Papci i leteći automobili

Tokom svoje istorijske posete Kini predsednik Vučić je sa puno optimizma izjavio da od kineskih investitora očekuje da u Srbiji pokrenu proizvodnju električnih autobusa i automobila. I mi, naravno, imamo svoje adute za trgovinu, ostalo je još samo da ispeglamo neke detalje oko rudarenja litijuma (koristi se za proizvodnju baterija i sedativa), izvoza svinjskih nogu, glava i papaka, pa da s pravom kažemo da smo zaključili posao veka. Naravno, istog trenutka počela su zlurada podsmevanja na račun našeg predsednika, kao da smo zaboravili da je srpski izvoz počeo još u XIX veku pre svega zahvaljujući šljivama i svinjama Miloša Obrenovića.

„Trgovina je u marvi“, govorio je veliki knez, „jedini produkt našeg predela koji se u onu stranu izvozi i otkud narod naš sve potrebe sebi i danak nabavlja“. Miloš Obrenović je svake godine otkupljivao više od 200.000 svinja širom Srbije. Otkupljene mangulice i puline, u to vreme cenjene srpske autohtone vrste, gonio je kroz srpske i slavonske šume, tovio ih usput hrastovim žirom i onako dobro utovljene isporučivao na adrese kupaca širom Austrougarske. Put kojim su svinje išle imao je čak i svoje ime – „Svinjski put iz Srbije u Austrougarsku“. Zar je sramota da opet obnovimo staru tradiciju, makar tako što ćemo umesto celih svinja izvoziti sirovinu za pihtije? Zauzvrat, dobićemo razne električne sprave i vozila, i ne samo to. Vučić je svojim gostoljubivim domaćinima jasno poručio kako mi znamo da oni imaju prototip letećeg automobila (ima li nešto što naš predsednik ne zna?). „Hajde da napravimo nešto i u Srbiji. Imamo neke ideje koje sam dobio posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom (UAE), nešto oni rade i zajedno“, rekao je Vučić.

Dakle, dočekasmo i to čudo. Ko je imao sreće, već je video leteću svinju na koncertima „Pink Flojda“. A mi ostali? Posle Knina, Karlovca i Karlobaga, raspevane fontane u koloru, metroa, fabrike čipova „Mubadala“, srpskog „Mercedesa“, gondole i jarbola od 250.000 metara, videćemo i leteće automobile. Da ih pravimo, da se vozimo i da se zezamo. Ima li ičeg lepšeg u bezbrižnom skakutanju od mesta do mesta u ličnom letećem vozilu? I sve to za par vagona papaka i svinjskih glava.

IZ NAUČNE FANTASTIKE U GARAŽU: Šta je, zapravo, „leteći automobil“? Sam termin je jedan prilično nesrećno izabran oksimoron. Automobil je, po definiciji, nešto što ima točkove i kotrlja se po putu ili livadi. Ono što leti može da bude helikopter, zmaj, avion, raketa ili dron, ali ne i automobil. Kovanica je verovatno nastala kao plod želje da se kreira jedna potpuno nova vrsta vozila. To vozilo bi, sa jedne strane, bilo malo, relativno jeftino i lako bi se njime upravljalo, baš kao i prosečnim automobilom, a sa druge strane, moglo bi potpuno slobodno da se kreće i po drumu i kroz vazduh.

Iako još uvek nismo videli ništa što u potpunosti odgovara ovoj viziji, sama ideja nije novijeg datuma. Henri Ford, čovek koji je izmislio tekuću traku i serijsku proizvodnju automobila za široke narodne mase, izjavio je još 1940. godine: „Upamtite moje reči: kombinacija aviona i automobila je neminovna. Slobodno mi se smejte, ali to će se desiti kad-tad“. Ideju su odmah preuzeli i „razradili“ pisci naučne fantastike, da bi se leteći automobili zatim pojavili i na velikom platnu (najduže pamtimo one iz filmova „Blejdraner“, „Peti element“, „Ratovi zvezda“ i „Povratak u budućnost“). Iako je bilo mnogo inženjerskih pokušaja da se nešto slično napravi u stvarnosti i komercijalizuje, sve je ostalo uglavnom na pokušajima, a ono što se odlepilo od zemlje više liči na hoverkraft, adaptirani dron, mali helikopter ili avion nego na jeftin automobil. Tih neuspešnih pokušaja bilo je toliko da u Americi danas postoje i muzeji čije glavne eksponate čine ova čarobna leteća vozila koja imaju samo jednu manu: ne lete.

