Papazjanija bolonjeze

Prema poslednjim podacima prolaznost na ispitima studenata koji studiraju po programima u skladu sa bolonjskom deklaracijom kreće se oko 20 odsto. Nemanja Stamenčić, koordinator za nastavu i nauku u Studentskoj uniji Srbije, kaže da je prolaznost studenata i manja „jer su univerziteti broj studenata koji su položili ispit računali prema broju onih koji su ga prijavili iako se prema bolonjskim standardima taj broj računa na osnovu broja studenata koji su slušali nastavu“.

Prema Stamenčićevom mišljenju, ovako loša prolaznost studenata nije neuspeh studenata, već profesora. „Bolonja zahteva kontinuiran rad tokom cele godine i ukoliko studenti na kraju u ovako malom broju polože ispit, to znači da je profesor prezahtevan ili da je loše osmislio nastavu.“

Najveća novina Bolonje je evropski sistem prenosa bodova (ESPB). Studenti bodove skupljaju tokom cele godine jer se ocenjuje njihova aktivnost tokom nastave, pisanje seminarskih radova, vežbe, kolokvijumi i slično, tako da je sam ispit izgubio na značaju i nemoguće je da student kampanjski sprema ispite. Baš zbog tog kontinuiranog rada koji se zahteva od studenta svaki predmet se boduje i student stiče diplomu kada sakupi dovoljno bodova. Količina bodova koju sa sobom donosi neki predmet izražava napor koji student treba da uloži da bi ga savladao.

PAUŠALNO: Prema mišljenju studenata, problem je u tome što su profesori bodove za svoje predmete određivali paušalno i oni ne iskazuju stvaran trud koji student mora da uloži da bi ih savladao.

„Profesori ne žele da tačno obračunaju koliko je studentu potrebno da savlada njihov predmet. Evropski standard kaže da je studentu prve godine potrebno jedan sat da savlada pet strana udžbenika a student starijih godina za isto vreme može da pređe sedam do deset strana. Dakle, ako udžbenik ima 200 strana može se izračunati koliko je potrebno za njegovo savlađivanje i sve to bodovati. Problem je u tome što profesori ne obračunavaju bodove tačno jer bi tada morali da skrate udžbenike“, objašnjava Nemanja Stamenčić.

I Goran Minić, predsednik Saveza studenata Beograda, najveće studentske organizacije u zemlji, smatra da profesori nisu realno bodovali predmete.

„Na većini fakulteta su dvosemestralni ispiti samo podeljeni u jednosemestralne, jer Bolonja ne priznaje dvosemestralne ispite, a potom su profesori paušalno odredili bodove a nisu ni pokušali da kriterijum ocenjivanja i određivaja uslova za izlazak na ispit prilagode novonastaloj situaciji“, kaže Minić. Prema njegovom mišljenju, potrebno je promeniti srž nastavnih planova tako da oni budu prilagođeni zahtevima Bolonje jer trenutno studenti fizički ne mogu da postignu sve što se od njih traži.

U obe studentske organizacije ističu da su od samog početka ukazivali da reforma nije sprovedena kako treba, ali da njihove primedbe nisu nailazile na odjek. „Profesori smatraju da studenti moraju da se menjaju, što jeste tačno, ali moraju se menjati i profesori je se od njih očekuje da nastavu prilagode novim uslovima“, objašnjava Minić.

NEOBAVEZNA UDRUŽENJA: Studentima se može, ali i ne mora verovati. Ipak, postoje i oni koji su odlično upoznati sa tim šta Bolonja zahteva i od profesora i od studenata. Ljubiša Rajić, profesor filološkog fakulteta koji je bio član komisije koja je sastavljala prethodni zakon o Univerzitetu, a i bivši je član Komisije za akreditaciju koja odlučuje o tome da li je neki fakultet ispunio uslove koje pred njega stavlja Bolonja. Sa sistemom bodova profesor Rajić se praktično upoznao još pre trideset godina radeći na univerzitetu u Upsali.

