojali učesnike po redovima i naša minimalna procena je da je uoči Nove godine bilo više od 20.000 ljudi, s tim što ta procena može da ide i do 30-40 hiljada. Čak sam i fotografisao delove kolone, našao sam i fotografije iz vazduha i to ću da dam studentima kao vežbu jer je to odlično za učenje uzorkovanja u oblasti statistike. Posle Nove godine taj broj je pao, ali u sredu, kad je bila godišnjica ubistva Olivera Ivanovića, bilo je najviše ljudi do sada i taj broj je nastavio da raste. Teško je prognozirati u kom smeru će to da ide. Jedan od razloga što smo na fakultetu pružili podršku je da ukažemo da protest može da se širi i na institucije ili makar delove tih institucija. Naša je ideja da pokušamo da proširimo podršku na ceo Beogradski univerzitet ili čak na sve univerzitete u Srbiji i ako se to desi, to je jedan od načina da izvršite neku vrstu kontrapritiska kako bi se našlo rešenje i otvorio prostor u medijima i sve malo olabavilo. Miloševićeva taktika je bila da agresivno uguši proteste, a ovi reaguju potpunim kuliranjem, ignorisanjem, a sada i vređanjem. Kad im zaškripi malo jače, onda ministar izađe, pa nešto prebrojava ljude na ulici. (smeh)

Šta vi kažete na statistiku ministra Nebojše Stefanovića?

To je očajno. On u svom famoznom doktoratu najavljuje neku statistiku koje nigde nema u radu. U uvodu piše da će da radi regresionu analizu i još neke ozbiljne statističke metode, a onda te strane ne postoje. Nema istraživanja. Doktorat se završava tamo gde treba da počne. Kad ne uradite statistiku u svom doktoratu, kako onda brojite one ljude tamo? To je stvarno bila šarada. Šalu na stranu, ako proteste podrže univerziteti, ustanove kulture, ako svi podržimo, a Vučić i dalje kaže: „I da vas je pet miliona…“, možda će ljudi da se umore i da prestanu. Ali, u ovom trenutku to uopšte nije bitno koliko je bitno da mi reagujemo. Ako mi svi sedimo kod kuće i kažemo: „E, pa ovo će pući. Nećemo da idemo subotom u šetnju“, nikada se ništa neće promeniti. Ovo je jedan od načina da aktivno tražimo svoja prava, da se ukine političko nasilje, maltretiranje i progon ljudi.