Koncept letećeg automobila danas se često uzima kao ključni dokaz naše apsolutne nesposobnosti da predvidimo budućnost. Američki glumac Ejveri Bruks sabrao je naše razočaranje u svega par rečenica: „Danas je 2000. godina. Gde su ti leteći automobili? Obećali ste mi leteće automobile! Ja ne vidim nikakve leteće automobile. Zašto? Zašto? Zašto?“

Možda zato što se u međuvremenu ispostavilo da je konstrukcija takvog automobila mnogo složenija nego što nam je u početku izgledalo. Na automobil morate da dodate ono što mu omogućava da leti, bilo da su to klasična krila, elise, motori nalik na one na dronovima ili neka kombinacija svega toga. Napraviti konfiguraciju koja će imati zadovoljavajuće performanse i na zemlji i u vazduhu veliki je izazov koji do sada još uvek nije savladan na zadovoljavajući način. Osim toga, leteći automobil sigurno neće biti šampion ni u visini, ni u brzini letenja. S obzirom da je letenje ekonomski najisplativije kada se obavlja na velikim visinama i visokim podzvučnim brzinama, jasno je da će leteći auto moći sebi da priušte samo oni sa dubokim džepovima koji ne haju mnogo za troškove transporta. Mnogi od njih već su investirali novac u poslovne mlaznjake i helikoptere. Šta će im još jedna sprava koja leti?

PAD TEŽINE SA VISINE: Ekološki aspekt takođe nije zanemarljiv. Sve današnje letelice veće od drona imaju veoma bučne motore, tako da postoje brojna pravila koja ograničavaju njihovu upotrebu iznad naseljenih mesta. U praksi, to znači da je sasvim podnošljivo da vam jedan helikopter proleti iznad glave na svakih nekoliko sati. Ali zamislite situaciju kada vam pored terase, dok mirno ispijate jutarnju kafu, neprekidno paradira beskrajna kolona letećih automobila sa domaćim „čobanima“ za volanom koji kroz otvoren prozor bacaju pikavce pravo u vašu saksiju s muškatlama? Još je teže napraviti ekološki „čist“ leteći auto, neki koji će da leti na struju, tj. na baterije. Današnja tehnologija baterija, iako uznapredovala, i dalje beznadežno kaska za napretkom na polju novih materijala, kompjuterskog hardvera i softvera. Baterije su i dalje preteške, zapaljive, toksične i suviše malog kapaciteta.

Postavlja se i pitanje upravljanja jednom takvom letećom mašinom. Kontrola automobila i dalje je posao koji zahteva obučenost, pažnju i koncentraciju, i pored svih softvera i sigurnosnih mehanizama koji su u međuvremenu nagurani u njega. Zamislite da na sve to dodate još jednu, vertikalnu dimenziju transporta, čime zapravo jednu saobraćajnu traku zamenjujete sa njih bezbroj, pa ćete shvatiti koliki izazov može da bude snalaženje u „košnici“ letećih automobila. Sudar koji bi na zemlji mogao da bude trivijalan, obično „češanje“ ili blag udarac branikom prilikom parkiranja, u vazduhu mogao bi da bude fatalan i po one koji lete, a bogami i po one na zemlji koje bi sa neba neočekivano zasuo krš nastao tokom udesa. Kako će se sav taj novi urbani saobraćajni haos u vazduhu uopšte kontrolisati, kakva će sve regulativa morati da se donese, kakvu će obuku morati da prođu piloti-vozači i kako će se sprečiti zloupotreba ovakve tehnologije u kriminalne i terorističke svrhe, ostaje da se vidi.

Da bi se potencijalna šteta i rizik po ljude sveo na minimum neophodno je napraviti kompromis: leteći automobil je, nakon svega, ipak automobil i mora da zadovolji sve već postojeće bezbednosne standarde. Ti standardi zapravo nalažu da automobil mora da bude dovoljno robustan da izdrži raznorazne incidente, što u prevodu znači da mora da ima ojačanu, samim tim i težu konstrukciju. A ono što je teško, još teže leti. Sa druge strane, današnje letelice toliko su krhke da i najmanji spoljašnji kontakt sa njima tokom leta može da ima katastrofalne posledice. Naći optimum iz među ove dve krajnosti i dalje je vrhunski inženjerski problem.

PRESKAKANJE I PONAVLJANJE RAZREDA: Nego, da se vratimo na početak priče; odakle naš predsednik preko svoje „arapske veze“ zna da Emirati i Kina nešto „petljaju“ sa letećim automobilima? Verovatno je u pitanju prilično bajata vest iz novembra prošle godine kada je kineski startap „EHang“ od vlasti u Dubaiju zatražio licencu za taksi-prevoz dronovima koji mogu da dostignu brzinu od oko 100 kilometara na sat. Dubai je, inače, otvoren i za druge slične projekte i pod određenim uslovima spreman je da izda dozvolu za probne letove u gradskom okruženju. Ubrzo nakon toga najavljena je i masovna proizvodnja kineskih vozila, sve pod uslovom da gradske vlasti odobre novi taksi-servis, s krajnjom namerom da identična usluga uskoro bude ponuđena u Singapuru i nekoliko evropskih gradova. A kako je uopšte moguće zamisliti reprezentativnu selekciju evropskih gradova bez Beograda? Zamislite, recimo, kako početkom oktobra, nad odavno razapetom novogodišnjom rasvetom u ulici Kneza Miloša, paradira kolona vazdušnih taksija, svi do jednog napravljeni u Srbiji. Kakav bi to samo impuls bio za BDP i bugarski turizam!

