Paralelna stvarnost civilnog društva

Civilno društvo u Srbiji već dugi niz godina predstavlja važnu sponu u izgradnji i očuvanju demokratije, promovisanju vladavine prava, prava različitih zajednica i grupa, u unapređenju kulture, sporta, u pružanju raznovrsnih usluga, u osiguranju pluralizma. Civilno društvo čine udruženja, organizacije i inicijative koje su upisane u Agenciji za privredne registre. One imaju svoj logo, statut, misiju, svoje rukovodioce, zaposlene, članove. Iako je teško utvrditi tačan broj organizacija civilnog društva, tj. nevladinih organizacija, jasno je da se taj broj meri hiljadama i da ovakvih organizacija i udruženja ima u svakom kraju Srbije.

Premda u Srbiji postoji duga tradicija udruživanja i organizovanja oko nekog društveno važnog pitanja, današnje civilno društvo u Srbiji je zapravo mlado. Njegovo uspostavljanje i razvoj možemo pratiti tek od pada komunizma, kroz turbulentne devedesete godine i naročito nakon demokratskih promena 2000. godine. Tu leži značajna razlika između civilnog društva u Srbiji i drugih postsocijalističkih zemalja, ili civilnog društva u starim članicama Evropske unije.

Civilno društvo u tim zemljama ima dugu tradiciju i nastajalo je „odozdo“, što znači da su se ljudi okupljali oko nekog pitanja sa namerom da reše konkretan problem, oko čega su onda gradili organizaciju i njenu strukturu, širili podršku i zauzimali prepoznatljiv položaj u društvu.

U našem „savremenom slučaju“ organizacije civilnog društva su se formirale „odozgo“, kao odgovor na tekuća politička pitanja ili kao dodatni pritisak za promenu vlasti ili neke njene politike, a to je bila izražena potreba krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina. Zbog toga je od samog početka civilno društvo u Srbiji osuđeno na društveni položaj koji ga žulja, položaj koji se nije gradio iz autentične potrebe, već kao kontrast drugim društvenim činiocima, pre svega onima iz sfere politike.

SPAVAČI I DRUGE OBMANE

GONGO organizacije, ili srpski rečeno „vladine nevladine organizacije“ VNVO (skraćeno od engl. governmental nongovernemtal organizations), poslednjih godina su preplavile „civilni sektor“ u Srbiji, ima ih u svakoj većoj opštini ili gradu.

Svima njima je zajedničko jedno: služe vlasti ili vladajućoj partiji, osnivaju ih ljudi bliski vlasti. U srpskoj paralelnoj stvarnosti kvantne naprednjačke logike, treba dodati još jednu važnu specifičnost: GONGO organizacije nisu ono za šta se predstavljaju, to jest one ne deluju u skladu sa načelima ili misijom koje navode u svojim statutima i drugim osnivačkim dokumentima, pa već zbog toga nisu i ne mogu biti deo „autentičnog“ civilnog društva u Srbiji.

Bez obzira što kod „autentičnog“ civilnog društva postoji svest o gongo organizacijama, i uprkos činjenici da ono trpi direktnu štetu zbog „rada“ ovih entiteta, civilno društvo još uvek nije postiglo saglasnost o tome koji su kriterijumi da bi se jedna organizacija označila kao gongo. Indikativno je da se radi o veoma mladim organizacijama (uglavnom su osnovane u poslednjih nekoliko godina), da se u Agenciji za privredne registre osim imena ovlašćene osobe ne navode nikakvi detalji (nema telefona, nema mejla, sajta), ne može se videti ni njihovo finansijsko poslovanje.

