Svojim nastupom i delovanjem, JUL je spasao glamuroznost Titove vladavine sa staljinističkom metodom obračuna s otpadnicima i protivnicima. Nenad Đorđević bio je jedna od žrtava nekakve odluke donete u prostorijama vile koju je on "poklonio" stranci. Sada je isterao svoje bivše drugove iz JUL-a iz vile u ulici Đure Đakovića 31
Sve je počelo u trenutku kada javnost saznaje kako je moćni beogradski biznismen i jedan od osnivača pokreta, kako se tad tvrdilo, poklonio svojoj partiji JUL-u – rezidencijalni objekat u ulici Đure Đakovića broj 31, zajedno s imanjem od 60 ari i pomoćnim objektima. Slika velelepne vile od 4000 kvadrata postala je simbol uzleta jedne grupe ljudi koji su sebe voleli da nazivaju političkom partijom. Sama vila, izabrana za sedište onoga što se nazivalo Direkcija, ne nalazi se u rezidencijalnom delu Beograda, nego u ulici koja je više poznata po fabrikama, blizini reke i Luke „Beograd“. Kupivši je od GeneKSa u jesen ‘94. za 5.000.000 dinara, Nenad Đorđević JU je delimično renovirao, a stari i još lepši sjaj unutrašnjost zgrade dobila je kada se tamo uselila partijska elita. Kako su to bili sve sami doktori nauka i uspešni privrednici, nije se žalilo novaca da se prostor uredi na najekskluzivniji mogući način. Išlo se dotle da je u zgradu koja ima dva sprata instaliran lift. Verovatno se htelo da drugovi imaju maksimalan komfor i udobnost jer su gotovo svakodnevno raspravljali o budućnosti planete i morali su često da donose sudbonosne odluke. Sve u vezi s ovom družinom koja se okupila oko glavnog ideologa profesorke sociologije Mijrane Marković bilo je predstavljano kao bogato i glamurozno.Javnost je, nekako, bila zbunjena. Nije bilo jasno kako neko priča o radničkim pravima, o stajanju na rep kriminalcima i profiterima kad se sam jezivo obogatio u godinama koje su većini građana donele osiromašenje, bedu i poneku smrt. Slike koje su dolazile iz bogato opremljene i dvorski sređene palate više su plašile birače nego što su im budile poverenje. Mada su se zvaničnici ove partije hvalili brojem mesnih odbora, članstvom koje je brojalo više stotina hiljada ljudi, nikada na izborima nisu mogli da preskoče cenzus, ali su bili parlamentarna partija zahvaljujući koaliciji sa SPS-om. U danima najveće slave imali su svoje televizije, radio-stanice, spotovi su emitovani po vasceli dan, bilbordi su ukrašavali gradove. Svojim nastupom i delovanjem ova organizacija koja i danas važi za parlamentarnu stranku, spajala je glamuroznost Titove vladavine sa staljinističkom metodom obračuna s političkim saborcima i protivnicima. Nenad Đorđević je bio jedna od žrtava nekakve odluke donete u nekoj prostoriji vile koju je „poklonio“ stranci. Prašina koja se digla oko njegovog hapšenja, a potom i suđenja, nije se slegla ni do danas. Sve dnevne novine su u petak 22. februara prenele vest da bivši potpredsednik Direkcije JUL-a Nenad Đorđević namerava da iseli iz zgrade u Đure Đakovića 31 ono što je ostalo od njegove nekadašnje partije.
