Podele po dubini

Vučićev režim možemo optužiti za sva moguća nepočinstva: teško da ćemo negde pogrešiti. I oni koji glasaju za naprednjake iz različitih interesa, ne žive na dnu okeana, znaju koliko je zloćudan karakter ove vlasti, sa čijim će se razaračkim uracima boriti mnoge generacije. Međutim, ako nismo teoretičari zavere, teško da Vučića možemo naznačiti kao nekoga ko je direktno odgovoran za nedavni opozicioni krah, odnosno raspad koalicije “Srbija protiv nasilja”. Sami pali, sami se ubili, on je samo pomogao!

No, najgluplje je sada kukati – treba skontati kako je do tog kraha došlo, izvući pouke i gledati kako da se šteta učini što manjom.

Opozicija se, zahvaljujući sopstvenim naporima, našla pred tamnovilajetskim izborom. Oba smera su bila pogrešna i opasna. Mogla se elem odlučiti da bojkotuje lokalne izbore ili da učestvuje na njima. U pravu su oni koji tvrde da participacija u izbornom procesu donekle legitimiše bezobalne i dokazane naprednjačke prevare. Ali se, sasvim logično, postavljalo i pitanje šta bojkot donosi. Da bi bio uspešan, morao je biti strateški osmišljen, sveobuhvatan, kreiran tako da animira što veći broj građana za vaninstitucionalnu borbu. U suprotnom bi zaista delovao kao – ne baš jasno motivisana predaja u najavi! Pogotovo nakon lošeg iskustva sa bojkotom 2020. godine. Strategija očigledno nije postojala, a teško je zamisliti desetine hiljada građana na ulicama, ponovo, bar u konfuznom i nedorečenom kontekstu. Čak i da izađu – da li bi se time postigao odlučujući efekat?

Uspeh bojkota zavisi i od podrške Zapada, a upravo su zapadne diplomate više puta isticali da bojkot nije adekvatan način borbe. Osim toga, teško je da bi se Zapad previše uzbudio čak i da su svi lokalni izbori bojkotovani, a pogotovo da se opozicija odlučila – što izgleda realno i da je zadržano jedinstvo – da ignoriše samo beogradske. A istovremeno, opozicioni poslanici sede u republičkoj i pokrajinskoj, a odbornici u brojnim lokalnim skupštinama. Zar sve to ne deluje blesavo? Kao što blesavo deluje činjenica da je na zapadni pritisak računala i antizapadna koalicija Nada.

Dakle, možda bi bojkot imao snažnije konsekvence ukoliko bi se opozicija povukla iz svih parlamenata. Ali, onda bi se našla u situaciji u kojoj je bila posle izbora 2020. godine. Mnoge opozicione stranke jedva su preživele bojkot, dovedene su na prosjački štap. Entuzijazam je važan u politici, ali je infantilno misliti da se politika može voditi bez novca, pogotovo ako protiv sebe imate autoritarni i kleptokratski režim koji je privatizovao sve što se u državi privatizovati može. Osim toga, odluka o sveopštem bojkotu vodila bi, opet, u ozbiljne podele u opoziciji, po širini i dubini.

KOMPLIKOVANA KOMUNIKACIJA – SMRT ZA POLITIKU

Obe opcije bi značile veoma tešku i komplikovanu komunikaciju sa građanima, što je smrt za politiku. Pogotovo nakon što je ideja o bojkotu lansirana u javnost, uz prateće parole. Kako bi, recimo, objasnili nekom Novosađaninu, koji misli da opozicija ima realnu šansu da u glavnom gradu Vojvodine potuče naprednjake čak i u ovako lošim izbornim uslovima, da treba da ostane kod kuće na dan izbora? Kako bi se objasnilo, sa druge strane, da je potrebno bojkotovati samo beogradske izbore, kada izborne neregularnosti svuda postoje?

