Podsvesno priznanje za rad

Čitajući kolumnu Teofila Pančića u poslednjem broju Vremena „Godina gladne mace“ razmišljam da li je moguće da jedan od najpriznatijih i najobaveštenijih, svakako omiljenih kolumnista, tvrdi da niko nije osporio sam projekat „Beograd na vodi“ i da Inicijativa Ne davimo Beograd, a ni Akademija arhitekture nisu reagovale na mnoge sistemske probleme koji dolaze sa ovim projektom, a kao primer navodi odsustvo reakcije na iseljavanje železničke i autobuske stanice na Novi Beograd.

Predloženo iseljavanje najavljeno je u Izmenama i dopunama Generalnog urbanističkog plana Beograda i u Prostornom planu područja posebne namene još 2014, odnosno 2015. godine. Bitno je reći da su oba urbanistička dokumenta donesena van procedura i priznate prakse. Reakcija o kojoj Pančić nije obavešten podrazumevala je to da smo u okviru procedure za donošenje Izmena i dopuna GUP-a uložili skoro 2000 primedbi građana i argumentovali ih pred komisijom za planove preko sedam sati. Ostaće upamćeno da je gradski arhitekta taj dan sedeo sve vreme na sednici, a da nije izgovorio ni jednu jedinu reč. Prostorni plan područja posebne namene kasnije te godine osporili smo sa još 1800 primedbi. Kada su sve primedbe odbijene generičkim odgovorima i kada je postalo očigledno da je procedura farsa, sabotirali smo i prekinuli „javnu raspravu“. Prekinuli smo i sednicu Skupštine grada kada se ovaj plan usvajao, dok nas obezbeđenje nije izbacilo. Prilikom pokušaja stručne legitimizacije skandaloznog urbanističkog plana dodeljivanjem Prve nagrade na Salonu urbanizma, izveli smo protestnu akciju ukazujući na još jednu farsu, a ubrzo zatim, svi članovi upravnog odbora Društva urbanista Beograda podneli su ostavke. (Grad Beograd danas više nema ovo društvo.) Nedugo zatim pozvali smo građane na prve proteste koji su se desili za vreme potpisivanja ugovora o ulaganju. Analizu ugovora od preko 200 strana, sa fokusom na ekonomski aspekt, objavili smo 24 sata po njegovom objavljivanju.

U protekle tri godine, koliko se kao inicijativa bavimo projektom „Beograd na vodi“, što je dakle dve godine pre samog rušenja u Hercegovačkoj, podneli smo i nekoliko stotina zahteva za dostavljanje informacija po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja tako prikupivši mnoge dokaze o štetnosti projekta „Beograd na vodi“, o nezakonitim postupanjima državnih organa, o urušavanju institucija i o pritiscima na građane koji se ovime bave. Sve ovo je periodično i uporno dostavljano medijima i objavljivano dostupnim kanalima. Sa obzirom na to da su nam vrata u većim masovnim medijima bila zatvorena, tako da ti kanali nisu uvek dopirali do šire javnosti, primer za to je očigledno Teofil Pančić, pripremili smo i štampali i dva izdanja glasila Inicijative u kojima smo na jednom mestu sabrali većinu naših saznanja, ali i brojne druge aspekte kao što su arhitektonsko-urbanistički, saobraćajni, ekonomski, socijalni, te prvi put plasirali informacije o sličnim megalomanskim prevarama istog investitora u Nigeriji, Saudijskoj Arabiji i Pakistanu. Zbog distribucije ovih glasila smo bili i privođeni.

Kako je došlo do toga da se za sve ovo u široj javnosti nedovoljno zna, pitanje je pre za medije nego za nas. Ne zbog neke specijalne maštovitosti akcija ili uspešnosti protesta, već pre zbog važnosti pitanja o kojima se radi i jasnom interesu javnosti da o tome bude obaveštena. Mada paradoksalno je da je baš „Vreme“ u kome su iznete ove tvrdnje o propuštanju osporavanja, jedan od retkih medija koji od početka izveštava o ovim pitanjima od ogromne važnosti za naš grad čije posledice će osećati generacije.

