»Pa, šta je ovo… Ludnica, ljudi moji«

Naravno da to nije mogao biti sasvim običan dan. Posle trodnevnog letnjeg hepeninga sa ekspozeom i izborom vlade, bio je ovo prvi dolazak Vučića u skupštinu. Povod je bio drugi. Vreme je bilo kraće. Ali je princip ostao isti. Slično je bilo uzbuđenje skupštinskih službenika i poslanika vladajuće stranke dok su se tiskali na ulazu očekujući premijera. Sličan je bio i organizovani aplauz kojim je vlada dočekana. S tim da ovaj put nije bilo zvonceta, nego je Aleksandar Martinović, iz prvog reda, diskretnim klimanjem glave koordinirao tajming i intenzitet ovacija.

ZAGREJAVANJE MARATONCA: Sve je nagoveštavalo još jedan rutinski Vučićev monolog, prekidan povremenim zakeranjima opozicionih poslanika koji uopšte uspeju da dođu do reči. Ali, avaj, zlehuda poslovnička praksa nalagala je da prvo pitanje postavlja nezavisni poslanik, a to je – bar formalno – u ovom trenutku bio samo Zoran Živković. (Imam osećaj da će do narednog puta, to jest, do novog pojavljivanja Aleksandra Vučića u parlamentu, samostalnih poslanika sigurno biti mnogo više, što će rukovodstvu skupštine ostaviti mogućnost da među njima malo bolje probere prvoga „pitača“.)

Živković je priliku iskoristio. Krenuo je relativno benigno i postepeno dodavao gas. Pitao je za „terorističku grupu“ koja je, navodno, pokušala da ubije premijera Crne Gore, osvrnuo se na hapšenje navodnog špijuna u vrhu Uprave kriminalističke policije, problematizovao podatke o ekonomskim uspesima vlade, podsetio na „aferu helikopter“, pomenuo Savamalu, i priupitao nešto u vezi sa sportskom mafijom, kao i firmom „Asomakum“?

I Vučić je krenuo lagano, kao iskusni maratonac, siguran u sebe, i pritom svestan da ima vremena koliko god poželi i koliko mu se ćefne. „Kada pričate o platama, posle ovog povećanja neki će imati veće plate nego što su imali ikada, ali će ti neki imati zdrave plate, plate zasnovane na onome što smo zaradili, a ne na trošenju budućnosti naše dece. Dakle, u tome je ogromna razlika, a plate će im biti veće nego što su bile ranije. (…) Pokušavaćemo isto da postignemo i sa penzijama i želim i vama da čestitam, kao i svima ostalim građanima Srbije, što za razliku od perioda u kojem ste vi vladali, kada smo bili ispod stotog mesta, ili se čak nije ni merilo, pošto nismo mogli da se izmerimo ni na koji način. Dakle, Srbija je za samo dve godine sa 91. mesta na svetskoj Duing biznis listi Svetske banke došla na 47. mesto. Gledaćemo da tu svoju poziciju popravljamo, da pokažemo da možemo još bolje, ali ja čestitam i građanima Srbije. Čestitam i građanima Srbije što smo uspeli da smanjimo nezaposlenost sa 26,5 na 15,2 odsto i tu nezaposlenost ćemo da spustimo ispod 12 odsto do kraja mandata ove vlade.“

A što se tiče Živkovićevog bezbednosnog seta pitanja, premijerov odgovor je bio upadljivo štur i formalan, kao iz najgoreg priručnika za ONO i DSZ iz socijalističkih vremena. „Hoću da znate da imamo pojačano delovanje različitih stranih obaveštajnih agencija, bezbednosnih agencija na teritoriji naše zemlje, ali da građani Srbije treba da budu mirni zato što naše bezbednosne agencije, naše sigurnosne agencije, naši obaveštajni timovi dobro obavljaju svoj posao i umećemo da zaštitimo svoju zemlju. Mislim da je to za građane važno, da mogu da budu mirni i spokojni.“

Kao što se moglo i očekivati, Zoran Živković nije bio impresioniran: „Deset minuta priče, nisam dobio nijedan odgovor, kao i obično. (…) Sada je bilo još šest minuta prazne priče. Ponovo nisam dobio nijedan odgovor.“

BOMBA I PIROTEHNIČARI: A onda je usledila bomba koja je odredila tok sednice, a na neki način možda i buduće mesece srpskog političkog života.

