Piramidalna štednja mozga i druge priče

Ko blista,
zavist budi,
sredina voli drugome da sudi.
Katranom se mažu krila.
Tuđa sreća
nikom nije mila.
Ko leti visoko,
upada u oko.
Tuđem padu
mnogi se vesele,
Tuđ pad
mnogi žele.

(Zoran Kostić Cane, Ukrštene reči)

Zoran Kostić Cane (r. 1964), pevač i autor legendarnog benda “Partibrejkers”, kao i super-grupe “Škrtice”, nedavno je objavio zbirku pesama pod nazivom Ukrštene reči (Laguna, već četiri izdanja!). Ali, čak i bez ovog knjiškog opredmećenja svojih britkih tvorevina uma, Cane je odavno ušao u misaone čitanke sopstvene generacije i mnogih narednih naraštaja. Tako njegove rime već decenijama unazad čine deo svakodnevnog urbanog govora, a specifičan izbor reči, njihov redosled i način izgovaranja – ključno su pitanje gradske časti za sve ulične hodače i mesečeve kćeri nekadašnje SFRJ. Canetovo delovanje na javnoj sceni, međutim, nikada nije bilo priključeno na pogon ex-YU patetike niti je tapkalo u mestu, reciklirajući samo sebe. Pritom, iako uvek odvažan da naglas kaže istinu, Zoran Kostić Cane nije sebi dopuštao da je ikada isporuči kao šupljoglavu banalost za poštapanje ništarija. Zato je on naš heroj – nikad robom, snobom i zlobom.

“VREME”: Čitali smo tvoju knjigu pesama Ukrštene reči – i to u više navrata od proletos kad se pojavila – i čini nam se da je ključno pitanje postavljeno u njoj: kako će nas pamtiti pokolenja? Šta misliš, kako će?

ZORAN KOSTIĆ CANE: Postoje dve stvari po kojima mogu da te pamte – ili po hrabrosti ili po kukavičluku. Znači, po onome kako se postaviš prema svemu, prema aktuelnom trenutku, prema večnosti, prema čoveku, prema samom sebi. Da li ćeš se kriti ili ćeš, tu gde si – živeti.

U knjizi nailazimo i na stihove: “Ovakvi nismo bili, ko smo?” Ko smo mi u stvari, i kakvi smo to bili nekad?

Pa, znaš šta, nekad smo manje znali, pa smo više hteli. Nismo se obazirali na moguće opasnosti koje donose naši postupci. Nismo bili svesni posledica koje će imati naše činjenje, koje je tad bilo na bazi – i nesvesti i jedne nepromišljene mladosti i osećaja za pravdu.

I šta se zatim desilo sa tom nepromišljenom mladošću, sa tim nekim našim ispravnim instinktom, sad kad pogledamo unazad?

Pa ništa, naleteo je na kompromis opstanka. Svi ljudi sad hoće da pored gorućih stvari prođu neoprljeni. Znači, posle svega, da ih nije briga nizašta. Da gledaju svoja posla, da jure za nekim sitnim interesom i da imaju neku svoju malu korist. Puno linije malog otpora odredilo je naše živote. Stepen svega toga nam pokazuje ko smo i šta smo.

A kako se upravo to sa nama desilo, iako su nas roditelji sasvim drugačije vaspitavali, u sada već nekim davnim vremenima? Kompromis manje–više, ali da ljude bude baš briga… pominješ s tim u vezi na jednom mestu, tu neku “bezobiličnost postojanja” – zašto smo na kraju ispali tako pogrešni?

Postali smo takvi jer smo izgubili poverenje u svakog, i u sve. Toliko su nas ljudi nadmudrili svojim lažima, svojim pokvarenjaštvom, izmakli su nam u više navrata tlo ispod nogu. Obećali su nešto, a dali su veliko ništa. O tome se radi. Izgubili smo poverenje, uterani smo u sebe, u neku introspekciju bez kraja – i od svog života smo napravili zatvor.

Dobro, ali neki ljudi zapravo sve vreme u tebe lično imaju mnogo poverenja. Koja je onda tvoja odgovornost kao pesnika, kao glasa generacije?

Nisam ja nikakav glas generacije, ja sam samo glas jednoga čoveka. A taj glas, ako čuje još neko – super! Uradio sam nešto. Ali, tih ciljanih stvari nema kod mene – kao, e sad ću ja da budem neki barjaktar… Nisam ja iz toga gasa, da me, znaš, sledi masa.

