Politički ciljevi umesto podrške porodici

Imamo Strategiju rađanja usvojenu 2008, koja do sada nije primenjivana. Imamo i najnoviju meru, ukidanje povraćaja PDV-a na hranu i opremu za bebe. Kako reče jedan roditelj: „Meni je za blizance povraćaj 10.000 i znači mi ko kuća.“ Umesto toga, država nudi kompenzaciju kroz veće iznose roditeljskog dodatka, pogotovo roditeljima prvog deteta – 100.000 dinara umesto dosadašnjih 38.000. Što je pohvalno, samo što to nije mera smanjenja ekonomske cene roditeljstva, kao što je bio povraćaj PDV-a, nego mera populacione politike.

Zahuktava se novoosnovani Demografski savet, a o borbi za natalitet govori se kao o jednom od najvažnijih nacionalnih pitanja u zemlji. U sklopu toga, ministarka za populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović prvo je, prema pisanju medija, najavila, a onda demantovala osnivanje saveta za borbu protiv abortusa. Jer dvesta hiljada žena u Srbiji godišnje izvrši abortus, samo, s kojim razlogom? I premijer Aleksandar Vučić podržao je politiku rađanja, a ne abortusa, javno ugostivši porodicu pukovnika Zorana Stojiljkovića koji sa suprugom ima jedanaestoro dece. Kasnije se iz medija saznalo da je ova skromna porodica, dok nije dobila stan od Vojske, duže od decenije živela u nužnom smeštaju, da žive od jedne plate i dva dečja dodatka, da im se dešava da bukvalno ostanu bez dinara, pa se zadužuju, pa vraćaju dugove i tako ukrug.

SAN O VELIKOJ NACIJI: Tim Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu – Smiljka Tomanović, Dragan Stanojević i Milana Ljubičić, objavio je studiju pod naslovom „Postajanje roditeljem u Srbiji. Sociološko istraživanje tranzicije u roditeljstvo“, u kojoj se, između ostalog, kaže: „Značajan problem domaće politike usmerene ka demografskim pitanjima je zaokret osamdesetih godina prošlog veka od politike podrške porodici na populacionu politiku, koja za cilj ima podsticanje nacionalne integracije i etničku obnovu. Ovakva politika je zasnovana na političkom programu i vođena prvenstveno političkim ciljevima (obnove stanovništva) i narativima o velikoj naciji, pa su i efekti najčešće izostajali na praktičnom planu. Od početka devedesetih, mere podrške porodici, ali i bilo kakve mere populacione politike na nivou strateških ciljeva nestaju, ostavljajući isključivo ljušturu narativa o beloj kugi i depopulaciji, za šta su krivce pronalazili u feminizmu, hedonizmu (posebno mladih žena) i zapadnim vrednostima. Ovakvi diskursi su imali i funkciju kompenzacije bavljenja ovom temom na temeljan način.“

„Razmišljam o deci i to dosta u poslednje vreme“, kaže u istraživanju devojka iz sela u Vojvodini koja živi sa svojim dečkom i radi pod ugovorom u državnom sektoru. „U kom smislu razmišljaš?“ „U smislu da bismo voleli da osnujemo porodicu, da imamo dete. Ali to povlači sve ostalo. Posao, kuća, stan… Volela bih da obezbedimo uslove u kojima bismo da donesemo to dete na svet. Vreme odmiče, iz godine u godinu, nekako nam situacija ne deluje baš svetlo. Moraćemo to u skorije vreme… Mislim, ‘morati’… Ja sam žena, imam trideset godina, biološki sat otkucava… dosta nam je to jedan pritisak.“ „A kako se ti osećaš zbog toga? Kažeš da je to pritisak.“ „Pa osećam, dosta me to frustrira, ta tema. Dosta me iscrpljuje, izmara više, jer nemam neko konkretno rešenje toga.“ „A šta bi po tebi trebalo sve da se ispuni da bi do toga došlo i koliko je to realno?“ „Koliko je realno ne znam. Trebalo bi da obezbedimo neki krov nad glavom. Trebalo bi da imam posao za stalno. To su, ovako, dve veće stavke. Nažalost, pošto radim na određeno, meni je kristalno jasno da kada mi se prekine ugovor, ako budem trudna, neće se nastaviti, a ustanova je takva da ne plaća trudničko zaposlenima na određeno vreme. Sa jednom platom nisam sigurna da bismo izgurali sve što prati em trudnoću, em potrebe deteta.“