Za programskog direktora Transparentnosti Srbije Nemanju Nenadića nema dileme da li je gongo organizaciju moguće prepoznati: „Uglavnom ne postoji problem da se prepozna koga je osnovala vlast ili ko radi za vlast. Neretko postoji čak i personalna povezanost, situacija da takve organizacije osnivaju ljudi koji su zaposleni u organima vlasti. Drugi, suštinski element prepoznavanja jesu stavovi koje iznose i podrška koju za njihovo iznošenje dobijaju od provladinih medija ili od zvaničnika. Najzad, veoma često je reč o organizacijama koje ne sprovode projekte, što je tipičan način rada većine NVO, koje nemaju sajtove ili imaju veoma mali broj objavljenih informacija na njima, koje ne pružaju uvid u način finansiranja i njihovu strukturu.“

Ne samo što su podaci o njihovom poslovanju netransparentni, ili uopšte ne postoje, ove organizacije često nemaju nikakav registar aktivnosti, niti se može ući u trag sprovedenim aktivnostima, a još manje da li je organizacija uopšte delovala u skladu sa misijom koju je navela u osnivačkim dokumentima.

Nekoliko bizarnih primera: gongo organizacija se pojavi na konkursu koji je raspisala država i pobedi na njemu, a onda se naknadno utvrdi da ona u tom trenutku nije postojala, nego je registrovana post festum, tek nakon što je konkurs raspisan i okončan.

Sa druge strane, moglo bi se reći da su neke gongo organizacije u stanju „spavača“: registrovane su i formalno postoje, ali niti sprovode aktivnosti za koje su osnovane, niti se gde pojavljuju, i to može da traje sve do trenutka dok se ne ukaže konkretna potrebna za njihovim angažmanom, odnosno za njihovom upotrebom u političkoj ili široj društvenoj sferi. Gongo organizacije koje su u stanju spavača problematične su i zbog toga što se nakon aktivacije pojavljuju kao da imaju dugogodišnje iskustvo rada u nekoj oblasti, zbog čega se onda predstavljaju i kao legitimni predstavnici u toj oblasti.

KRAĐA PROSTORA

U jeku rasprave unutar civilnog sektora o tome koje su to organizacije gongo i kako ih prepoznati, u drugoj polovini 2019. godine sprovedeno je istraživanje „Krađa prostora od civilnog društva: slučaj GONGO organizacija u Srbiji“, čije su autorke Jelena Ćeriman i Irena Fiket sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Institut već dugi niz godina sprovodi istraživanja vezana za demokratizaciju Srbije i uloge različitih aktera u njoj.

„Zanimalo nas je na koji način civilno društvo učestvuje u procesima demokratizacije i baveći se, na teorijskom nivou, tom temom, utvrdili smo da problemi ne dolaze isključivo od civilnog društva kao takvog, već da problematika nastaje na liniji odnosa vladajuće partije i civilnog društva. U tom razmatranju, pre svega teorijskom, uvideli smo da postoji problem organizacija koje su takozvane vladine nevladine – GONGO organizacije, i želele smo da u empiriji istražimo na koji način delovanje gongo organizacija sužava prostor za civilno društvo i onemogućava proces demokratizacije“, objašnjava Jelena Ćeriman.

ODRŽAVANJE STATUSA KVO

Pomenuto istraživanje je ukazalo na različite nevolje koje civilnom sektoru zadaju gongo organizacije čije se destruktivno delovanje ne oseća samo unutar tog sektora, već se prenosi i na društvo u celini.

Govoreći o tome kakvu to tačno štetu gongo organizacije čine, Ćeriman ističe da se u odgovoru na to pitanje najpre moramo vratiti na to kako je civilno društvo u Srbiji nastalo: „Civilno društvo je formirano naspram vladajuće političke partije i to ga i danas karakteriše, odnosno njegovo mišljenja o tome kako bi sektor trebalo da funkcioniše, a to je da bude jasna kritika vlasti i da interveniše u onim oblastima u kojima vlast nije došla do rešenja. Ta situacija je uvezana i sa rezultatima ovog istraživanja, zato što je opšti stav predstavnika civilnog društva koje smo intervjuisali da bi ono trebalo tome da služi, te da gongo organizacije prepoznaju kao one koje ne kritikuju vlast, već služe njenim interesima.“

Ćeriman dodaje da je ovakav stav u jednom delu ipak problematičan, jer se odnos civilnog sektora i vlasti ne može posmatrati jednoznačno, da takva crno-bela postavka civilnog društva nije dobra, te da je saradnja sa državom neophodna. Ona podseća da je jedan od zahteva Evropske unije da civilno društvo sarađuje sa vlašću i da se na taj način unapređuje proces donošenja odluka u društvu. Samo što se upravo tu otvara prostor za gongo organizacije, koje ga zloupotrebljavaju i sužavaju, a rad „autentičnih“ organizacija obesmišljavaju ili čak i onemogućavaju.