Ipak, ova knjiga je jako popularna – svi podaci pokazuju da se odlično prodaje i mnogo čita. Kako to onda objašnjavaš?

Pa znaš, ako se prodaje – verovatno je okej knjiga, s obzirom na to da je već četvrti tiraž štampan. Bilo gde da odem i imam književno veče – vidim da su ljudi željni da im se neko obraća, da neko sa njima komunicira, dok oni žive tako kako žive. Jer nâs određuje samo stepen naše hrabrosti i borbe za sopstveni život. Sve ono ostalo, znaš, ništa ne važi.

U principu, ja sam počeo da se bavim muzikom zato što sam nešto hteo da kažem, a ne da sad budem popularan, da imam ribe ili da se kotiram u društvu kao neko i nešto. Drago mi je da su ljudi knjigu prihvatili kao nešto svoje, kao neki priručnik za svaki dan. Nije to knjiga, sad kao sedneš, pa pročitaš – to je knjiga, ono, uzmeš tri do pet pesama, tri pesme na dan, ili na tri dana, polagano, da ti je stalno tu pri ruci… u smislu – a šta bi reko neko? Kao neko razrešavanje nedoumica. Priručnik za lakše snalaženje u teškim vremenima.

Stalno ističeš, tokom čitave svoje karijere, odgovornost za javnu reč i za javni čin. Zato je veoma odgovorna stvar koju si uspeo da uradiš sa knjigom Ukrštene reči – ona je očigledno produžetak tvoje muzičke delatnosti drugim sredstvima, u smislu da će ostati nekome kod kuće, tamo negde na polici pored albuma “Partibrejkersa”, da se čuva i čita drugima.

Pa, to je najvažnije. Kako je neki čovek u nekom vremenu reagovao na to vreme. Nema tu eksponiranja, kao, e da vidiš šta sam ja ukapirao, koliko sam pametan ili ne znam šta. Nego – ispiranje svoje muke. Znači, evo izvol’te vidite sve što postoji, to je moje mišljenje. Pa, ko voli nek izvoli, a ko neće – puno sreće.

Po svoj prilici, u tvojim mukama mnogi prepoznaju i svoje muke?

Pa normalno, muka je univerzalna. Znaš kako se kaže – svi smo nesrećni na isti način, a srećni smo samo prema nekoj nijansi, karakteristici svojoj. Po onome šta nas učini srećnim, šta nam ozari lice – rod i biće, osmeh neki, lepi pogled i sve to. Ali opet, zanimljivo je kako ljudi sve to primaju… Ima nekih koji neće da se udubljuju. Čuješ komentare, kao – e, pročitao sam ti za jedan dan knjigu! Ali, nemoguće je da se ta knjiga pročita za jedan dan. Može da se pročita, onako kao neki izveštaj, sa sednice neke, ali da se uđe u to – treba više vremena. Sad zavisi, to je kao kad snimiš pesmu, pa ljudi reaguju. A mi živimo u velikoj ljubomori, zavisti i mržnji, takvo je vreme, svi imaju neko prvenstvo u odnosu na drugog, svi tripuju da su neko, dok ih život ne stavi na njihovo mesto.

U vezi sa tom ljubomorom, opet nalazimo jedan izvrstan stih: “Život je na meti – nije lako živeti, hteti, sijati, smeti”?

Pa, da. Zato što je to ono kad osetiš da si iskoračio iz sredine, a to nikad nije bilo preporučljivo. Uvek sredina niveliše, uvek te primorava da budeš u nekim okvirima zadatim. Ko iskače – smeta. Ko misli – mora da se čisti. To sve ima napisano u knjizi. Jer, jednostavno su ljudi toliko puni straha da pravo na svoje mišljenje odbijaju u startu. Oni hoće da svoju krivicu podele sa drugima, da ne preuzimaju odgovornost, u jednoj neodređenosti hoće ljudi da žive… Ta neodređenost se kod nas zove – aljkavost. Možeš ovako, možeš onako, plus gomile besmislenih fraza i priča koje okolo kruže.