Na osnovu nacionalno reprezentativnog uzorka od 1627 mladih, studija o roditeljstvu zasnovana je na kombinovanoj analizi rezultata anketnog istraživanja i intervjua – iz različitih delova Srbije. Najopštiji rezultati pokazuju da Srbija još spada u red zemalja u Evropi u kojima se relativno rano ulazi u brak, s tim što se prosek godina starosti prilikom sklapanja prvog braka pomera naviše, žene 27,5 godina a muškarci 30,8. Što je posledica nezaposlenosti, stambene oskudice, nerazvijene sistemske podrške roditeljstvu, a ne kulturnih modela odlaganja roditeljstva koji karakterišu zemlje zapadne Evrope. Dakle, pre je reč o nuždi u odlaganju, pa i odustajanju od braka, nego o takvom slobodnom izboru.

Rast proseka godina ulaska u brak ide zajedno sa rastom broja godina prilikom rađanja prvog deteta. Rezultati dalje pokazuju da čak 76,9 odsto mladih žena starosti do 29 godina nije rađalo, te da se rađanje približilo trećoj deceniji života žena. Mada, u poređenju sa Evropom, Srbija pripada redu zemalja sa relativno nižim prosekom godina rađanja žena. Uprkos tome, stopa fertiliteta je 2014. godine iznosila 1,46, što Srbiju svrstava u zemlje sa izraženo niskim nivoom rađanja.

Pođimo od temeljnog uslova mladih za odlučivanje na roditeljstvo, a to je zaposlenost. Stope njihove nezaposlenosti su veoma visoke i prilično stabilne tokom poslednje decenije. Ukupna nezaposlenost mladih starosti 18–35 godina 2014. iznosila je 31,2 odsto. Još veći problem je dugoročna nezaposlenost (nezaposlenost duža od godinu dana), koja prelazi polovinu populacije nezaposlenih i podjednako pogađa mlade bez obzira na obrazovanje. Osim toga, na tržištu Srbije sve je manje sigurnih poslova i sve više kraćih ugovora o radu. Četiri petine mladih (80,4 odsto) je 2008. radilo sa ugovorom za stalno, da bi 2014. to učešće opalo na dve trećine (68 odsto). Svaka deseta mlada osoba ne ostvaruje pravo na zaradu ili naknadu iz svog rada, što znači da najčešće volontira ili radi kao pomažući član na gazdinstvu. Četvrtina mladih koji rade ne ostvaruju pravo na penzijsko i zdravstveno osiguranje, dok trećina njih nema pravo ni na plaćeno bolovanje ni plaćeni godišnji odmor.

U okviru ove depresivne statistike, treba pomenuti i to da su stope zaposlenosti žena trenutno niže nego kod muškaraca. Kao i to da je u svim obrazovnim kategorijama prosečna plata žena niža i iznosi od 65 do 85 odsto plata koje zarađuju muške kolege.

ŠTA NUDI DRŽAVA: Kada je reč o podrškama države porodici i roditeljstvu, one su u našoj zemlji uglavnom usmerene na smanjenje siromaštva i materijalna davanja. U fokusu mera države su najsiromašnije društvene grupe i zaposleni roditelji, tako da van formalno definisanih mreža podrške ostaje dobar deo roditelja kojima je pomoć potrebna. S druge strane, i pored niza državnih strategija i podrški, porodica i njene neformalne mreže na sebe preuzimaju značajan teret staranja o deci. Zato što je obuhvat predškolskih ustanova i vrtića u Srbiji na prilično niskom nivou, sve važniju ulogu dobijaju tzv. baka servisi. Ukupan obuhvat dece u 2014. bio je svega 36,2 odsto i prilično je regionalno neujednačen. Najopsežniji obuhvat, prema podacima za 2010, ima područje grada Beograda, u kojem je do tri godine starosti obuhvaćeno 14,6 odsto dece, a starosti 4–7 godina 59,9 odsto (ukupno je obuhvaćeno 36,7 odsto), dok je najniži nivo obuhvata u centralnoj Srbiji sa svega 5,1 odsto dece do tri godine starosti i 29,5 odsto dece 4–7 godina, (svega 17,9 odsto ukupno dece je obuhvaćeno sistemom predškolskih ustanova).

Pored toga, uočeno je da većini roditelja veliko finansijsko opterećenje predstavljaju troškovi oko ishrane dece, pelena, odeće, nameštaja, knjiga i školskog pribora, za koje porezi nisu umanjeni. Tu su i nefleksibilni radni uslovi koji stvaraju roditeljima veliki problem usklađivanja radnih i porodičnih obaveza, što dovodi do njihovog iscrpljivanja – sindroma „večitog nedostatka vremena i umora“.