U slučaju izlaska na izbore, opet pitanje: kako pojasniti građanima da je važno učestvovati na izborima koji su unapred pokradeni? Priča o krađi izbora, koja je dakako važna, prekrila je sve ostale političke teme u nezavisnim i opozicionim medijima, a to je u konačnici išlo u korist Vučićevom režimu. Režim nije krio da namerava da nastavi sa istom praksom kako bi obeshrabrio građane i slomio društvo. Cilj je da se protivnici režima pomire sa sudbinom, da se uvere da ovde promene nisu moguće. Model koji smo videli u mnogim državama u kojim postoji tzv. višestranački sistem.

Iluzorno je bilo očekivati da će režim pristati da ozbiljnije promeni izborne uslove, čak i da je nekim čudom odlučio da sve izbore pomeri na jesen. Bilo bi tu samo malo kozmetike. Zapravo bi se, u slučaju odlaganja izbora, konfuzija samo produžila, a rezultati traumatičnog procesa koji bi iscrpljivao i građane i političke aktere – bili bi najverovatnije isti. Treba imati u vidu i da su EU i SAD ove godine u izbornim procesima, a da ne govorimo o globalnoj političkoj situaciji. Nešto ne deluje da će se preterano baviti lokalnim izborima u nesrećnoj balkanskoj državici.

NAJGORI SCENARIO

Birajući između dve loše opcije, opozicija je uspela da izabere treću, najgoru: da se međusobno posvađa i podeli. Paradoks je tim veći što su predmet spora bili, kako stvari stoje, samo beogradski izbori. Na ostale lokalne će kanda izaći i bojkot-stranke prepuštajući lokalnim odborima odluku o tome. Ili će lokalni odbori učestvovati na njima bez obzira na mišljenje centrale.

Šteta će biti mnogo veća ukoliko se bojkot-stranke i “borbene” stranke nastave međusobno obračunavati, ostrašćeno deleći opoziciono biračko telo. Pogotovo ako jedni druge budu optuživali za saradnju sa režimom, što bi bilo i ružno i pogubno. Iako podela jeste ozbiljna, ona ne bi trebalo da bude prepreka za neku buduću saradnju, pa čak i koalicije na lokalu 2. juna.

Priča o bojkotu je prerano i nepromišljeno izašla u javnost. Politički je bila infantilna, mada je jasno – iza nje su stajale najbolje namere. Odmah je dovela do različitih stavova i podela i bila je tempirana bomba koja je samo čekala trenutak da se aktivira.

U Novom Sadu je, recimo, opozicija imala ozbiljnu šansu da ugrozi lokalnu naprednjačku vlast, koja je sistemski uništila grad. Nezavisno od toga da li bi izašla u jednoj, dve ili tri kolone. Rezultati prethodnih izbora to pokazuju, kao i istraživanja javnog mnjenja. Ali, to što se dešavalo u Beogradu ugrozilo je priliku. Šansa je, kako rekosmo, smanjena čak i da su sve stranke odustale od bilo kakvog bojkota. Zbog konfuzije, opozicionog stendbaj-režima i parolaške bojkot-retorike. Ipak, treba se nadati da će u ovoj jednoipomesečnoj kampanji opozicione stranke i grupe građana u ovom gradu uspeti da animiraju nezadovoljne građane, tim pre što su prethodnih godina bile veoma aktivne u kritici gradske vlasti i otkrile brojne afere. Svakako će vlast na ovim izborima aktivirati neke grupe građana i potpomoći partije sa kojima dugo i uspešno sarađuju, ali čini se – bar prema rezultatima prethodnih izbora – da je došlo do izvesnog političkog sazrevanja Novosađana i da neće u velikoj meri nasesti na te trikove. Uzgred, u Novom Sadu na izborima učestvuju sve stranke “Srbije protiv nasilja”, kako sada stvari stoje.

Novi Sad navodimo kao znakoviti primer.

