Šta reći o zemlji koju bi, ako bi im se ukazala prilika, napustio svaki drugi mlad čovek između 16 i 25 godina
Zovu ih „deca rata“ ili „deca katastrofe“: doživeli su ratove, sankcije, izolaciju iz svih međunarodnih institucija, rat sa najvećom silom na svetu, živeli su već u dve različite države, sad su državljani treće, možda su zapamtili tri predsednika Republike Srbije: jedan je otet i nestao, druga dvojica su u zatvoru, optužena za ratne zločine…
Više od polovine tih mladih ljudi nisu nikada putovali u inostranstvo, nisu videli more, nisu kročili ni u susedne zemlje…
Ovaj sumorni ram za sliku omladine Srbije skicirali su sociolog Srećko Mihailović i profesor dr Dragan Popadić, rukovodioci istraživanja „Omladina Srbije pred izazovima budućnosti“.
Na pitanje: „Kako si?“ danas mladi odgovaraju: „Nije loše, biće bolje…“
Ovo je najsažetiji prikaz velikog grupnog portreta mladih Srbije (pogledati okvir „Lična karta“).
Ova generacija je u vreme ispitivanja (proleće 2002) imala između 15 i 25 godina. Najstariji su u vreme ratova i raspada Jugoslavije išli još u osnovnu školu, najmlađi su bili četvorogodišnjaci: godine njihovog detinjstva i mladosti neki su zvali „godinama raspleta“, većina „najgorim godinama našeg života“.
„Čak i najmlađi ispitanici doživeli su pet ratova… Ovo ističem da bi se bolje razumeo specifičan kontekst u kojem su mladi odrastali i koji je bitno odredio način na koji oni shvataju svet oko sebe i svoje mesto u njemu“, kaže sociolog Srećko Mihailović.
„Mladi su otporna i žilava populacija: sve nedaće koje su doživeli nisu, srećom, ostavile trajan, dublji trag na njihovo viđenje budućnosti“, ocenjuje profesor dr Dragan Popadić.
Generalno, mladi su zadovoljni svojim životom, mada bi na nekoj skali od 1 („veoma loš“) do 5 („sjajan“) to bilo 3+ (preciznije, 3,23). Većina misli da njihovi vršnjaci u zapadnoj Evropi žive znatno bolje.
Mladi su ipak optimisti: većina (39 odsto) procenjuje svoju budućnost kao „dobru“, 12 odsto kao „sjajnu“, dok 28 odsto priznaje da „ne zna“.
Najmlađa generacija (15–18 godina), u celini uzev, najzadovoljnija je. Oni najpozitivnije ocenjuju svoj sadašnji život, najzadovoljniji su provođenjem slobodnog vremena, najviše očekuju od budućnosti, najmanje razmišljaju o odlasku u inostranstvo. Sa uzrastom se povećavaju kritičnost i pesimizam: stariji, posebno nezaposleni, zabrinuti su za svoju budućnost i imaju nisko samopouzdanje, zaključuju istraživači.
PETAR PAN U SRBIJI: Za ovo naše podneblje karakterističan je „sindrom Petra Pana“: mladi retko žive sami, dugo ostaju u okrilju porodice, u domaćinstvu sa roditeljima, braćom, sestrama. Osamostaljivanje u odnosu na roditelje je vrlo retko (tek devet odsto muškaraca od 16 do 25 godina). Istraživanje pokazuje da bi čak četiri petine mladih želelo da živi odvojeno, samostalno, u sopstvenom stanu. Produženo detinjstvo, dugo ostajanje u kratkim pantalonama očigledno nije plod sopstvene želje, već iznudice. Mladi su finansijski nesamostalni, nemaju dovoljno novca za samostalan život.
Istraživači ukazuju da je „sindrom Petra Pana“ izražen i u mediteranskim zemljama (Španiji, Italiji…).
