Vrlo često čujemo da je Srbija duboko podeljena zemlja, da je srpsko društvo rascepljeno po sredini, polarizovano u tolikoj meri da ti polovi ne mogu da se susretnu ni na koji način. To je izjavio i Tonino Picula, poslanik evropskog parlamenta, posle neprijatnog boravka u Beogradu. Na osnovu čega je Picula zaključio da je Srbija “duboko podeljeno društvo”? Susreo se s predsednicom skupštine s jedne strane i opozicionim prvacima s druge, saslušao je njihove suprotstavljane priče – zbog toga nije morao ni da dolazi – a uz to Picula, po prirodi svoga posla, pomno prati događanja u Srbiji. Svejedno, otkud mu ta konstatacija? Uostalom, na osnovu kojih se analiza, uvida, istraživanja, logičkih zahvata, donosi takav zaključak?
Samo u dvadesetom veku imali smo Španski građanski rat, podelu Indije, jugoslovenske ratove, Ruandu… Od četiri pomenuta sukoba, samo je španski rascep išao po liniji ideološke podele – s jedne strane fašisti, s druge republikanci – dok su ostale zemlje pucale po linijama etničkih, plemenskih i religijskih sukoba. Reč je, dakle, o podelama koje su razorile ta društva. Nijedna od rečenih ne može se, bez rezerve, uočiti u Srbiji. Podele koje nastoji da proizvede otuđena grupa na vlasti ne odgovara nijednom od pomenutih modela, te se, utoliko, uočava samo udaljavanje vlasti od sopstvenih građana. Da li je onda uopšte reč o podeli?
Svako društvo je, uostalom, podeljeno i u toj okolnosti nema ničeg neprirodnog ili zazornog. Harmonično društvo u kojem nema sukoba, društvo s jednim telom i jednom glavom, samo je vlažni san diktatora, koji se, s vremena na vreme, pretvori u stvarni košmar poput, na primer, Sovjetskog Saveza. Da li smo, uostalom, imali harmoničnije društvo u dvadesetom veku? Nismo. Bila je to, metaforički rečeno, harmonija koncentracionog logora, ubedljivo podržana nemetaforičkim gulagom: ko je remetio harmoniju bio je slobodan otići do Sibira (država plaća put) i tamo preispitati svoje “problematične” stavove.
Društvo se, uostalom, i definiše kao prostor u kojem se odvija sukob vrednosti i interesa, te je ključni zadatak onih koji imaju mandat za upravljanje društvom da izgrade kanale kojima kolaju društvene strasti. Ili, kako je primetio Makijaveli, društvo je sačinjeno od raznih umori i raspoloženja (može i strasti), a danas bi se reklo da se slobodna društva prepoznaju upravo po različitim, uzajamno suprotstavljenim ideološkim projektima: grupacije se spore o najboljem načinu organizacije društva. Zapravo, upravo s Makijavelijem kreće moderno artikulisanje politike za koju su stari narodi verovali da mora biti pod nadzorom racionalnosti, te su upravo strasti ono što se iz javnog prostora mora izgnati. Verovali su da su strasti opasne jer se ne mogu kontrolisati. Otud i neprijateljstvo prema sofistima koji su javni prostor osvajali ne samo racionalnim govorom već i retorikom, strastima, smelošću, čak i lažima. Makijaveli, međutim, jasno vidi da se strasti, kao ni laži, ne mogu izgnati iz politike, kao što se, uostalom, ne mogu proterati ni iz privatnog života. Ljudi lažu, što reče doktor Haus. Otud Makijavelijeva pohvala neslozi kao nužnom pokretaču političkog života: ne harmonično, nego dinamično društvo. Ne san o homogenosti, već delotvorni sukob. Utoliko osnovni zadatak upravljača, ili onih koji donose odluke, jeste kako da uzajamno suprotstavljene projekte dovedu u takav odnos da oni ne razore zajednicu iznutra. Otud kanali poput parlamenta, institucija, opozicije, najzad (a zapravo na prvom mestu) slobodnog javnog prostora u kojem se možete okupljati i izražavati sopstveno mišljenje, a da zbog toga ne trpite posledice. Republika, dakle. Utoliko reč “podela” nije samorazumljiva.
ŠTA ZNAČI PODELA
Podela je, kako kaže etnolog-antropolog Slobodan Naumović, naučnik koji se bavio pojmom nejedinstva u srpskom javnom govoru, reč koja u ovom kontekstu uvek nosi negativan naboj, ona je izraz “loše razlike”. Na naše pitanje da li je srpsko društvo podeljeno, Naumović primećuje da je “problem već samo pitanje, jer ono, najpre, pretpostavlja perspektivu – zavisi kako ljudi doživljavaju podele – a potom je problematičan i odgovor jer svaki stav proizvodi posledice. Ukoliko neko veruje da je društvo podeljeno on već svojim stavom ‘radi’ na podeli. I obrnuto”. Gotovo istu perspektivu deli i filozof Zoran Dimić, koji primećuje da se o podelama i razlikama u društvu govori kao o nečemu načelno negativnom. Sociološkinja Ivana Spasić, na istom tragu, skreće pažnju na to da je problem podele pre svega “stvar jezika”: “Koji stepen razlike ćemo nazvati podelom, raskolom, sukobom?”, pita ona. “Potom, o kojoj vrsti podele govorimo? O etničkoj podeli? Religijskoj podeli? Ideološkoj podeli? Ekonomskoj ili klasnoj podeli? Uvek je reč o nekakvim odnosima. Sve te podele, zapravo, već postoje u društvima jer homogenog društva nema. Utoliko je, kada govorimo o podelama, potrebno odrediti ugao posmatranja ili makar napraviti disciplinarnu razliku u analizi podela. Književna perspektiva, na primer – govorim o srpskoj književnosti – ume da insistira na ‘tragičnoj podeli’ srpskog naroda. Politikologija će se zadržati na ideološkim ili ekonomskim razlikama, dok, čini mi se, sociološka perspektiva podrazumeva i pretpostavlja podele unutar društva kao materijal od kojeg analiza tek počinje”, objašnjava Ivana Spasić i dodaje da zbog toga podela nije osvetljavajući pojam, on ništa ne objašnjava.