Zoran Živković: „Posle ovoga što je izrečeno, mislim da je jako važno da se sazna kako ste vi, premijeru? Kako vam je zdravlje? Da li se osećate sposobnim za posao koji radite? Iz najbolje namere vas pitam, pa bih voleo da dobijem odgovor. Hvala vam.“

U sali je nastao potpuni haos. Poslanici vladajuće većine konsternirani. Opozicija oduševljeno plešće. Vučić gleda ukočeno pred sebe, stisnutih vilica i sa „onim“ izrazom lica. Vidi se da je u šoku i deluje kao da nema snage odmah da odgovori. Ali stiže oblog u vidu konstruktivnih pitanja Dubravke Filipovski (Nova Srbija), koju „kao i većinu građana, zanima ekonomija, privredni razvoj i investicije koje donose bolji život građana Srbije“.

A onda, iza nje, kao dodatno pojačanje, pristiže i već čuveni Milija Miletić iz Svrljiga. „Uvaženi predsedniče Vlade gospodine Vučiću, poštovani ministri, uvažena predsednice Skupštine, kolege poslanici, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga, to je najlepša opština u Srbiji, koja se nalazi pored najlepšeg grada u Srbiji, a to je grad Niš, gde ste vi gospodine Vučiću, gospodine premijeru bili unazad nekoliko nedelja i time pokazali kako vrednujete i poštujete svaki deo naše Srbije. Postaviću vam nekoliko pitanja. Prvo je da li će se nastaviti sa subvencijama za poljoprivredu sa akcentom na stočarstvo i da li će moći da se povećaju subvencije za brdsko-planinska područja, za nerazvijene opštine i za devastirane opštine? (…) Da li će se raditi na rekonstrukciji izgradnje zgrada, škola i domova zdravlja u delu jugoistočne Srbije, kao što se radi kod nas u Svrljigu? (…) Da li postoji mogućnost da se završi i fiskulturna sala u Svrljigu i u ostalim opštinama na jugoistoku Srbije?“ I tako još pet-šest pitanja, sve u tom stilu.

Premijer je, naravno, odgovarao dugo i iscrpno – zahvalivši poslanicima na prilici da „govori i o ozbiljnim stvarima“. Kasnije se priključio i ministar poljoprivrede Branislav Nedimović. Ukratko, Svrljig i gospodin Milija su ispoštovani kao verovatno nikad ranije u istoriji srpskog političkog i parlamentarnog života.

Ipak, vratio se i na ono, očito, žuljajuće Živkovićevo pitanje, koje je ostalo da lebdi u vazduhu i koje je, kao što rekoh, obeležilo čitavu ovu skupštinsku seansu.

SRCE JEDNOG DRŽAVNIKA: „Osvrnuću se i na primitivno, ne samo primitivno i prostačko, već rekao bih i pitanje koje ne samo časni, već čini mi se ni pristojni ljudi sebi nikada ne bi dozvolili da nekome postave, pogotovo ne na takav način. Oni koji su tome oduševljeno aplaudirali, bilo ih je vrlo malo, pokazuju samo da su još gori od prostaka i primitivaca koji su to radili.“ (Aplauz stiže istovremeno iz klupa vladajuće stranke i opozicije, ali premijer se osvrće samo na ove druge.) „Vidite, poštovani građani Srbije, kako su se odmah prepoznali, kako se primitivizam i prostakluk odmah prepozna.“

Maja Gojković (poslanicima): „Molim vas da malo tiše iskazujete za svoje emocije.“

Aleksandar Vučić: „Bolja je vežba ako bude malo glasnije. (…) Ali sada ću da vam otkrijem čemu ovolika nervoza, da biste vi ostali to mogli da znate. Sinoć je završeno veliko omnibus istraživanje i najveći pad upravo beleže oni koji najviše mrze. Toliko da imate u vidu. To je što se tiče volje našeg naroda.“ (Frenetičan aplauz iz naprednjačkog dela sale, ali i iz redova „Dosta je bilo“, kojima je ova poruka o „najvećem padu“ rejtinga bila namenjena.) „Moram samo da vam kažem da to što pokušavate da od parlamenta napravite cirkus ili zabavni park, da vam to neće poći za rukom i srećom…“