PRAVNA POZADINA: Kako stoji u dokumentaciji, ugovorom o prodaji poslovnog prostora s pripadajućom opremom od 17.11.1995. godine koji je zaključen između JUL-a i BTC-a, partija se obavezala na isplatu duga koji ima trgovinsko preduzeće BTC prema Beobanci AD, s tim da JUL-u pripadnu nepokretnosti u ulici Đure Đakovića broj 31. S ovim ugovorom se složila i treća strana – Beobanka AD. Po rečima pravnog zastupnika Nenada Đorđevića advokata Slobodana Milivojevića „u stavu četiri tog ugovora stoji da, ukoliko se bilo koji od navedeni uslov ne ispuni u roku od 30 dana, smatraće se da ugovor nije ni zaključen“. Čitava priča se vrti oko prelamanja dugova, jer je Đorđević podigao kredit kod pomenute banke za izgradnju Američkih apartmana na Vračaru, pa je ovo bio način da se otrese duga. U to vreme JUL munjevito krči svoju stazu kroz političko-policijsku džunglu Srbije, pa niko ne postavlja pitanje duga. Videvši da nema vajde od vraćanja para, Beobanka AD u avgustu ‘97. ustupa svoje potraživanje koje je imala prema JUL-u Beobanci osiguranje. U JUL-u ne budu lenji, pa sklope ugovor s firmom koja se zove Alfa 23 (vlasnik joj je izvesni Toma Đurović kako su nam rekli u Direkciji), koja se obavezala da isplati dug Beobanci osiguranje, s čime se složila i ova strana. Kako kažu u JUL-u, tako sklopljen ugovor ima za posledicu to da ova partija, kao pravni subjekt, ne duguje nikome za objekte i nepokretnosti u ulici Đure Đakovića 31, pa je ona, u skladu s tim, jedini vlasnik pomenutih nepokretnosti.Da mu ondašnji partijski drugovi nešto duguju, setio se Nenad Đorđević pre nekoliko meseci, pa je uz saradnju tadašnjeg sekretara JUL-a Mesuda Adžemovića izvršeno poravnavanje na sudu, a na osnovu prvobitnog ugovora između JUL-a i vlasnika BTC-a. Slobodan Milivojević smatra da su stvari više nego jasne jer jedna strana nije poštovala ugovorene obaveze, pa se ugovor zbog toga poništava. Na osnovu toga, još 8. novembra prošle godine Nenad Đorđević se vratio u rezidencijalni deo poseda, promenili su se radnici obezbeđenja i sve je proteklo mirno.
„Nenad Đorđević se tada s JUL-om dogovorio da se do boljeg rešenja sedište stranke prebaci u pomoćnu zgradu na posedu i oni su na to pristali“, rekao je Milivojević. Na naše pitanje kako to da se njegov klijent tek sad setio čitavog slučaja, sagovornik „Vremena“ kaže da je „Đorđević verovatno mislio da je dug regulisan, a pored toga imao je u to vreme mnogo obaveza pa je mogao i da zaboravi čitavu stvar“.
OBIČNA PARNICA: Verzija koju smo čuli u Direkciji Jul-a nešto je drugačija. Dragana Kuzmanović, portparol i v.d. sekretara stranke, kaže da su oni izbačeni iz svojih prostorija, a da se sada pokušava isto ne bi li se potpuno ugušila jedna parlamentarna stranka. Ona smatra da čitav slučaj ima političku pozadinu, da je to nastavak politike kriznih štabova i da je JUL bukvalno primoran na partizansku borbu. Pravni zastupnik JUL-a Aleksandar Andrić smatra da će o svemu odlučivati sud i da do njegove konačne presude i pravosnažne odluke ne bi smelo ništa da se menja. Ako sud odluči da je vlasnik nepokretnosti Nenad Đorđević, predstavnici stranke će napustiti prostorije, ali nije u redu da im se sad, dok još slučaj na sudu nije okončan, preti izbacivanjem na ulicu. Po Andrićevim rečima, potrebno je slučaj vratiti u pravne okvire i ne prejudicirati konačnu odluku. Kako smo saznali, u Prvom opštinskom sudu se vode dve parnice: jednu je pokrenula partija protiv svog eks-potpredsednika, a drugu Beobanka osiguranje protiv JUL-a i BTC-a. U pomenutoj osiguravajućoj firmi dobili smo potvrdu da se parnica vodi, ali niko nije želeo da komentariše slučaj. Naš sagovornik je insistirao na tome da se oko svega ne diže buka, jer je to obična parnica o utvrđivanju vlasnika neke nepokretnosti.