Podela je, uz to, reč koja u sebi krije konstitutivnu dvostrukost. Delimo, na primer, tortu na takav način da svako uzima deo. Ali može se reći i da delimo istu prostoriju, što znači da učestvujemo u istom prostoru. Zbog toga se i kaže da je društveni prostor, po definiciji, podeljen, a svaki ujediniteljski projekat po uzoru na Slobodana Miloševića, recimo, kako primećuje Zoran Dimić, sumnjiv je već po postavci jer ujediniti društveno telo, iz perspektive diktature, znači lišiti ga političke supstancije, depolitizovati ga. “Aleksandar Vučić je, izbacujući mogućnost sukoba iz javnog prostora, potiskujući podele, inkriminisao i gotovo anatemisao politiku i bavljenje politikom. Jer, politika podrazumeva razlike. On je svakoga ko želi da bude građanin, dakle da učestvuje u javnom prostoru, obeležio kao nešto loše, blatnjavo, sramno, ostavljajući javni prostor samo za sebe. Ali prostor u kome postoji samo jedna osoba nije više javni prostor. Prostor u kome nema podele, razlike i spora nije politički prostor. Žao mi je što su se čak i pobunjeni studenti uhvatili na taj mamac, što smatram jednim od ključnih problema studentskih akcija. Drugim rečima, potiskujući podele, ovaj režim nas je uveo u pretpolitičko stanje”, smatra Zoran Dimić.
SUKOB INTERESA I SUKOB VREDNOSTI
Da li možemo govoriti o podeli po nacionalnoj liniji, pitamo Ivanu Spasić, dakle, o podeli između građana koji pokazuju razumevanje za nacionalnu supstanciju i onih koji građansku supstanciju razumeju kao jednakost pred zakonom, a ne kao pripadnost etničkoj ili religijskoj skupini? Ni tu, odgovara Ivana Spasić, ne polazimo od nule, nego iz naslaga nacionalnog samorazumevanja, čime se vraćamo na problem perspektive, odnosno jezika. “Na isti način možemo govoriti o podeli između prve i druge Srbije, o podeli na one koji bi radije na Zapad nego na Istok i obratno, ili o podeli na modernizatore i konzervativce, na ‘evrofile’ i ‘evroskeptike’… Kao što možemo videti, i civilizacijska priča je podeljena u sebi samoj, ali ne vidim u tome problem”, kaže ova sociološkinja, te objašnjava kako problem nastaje kada se podela nastoji zanemariti ili iskoristiti u svrhe koji nemaju veze sa sadržinom podele. “Tada podela postaje jako dobro gorivo za manipulacije”, zaključuje naša sagovornica.
Slobodan Naumović primećuje da su razlike imanentne društvu, one nisu nikakvo krivljenje, aberacija: “Upravo je zbog toga nužan razgovor o razlikama, a da bi se razgovor uopšte mogao dogoditi, potreban je slobodan javni prostor. Razgovor je, zapravo, ono što podele drži unutar političke zajednice. U teoriji sukoba ističu se razlike, ili podele, oko interesa i oko vrednosti. Razlike u interesima lakše se prevazilaze nego sukobi oko vrednosti jer je, načelno, lakše napraviti ustupke kada je o interesima reč. Veći problem su razlike u vrednostima. Zalaganje za vrednosti je često beskompromisno. No, upravo zbog toga što ne postoji arbitar u sukobu vrednosti – osim ako to, u nekim slučajevima, nije država – nužan je javni prostor otvoren za razgovor o tome”.
Nepostojanje slobodnog javnog prostora u kojem se o podelama može raspravljati dovodi do toga da se, na primer, ljudi ne vode političkim uverenjima već strahovima, kaže Zoran Dimić. “Zbog toga mislim da podele koje se mogu uočiti u našem društvu nisu političke prirode. Nema rasprave o vrednostima. Nema, zapravo, rasprave ni o čemu. Nema artikulacije različitih ideja. Mislim da bih ovde mogao da ponudim jednu unekoliko paradoksalnu formulaciju – problem našeg društva je što nije dovoljno podeljeno, dakle, nije iznutra dovoljno politički profilisano. Jedina podela koju vidim ovde jeste podela između vladajuće ekipe koja je uzurpirala javni prostor i korupciju uvela kao jedinu instituciju, i građana s druge strane, koji nemaju pristup javnom prostoru, pa zbog toga izlaze na ulice”, zaključuje Dimić.
Utoliko je, primećuje Ivana Spasić, govor o podelama u ravni simbola, u ravni slobodnolebdećih označitelja iza kojih ne stoji nikakva supstancija. “Neko nas je”, kaže ona, “naučio da smo podeljeni, što se, kao odjek, čuje u čuvenom sloganu ‘samo sloga Srbina spasava’. Jedino što se ne uočava neka naročita nesloga. Uostalom, nije zapomaganje nad nejedinstvom srpski specijalitet. Kad oslušnete, recimo, kosovske Albance, čućete njihove jadikovke kako su oni potpuno rascepkani i nejedinstveni za razliku, eto, od Srba. Pa vi vidite”.