Saša Radulović (dobacuje s mesta): „Za to ste vi zaduženi.“

foto: dragan kujundžić / tanjug

Aleksandar Vučić (nastavlja): „…i nemojte da pretite, ni da vređate, ni da vičete, jer mnogo veći, pametniji i jači od vas su to pokušavali pa im nije polazilo za rukom i neće.“ A onda, kroz samozadovoljni osmeh: „Uspeli ste da mi popravite raspoloženje, posle teškog i napornog dana osećam se mnogo bolje u ovakvoj atmosferi. (…) Kao odgovor na pitanje kako sam, da li se osećam dobro, jesam li zdrav – ne žalim se. Sigurno da ima ljudi koji su fizički zdraviji od mene, ali ja mislim da je, kako je Napoleon govorio…“ (zastaje, na pomen Napoleona nastaje opšti smeh u opozicionom delu sale) „…a nisam siguran da to neki znaju, a posebno nisam razumeo šta vam je smešno.“

Saša Radulović (uprkos isključenom mikrofonu, vrlo glasno i vrlo čujno): „Prenemažete se, čoveče!“

Maja Gojković: „Poslaniče, pročitajte član 109.“

Saša Radulović: „Rekli ste da nema povrede Poslovnika.“

Maja Gojković: „Pročitajte član 109. Kažem vam za vaše dobro, jer najviše što ne volite kad vam dam opomenu jer to ide po džepu. Znači, drugo ne pomaže. Stvarno prešli ste svaku meru pristojnosti i ponašanja u ovom parlamentu.“

Aleksandar Vučić (nastavlja, uz prezriv pogled ka DJB redovima): „Hoću građanima Srbije da kažem da to što sam uzdržan i to što na primitivizam i prostakluk ne reagujem nije izraz mog straha, već je izraz mog poštovanja prema građanima Srbije. Veoma sam ponosan na činjenicu što od besa i mržnje ne možete ništa drugo da osmislite sem svog lažnog osmeha i glasnog aplauza jer ništa pametno ne možete da ponudite ni građanima Srbije niti narodnim poslanicima (…) Da završim, ‘srce jednog državnika i političara treba da bude u glavi.’ To je govorio Napoleon Bonaparta. A što se moje glave tiče, ona je sigurno dobro, hvala na pitanju. Trudiću se da uvek tako ostane.“

U nastavku su govorili još Olena Papuga (LSV), Marko Đurišić (SDS), Dragan Marković Palma (JS), Nenad Milić (LDP) i Milan Lapčević (DSS). Interesantno je da je premijerov odnos prema ovoj poslednjoj dvojici (naročito prema Miliću, a zbog Lapčevića je čak produžio predviđeno vreme za trajanje sednice) bio vrlo blagonaklon i gotovo ljubazan – razume se, u granicama Vučićevih, barem u pogledu ljubaznosti, prilično limitiranih moći.

PS. Predstavnici DS-a, Dveri, Radikala i „Dosta je bilo“, kao i naše malenkosti, nisu stigli na red da nešto priupitaju premijera. Kao što verovatno neće stići ni sledeći put.

Šta bih ga pitao da sam imao priliku?

Gospodine Vučiću,

mnogo je pitanja koja su ostala neraščišćena nakon našeg poslednjeg susreta na ovom mestu. A još se mnogo toga nakupilo u ova dva i po meseca. Stoga bih, zbog kratkoće vremena, išao samo na ono suštinsko i najvažnije.

Ja Vam, bez ironije, moram odati priznanje za to kako vešto i metodično eliminišete svoje političke protivnike, cepate opozicione stranke, smenjujete nekooperativna rukovodstva, proizvodite haos i stvarate sebi podobnu i „konstruktivnu“ opoziciju. Činili su to, manje-više, i Vaši prethodnici, mada niko sa toliko strasti, posvećenosti i destruktivne energije. Ali pitam Vas – šta ćete kada sve stavite pod kontrolu? Šta kada ne preostane više nijedna zaista opoziciona stranka u parlamentu i šta kada ne bude nijednih novina, nijedan medij koji hoće i sme da o Vama kaže ili napiše nešto loše i neprijatno? A da. Ostaće prokleti Tviter, Fejsbuk i društvene mreže. Ali, evo, zamislite da i njih ukinete, ili da barem zastrašite i obeshrabrite njihove korisnike da o Vama kritički govore. Da li mislite da će Vas zbog toga više voleti? Da li će Srbija biti naprednija i demokratskija zemlja? Da li ćete Vi lično biti srećniji?