Recimo, ti od jednog čoveka možeš da čuješ tolike besmislene stvari, da se zapitaš kako je on došao do tih konstrukcija, kako je pomislio da to može biti uopšte? Ali, neorgansko vreme stvara neorganske ljude. Neorganski ljudi stvaraju neorganska mišljenja. Znači, mi sad živimo u jednom veštačkom, neorganskom svetu. U jednoj velikoj tehnološkoj devoluciji. Ma koliko nam se činilo kako čovek sad ide kud hoće, da imamo tu veštačku inteligenciju – mi sad živimo u devolutivnom vremenu. Svaka ljubav i sva osećanja prognani su iz sistema koji vlada sada. Jer, to pokazuje slabost, a čovek koji ima slabost nije potreban nikome. Ovde su potrebni čvrsti ljudi, koji će lako da žive tuđe direktive.

U vezi s tim, negde u knjizi upravo kažeš: “Čovek je zaboravio da voli”, a malo kasnije: “Ono što osećamo čini nas krivim”. Je l’ ti misliš da je ta slabost kod nekih ljudi – njihova osetljivost, zapravo mogućnost postojanja osećanja, ljubav?

Pa jeste, ali vidiš da se moždanom varikinom sve briše. Sve karakteristike i nijanse koje nas objašnjavaju u moru istih. Sad je potrebna samo velika grupacija ljudi koja će dizati ruku kada treba i raditi ono što se zahteva od nje, da živi u nekom tuđem sistemu vrednosti. Jednostavno, ne traži se čovek koji misli svojom glavom, nego čovek koji će bez razmišljanja najveće besmislice da sprovede u delo. Piramidalna štednja mozga – o tome se radi.

foto: marija janković

Pa, ko su ti ljudi koji nas gledaju s visine, dok mi u žabljoj perspektivi živimo, kako kažeš u pesmi br. 21? Šta je to što nama trenutno vlada?

Pa, vlada strah, strah za egzistenciju, za opstanak. Vlada to da su ljudi u frci od smaka sveta, nukleranih katastrofa, ratova. Ljudi provaljuju da se bezočno laže, da se glupost stavlja na pijedestal mudrosti, da sve što je nenormalno postaje krajnje uobičajeno. Ne mogu ljudi, kako da kažem, da se prevare skroz – zato kod tih ljudi koji ne mogu da se prevare skroz jako veliki napor postoji da prime sve što nekad ne bi. Vraćam se na jedno od pitanja da smo pre bili bolji – što više starimo, više se kvarimo, kako ćemo moći sebe više da varimo? Ono što smo odbili pre, sada nam više ne smeta.

Malopre smo pričali o tome kakvi smo bili nekad, kao deca…

Ma ne kao deca, kakvi smo bili još do juče…

… ali šta ostaje današnjoj deci, na šta ona nailaze, šta ona od nas nasleđuju? Šta ti misliš, kakvi će oni biti u budućnosti?

Znaš šta – važne su samo večite teme i svetli primeri. Ništa drugo. I mojoj generaciji su bili ostavljeni droga, alkohol, huliganizam, lenjost, nepoštenje, i sve to… Ali si zato mogao da biraš na drugoj strani, znači da budeš junak, da budeš hrabar, da se odupreš po bilo koju cenu. Naša sloboda se plaća svakog trena. A sada, sloboda više nije preporučljiva nikom. Zbog svoje slobode čovek strada naočigled svih apatičnih, sjebanih ljudi. Kukavica. Dvoličnjaka. Stvar je samo u tome da treba dati svetao primer tim mladim ljudima, podučavati ih dobru. Jer znaš, na kraju krajeva – naše je da se trudimo, da pokušamo nešto da uradimo za tu decu, a ostalo kako će biti – sam Bog zna. Samo treba deponovati dobre stvari u te mlade organizme. A njih ima. Ko zaboravi na mladost, predat je uznemirujućoj starosti. Jer mladost je uvek nudila nešto, velike ideale, neku beskompromisnost, čist pogled na stvarnost, borbu za neku svoju istinu, koja se s vremenom, živeći sa drugim ljudima, gubi – ali ne može skroz da se izgubi. Laž može negde da sakrije istinu, ali istina je velika, istina je bit našeg postojanja. Istina je stena na kojoj stojimo i čekamo nekog da dođe po nas.

A onaj ko neće da traži istinu – džaba mu život, jer to nije život. To je sitničarenje sa sopstvenim životom. Znači, opet neka trange-frange situacija, živiš, a u stvari životariš, jebi ga. Životinjariš… u smislu – život ti tinja.

Nedavno nas je napustio Bora Grbavi – Toni Montano, sa kojim si bio prijatelj u nekim ranim danima, upravo onim o kojima sad pričamo. Kakav je tvoj osećaj u vezi sa svim tim, kakav je bio njegov životni put?