A gde ćemo mi da pravimo sva ta leteća čuda?

U industrijskom parku u Borči, kaže ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović uz ocenu da će Srbija otvaranjem tog parka s kineskim partnerima postati ne samo regionalni lider već jedan od najvećih digitalnih habova u celoj Evropi.

„To Srbiji koja je preskočila drugu i treću industrijsku revoluciju sada otvara mogućnost da bude direktan učesnik četvrte industrijske revolucije, potpune digitalizacije, a najvažnije je da u ovom procesu imate jakog tehnološkog partnera“, rekao je Popović za TV Pink.

Kako to industrijske revolucije mogu da se preskaču, ostaje nam da vidimo. Reklo bi se da Kina, Japan i Amerika ne bi bile to što danas jesu da na ovaj ili onaj način nisu učestvovale u svim prethodnim. Nekada davno u Srbiji imali ste provincijske fabrike koje su bile u stanju da prave ozbiljne komponente za „Boingove“ avione, a danas smo, realno, u situaciji da nam je teško i budak da sastavimo (sreća pa nam je država puna budaka koji su već sklopljeni). Ako smo nešto naučili iz vlastitog višedecenijskog propadanja, to je da se industrijske revolucije mogu preskakati – ali samo kad idete u rikverc.

Ministar finansija Siniša Mali još je konkretniji u svojoj izjavi za „Tanjug“: „Kada pređete Pupinov most sa leve strane, u sledećih par godina nići će ogroman industrijski park na 320 hektara. Park koji treba da privuče preko 1.000 kineskih kompanija. To će, kada smo računali sa CRBC, kompanijom koja će investirati u park, da otvori skoro 10.000 novih radnih mesta. Biće to najveći kineski industrijski park u Evropi. (…) Ako se uzmu u obzir sve kompanije koje će doći, ukupna investicija iznosiće oko dve milijarde evra.“

Jednostavna računica kaže da će prosečna kineska kompanija doći u Srbiju da bi investirala u posao za koji je potrebno deset radnika i 32 ara placa i da će u to uložiti dva miliona evra ili 200.000 evra po jednom radniku. Lepa vest za naciju motača kablova koja se odavno navikla da za stranog investitora radi u tri smene za hiljadu puta manji „minimalac“!

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA: Kad neko već s takvom lakoćom vlada višom matematikom, u stanju je, crno na belo, da dokaže razne fascinantne „teoreme“. Recimo onu da je Amerika uveliko prešla svoj zenit i da se sad nalazi na istorijskoj nizbrdici. Nema bolje ilustracije za to od činjenice da u Americi, u potpuno mirnodopskim uslovima, svake proste godine izgine 3.153.600 perača prozora, a one prestupne njih još 8.640. Kad se na perače prozora dodaju i druge rizične profesije kao što su, na primer, igrači američkog fudbala, rodeo jahači, akrobate na trapezu, vozači tenkova i gnjurci, broj Amerikanaca koji svake godine „ispare“ na radnom mestu verovatno dostiže i svih deset miliona. I taj trend verovatno nije od juče. Sasvim je moguće da tamo, zapravo, više nikog i nema čime je naša (pre)orijentacija na kineskog super-partnera postala nužna i potpuno logična.

Ako neka „kineska“ izjava našeg predsednika zaslužuje potpunu podršku čitave nacije, to je ipak ona o uvozu „veštačke inteligencije“ iz Kine. Ne može leteći auto da se u Borči sklopi sam, treba nam neko dovoljno pametan za to. S obzirom da smo mi našu prirodnu inteligenciju uglavnom proterali iz zemlje, krajnje je vreme da to nadoknadimo interventnim uvozom inteligencije iz inostranstva, makar se radilo i o surogatu. Platićemo u papcima, dao bog pa njih bar imamo dovoljno.

Beograd nije pominjan

Terrafugia

I pored činjenice da je leteći auto i dalje tek futuristički koncept sa vrlo skromnim rezultatima u praksi, to ne znači da se u njihov razvoj uopšte ne ulaže. Naprotiv, izgleda da se u ovu ideju investira više nego ikad i da je obnovljeni interes verovatno podstaknut tehnološkim napretkom i narastajućim brojem gradova koji lagano gube bitku sa hroničnim gužvama u saobraćaju.