Isto tako, moram Vam priznati da savršeno manipulišete svojim biračkim telom. Jeste da imate praktično neograničene resurse, sredstva i moć o kojima Vaši prethodnici na vlasti (od Miloševića do Tadića) nisu mogli ni da sanjaju. Jeste da imate – ili ste barem imali – ozbiljnu spoljnu podršku, i na istoku i na zapadu (jer ste i jednima i drugima obećali više nego prethodnici – i sada ste u problemu jer ne možete sva ta protivurečna obećanja da ispunite). Jeste da je to Vaše biračko telo starije, niže obrazovano i slabije informisano (što nikako ne volite da čujete, ali obojica znamo da je tako) i s obzirom na to znatno podložnije mehanizmima Vaše političke i medijske manipulacije. Ali, uprkos tome, Vaša veština i Vaši rezultati na tom planu nipošto nisu za potcenjivanje. Ali upravo ta manipulacija kojom se tako vešto služite proizvodi otpor i odijum kod onog mlađeg, obrazovanijeg i politički pismenijeg dela javnosti – i to Vas, očito, nervira i izluđuje.

Ne očekujem ja da ćete se Vi zamisliti i zabrinuti zbog toga što Vam kažem da su Vaši politički maniri, Vaša politička praksa i Vaša politička ambicija autoritarni, pa i po mnogo čemu totalitarni i protofašistički. (Rado ću Vam ovo elaborirati i objasniti nekom prilikom kad budemo imali više vremena.) Ja samo, bez mržnje i strasti, pokušavam da Vas upozorim na ono što je gotovo neizbežno ukoliko nastavite tim putem. Ja ne volim kada se ovde dobacuje, nadvikuje i kada se od Narodne skupštine pravi cirkus. Ne volim ni kada to rade moje kolege iz opozicije. Ali to je posledica klime koju Vi i skupštinska većina – uz časne izuzetke – kontinuirano pravite.

Vi, lično, gospodine Vučiću proizvodite atmosferu mržnje i građanskog sukoba u Srbiji. Vi, lično, podstičete Vaše medije, ministre i saradnike da neprestano lansiraju teorije o „državnim udarima“, mažete tabloidnim blatom i klevetama svakoga iz javnog života ko se usudi da Vam se suprotstavi. Vi, lično, produkujete sveopštu društvenu paranoju, lansirate teorije zavere, izmišljate atentate i neurotizujete javnost. Možda nekoga spolja možete ubediti da je to neophodno da biste „sproveli neophodne reforme“ i izašli na kraj sa „konzervativnim biračkim telom“ koje, tobože, morate da manipulišete da se ne bi okrenulo od „evropskog puta“, ka Rusiji i Istoku – a zapravo Vi podstičete najgoru paranoju i najniže strasti kod tih građana kako biste se na Zapadu predstavili kao jedini oslonac i garant tog „evropskog puta“.

To, verujte, ne može ni za koga dobro da se završi. Ni za Vas, ni za nas, ni za državu. Pa ni za one spolja, koji vas eventualno podržavaju, ukoliko im je zaista stalo do unutrašnje i regionalne stabilnosti. Vi prosto srljate u neke iracionalne sukobe i u njih uvlačite sve nas i čitavo društvo. To nije moja želja, ja sam miroljubiv čovek. Ali Vi, naprosto, ne znam da li zbog nekog svog straha ili svoje megalomanije, na svakom koraku umnožavate otpor i pre ili kasnije proizvodite neprijatelja od svakoga ko ima trunku dostojanstva i ne pristaje da Vam bude otirač i sluga.

Da li se možete zaustaviti dok ne bude prekasno? To Vam je moje glavno pitanje i, istovremeno, moj najdobronamerniji savet.