Iako je Međunarodni arbitražni sud u Parizu još 29. oktobra doneo konačnu odluku u sporu između Republike Srbije, odnosno naše farmaceutske kuće Galenika AD, i američke kompanije Valijant FI, pravnog naslednika nekadašnje firme ICN, nekadašnjeg jugoslovenskog premijera Milana Panića – priča o ovom slučaju dobila je publicitet u našoj javnosti tek protekle sedmice, praktično tek kada je mogla dodatno zapapriti famoznu aferu oko „Knjaza Miloša“.
Pošto je ta vest u tabloidima i na tabloidnim televizijama plasirana kao još jedan poraz Vlade Srbije na planu „legalizma“, koji joj je, navodno, toliko na srcu, potpredsednik Miroljub Labus je na državnoj televiziji, verovatno isuviše energično, demantovao takvu kvalifikaciju i rekao da se odluka ove arbitraže da se svakom vraća ono što je uložio u poznati sporni poduhvat Miloševića i Panića (koji u Parizu nije ocenjen kao klasično „zajedničko ulaganje“, već kao „preliminarni investicioni ugovor za osnivanje novog zajedničkog preduzeća“, prema „Politici“ od 28. novembra) zapravo može shvatiti kao povoljna za Srbiju, te da će Vlada, sada kao potvrđeni stopostotni vlasnik Galenike, uspešno izaći na kraj sa nasleđenim obavezama.
Labus je to uverenje potkrepio ocenom da Galenika vredi mnogo više od 50 miliona dolara, koliko je Panić i uložio u ICN Galeniku – deset miliona dolara u novcu, a ostatak u akcijama (što sada mora da vrati ICN Galenika, to jest Galenika AD ili Republički zavod za zdravstvo, to jest Republika Srbija). Iz dodatnih Labusovih objašnjenja moglo se (na uho) zaključiti da će Vlada Valijantu FI ponuditi da Panićevo ulaganje vrati onako kako je i uloženo – dakle i u akcijama (nije ostalo jasno – da li samo akcijama ICN Galenike, Galenike AD ili nekim drugim – kao što, istovremeno, javnost ne zna ko je „obrtao“ akcije koje je Panić deponovao kao kapital ICN Galenike i kao što ne zna zašto one sve, izgleda, nisu na broju).
No, to Labusovo objašnjenje sa povoljnom ocenom ishoda spora, narednih dana je osporavano sa nekoliko strana. Prvo se javio predstavnik Panićeve kancelarije u Beogradu, Dragan Karajović, koji je na Labusa nasrnuo ocenom da „pojedinci iz ove vlasti izvrću činjenice i proizvode nove laži i falsifikate da bi proglasili svoje nepostojeće pobede“ (prema „Blicu“ od 26. novembra). Dečko koga je toliko uzbudila Labusova izjava, po rečniku koji ovde koristi u polemici sa jednim potpredsednikom Vlade, falio je u onim famoznim Miloševićevim propagandnim ratovima protiv fašista, ustaša i nacionalnih izdajnika i biće šteta ako se ne uključi u tekuću „analitičku kolonu“ u srpskom novinarstvu – samo tu bi imao uspeha.
Ono što bi trebalo da potkrepi ovo Karajovićevo borbeno stajalište može stati samo u tvrdnju da je Arbitražni sud u Parizu, navodno, našao da je Panić izvršio sve svoje ugovorne obaveze, valjda kao „preliminarni investitor“. No, stvar se ne čini toliko jednostavna, jer kako onda objasniti da ta pariska arbitraža nije insistirala na čuvenoj Batićevoj tezi – „pacta sunt servanda“, to jest na tezi (ako slobodno prevedemo ovo načelo rimskog prava) da se ugovori zaključuju da bi bili ispunjeni.
Vladan Batić je, naime, godinama bio glavni advokat Panića u sporu oko ICN Galenika protiv Srbije, i stvari su dobro stajale i za Galeniku i za Srbiju, sve dok je on Paniću vodio ovaj posao (Đinđić je Batića čak uspeo da spreči da nakon 5. oktobra, u korist Panića, DOS-a i demokratije „oslobodi“ Galeniku AD Miloševićeve strahovlade). Batića, naravno, ovde spominjemo samo zbog toga što ni on sada nije odoleo da na TV Pinku (prećutavši svoju staru ulogu u ovoj stvari) ne istakne da Koštuničinoj vladi posle pariske arbitraže o ICN Galenici sleduje spor u Vašingtonu, gde je pred ondašnjim sudom Valijant FI podneo zahtev za naknadu štete od Srbije od 500 miliona dolara – te da će ovdašnji narod nastradati (to jest sve štete morati da plati), jer Vlada gazi prava stranih investitora, a po kabinetu predsednika Srbije Borisa Tadića se muvaju lica sa „sukobom interesa“ u slučaju „Knjaz Miloš“ – Danone (to jest Apurna protiv Komisije za hartije od vrednosti, odnosno Vlade Srbije).