Jedan od projekata koji ima solidne šanse za uspeh je „Terrafugia“. Kompaniju je osnovala grupa ambicioznih diplomaca sa čuvenog Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT), ali je odnedavno prešla u ruke kineskog koncerna „Geely Holding Group“, u čijem se vlasništvu nalazi i „Volvo“. Firma se udesetostručila i trenutno ima 200 zaposlenih sa hangarom u Nju Hempširu u kojem će se naći prvih osam primeraka vozila.

„Terrafugia“ (na slici) pomalo liči na robota iz filmova o „transformersima“. Ima četiri točka, baš kao i svaki automobil, ali je karoserija aerodinamičnija, sa krilima koja se preklapaju kako ne bi smetala u drumskoj vožnji i izraženim repnim stabilizatorima. Ipak, ovo nije leteći auto u klasičnom smislu. Ideja kompanije je da napravi laku sportsku letelicu koju će licencirani piloti moći da drže parkiranu u kućnoj garaži. Točkovi bi se koristili samo za transport do najbližeg aerodroma, a za poletanje bi se i dalje koristila avionska pista.

Kompanija je umalo bankrotirala 2009. godine kada nije uspela da isporuči pedeset već naručenih i plaćenih letelica. Uz to, kompanija se suočila i sa nizom primedbi od strane regulatornih agencija koje su insistirale da „Terrafuggia“ istovremeno ispuni praktično sve automobilske i avionske bezbednosne standarde. Ovo je dovelo do skoro kompletnog redizajna čitave letelice koja danas ima dozvolu za upotrebu i više od 200 sati eksperimentalnog leta.

Sa novim kineskim vlasnikom situacija se značajno poboljšala. Plan je da se sa serijskom proizvodnjom započne naredne godine, pri čemu bi se delovi pravili u Kini, dok bi se sklapanje i testiranje vršili u Americi. Beograd do sada nije pominjan, što ne znači da neće. Uporedo se radi na dizajnu novog modela kome za poletanje neće biti potrebna aerodromska pista. Cena? Sitnica: 380.000 dolara.

Jedan od vodećih privatnih investitora je Lari Pejdž, jedan od osnivača „Gugla“, do sada je uložio novac u tri različita projekta letećih automobila: „Cora“, „Flyer“ i „Opener“. Svi ovi projekti imaju sličan tehnički koncept: reč je o radikalno redizajniranim dronovima sa velikim brojem manjih pogonskih motora, sa akcentom na dobre manevarske sposobnosti, lakoću upravljanja, sigurnost i vrhunski dizajn. U odnosu na helikoptere, ovi dronovi imaju dve značajne prednosti: mnogo su tiši, a za poletanje i sletanje dovoljan im je vrlo mali prostor. Nažalost, nedostaje im veći dolet koji tipično ne prelazi 40 kilometara, a rešenje mogu da budu baterije naredne generacije za čiji će razvoj biti potrebna možda i čitava decenija. Sve to mnogo ne uznemirava Pejdža, koji je više puta istakao kako mu je životna misija da kreira stvari koje ne postoje.

Od drugih projekata pomenimo i nemački „Volocopter“ (koji finansijski potpomažu „Intel“ i „Damiler“), zatim „Joby“ („Toyota“, „Blue Jet“ i drugi investitori do sada su uložili oko 100 miliona dolara u ovaj projekat), kao i eksperimentalne letelice koje razvija „Airbus“.

Tu je i „Uber“, kontroverzni gigant koji u aero-taksiranju vidi prirodni produžetak osnovne delatnosti kompanije i potpuno novo tržište koje tek čeka da bude podeljeno. „Uber“ nema nameru da kreira sopstveno vozilo, jednostavno će kupiti ono koje se bude pokazalo kao najisplativije i najkvalitetnije. Umesto toga „Uber“ se koncentrisao na izradu softvera koji će nadzirati i kontrolisati rute aero-taksija. Iako zvanične potvrde o tome još uvek nema, spekuliše se da na ovom projektu „Uber“ sarađuje sa američkom agencijom NASA. Glavni izazov je kako uskladiti i integrisati kretanje na hiljade novih malih letelica u postojeći sistem vazdušne kontrole.

Za kraj, pomenimo i „Pal-V“, model istoimene holandske kompanije koji je predstavljen ove godine na sajmu u Farnborou. Ovaj žirokopter u „sklopljenom“ stanju na zemlji izgleda kao futuristički tricikl, ali još lepše izgleda u vazduhu dok demonstrira svoje vrhunske performanse. Maksimalna brzina mu je 160 km/h na drumu i 180 km/h u vazduhu, uz maksimalnu visinu leta od 3.500 metara. Ako dobije sve potrebne papire i dozvole, „Pal-V“ će se naći u slobodnoj prodaji tokom 2020. godine po ceni od oko 300.000 evra. Uz vozačku obavezna je i adekvatna pilotska dozvola.

Volocopter

Joby