Zgrada u kojoj se trenutno nalazi direkcija JUL-a predstavlja pomoćni objekat na posedu u Đure Đakovića 31. U njoj nema ničega od sjaja i glamura na koji nas je JUL navikao. Tu se nalaze kancelarije sadašnjeg rukovodstva partije, opremljene najosnovnijom opremom i kancelarijskim jeftinim nameštajem. Na zidovima ima poneka uramljena slika Slobodana Miloševića i tu i tamo neki plakat iz doba kada je JUL bio cool. Izgleda kao da je devetoro ljudi koji su branili preostalu imovinu jedino članstvo ove onomad moćne družine, i sve to liči na pomoćno osoblje koje čuva pomoćnu zgradu ponašajući se po inerciji ili želji da se i to malo sačuva. U JUL-u tvrde da im je u unutrašnjosti oko osamdeset odsto imovine odavno oduzeto ili je jednostavno otišlo s onima koji su posle promene vlasti potražili mentore u novoj političkoj eliti. Na naše pitanje da li nekadašnji ugledni članovi dolaze u direkciju, portparol JUL-a kaže: „Milovan Bojić je u Crnoj Gori, a Ivan Marković se uopšte nije pojavljivao.“ Šta je s ostalima, niko ne zna. Zato Nenad Đorđević gotovo svakodnevno obilazi svoj posed i verovatno u udobnosti svoje povraćene palate planira nove i još veće poslovne projekte. Zanimalo nas je i šta se dešava s prostorijama JUL-a na uglu ulica Krunske i knjaza Miloša. U Direkciji ne znaju ništa o tome, tamo niko nije išao otkad je zapaljeno. Raspitali smo se kod radnika koji poslednjih dana užurbano završavaju uređivanje prostora. Kažu, biće to ekskluzivni kafić, a za vlasnika ne znaju. Možda je to neko iz stare ekipe ljubitelja lepog.
Po rečima samog Nenada Đorđevića, koje je prenela „Borba“ krajem decembra 1990, njegovo se bogatstvo uvećalo, za samo godinu i po dana od osnivanja Beogradskog trgovinskog centra (BTC), s početnih 100.000 maraka na fantastičnih 32.000.000 DM. Ali, ovo nije jedini fenomen koji je vezan za ličnost „prvog privatnika u Jugoslaviji“. Na Pravnom fakultetu ostao je upamćen kao jedini čovek kome je uspelo da za šest meseci položi 26 ispita. Ovaj Čuburac, rođen 1949. godine, „visokoobrazovani građanin s doktorskom titulom, počeo je kao policijski inspektor, ali se ubrzo okrenuo obrazovanju i postao predavač na Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu“ („Politika“ od 21.2.’98). Posle višegodišnje karijere naučnog radnika prelazi u biznismene jer je za njega „biznis pre svega radno-stvaralački izazov“. Sredinom inflatorne ’93. izjavljuje da treba prevashodno ulagati u robu i nekretnine i počinje s realizacijom projekta izgradnje Američkih apartmana u Sredačkoj ulici na Vračaru. Naredne godine postaje potpredsednik JUL-a, stranke za XXI vek. Tada izjavljuje: „Samo najbolji pobeđuju, a mi ćemo biti partija najboljih“. Ovaj uspešnik napreduje zajedno sa svojom partijom, oni postaju sve važniji činilac na političkoj mapi Srbije. Poslovi se granaju, ideje se ostvaruju. Iz jednog intervjua iz ‘95. godine konačno saznajemo poslovni i životni kredo, formulu uspeha vlasnika BTC-a i visokog funkcionera JUL-a. Na pitanje novinara otkud to da on kao kapitalista radi u levičarskoj partiji, Nenad Đorđević daje suštinu: „Nije to ništa specijalno. Ja sam uvek bio profesionalac u poslu. Dali su mi neke uslove i ja ih maksimalno koristim, kao što sam to činio i u prethodnom sistemu (…)Ne plašim se bogatih ljudi, ali plašim se siromašnih.