Naslov teksta, nameran da ukaže na ovdašnji problem praznovanja, pozajmljen je od Ernesta Hemingveja i njegovih beležaka iz ludih dvadesetih godina prošlog veka; u Beogradu, međutim, samo je oznaka da su nam praznici pokretni, kao i država. Pokretni praznik je, u stvari, metafora Pariza. U njemu se Hemingvej trudio i da budućem slavnom autoru Velikog Getsbija Skotu Ficdžeraldu, kog je mučila dužina – tačnije kratkoća – one stvari, objasni da je uzrok najčešćoj muškoj frustraciji samo posledica zakona perspektive. Nosioci ga uglavnom gledaju odozgo, u skraćenoj perspektivi; zato su se dvojica budućih književnih velikana tešila obilazeći Mikelanđelov kip Davida na kom, obrni-okreni, dominira glava.
I praznici su, dakle, stvar perspektive. Jedan od pet novouspostavljenih u Srbiji, drugi dan Uskrsa, još i pokretan. No, redom. Valjda najstariji ovdašnji običaj, spajanje praznika, štedro nudi i novi kalendar: dok se drukčije ne odluči, spajaćemo civilnu Novu godinu, 1. januar, i pravoslavni Božić, 7. januar, što je pristojnih nedelju dana, u svakom slučaju znatno više od prosečnog godišnjeg odmora zaposlenog Japanca. Gotovo isto toliko dobija se – bar ove godine – spajanjem Međunarodnog praznika rada (1. maj) sa Uskrsom.
Sledi 15. februar koji staro i novokomponovani pravoslavni Srbi nazivaju Sretenjem. Pobožni starac Simeon, kome je obećano da neće umreti pre no što vidi Spasitelja, zatekao se pred jerusalimskim hramom kada je, 40 dana po porođaju, 15. februara, devica Marija donela Isusa na posvećenje. Oduvek skloniji postmodernizmu no pismenosti i računu, Srbi su držali da se na Sretenje sreću dva (inače nepostojeća) sveca, Sreten i Obreten ili, ako i nisu oni, a ono bar zima i leto: na Obretenije, kao, dani postaju duži, mečka se budi iz zimskog sna, izlazi pred rupu, baci pogled… Toliko o srpskoj astronomiji. Sretenje se od ove godine zove Dan državnosti pa, ako ćemo pravo, nije loše izabran datum: 15. februar je dan početka Prvog srpskog ustanka (1804) i donošenja prvog ustava Srbije kao države u nastajanju (1835), dovoljno slobodoumnog da protiv njega ustanu Turska, Austrija i Rusija, da sad zanemarimo knjaza Miloša. Ukratko, živeti u Srbiji do daljeg znači i praznovati tri dana državnosti: najnoviji/najstariji 15. februar, a onda i dva savezna, 27. april – rođendan SRJ (zgodan da se spoji sa Međunarodnim praznikom rada a onda i sa Uskrsom, sve u svemu desetak dana), i neumrli 29. novembar – rođendan Demokratske Federativne Jugoslavije (zgodan za spajanje sa nepostojećim 1. decembrom, Danom ujedinjenja).
Kako god bilo, novogodišnje-božićni (zvanični) i srpskonovogodišnji (nezvanični) mamurluk završavaju se Danom duhovnosti, 27. januara. Ove godine pada u petak, pa bi mogao biti poluradni praznik. Svečano i (polu)radno obeležavaćemo i 28. jun, Vidovdan. Uz redovne pravoslavne rubrike dnevne štampe ovde nema potrebe razglabati o značaju sv. Save i sv. Vida u srpskoj istoriji.
Uz časni izuzetak 15. februara, nejasno je zašto su svi novoproglašeni praznici Republike Srbije ne samo crkveni nego i pravoslavni. Katolici, muslimani i Jevreji (pa, valjda, i drugi vernici) imaju zakonsko pravo na svoje – takođe verske – praznike, ali o takvom rešenju državnih praznika Republike Srbije, koja se s razlogom može ponositi očuvanim etničkim šarenilom, praznična multietničnost nije se približila čak ni poželjnoj političkoj korektnosti. Obaška što pravoslavni imaju još i ekskluzivno pravo na neradni dan povodom krsne slave; „ekskluzivno“ je upotrebljeno u etnološkom smislu, jer ovde i vrapci znaju da se Srbi od ostalog sveta razlikuju baš po krsnoj slavi (i drugim odlikama, koje ne pripadaju ovoj prigodi).
Ili, kako je to Ernest davno objasnio Skotu, veličina je stvar perspektive.
(Sledeće godine: Kako prepoznati svoj grb, zastavu i himnu)
