Pitanje promena je pitanje opstanka

Promene. Ne prestaju da budu ključna reč u političkom rečniku Srbije. Promene institucija, političke prakse, obrasca ponašanja, sistema vrednosti, političke kulture, svesti, savesti. To nije pitanje ideološko, to je pitanje koncepcijsko. To je pitanje opstanka. Moramo da se menjamo i da menjamo sve oko sebe, da bismo opstali kao društvo i politička zajednica. Pođimo redom, najpre od sebe samih. Ako svako od nas pođe od sebe samog, ima nade da su i druge promene moguće. Ako budemo čekali da neko drugi završi poslove od zajedničkog interesa, promena će biti, ali u pogrešnom smeru.

Niko umesto nas neće raščistiti nered u našoj kući, korov u našem dvorištu. Bez angažovanog građanina, zainteresovanog za javno dobro, nema ni demokratije ni slobode, ni čistog vazduha, ni pitke vode, ni zdrave zemlje, ni zdravlja uopšte.

Apatija, nezainteresovanost, ravnodušnost su podsticaj za korupciju, pljačku, nepotizam – plodno tlo za korov, povoljna kima za dalje propadanje.

SOLIDARNOST PRE SVEGA

Samo solidarni možemo stvari menjati nabolje. Kada protestuju lekari i medicinsko osoblje da im se pridruže nastavnici, kada štrajkuju radnici da ih podrže studenti. Da im se pridruže svi. Kada zahtevamo da ne seku šume i da potoke ne stavljaju u cevi, iza tih zahteva mora da stoji odlučnost i istrajnost – da svojim prisustvom pokažemo snagu volje. Da stanemo pored onih koji su spremni da se žrtvuju za javni interes. Da ne dozvolimo da uzbunjivače proguta mrak. Da se Aleksandar Obradović ne provlači kroz blato, nego da mu se uruči orden, jer on daje primer šta bi trebalo da se radi.

Živimo u zemlji u kojoj je rizično biti tužilac, policajac ili sudija, nezavisni intelektualac ili uzbunjivač. To je zemlja po meri organizovanog kriminala, a ne po meri slobodnog građanina.

Borba za suštinske promene u ovako devastiranoj državi i društvu zahteva visok stepen tolerancije i solidarnosti.

Nije apsolutista tako jak, nego smo mi odveć slabi, rastrzani, međusobno podeljeni, nahuškani jedni na druge. Stranke su, što svojom krivicom, što prljavom režimskom propagandom, ocrnjene do granice netrpeljivosti. Ocrniš lidere, posle nikoga ne zanima ni program ni ljudi koji su u tim strankama. Međutim, pristup „uništi ili ocrni“ ovu vlast može skupo da košta, jer kada se narodno nezadovoljstvo prelije u spontanu građansku neposlusnost i bunt, neće biti nikog da je zaštiti od vaninstitucionalne pravde.

PROMENA MORA BITI SISTEMSKA

Srbija, i posle svih ovih godina borbe za demokratiju, jedva može da se nazove državom. Kako prevesti u moderno društvo zarobljenu državu, gotovo tribalnu zajednicu koja isuviše dugo živi neki oblik apsolutizma?

Bačeni u svet, zatičemo određene situacije i nemamo apsolutnu moć kreacije, ali imamo barem mogućnost da im svojim delovanjem odredimo smisao. Nečinjenje, „odbijanje nametnutih izbora“ nije sloboda, već bekstvo od nje.

Potrebni su nam angažovani građani, a njih nema bez posvećenosti i ličnog primera. Potrebna nam je promena svesti i političke kulture u kojoj se zasluge poštuju, ali u kojoj one nisu važnije od dela. Važno je deromantizovati nacionalni program i preneti fokus sa poetskog na realpolitički plan, deideologizovati građane, graditi i razvijati ustavni patriotizam u zajednici slobodnih i odgovornih ljudi.

Pogubna je građanska ravnodušnost, apatija i povlačenje u privatni prostor, gubljenje interesovanja za društvena pitanja. Za sistemske promene su nam potrebni angažovani građani, a njih nema bez posvećenosti i ličnog primera.

Ako hoćemo sistemske promene potrebno je izbeći opasnu zabludu da nam je potreban mesija ili pandan Vučiću, i štetnu praksu, da su nam pojedinačni rejtinzi važniji od zajedničkog cilja.

Nije apsolutista pao ni 5. oktobra zato što smo imali mesiju, nego zato što je napravljen široki društveni konsenzus da su promene nužne i što smo umesto velikog vođe, pravednika, anđela izbavitelja imali veliki broj ljudi koji su bili spremni da se za te promene bore. Rejtinzi onih koji su se tada okupili pojedinačno bili su mali, a udruženi su kao bujica odneli sve one sa visokim rejtinzima.

Potreban nam je društveni konsenzus, a da bismo do njega došli potrebno je odlaganje svih sporova i sukoba za vreme posle normalizacije društvenih prilika. Da bismo uveli red, to mora da nam bude prioritet, cilj iznad svih pojedinačnih i posebnih ciljeva. Kada se normalizuje društvo, demokratski ćemo se pozabaviti našim razlikama.

Krajnje je vreme da se stvori savez onih koji hoće da Srbiju učine normalnom, uređenom državom. Potreban nam je široki savez građana, udruženja, inicijativa, stranaka. Posao pred nama zahteva mnogo više aktivista i operativaca. Mudraca i savetnika imamo dovoljno.

Ovaj put ne sme da se desi da se promene svedu samo na promenu onih koji će doći na vlast: promena države i društva mora biti sistemska. Prvi korak je pobeda na slobodnim izborima, zatim lustracija, a onda temeljna reforma države i društva.

Srbija je naša prilika, a ne gotova činjenica, od nas zavisi kakva će biti.