Zoran B. Nikolić (1966–2016)
„Ne može više ovako!“ „Dosta mi je svega!“ Ima ljudi koji se stalno protiv nečega bune, kojima nijedno stanje ne valja, koji nikada nisu zadovoljni.
Fizički osećaj koji goni na pobunu liči na glad. Ista uznemirujuća praznina u utrobi, vrtoglavica i malaksalost udova na početku, glavobolja i bes u poodmaklom stadijumu. Simptomi koji upućuju na pomisao da organizmu nedostaje nešto veoma važno. Tek će glad, nedostatak hrane, fizički neizdrživo stanje, biti dovoljan razlog da većinu ljudi navede na pobunu. Ali, hronične bundžije se po pravilu ne regrutuju iz slojeva najteže pogođenih praksom, stanjem ili poretkom protiv kojeg se bune. Ne, za rađanje pravog bundžije potrebna je dokolica.
Pogrešna je, međutim, pomisao da postoje „buntovnici bez razloga“. Često će se, pogotovo mladi ljudi, buniti a da ne znaju šta im zapravo smeta. U pubertetu, kada deca počnu da naziru obrise sveta, pobuna se rađa iz neznanja, neshvatanja, straha i uopštenog osećaja teskobe izazvanog mnoštvom pravila čije se poštovanje odjednom od tinejdžera traži. Tada se prosto radi ono što se „ne sme“, bilo to psovanje, pušenje, bušenje nosa ili obijanje trafike. Ali, kada ma koji od ovih postupaka postane navika, prestaje da bude akt pobune i postaje samo egzibicionizam, zavisnost ili kriminal.
Bez obzira na uzrast, mnogi će pobunjenici potpuno pogrešno fiksirati predmet svoje pobune, ne buneći se protiv onoga što im stvarno smeta. Neprijatelj-surogat može biti druga rasa ili veroispovest, suprotni pol, tehnološki napredak, nepravoverna seksualna orijentacija, cigarete… Pravi razlog ovakve pobune najčešće je unutrašnji. Ne uspevši da pobede neku sopstvenu grižu savesti, nezadovoljenu želju, neostvarenu ambiciju ili prosto nepostojanje seksualnog života, ovi ljudi polaze u rat protiv makar čega da bi izbegli bavljenje sopstvenim problemima.
Postoje i parcijalni buntovnici koji se bore protiv uništavanja tropskih šuma, ali ne i protiv klanične industrije, protiv dečjeg rada u zemljama Trećeg sveta, ali ne i protiv neokolonijalizma, za ljudska prava, ali ne protiv industrije naoružanja. Bez vere u mogućnost pobede većina se u pobunu ne bi ni upuštala. Mnogo je lakše verovati u pobedu ako sebe slažeš o razmerama problema. Nije važno što te ta laž onemogućava da pobediš, važno je zavarati savest ili živeti u zanosu.
Pobunjenici se uvek bore za slobodu iili pravdu, onako kako te pojmove vidi vera, ideologija, nacija, klasa, generacija, partija, društveni, kulturni ili umetnički pokret ili neka uža grupa kojoj pripadaju. Pripadnost grupi je suštinska odlika buntovništva. Tek postojanje istomišljenika rađa pobunu, prvo jer potvrđuje da nije reč samo o ličnom nezadovoljstvu ili ludilu, a zatim i zato što sam čovek ne može mnogo da uradi. A cilj svakog pravog buntovnika nije da samo diže galamu, već da nadvlada silu koja ga tlači. Postojanje istomišljenika stvara uverenje da borba ima smisla. I usamljeni pobunjenici, priznavali to ili ne, traže sledbenike. Inače bi ćutali.
Svaka pobuna prirodno traži sve više i više sledbenika, sve dok njihov broj ne bude dovoljan za pobedu. Da bi delovanje velikog broja pojedinaca imalo smisla, potrebna je nekakva organizacija. Tu se krije ključ buduće pobede. Ali, što je više ljudi uključeno, to je potrebno više kompromisa, tumačenja, posrednika. Tako se, što je bliže uspehu, pobuna sve više udaljava od svog cilja. Tačnije, cilj se stalno sužava, ne bi li se održalo potrebno jedinstvo delovanja. Zato se, kada se taj suženi cilj ostvari, kod naiskrenijih učesnika pobune već sledećeg jutra posle pobede ponovo javlja ona praznina u utrobi.
Pobuna je unutrašnja stvar zajednice koja je njome zahvaćena, buniš se uvek protiv svog gospodara. A gospodara na ovom svetu uvek ima više, i interesi su im uvek međusobno suprotstavljeni. Svaki od njih bi hteo ono što drugi ima. To što se neko buni protiv svog gospodara uvek odgovara nekom drugom gospodaru. Pobunjenici uvek mogu da nađu spoljnog saveznika. I, ako zaista žele da pobede, uvek se trude da saveznika nađu. Saveznici se trude da pobunjenicima svim sredstvima olakšaju borbu. I pobunjenici se bune da bi im život bio lakši nego što jeste, a ne teži, a pobunjeničke vođe su po definiciji najnapredniji deo pokreta…
Olakšavanje života ključnim učesnicima pobune koja je uzela maha je istovremeno i najuspešnija strategija borbe protiv pobune. Priznajte da su pobunjenici u pravu, usvojite ciljeve pobune kao svoje, obaspite vođe počastima i pobuna će se istopiti na vaše oči. Uvek se nađe načina za obračun sa nekolicinom najokorelijih koji odbijaju da prihvate realnost.
Tako je tek pobeda pobune njen pravi poraz. Najuspešniji pobunjenik je onaj koji najviše liči na onog protiv koga se buni. Kod svakog pobunjenika ima i dokolice, i bežanja od ličnih problema, i želje za zanosom, i želje za vlašću i počastima. Ali, pravi pobunjenik je svestan da ne može da pobedi i da dobrih razloga za pobunu uvek ima.
I samim moćnicima je neophodno da uvek tinja nekakav plamičak pobune protiv njih. On s jedne strane ilustruje njihovu navodnu dobroćudnost, a sa druge dokazuje potrebu postojanja jakih mehanizama kontrole. Zar vam sve to ne stvara neku čudnu, uznemirujuću prazninu u stomaku?