Zamrznuti spor Valijanta FI protiv Srbije u Vašingtonu, za koji se još ne zna hoće li biti odmrznut i sa kakvim šansama bi bila američka kompanija u „eksploataciji“ odluke pariske arbitraže, najviše je privukao pažnju BK televizije. Valjda zbog toga što je u Cirihu vlasnik ove kuće u arbitražnom sporu sa Srbijom oko Mobtela, a već je u nekoliko navrata najavio da će i on tužiti Srbiju za odštetu tešku više stotina miliona dolara. Taj interes Karića da se, možda, Vlada Srbije opameti na slučaju ICN Galenike u Vašingtonu, direktno je isporovociran i Labusovom tvrdnjom (u već spomenutoj tv-emisiji) da će Karić u Cirihu proći gore nego prilikom „dogovaranja“ sa Vladom Srbije kako da se razjasni stvarna struktura vlasništva u ovoj firmi, itd.
Zašto ovde prepričavamo ova sudska i arbitražna zamešateljstva? Zato što ona upućuju na zaključak da su i nesporne patriote, kakvi su na primer Panić i Karić, sklone da se pri čuvanju svojih imovinskih interesa striktno drže stvarnih ili umišljenih ugovorenih prava i da pritom, valjda u interesu razvitka institucije pravne države i u Srbiji, u posao ne mešaju svoje duboke patriotske sentimente. To nas navodi na zaključak da i u obrnutom slučaju, država i ovaj narod nemaju razlog da u ekonomskim stvarima imaju bilo kakvu bolećivost prema osvedočenim prijateljima naroda. Mnogo grublje bi bilo reći da ovi slučajevi potvrđuju staro narodno pravilo da s rođakom nikad ne treba poslovati – jer na kraju sve ispadne skuplje nego kod stranca.
22. novembra 1990: SPI američka firma Milana Panića, i beogradska Galenika osnovale su deoničarsko društvo. Nacrt ugovora o osnivanju ICN Galenike, predviđa odnos uloga 270 miliona dolara – SPI, a 90 miliona dolara – Galenika. U novoformirano preduzeće ova američka firma trebalo je da u roku od godinu dana unese pet miliona dolara u obveznicama, zatim 15 miliona dolara gotovinskog uloga, i sumu od 220 miliona dolara „na ime drugih prava i stvari“ što je ukupno činilo 270 miliona dolara. Galenika je procenjena na 90 miliona dolara, tako da je ukupan kapital nove firme bio 360 miliona dolara ili tri prema jedan u korist Panićeve kompanije.
13. oktobra 1998: Direkcija za vlasničku transformaciju smanjila je paket akcija stranom partneru sa 75 na 36 odsto. Onda je Skupština Galenike holding donela „jednoglasnu odluku da se odriče svog paketa društvenih akcija u korist Republike Srbije“. To se desilo baš u vreme kad je ICN Galenika zatražila od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje da plati dug od 176 miliona dolara za isporučene lekove na odloženo plaćanje. Ubrzo zatim je Republika Srbija prenela svoje vlasništvo na Zavod, koji je 1999. godine, zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, poveo spor pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu i zatražio isplatu štete od 541 milion dolara. ICN Galenika je odgovorila da ne priznaje tužbu, jer je „imovina nacionalizovana“ i podnosi kontratužbu protiv Republike Srbije.
4. februara 1999: Privredni sud u Beogradu je utvrdio da je Republički zavod za zdravstveno osiguranje sledbenik Galenike sa oko 64 odsto akcionarskog interesa.
Tako je državni kapital u ICN Jugoslavija sa 25 odsto porastao na 64,3 odsto (90 miliona dolara), a većinski od 74 odsto ICN–a preinačen u manjinski od 35,7 odsto (50 miliona dolara), država je sebi vratila većinsko vlasništvo nad nekadašnjom Galenikom iz koje je i nastao ICN Jugoslavija.
9. februara 1999: ICN sudu u Vašingtonu tužio jugoslovensku stranu – Galeniku, Republiku Srbiju i SRJ za nepravedno oduzimanje imovine, zahtevajući 500 miliona dolara, tačno onoliko koliko je u tom trenutku bilo blokiranih sredstava SRJ u američkim bankama, zbog navodne „eksproprijacije“. Okružni sud u Vašingtonu obustavio je postupak i odlučio da sačeka i prihvati odluke Arbitražnog suda Međunarodne privredne komore u Parizu.
Milan Panić je ocenio da su predstavnici Vlade Srbije preuzeli ICN Jugoslaviju kako „se ne bi pisalo o tome da gube Kosovo“. „Sve ovo sa ICN-om su uradili da se ne bi pisalo o tome kako gube Kosovo, već kako oduzimaju američki kapital“, izjavio je Panić „Blicu“.
10. oktobra 2000: Predstavnici ICN-a, odnosno Panićevi ljudi, zauzimaju upravnu zgradu Galenike kada su naterali generalnog direktora i predsednika Upravnog odbora da napuste fabriku. Tada se razrešava dosadašnji upravni odbor i imenuje novi, sa Adamom Džernijem na čelu. Za v.d.-a generalnog direktora Galenike a.d. imenuje se Dušan Mitević.
23. januara 2001: Predsednik Privrednog suda u Beogradu Goran Kljajević izjavio je da će problem Galenike biti konačno rešen kad bude formirana Vlada Republike Srbije, mada su „neki pregovori već u toku“.
24 novembar 2004: Međunarodna arbitraža u Parizu donela je presudu u sporu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i firme Valijant farmasjutikals, bivši ICN. Prema odluci, država Srbija treba da vrati Valijantu recepture za četiri jedinjenja i isplati 50 miliona dolara, koje je svojevremeno menadžment Milana Panića uložio u prvu srpsku fabriku koja je ušla u privatizaciju.
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