Iako je prošlo vreme za reakciju kroz institucije sistema u slučaju autobuske i železničke stanice, kao i drugih suludih rešenja u okviru spornih urbanističkih planova, a na koje ukazuje Pančić, Inicijativa nije prestala da se njima bavi, kao ni brojnim posledicama koje ih prate. Pored protesta, u pripremi su krivične prijave protiv odgovornih pojedinaca za donošenje spornih planova, a naš pravni tim sastavljen od volontera pravnika detaljno je analizirao i kompletnu dostupnu dokumentaciju kao i Ugovor i pronašao je više načina na koji je moguće zaštititi državu od ovog štetnog projekta. Trenutno se pokreću postupci koji bi do toga i doveli. Kako je reč o sudskim troškovima od nekoliko desetina hiljada evra, inicijativa se sporije, ali odlučno priprema da uđe i u tu bitku. Za sada je Republičkom javnom tužilaštvu podnet predlog za utvrđenje ništavosti ugovora, koji će pratiti i tužba.

Sa druge strane, Akademija arhitekture je kroz tri deklaracije upućene javnosti detaljno obrazložila štetu koju će projekat doneti gradu, povrede procedura u donošenju urbanističkih propisa, leks specijalisa, Zakona o planiranju i izgradnji, postavila seriju pitanja promoterima projekta, zahtevala smene i procesuiranje odgovornih za sve što se dešava, napisala brojne tekstove gde ukazuje na sve pojedinosti i specifičnosti predloženih rešenja projekta, od detalja, do šire slike i nazad. Pored toga članovi Akademije se ne ustežu da u javnosti sve ove argumente obrazlože pa i da na protestima o njima govore.

Kao da Pančić zaboravlja da nije na grupi akademika i građana da uređuju medije, nego na njegovim kolegama urednicima, pa je možda bolje da pita u „Politici“, „Blicu“ ili RTS-u, kad mu je već u „Vremenu“ promaklo. Kamo analize i argumentovano osporavanje skandaloznog projekta? Kamo infografici, antrfilei i glose? Kamo izjave analitičara i komentari građana? Ne moraju mnogo da se trude za materijal u ovim redakcijama, dovoljno je da odu na sajt Akademije arhitekture i pogledaju šta 30 najuglednijih stručnjaka iz polja arhitekture u Srbiji imaju da kažu o progresu i srpskom snu na obali Save, ili na Fejsbuk stranicu Inicijative.

Zanimljivo da je kao primer nekoga ko bi trebalo da ospori i uspori državni projekat od nacionalnog značaja, Teofil naveo baš NDM BGD i AAS. Moguće da je to ipak neka vrsta podsvesnog priznanja za naš rad, jer su zapravo u prve dve godine analiza i osporavanja projekta, ovo bile skoro jedine adrese sa kojih su stizale informacije o štetnosti projekta. Nije pomenuo, recimo, Arhitektonski fakultet, Društvo arhitekata Beograda, Urbanistički zavod, Institut za arhitekturu i urbanizam, ali ni opozicione partije, tužilaštvo, pa na kraju i policiju, kojima bi reakcija u ovom slučaju trebalo da bude prirodna ili službena dužnost, a nema ni zašto da ih pominje.

Biće da reakcija građana od samog početka nije izostala, ali nije imao ko da je prenese ili isprati, tako da o njoj i njenim povodima najšira javnost bude informisana na pravi način, što bi svakako doprinelo i masovnosti i jačini otpora. Kada procenjujemo domete protesta, imajmo na umu da najšira javnost, kao i sam Pančić, kao da tek sada shvataju o kojoj je opasnosti reč i kakve će sve promene po grad ovaj projekat izazvati. U svakom slučaju, pozdravljam diskusiju o tome zašto evo godinu dana ne možemo da oteramo fantoma u zatvor ili tri godine ne možemo da stopiramo ono za šta svima postaje jasno da je katastrofa za naš grad.