ZAŠTO SMO TU GDE JESMO

E sada, zašto je došlo do najgoreg scenarija i da li je iz svega ovoga moguće izvući pouke? Koalicija “Srbija protiv nasilja” je veliki opozicioni uspeh u borbi protiv nedemokratskog i kleptokratskog režima, u to nema sumnje. Međutim, činjenica je da je ona funkcionisala uz mnoge unutrašnje protivrečnosti, te da je og romna energija trošena na međusobno nadgornjavanje i pozicioniranje. Ponekad je bila odveć zagledana u vlastiti pupak, izgledalo je da se ne nalazi ni na nebu ni na zemlji. Očigledno je nedostajao lider tipa Zorana Đinđića, koji je sve protivrečnosti i interese mogao da ujedini, imajući jasnu viziju. Možda u tom pogledu nekakav reset opozicione scene može imati i pozitivne efekte.

Problem je bio i u tome što nije postojala jasna procedura unutar koalicije kako se određene odluke donose, kao i to što su se neke stranke prečesto osećale marginalizovane i osujećene. U životu i politici je vazda glupo pretiti praznom puškom. Kako je to izgledalo u ovom slučaju? Opozicija kaže vlastima: ako ne promenite izborne uslove, mi nećemo izaći na izbore. A ovi pitaju: a na koje izbore nećete izaći? Čekajte da pitamo lokalne odbore. Čini se da nećemo izaći samo na beogradske.

Gledajući iz sadašnjeg ugla, čini se da je bilo najpametnije da se bojkot nije ni spominjao bez preke potrebe. Da se držala tenzija, da su građani ohrabrivani da se naprednjački režim može pobediti i u neravnopravnim uslovima, jer ravnopravnih svakako nikada neće ni biti pod Vučićem. Učešće na izborima, bez višemesečne konfuzije, svakako bi pojednostavilo i komunikaciju sa građanima. A bilo bi lakše i otkriti i dokumentovati očekivane izborne malverzacije, pa možda čak i izaći uz veliku pompu iz izbornog procesa na izborni dan ako se otkriju veliki marifetluci. Paralelno sa tim raditi i sve ostalo što je i inače bila narečena agenda opozicije: delovati institucionalno, vaninstitucionalno, animirati zapadne donosioce odluka, kao i javnost demokratskih država.

PAJTIĆ – PRODUŽEN ROK TRAJANJA PARTIJI NA VLASTI

O svemu ovome razgovaramo sa bivšim predsednikom DS-a Bojanom Pajtićem i politikologom Miloradom Đurićem, koji imaju donekle oprečna mišljenja o bojkotu, mada se obojica slažu da je podela unutar opozicije – najgori mogući scenario.

Pajtić podseća da je “Srbija protiv nasilja” dobila skoro milion glasova na decembarskim izborima, oko 24 odsto podrške. To je, u uslovima medijske blokade, kupovine glasova i migracije birača iz susednih država u Srbiju – izuzetan uspeh, kaže.

“Predstavnici stranaka koji su je činili pokazali su visok stepen zrelosti i odgovornosti time što su, već u danu raspisivanja izbora, imali dogovor o jedinstvenom izlasku, kao i o rasporedu i broju mandata namenjenih pojedinačnim strankama – bez prethodnog medijskog nadgornjavanja i prepucavanja. To je, uz uspešnu kampanju Proglasa, stimulisalo veliki broj opozicionih glasača da izađu na izbore. Tako veliki blok ulio je nadu progresivnim građanima, omogućio uspešniju političku borbu protiv nasilnog režima, izazvao popriličnu paniku u redovima vladajuće partije i zaslužio respekt međunarodne zajednice. Samo ovako velika grupacija, koja u zbiru ima više od 20 odsto podrške, može u logističkom, bezbednosnom, ali i aspektu kontrole izbora stati na crtu vlasti. Ostaje velika žal što je, podelom, ta grupacija odbacila uticaj i moć angažovanja ogromnog broja ljudi u kratkom vremenskom periodu. Čini se da je ulogu svojevrsnog pandana režimu opozicija zamenila ulogom Don Kihota”, kaže Pajtić.