„Suštinski, Bolonja nije sprovedena i za to nema ni zakonskih ni organizacionih pretpostavki. Naime, naši univerziteti su i dalje neobavezna poslovna udruženja koja imaju onoliko vlasti koliko se dogovore njihove članice, s tim da se nijedna od članica ne oseća obaveznom da sprovede dogovorenu odluku, a Bolonja zahteva čvrstu strukturu univerziteta jer studenti bodove stečene na jednom fakultetu mogu bez problema da prenesu na drugi tako da mora postojati čvrsta veza među fakultetima i usaglašenost nastavnih planova.“

I Ljubiša Rajić smatra da profesori nisu pravilno bodovali predmete koje predaju. „Bolonja se bazira na tome što preko sistema bodova obračunava koliko gradiva prosečan student može da savlada prosečnim trudom od 38 do 40 radnih časova nedeljno. U tih 38 do 40 sati uračunava se svaka aktivnost studenta vezana za dati predmet. To znači da se mora izmeriti vreme koje je studentu potrebno za iščitavanje literature i izbodovati pri čemu čitanje literature na stranom jeziku ne može donositi isti broj bodova kao čitanje na srpskom. Ali, to znači i da ukoliko je fakultet razbijen na četiri lokacije u gradu i student mora da putuje od jednog mesta do drugog u vreme za spremanje ispita mora da se uračuna i vreme koje student provede na putu i gradivo mora biti umanjeno ili se fakultet mora objediniti.“ Bolonja je izazov i za administraciju fakulteta jer, kako Rajić objašnjava, „u pripremu ispita spada i kupovina ispitne prijave pa, ako student čeka jedan sat ispred šaltera da bi je kupio, za toliko mu mora biti umanjeno gradivo“.

Ispit mora biti zakazan u tačno određeno vreme i tačno određenim kandidatima. „Nema više prozivanja po spisku u osam ujutro pa da onda student satima čeka da dođe na red jer se vreme provedeno u čekanju smatra kao vreme uloženo u pripremu ispita. Profesori moraju biti dostupni studentu za konsultacije lično, preko mejla ili telefonom“, kaže Ljubiša Rajić.

Da li su profesori baš toliko krivi i da li se sva krivica može svaliti na njih?

Jedan od onih koji se sa izazovima koje postavlja Bolonja suočava na terenu, u nastavi, jeste i dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu dr Živoslav Tešić.

„Bolonja pomaže izlazak iz sveta neafirmisanih fakulteta i univerziteta u zemljama tranzicije i mi je zato svesrdno podržavamo. Ali, ona sa sobom donosi drugačiji način razmišljanja i studiranja koji je nov i za profesore i za studente“, kaže naš sagovornik. „Kada je Bolonja uvedena, u vremenskoj stisci su se našli i profesori i studenti tako da niko nije imao dovoljno vremena da se detaljno upozna s njenim duhom i logikom koju ona sobom donosi. Mislim da 1. oktobra 2006, kada smo počeli sa nastavom u skladu sa Bolonjom, ni mi ni studenti nismo znali sasvim sigurno u šta se upuštamo i zato smo svi pravili greške. Osim toga, kontinuirani rad koji zahteva Bolonja pokazao je da brucoši nemaju dovoljno predznanje koje su morali doneti iz srednje škole i moje kolege su prvih mesec-dva sa njima morale da utvrđuju gradivo iz srednje škole pa tek potom da pređu na fakultetsko gradivo.“

NEZNANJE I IGNORANCIJA: Tvrdnja profesora Tešića da su profesori na Hemijskom fakultetu morali da prvo utvrđuju sa brucošima srednjoškolsko gradivo zaslužuje pažnju jer to što se dešavalo na Hemijskom fakultetu zasigurno se dešavalo i drugde. Bolonja podrazumeva da brucoši na fakultet stižu sa adekvatnim predznanjem, tako da je utvrđivanje srednjoškolskog gradiva već na početku nateralo profesore da odstupe od nastavnog plana.

Ako je sve to tako, kako se onda desilo da se Srbija nađe među deset najuspešnijih zemalja koje sprovode Bolonju i dobije visoku ocenu 4,2 koju su u svojm istupima kao mantru ponavljali i ministri kojima obrazovanje nije resor, ali su smatrali da je to uspeh cele vlade.

Famoznih 4,2 za sprovođenje Bolonje Srbija je dobila na osnovu nacionalnog izveštaja koji je Ministarstvo prosvete poslalo na samit ministara zemalja potpisnica Bolonjske deklaracije u Londonu. Izveštaj je poslalo Ministarstvo prosvete i sporta, a potpisnik izveštaja bila je dr Emilija Stanković, jedan od osumnjičenih u aferi prodaje ispita na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, zbog čega je bila i uhapšena.U trenutku kada je sastavila nacionalni izveštaj ona je bila pomoćnik ministra za više i visoko obrazovanje. Tadašnji ministar za obrazovanje bio je Slobodan Vuksanović.