Znaš šta, mi smo odrasli zajedno – znači parkići, grad, pank rok. Jedan od najlepših događaja koje pamtim vezan je za njega. Pošto je on uvek sve ljude znao, ono, ulasci u diskoteke, di-džejevi i sve to – jednom smo otišli u pola četiri po podne u “Cepelin”, najbolju diskoteku koju je Beograd ikad imao pored “Akademije”, ali s obzirom na to da je “Cepelin” bio prvi – veći je i od “Akademije”… I tako smo došli tamo, a on je uvek nosio dve-tri ploče ispod miške, i dok su tetkice već čistile diskoteku od prethodne noći, prišao je di-džeju i zamolio ga da pusti “Ramonese”. To je, znači, bila 1979. ili 1980. I di-džej je stvarno pustio “Ramonese”, a mi smo skakali po “Cepelinu”! Ti u to vreme nisi mogao, kad počne da radi ova diskoteka, da se popneš na podijum, sad kao ti ćeš đuskati – ne, ti si morao da imaš pripravnički staž, da gledaš te ljude koji su na podijumu, i da ti se posle pola godine eventualno maaalo mesta dâ – pa da ti isto staneš na taj podijum. To je sve tako bilo u ono vreme uređeno – a mi smo tad skakali po “Cepelinu”. Po praznom “Cepelinu” koji je bio samo naš i ničiji više.

Jako mi je bilo žao kad sam čuo da je umro, on je bio deo moje mladosti i sve to, a njegov život je veoma zanimljiva priča. On je prvi provalio tu foru, kao sa “Ramonesima”, prepevavanje stvari i sve ono od čega su posle “Psihomodo pop” napravili kintu i karijeru – znači, on je to prvi radio. Jako je bio šarmantan, ali nije pazio kud ide i onda ga je život odveo negde… da već ne ulazimo u sitna crevca. Jako mi je bilo žao, jer je dva dana pre toga umro i naš ortak Čarli, koji je isto bio član “Radosti Evrope” i pevao “Rusku salatu” na prvom LP-ju Tonija Montana. I Manza je svirao sa njim, prvi bubnjar “Brejkersa”, otišao je kad mu je bilo svega dosta i svirao dalje sa Borom… Tako da je bio veoma zanimljiv čovek, njegov život je zreo za film. Faca, uvek je bio faca.

Pun Beograd inače takvih priča, od Zorana Miščevića pa do danas – izgleda da su sve rok generacije imale takve ličnosti?

Pa, šta da ti kažem – rokenrol uzima žrtvu. U jednom trenutku predstavi se kao sve u životu. Zamagli ti pogled na ostale stvari. Kao da te pomalo natera da se prevariš sam od sebe, da ti je on sve, da ti je publika sve – a nije. Barem ne meni. Meni je drago što mogu da se nekako odvojim od rokenrola, mada je to teško. Jer, jednom na bini – uvek na bini. Bina je sud-BINA.

Ja sam u početku mislio, kao odeš tamo gore, otprašiš svoje, siđeš, niko te ne zna. Kako sam se ljuto prevario! Uvek te znaju. Ti si postao deo nečijeg života, deo nečijeg sećanja, ti si neki daleki rođak svima i sve to. A to isto pričam u Ukrštenim rečima – moramo uvek da nalazimo smisao i značaj života, kroz ljubav, kroz praštanje, kroz promišljanje… Ne iritiraju nâs ljudi neki tamo daleko, nego ljudi koji se postavljaju okolo i stalno pričaju nešto što ne dokazuju svojim činom, odnosom prema nama. Pričaju da te vole, a rado bi te videli dole. Kako puziš i moliš… Juda je svuda.

Ima jedan sjajan stih gde kažeš kako “nemaš priliku za liriku, samo nepriliku za epiku”. A taj tvoj stil izražavanja, i kako nam sada govoriš, veoma je epski. Jesi li kao mali čitao epske narodne pesme, jesu li one tebe fascinirale?

Pa jesam, nismo se mi sad rodili, mnogi od nas su od prijašnjih dana. Mnogo toga živi u nama, kroz gene, kroz priču, kroz štošta drugo. Mi smo samo neki u nastavku priče. Ja volim istoriju inače, volim sve te stare pesme, istoriju naroda, istoriju rokenrola, istoriju ljudskih odnosa, istoriju umetnosti…

Jesi li se možda nekad bavio krajputašima i onim zapisima na njima?