Produžen život sa roditeljima, uz sve negativne efekte, ima i svoje dobre strane, naročito u vremenima društvenih kriza kada porodica amortizuje mnoge društvene udare. Odgovori mladića i devojaka pokazuju da su odnosi u našim porodicama topli, da mladi od roditelja dobijaju pažnju, podršku, da su spremni da novčano pomognu… Tako odgovara više od dve trećine mladih. Istovremeno, porodični odnosi nisu posebno restriktivni: polovina ispitanika odgovara da roditelji, odnosno rođaci, skoro nikada ne određuju pravila ponašanja.
Taj naš Petar Pan i njegova vršnjakinja kao svoj najvažniji životni cilj imaju završetak školovanja: za tri četvrtine ispitanika to je na prvom mestu. Na dalekom drugom mestu (12 dosto) je zapošljavanje, zatim sledi rešavanje stambenog pitanja, dok je na poslednjem mestu – formiranje porodice.
MONEY, MONEY: Kod mlade generacije na ceni su prvenstveno dobro plaćena, a onda zanimljiva zanimanja: na samom vrhu rang-liste najpoželjnijih zanimanja su poslovni čovek / odnosno poslovna žena, na drugom mestu je preduzetnik (21 odsto), a na trećem turistički vodič!
Slede sportista, novinar, bankar, dok sedmo, osmo i deveto mesto, sa 11 odsto glasova, dele univerzitetski profesori, državni službenici i lekari koji su nekada bili najomiljenija profesija.
„Moje kolege i ja nismo bili svesni nekih velikih društvenih promena. Očigledno, na planu profesionalnih aspiracija vidljiva je izuzetna prevaga veoma nerealnih želja (biznismeni, bankari), kao i izrazito opadanje ugleda slobodnih profesija koje su nekada bile na velikoj društvenoj ceni: lekara, profesora, umetnika…
OTIĆI U BELI SVET: I pored promena koje su se dogodile u društvu, više od polovine ispitanika izjavljuje da bi napustilo zemlju kada bi im se ukazala prilika! Štaviše, jedna šestina planira odlazak u inostranstvo.
Najčešći motivi za odlazak u beli svet su viši životni standard, bolja perspektiva, sigurniji život, pa i dalje školovanje…
Istraživači ovaj nalaz smatraju posebno zabrinjavajućim: šta reći o zemlji koju bi, ako bi im se ukazala prilika, napustio svaki drugi mlad čovek između 16 i 25 godina?
Srećko Mihailović naglašava da je ovaj podatak katastrofalan za svaku zemlju. Po njemu, nije nikakva uteha što je stanje pre deset godina bilo još gore, što su tada preovladavali egzistencijalni i politički razlozi i što je u tim „najgorim godinama našeg života“ od troje mladih dvoje želelo da ode!
Za generaciju 2002. istraživači vezuju još jednu novinu – evropocentričnost: 62 odsto mladih želi da ode negde u Evropu, mnogo manji broj (18 odsto) voleo bi da otputuje u Ameriku i Kanadu, slede Australija i Novi Zeland. Zanimljivo je da najviše mladih mašta o odlasku u Italiju.
I povodom ovog najnovijeg istraživanja potvrđuje se potreba da se bar sagledaju dimenzije „odliva mozgova“ i uspostavi kreativna veza sa hiljadama mladih i obrazovanih u dijaspori kojima se ni broja ne zna. Da ne podsećamo da je ne tako davno bivši predsednik bivše savezne države poručivao da nam oni nisu ni potrebni…
Očigledno, i kod mladih se davno istopila oktobarska „pozitivna energija“, dakle vera da će se uskoro sve promeniti, nema više velikog optimizma, još je manje energičnosti i spremnosti da se podnesu teškoće. „Negativnu energiju“ (zabrinutost, strah, iznerviranost, tugu…) „emituje“ čak 56 odsto ispitanika.
Mladi nisu zainteresovani za politiku: tek četiri odsto je u političkim strankama, deset odsto ima neke simpatije prema nekoj stranci, a čak 56 odsto izjavljuje da ih nimalo ne privlači nijedna stranka, ili da imaju odbojan odnos prema nekoj stranci.
Odgovor na pitanje: „Uopšte uzev, da li stvari u našoj zemlji idu u dobrom ili lošem pravcu?“ pokazuje da su mladi više nezadovoljni: 36,8 smatra da zemlja ide u lošem pravcu, 29,3 odsto smatra upravo suprotno, da ide u dobrom pravcu, ali trećina tj. 33,9 odsto odgovara da ne zna.