BRAK NA PRITISAK: Brak se u shvatanjima mladih u Srbiji poistovećuje sa rađanjem. Devojke mnogo češće od mladića pominju „simbolične godine“, povezane sa rizicima kasnijeg rađanja, kao što i trpe očekivanja okoline koja vrši pritisak na njih.

„Ja sad imam trideset godina i imam samo jednu neudatu drugaricu“, kaže devojka iz malog mesta u Srbiji. „Sve su mi udate, sve imaju decu. Kad sam mogla da se udam, ja nisam, a imala sam ozbiljnu vezu. Sad mi se ne žuri sa udajom. Imam trideset godina, nemam više dvadeset ni petnaest. Šta da ti pričam!? Sve što si stariji, sve je teže da nađeš nekoga, veruj mi. Ja dve godine nisam imala dečka, izlazila sam jednom u dva meseca.“ „Da li si zadovoljna svojim životom?“ „Jesam, sem toga što nisam ispunjena na tom planu da još nisam udata i to već malo onako stvara pritisak.“ „Koju vrstu pritiska?“ „Na primer, pritisak sa strane, tu u sredini u kojoj živim. Ta stalna pitanja kad ćeš, zašto nisi. Čovek već oseća da možda nikad i neće i onda kao da mu nešto fali ako već nije.“

Zasnivanje porodice se među mladima u značajnoj meri doživljava kao obeležje odraslosti – preko polovine ispitanika ga vidi kao znak zrelosti. Od ostalih navedenih razloga za zasnivanje porodice izdvaja se „ne želim da živim sam/a“ kod više od petine, a 8,8 odsto ispitanika nije sigurno da želi porodicu. Roditeljstvo pak ima veliki značaj: 56,1 odsto svih ispitivanih mladih je izjavilo da je to jedna od važnih stvari, a 30,9 odsto da im je roditeljstvo najvažnija stvar u životu. Jedan deo ispitanika – njih 13 odsto smatra da roditeljstvo nije „toliko“ ili „nije uopšte“ bitno. Kod mladića su češći iskazi koji ukazuju na tradicionalna značenja roditeljstva: „Bog me i ostavio da nastavim svoju lozu, da bih imao svoju decu“, kaže mladić, nezaposlen i poljoprivrednik, u dugoj vezi. Dok na pitanje: „Da li misliš da su roditeljstvo i brak neophodni uslovi za odraslost“, devojka iz Beograda, fakultetski obrazovana, živi u kohabitaciji, kaže: „Nisu. Ja to ne vidim tako. Najviše sam sebe smatrala odraslom kada sam počela sama da živim. To mi je bilo to.“

Kao uslove za roditeljstvo svi su izdvojili posedovanje vlastitog stana, visoko rangiran uslov je i stalan posao, a slede visoki mesečni prihodi koji se pominju u preko 50 odsto slučajeva. Znatno se manje navode završena škola i pomoć roditelja, a na institucionalnu pomoć društva kroz ustanove za čuvanje dece, a posebno na finansijsku pomoć države, daleko se manje računa, pa se tako i ređe navode kao uslovi za roditeljstvo.

Autori studije ističu da povećano učešće ispitanika od 34/35 godina koji ne žive sa van/bračnim partnerom, odnosno neoženjenih/neudatih kojih ima za više od 50 odsto u odnosu na istraživanje iz 2003. godine predstavlja jasan trend i zaslužuje posebnu analizu. Ovi mladi u dve trećine slučajeva žive u roditeljskom domaćinstvu, među njima je gotovo dvostruko više muškaraca nego žena, preko trećine je u rizičnom radnom statusu, gotovo polovina ima lična primanja ispod prosečnih, a 14,5 odsto nema lične prihode.

Iako velika većina onih koji su u braku i već su postali roditelji ima kompletnu pomoć i podršku svojih roditelja, postoje i slučajevi kada mladi roditelji žele da izađu iz patrijarhalnog kruga i samostalno vode život. Koliko je to danas u Srbiji izvodivo i koja je cena toga, to verovatno samo oni znaju.

„Otišli smo jer nismo mogli da nađemo zajednički jezik, pošto smo tada živeli sa četiri generacije u kući. To je kao rogovi u džaku. Svi zapovedaju.“ Ili, drugi slučaj: „Niko nam ne pomaže, ni finansijski, ni psihički, ni fizički. Moji roditelji su u drugom gradu, ali bez obzira na to možda bi i mogli. A njegovi su ovde, imaju svoje neke obaveze. Iskreno da ti kažem, možda smo i mi negde zaslužni, tako smo sami hteli.“