“ Čovek je priznao da mu je neko nešto omogućio i da je on znao to da iskoristi, ali nigde ne kaže zašto je ulazio u partiju kada je imao toliko posla u svom preduzeću. Krajem ‘95. javnost saznaje da se Direkcija JUL-a useljava u vilu u ulici Đure Đakovića 31. u Beogradu, a da je tu vilu svojoj partiji poklonio uspešni privrednik Nenad Đorđević. Posle će se ispostaviti da ipak nije bilo reči o poklanjanju, već o hladnoj poslovnoj transakciji. Dve godine docnije, Đorđević je postavljen na mesto direktora Zavoda za zdravstveno osiguranje RS i s tog mesta poručuje da je došao kraj mahinacijama u ovoj moćnoj finansijskoj ustanovi, da sledi uvođenje informacionog sistema koji će omogućiti praćenje tokova novca koji dolaze u zavod. Uporedo s tim, razvija svoje poslove u Crnoj Gori gde gradi hotel i kupuje deo ostrva Sv. Nikola. U jesen iste godine shvata da je politika čudna igra jer je smenjen s funkcije samo šest meseci po postavljanju na istu. Uhapšen je pre četiri godine u februaru zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj i time sebi pribavio materijalnu korist. Našavši se u nemilosti dojučerašnjih partijskih drugova, koji njegovo hapšenje koriste za promociju poštenja partije, Nenad Đorđević provodi u pritvoru devet meseci, što nekako ide uz čoveka koji je toliko rekorda u životu već oborio, da bi bio osuđen na dve godine zatvora zbog sklapanja štetnog ugovora. Od tada mu se trag gubi, pričalo se da radi u Crnoj Gori sa svojim novim prijateljima, a pred Vrhovnim sudom Srbije vodio se novi postupak koji se okončao u aprilu 2000. Novom, izvršnom presudom, Nenad Đorđević ima odslužiti četiri godine zatvorske kazne zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. Advokati čine šta mogu, odlažu izvršenje vanrednim pravnim lekovima i čitav slučaj se završava u kasnu jesen 2000. kada savezni sud poništava prethodne sudske odluke i Nenad Đorđević postaje slobodan čovek oslobođen optužbi. Danas živi s porodicom u Beogradu i nije na listi ekstraprofitera. Njegovo se bogatstvo procenjuje na više stotina miliona maraka.
Predratni beogradski industrijalac Vlada Ilić, tekstilni magnat i jedan od predratnih gradonačelnika Beograda, podigao je za potrebe svoje porodice vilu od četiri hiljade kvadrata u ulici Đure Đakovića zajedno s pomoćnim zgradama. Vlada Ilić je za ono vreme bio enormno bogat čovek koji je posedovao fabrike u Leskovcu, Beogradu, Petrogradu i Karlovcu, a kao suprug Sofije Dunđerski upravljao je i dvorcem i imanjem Dunđerskih koje se nalazilo pored Petrograda. Imao je svoju ergelu s punokrvnim trkačkim konjima, a važio je i za utemeljivača beogradskog zoološkog vrta. Posle rata mu je sva imovima konfiskovana, a na pravdi revolucije, proglašen je za narodnog neprijatelja i ratnog profitera. Nije imao direktnih naslednika.Vila u Đure Đakovića 31 postala je opštenarodno dobro, a onda je ustupljena na korišćenje elitnoj državnoj firmi Geneks od koje ju je početkom devedesetih otkupio, „tananom ironijom sudbine“, novi veliki srpski bogataš, trgovac i neimar Nenad Đorđević. Docnije je ovaj levi kapitalista ustupio ovo zdanje svojoj partiji, pa je kuća Vlade Iilića postala Direkcija JUL-a. Dani pred nama će pokazati kome će ovo zdanje pripasti. To će odlučiti sud ili Zakon o denacionalizaciji.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