„Delovanje gongo organizacija smo pokazale kroz nekoliko dimenzija: u sferi organizacije javnih događaja, recimo protesta; u sferi prisutnosti u medijima, odnosno kreiranja vesti koje idu ka širim ciljnim grupama; u sferi učešća u odlučivanju, što podrazumeva učešće u radnim grupama, na javnim konkursima, gde se odlučuje o određenim strategijama, zakonima itd. Pokazalo se da u svim ovim oblastima gongo organizacije prave takozvani paralelni sistem tako što njihovo učešće u bilo čemu znači obavezno zadržavanje statusa kvo“, kaže Jelena Ćeriman

Kada je, na primer, reč o medijima, gongo organizacije se zalažu za zadržavanje cenzure, u javnosti se pojavljuju jedne te iste organizacije koje šalju jednu poruku građanstvu koja pogoduje vlasti, te se tako onemogućava pluralizam mišljenja.

PLAGIJATORSKE ORGANIZACIJE

Delovanje gongo organizacija u Srbiji nije usmereno samo na suzbijanje prostora za drugačije mišljenje i održanje postojeće političke garniture, nego ima za cilj i urušavanje kredibiliteta „autentičnih“ organizacija civilnog društva. Naime, gongo organizacije se često osnivaju na principima, u oblastima ili za teme kojima se neke kredibilne organizacije već bave, i onda uzurpiraju prostor koji je već napravljen upravo zahvaljujući toj organizaciji.

Tu se ne zaustavlja uzurpacija gongo organizacija: one se pri osnivanju ne libe da posegnu i za pravno problematičnim rešenjima, preuzimajući delove statuta ili programskih ciljeva postojećih organizacija, pa čak i delove njihovih naziva. Na taj način gongo organizacije izazivaju kakofoniju glasova i konfuziju kod građana, onemogućavaju ih da razluče šta je istina, ko je ko, i da donesu zaključke koji su zasnovani na činjenicama.

Jedna od organizacija koja se neposredno suočila sa ovakvim štetnim delovanjem gongo organizacije jeste Transparentnost Srbija. Govoreći o problemima izazvanim radom jedne gongo organizacije, Nemanja Nenadić ističe: „Postoji NVO registrovana još 2005. sa nazivom koji može da proizvede zabunu u javnosti, zbog sličnosti sa nazivom naše organizacije. Tako nešto je bilo moguće po ranijem zakonu (pre 2011). U praksi nam to stvara probleme kada predstavnik te organizacije iznosi stavove o pitanjima koja nemaju nikakve veze sa radom naše organizacije ili pak iznosi stavove koji su bliski stavovima vlasti, a koji su direktno suprotni našima. Predstavnik te NVO je zbog toga zastupljen u poslednjih nekoliko godina u provladinim tabloidima i drugim medijima.“

Valja istaći da je u urušavanju kredibiliteta autentičnog civilnog društva naročito izražena funkcija militarističkih ili ekstremističkih gongo organizacija, jer one kroz medijske napade onemogućavaju održavanje javnih skupova ili tribina primoravajući autentične organizacije da se tim navodima u medijima bave, da na njih odgovaraju i da na taj način rasipaju svoje resurse, umesto da se bave problemima zbog kojih su osnovane.

KREIRANJE LAŽNE SLIKE

Gongo organizacije takođe omogućavaju privid saglasja između civilnog društva i države, to jest one svojim delovanjem stvaraju utisak da civilni sektor, ili makar jedan njegov deo, podržava odluke ili politike koje vlast donosi i sprovodi.

„Glavni motiv formiranja ili forsiranja NVO koje su bliske vlastima je kreiranje utiska u javnosti da postoji neka navodna podeljenost unutar civilnog društva oko pitanja u kojima te podeljenosti nema. Svrha takvog postupanja vlasti je dvojaka – da se među građanima Srbije, ali i kod predstavnika relevantnih međunarodnih organizacija, stvori utisak da vlast ima podršku dela nevladinog sektora“, objašnjava Nenadić.