Ta „deca rata“ pokazuju nešto izraženiju etnocentričnost nego generacija njihovih roditelja – to je, inače, uopšte trend u Evropi. Koji su razlozi koji su do ovoga doveli? Zašto je kod mladih izraženija distanca prema drugim narodima nego kod starijih generacija? Istraživači kažu da je to jedno veliko i važno pitanje sa kojim se suočavaju. Ili su možda njihovi roditelji veštiji u socijalnoj mimikriji i daju socijalno poželjnije odgovore, kako misle neki istraživači. Ovo je očigledno tema za neki drugi projekat.
Istraživači ističu da su ovo samo početni nalazi koji zahtevaju dalja objašnjenja: neki deluju iznenađujuće, drugi protivrečno, ali svi su deo mozaika koji još ne prepoznajemo kao celinu. Srećko Mihailović kaže da taj deo posla predstoji u velikom istraživanju omladine „Potonuti ili plivati u talasima tranzicije“, koje je već započeo Centar za proučavanje alternativa. Slika će svakako biti kompletnija: od žrtvovane generacije krajem osamdesetih i u devedesetim do generacije koja uči da pliva početkom ovog veka.
Dr Dragan Popadić je prilikom predstavljanja ovog istraživanja izneo jedan gotovo neverovatan i uveliko metaforičan egzaktan podatak: ogroman broj mladih u Srbiji bukvalno ne zna da pliva!
Da li će plivati ili potonuti u vodama tranzicije?
Kao što profesor Popadić reče: mladi su otporna i žilava populacija.
U junu 2002. za istraživanje „Omladina Srbije pred izazovima budućnosti“ intervjuisano je 1590 mladih od 15 do 24 godine koji žive na teritoriji Srbije (bez Kosova i Metohije). Uzorak čine 33 odsto srednjoškolaca, 21 odsto zaposlenih, 20 odsto nezaposlenih, 17 odsto studenata i 7 odsto učenika završnih razreda osnovne škole.
Istraživanje je izvedeno u saradnji Ministarstva prosvete Srbije, Centra za proučavanje alternativa i švedskog Instituta za socijalno obrazovanje PRONI. Timom istraživača rukovodili su prof. dr Dragan Popadić, sociolog Srećko Mihailović i Nada Bogdanović.
Ovo empirijsko istraživanje o životu mladih u Srbiji 2002. je deo šireg regionalnog projekta koji je obuhvatio nekoliko regiona bivše Jugoslavije: Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Hrvatsku, BiH, Republiku Srpsku i Distrikt Brčko. Cilj je da se „snimi“ položaj mlade generacije, njihova očekivanja, interesovanja, vrednosti, da se podaci uporede i posluže za „krojenje“ što adekvatnije politike za mlade u ovih nekoliko zemalja danas obuhvaćenih Paktom za stabilnost.
Ko su im uzori? Čak 41 odsto mladih odgovorilo je da nikoga ne smatra uzorom, što je mnogo viši procenat nego u ranijim istraživanjima, upozorava Mihailović. Po njegovom mišljenju, to verovatno govori o krizi autoriteta.
Za gotovo trećinu mladih (30 odsto) uzori su ličnosti sa estrade, slede ličnosti iz kulture i istorije (19 odsto) i sportisti (18 odsto).
Istraživači su zapazili još jednu radikalnu promenu, utilitarnu orijentaciju: mladi žele da se bave prvenstveno „nekim dobro plaćenim poslom koji će mi doneti puno novca i potpunu materijalnu sigurnost, obezbediti bogat i udoban život“. Ovako je glasalo čak 94 odsto mladih.
Pre petnaest godina, u istraživanju rađenom početkom 1985. na mladima u Srbiji od 15 do 27 godina, samo se 5,3 odsto izjasnilo da su religiozni. Sada je slika gotovo obrnuta: otprilike je toliki procenat mladih (8,3 odsto) koji se ne smatra vernicima i izjavljuje da se ne pridržava verskih propisa.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