Pa nisam, ali znam otprilike šta je to. Ako staneš pored njih, da ih se setiš, popiješ malo vode, popričaš sa njima i tako.

Ali, to je lepo, i to su takođe neki rokenrol zapisi. Dok sad pričamo, kapiramo kako su ljudi od davnina i ovde imali potrebu da ostave neki trag. To je skoro kao bluz…

Da ostave trag, a i da ostanu ono što jesu. Svako vreme ima svoje interpretacije, ali ne može čovek da ostane ono što jeste – ako bira ono što nije. Za sve moraš da odgovaraš, za sve mora da bude odgovornost i zahvalnost, na kraju. Kao kad kaže onaj monah – nisam dobro, Bogu hvala. To su takve stvari, jako su zapravo proste, ali oni koji neće da ih ukapiraju – komplikuju. A ne komplikuju samo sebi, nego komplikuju svima.

Kad već pričamo o prošlosti, je l’ ti znaš da postoji jedna od prvih istorija bluza, napisana čini mi se negde pedesetih godina – američki muzikolog je autor – koji je stvarno u toj knjizi napisao, i na par strana obrazložio, kako originalni stari Delta bluz ima mnogo veze sa srpskim epskim pesmama, jer se na isti način – kao usmeno predanje i mudrost – prenosi s kolena na koleno kroz pesme, a svaki izvođač dodaje zatim nešto svoje na izvorni ep?

Pa dobro, to je u svim pesmama tako, kao kad na primer slušaš Misisipi Freda Makdauela, pa ti se učini da on svira sirtaki, a u stvari svira Delta bluz. To su ta naša stara sećanja. Svi mi ljudi – gde god da živimo – plodovi smo tih starih sećanja, koja uvek imaju savremena tumačenja, odnosno nove interpretacije u našem vremenu. To je ono – ne dati na sebe i ne dozvoliti nekom tamo kome nije stalo do tebe da te komponuje, prikazuje i radi s tobom šta hoće. To su ti junački epovi, znači – sam protiv svih.

Mi smo svi onda junaci nečijih budućih sećanja?

Ma da, svi mi to radimo, ali kod mene je uvek bilo tako – ništa sa namerom. Preko preče, naokolo bliže. Uvek sam voleo te poslovice da čitam, da se transportujem u vreme čitajući te epske sadržaje, uvek sam mogao da budem kao neki posmatrač svega toga. Čitam, šta ja znam, Termopilsku ili neku bitku iz Prvog srpskog ustanka, pa kao da sam tu. Ili, recimo, gledam kako Turci prave Ćele-kulu, a ja stojim sa strane. To ti je tako – zavisi samo da li te zanima junaštvo ili ćeš se zadovoljiti svojim kukavičlukom, koji ti stalno na čiviluku stoji. I uvek ga skidaš sa čiviluka kad počneš da se bojiš. Kukavičluk daje sigurnost. Malo paradoksalno, ali je tako. Znači, nema izjašnjavanja, nema ničega, utapaš se u sredinu, i ćao-doviđenja, ne grize te savest. I onda takva slika ostaje kod drugih ljudi, kod pokolenja. I da se vratim na ono pre – malo smo dali toj deci, premalo. Ostavili smo im kao neki svet, a tek ćemo im ostaviti ovo – Rio Tinto i ostale nebuloze.

Pa, šta nam je onda činiti?

Znaš, sve u životu je pitanje identiteta. Taj identitet je mera, i ko ga nema – jednostavno ne zna koliko mu treba. Kreće se u beskrajnom prostoru nepoznatog i praznog, jer ne može taj prostor da napuni, a i ne zna čime bi. Pokušava sa svačim, a u nekoj je sredini koja opet ima svoje norme i gleda uvek da te snizi na neki svoj nivo, da bi mogla lakše da barata tobom. Da lakše manipuliše, da te stavi u neki stereotip i da sa tobom radi šta god hoće.

Ostalo je samo još jedno pitanje – kad će novi album “Partibrejkersa”?

E pa, ne verujem da će skoro, za sada od toga nema ništa.

A nova zbirka pesama?

Pa ne znam, ja sve što radim, kao da radim poslednji put. Nemam ja rezerve niti neku B varijantu – što imam dajem svima, evo izvol’te, pa se gostite. Ko je željan suštine u ovom mraku, evo mu je. Nikad nisam kalkulisao, manipulisao, i sve to. Što na umu, to na drumu.