Izveštaj koji svaka zemlja podnosi o tome šta je tokom dve godine ostvarila na sprovođenju Bolonje ima tipsku formu i sastoji se od 30 pitanja u kojima se traži da svaka zemlja opiše šta je sve uradila u određenim poljima. Po predaji izveštaja boduje se ono što je u izveštaju navedeno, bodovi se sabiraju i tako dobija konačna ocena o napretku neke zemlje. Na pitanje „Vremena“ Ministarstvu prosvete i sporta da li je tačno da je ocena 4,2 dobijena tako što je ocenjeno ono što je napisano u nacionalnom izveštaju bez provere da li je ono što je navedeno u izveštaju i ostvareno u praksi, iz Ministarstva je stigao odgovor da „sve evropske i svetske organizacije imaju mehanizme i način kako da provere informacije koje se navedu u nekom javnom dokumentu, a to se odnosi i na nacionalni izveštaj.“

Pored ostalog, u nacionalnom izveštaju se kaže da je došlo do promena u sistemu visokog i višeg školstva u Srbiji. Te promene su tada bile predviđene samo u zakonu, a nisu bile sprovedene u praksi i uvedene su tek nedavno i to delimično. Prema izveštaju, u Srbiji je formiran Komitet za nadgledanje i primenu zakona o visokom školstvu u čijem radu učestvuju i studenti. „Kao funkcioner Studentske unije Srbije znao bih da takvo telo postoji jer bismo u njemu imali svoje predstavnike a takvog tela nema ni danas niti ga je ikada bilo“, kaže Nemanja Stamenčić.

Izveštaj kaže da u Srbiji postoji Studentska konferencija koja delegira svoje članove u Nacionalni savet za visoko školstvo. „Zakon nalaže osnivanje Studentske konferencije jer bi ona trebalo da bude vrhovno telo studentskog organizovanja u Srbiji, ali to telo nikada nije osnovano“, objašnjava Nemanja Stamenčić.

RASPUST: Jedno je sigurno: grupa za pisanje nacrta zakona o studentskom organizovanju bila je osnovana kao što se to i kaže u izveštaju. „Povodom osnivanja grupe ministar je upriličio konferenciju za novinare i dobili smo dokument o našem imenovanju. Posle godinu dana rada, kada je zakon bio skoro gotov, grupa je raspuštena bez ikakvog objašnjenja a vest o tome pročitali smo na sajtu Ministarstva“, kaže bivši član ove grupe Milica Popović, predstavnik Studentske unije Srbije. „Koliko mi je poznato, osnovana je druga grupa koja je održala jedan sastanak na kome je delegirala Ministarstvo da ono napiše zakon o studentskom organizovanju. Da li je u trenutku pisanja izveštaja ta grupa postojala ne znam, ali znam da zakon o studentskom organizovanju ne postoji ni danas.“

U izveštaju se konstatuje da je veliki broj fakulteta prešao na trogodišnje studije iako to nije odgovaralo istini jer je većina fakulteta i dalje imala četvorogodišnje studije. Prema onome što piše u izveštaju sistem bodova na fakultetima prilagođen je četrdesetosatnoj radnoj nedelji iako su se studenti već tada žalili da su preopterećeni paušalno određenim bodovima.

Emilija Stanković nije sama pisala izveštaj. Iz Ministarstva prosvete obavešteni smo da je nacionalni izveštaj „sastavio tim u Ministarstvu prosvete kojim je rukovodila tadašnja pomoćnica ministra prof. dr Emilija Stanković“, pa se postavlja pitanje ko su bili ostali članovi tima, da li se još uvek nalaze u Ministarstvu i da li i dalje sastavljaju neke izveštaje. Postavlja se i pitanje ko je kontrolisao izveštaj pre slanja jer je malo verovatno da tako važan dokument nije prošao internu kontrolu Ministarstva. Pitanje je važno zbog mogućnih posledica. Na primer, niska prolaznost studenata na ispitima: posle gromoglasnih izjava da smo među deset najuspešnijih zemalja u sprovođenju Bolonje, profesori su imali puno pravo da se ogluše o žalbe studenata da su bodovi paušalno određeni. Neki od studenata zasigurno su zaključili da su nesposobni za studije i odustali su od njih, ali to već spada u domen ličnih drama koje u Srbiji nikada nisu privlačile pažnju.

Ali, sve ovo imaće posledice po celu zemlju. Naime, posle mantre „4,2 za sprovođenje Bolonje“ naši minstri imaju novu mantru: „vizne olakšice“. Grupa koja će imati najviše koristi od viznih olakšica su studenti. Neki od njih poželeće da školovanje nastave u inostranstvi i tamo će preneti bodove stečene na našim univerzitetima. Tada će se ispostaviti da oni ne samo da ne umeju da studraju po Bolonjskim principima već i da njihovo znanje nje odgovarajuće. I tada će pući bruka.