Tako postoji i opasnost da se gongo organizacije uključe u međunarodne procese, da šalju predstavnike u međunarodna radna tela i tako utiču na međunarodne izveštaje o srpskom društvu koji pogoduju sadašnjoj vlasti.

OGRANIČAVANJE GONGO ORGANIZACIJA

U „pravom“ nevladinom sektoru se postavlja pitanje da li i kako može da se ograniči štetan uticaj gongo organizacija, kao i na osnovu kojih parametara se može prepoznati gongo organizacija.

„Postoji nekoliko različitih inicijativa za koje smo mi čule tokom sprovođenja istraživanja, a i u daljoj komunikaciji sa organizacijama civilnog društva. Jedna od takvih inicijativa je Platforma ‘Tri slobode’, koju je u ovom trenutku potpisalo dvadesetak organizacija iz Srbije, a koju su pokrenule Građanske inicijative“, kaže Jelena Ćeriman.

Osim toga postoje neformalni načini reagovanja, budući da je pravna regulativa takva da dozvoljava ovakvo delovanje gongo organizacija i prostor za njihovo širenje. Ti neformalni kanali su komunikacija sa donatorskim organizacijama u zemlji, ali i kroz izveštaje za međunarodnu zajednicu, objašnjava Ćeriman.

Ona kaže da mnoge donatorske organizacije nisu svesne delovanja gongo organizacija, pa je važno da se informišu, na primer, o autentičnosti projektnih dosijea neke organizacije i njihovog delovanja.

Platforma „Tri slobode“, koju su Građanske inicijative pokrenule u aprilu 2019. i koju je potpisalo dvadesetak organizacija civilnog društva, predstavlja jedan od pokušaja da sačuva prostor koji se civilnom društvu sve više izmiče u naletu gongo organizacija, da se zaštiti i unapredi sloboda udruživanja, okupljanja i informisanja. Pristupanje ovoj platformi moglo bi da bude jedan od načina za jačanje glasa civilnog sektora.

NE POSTOJI EFIKASNA ZAŠTITA

Jedan od zahteva ove platforme upućen Vladi Srbije jeste i uključivanje organizacija civilnog društva u procese donošenja odluka prema kriterijumu stručnosti i autoriteta u lokalnoj zajednici, a ne prema kriterijumu bliskosti sa vlašću ili političkom partijom. Ovo potvrđuje da je civilno društvo i te kako svesno potrebe da se preduzmu napori na suzbijanju gongo pošasti, da se u to uključe i međunarodni akteri. Tako je jedan od zahteva uspostavljanje zajedničkog stalnog nadzornog mehanizma sa EU za praćenje primene Smernica za EU podršku civilnom društvu u zemljama kandidatima za članstvo, kao i da u njega budu uključeni i Savet Evrope i OEBS. Sa druge strane, Nemanja Nenadić izražava sumnju da je moguće u potpunosti preduprediti štetno delovanje gongo organizacija, ali u tom pogledu ističe važnost kvalitetnog rada autentičnih organizacija i alarmiranja javnosti.

„Realno ne postoji efikasna zaštita. Svako može da osnuje udruženje i da promoviše stavove po svojoj želji. Jedini način za zaštitu je kvalitetan rad i nada da će to prepoznati domaći i međunarodni deo javnosti kome se obraćamo“, kaže Nenadić.

Gongo organizacije nisu specifikum Srbije. One su svakodnevna pojava i u drugim zemljama Evrope, ali i Azije, gde je njihov položaj još kompleksniji, jer su brojne gongo organizacije, recimo u Kini, takođe i pružaoci različitih usluga. U svakom slučaju, postojanje gongo organizacija se ne može u potpunosti izbeći, ali se one moraju jasno označiti kao „gongo organizacije“.

Sa druge strane, borba protiv njihovog delovanja u Srbiji jeste potrebna, čak i nužna, zbog štete koje prave.