On podseća da su dokazi o krađi i migracijama birača bili toliko masovni i uverljivi da ni međunarodna zajednica ni režim nisu mogli, kao toliko puta do sada, da ih ignorišu. Opozicioni je blok (pod tim podrazumeva i “Srbiju protiv nasilja” i Nadu), po njegovom mišljenju, morao ostati jedinstven i istrajan u insistiranju na boljim izbornim uslovima i održavanju izbora na jesen – po cenu bojkota.

“Režim koji svuda doživljava poraze – od Saveta Evrope do Skupštine UN, nije mogao podneti novu međunarodnu bruku i nove unutrašnje tenzije. Morali bi pomeriti izbore i poboljšati uslove pod pritiskom pomenute dve opozicione koalicije. Ovako, ostaje po ovu zemlju najgora opcija – ozbiljnijih ustupaka nema, a opozicija se razjedinila. Čini se da je rok trajanja partiji na vlasti produžen na način na koji čak ni oni to nisu očekivali, a svakako nisu zaslužili”, kaže Pajtić.

ĐURIĆ – U POLITIČKOJ ISTORIJI SRBIJE NIJE POSTOJAO FUNKCIONALNI BOJKOT IZBORA

Politikolog Milorad Đurić kaže da razilaženje najjačeg opozicionog bloka, koji je pre samo nekoliko meseci postigao veoma značajne rezultate, nema nikakvo opravdanje. Po njegovim rečima, jedinstvo opozicionih stranaka okupljenih u koaliciji “Srbija protiv nasilja” bio je imperativ ovog političkog momenta.

“Plašim se da je izgubljen dobar politički zalet i da je opozicija napravila korak unazad. O suštinskim razlozima ovog razilaženja možemo, u ovom trenutku, samo da nagađamo. Međutim, očigledne su dve stvari – prva je začuđujuće nepostojanje jasnih procedura za donošenje najvažnih odluka u okviru koalicije (da li se odlučuje većinom glasova ili konsenzusom) i druga, pominjanje ‘smene generacija’, što bi mogao biti eufemizam za dublju promenu odnosa među opozicionim strankama. Koliko će sve ovo zaista uticati na budući politički ambijent pokazaće, naravno, sami izbori. Pred strankama koje će učestvovati na izborima je ozbiljan zadatak da u ovim novim okolnostima mobilišu adekvatnu političku energiju kako bi anulirali negativne efekte aktuelne opozicione fragmentacije. U tom procesu, minimum političke odgovornosti (i ozbiljnosti) podrazumevaće da se, tokom kampanje, stranke koje učestvuju na izborima i one koje su se opredelile za bojkot apsolutno uzdrže od međusobnog napadanja, optuživanja i etiketiranja”, kaže on.

Đurić takođe smatra da bi funkcionalni bojkot bilo moguće realizovati samo ukoliko bi se time obuhvatili svi nerežimski politički akteri, na svim nivoima. To se u kratkoj političkoj istoriji Srbije od obnavljanja višestranačja do danas nije nikada dogodilo, podseća.

“Niti je verovatno da će se u doglednoj budućnosti dogoditi. Svi dosadašnji pokušaji bili su fragmentarni i po pravilu su rezultirali umanjenjem političkih resursa realizatora bojkota. Imajući sve to u vidu, posebno je teško razumeti logiku koja podrazumeva učestvovanje u radu republičkog parlamenta, ‘prepušta’ opštinskim odborima odluku o učestvovanju na svim drugim lokalnim izborima i istovremeno nepopustljivo insistira na bojkotu samo beogradskih izbora. To nesumnjivo proizvodi samo dodatnu konfuziju i frustraciju, kako među članovima opozicionih stranaka tako i među građanima”, kaže Đurić.