Ozbiljno shvaćene pretnje

Legenda kaže da je zanat telohranitelja jedan od najstarijih, navodno peti najstariji (oko prva četiri i dalje se vode rasprave). U današnje vreme obezbeđenje ličnosti od zanata je postalo nauka. Prosečan pripadnik „Kobri“ u odnosu na ćelavog, debelovratog i polupismenog teškaša kakve viđamo oko izvesnih političara i „kontroverznih biznismena“, deluje kao Džejms Bond sa doktoratom. Kao i drugi zanati, tako i ovaj zahteva pamet, a ne snagu.

Najnovija panika i slatka jeza oko lične bezbednosti predsednika republike, ministara, tužilaca, političara, sudija i ostalih čudna je i neuobičajena. Naime, takve brige se u načelu ne dele sa širom javnošću: objavljivanje podataka o povećanoj ugroženosti važnih ličnosti nije dobro ni taktički ni politički. Taktički zato što se mogućem protivniku stavlja do znanja da su mu namere poznate; politički zato što se tako ostavlja utisak slabosti i straha, ali i zato što otvara prostor za zlobne komentare na temu marketinga, udvorištva i sličnih pojava. Setimo se samo kampanje koja je pokrenuta posle Bagzijevog manevra s kamionom, krajem februara 2003. Treba imati u vidu i da je Srbija društvo duboko traumatizovano atentatom na premijera Đinđića, tako da svaka aluzija na moguće ugrožavanje vrha države, pravosuđa i policije izaziva opravdanu i umesnu nervozu. Teško je i nezahvalno doneti sud o toj stvari, pogotovo s obzirom na nedostatak konkretnih informacija; ali, opet, konkretne informacije bile bi taktički štetne; zato je najbolje ne dizati galamu dok se posao nadležnih službi ne obavi, a možda čak ni tada, osim ako stvar završi na sudu. Te stvari treba držati u tajnosti – sve dok nadležne službe rade kako treba.

TEKTIKA I TEHNIKA: Ali, idemo redom: najbolja zaštita, kažu stručni ljudi, jeste dobar obaveštajni rad prema sredinama i grupacijama za koje postoje indicije da bi možda mogle da pribegnu političkom terorizmu, jer o tome je reč. Tajna služba SAD, deo Ministarstva finansija, osnovana da bi sprečavala falsifikovanje dolara, dobila je zadatak da osigurava predsednike posle atentata na Abrahama Linkolna; zato što je u tom trenutku bila jedina savezna agencija sa nadležnošću na celoj teritoriji SAD. Do danas je tako. Tajna služba godišnje obradi na hiljade pretećih pisama, telefonskih i imejl komunikacija i prijava građana, a na osnovu sumnje da neko predsedniku SAD radi o glavi. Niko izvan Tajne službe i Bele kuće ne zna koliko je taj naporni i zamorni posao zaista efikasan, ali izgleda da jeste, čim troše tolike pare i ljude na to. Zna se samo da tu i tamo neka budala ili ekstremista završi na sudu zbog pretnje predsedniku, što je kod njih teško krivično delo. Zna se takođe da i kod nas MUP, BIA i VBA vode računa o pretnjama i reaguju čim lociraju izvor. Te tri agencije dele između sebe odgovornost za zaštitu štićenih lica u Srbiji i – kako čujemo – sarađuju dobro. BIA i MUP bave se civilnim i službenim licima, dok se VBA bavi šefom države (jer je on vrhovni komandant) i visokim funkcionerima Vojske i Ministarstva odbrane. Dešava se, čujemo, da VBA po potrebi daje ispomoć kolegama iz civilstva.

Rezultat obaveštajnog rada ovih agencija su procene ugroženosti štićenih lica, dokumenti na osnovu kojih se određuju potrebne mere zaštite. Nekada se o tome javnost obavesti, ali češće ne – iz gore navedenih razloga. Ako pretnja bude locirana i identifikovana, službe će postupiti po zakonu. Ako ne, pojačava se obezbeđenje štićenog lica.

Sledeći stepen obezbeđenja je, dakle, fizičko obezbeđenje „principala“, kako se u žargonu telohraniteljskog zanata zove štićeno lice. To zna da bude veoma složen, radno ekstenzivan (mnogo ljudstva i tehnike) i skup posao. Rutinsko obezbeđenje lica štićenih automatski, po funkciji, već je dovoljno složeno: to lice ima porodicu koja se smatra podjednako ugroženom; to lice negde živi i negde radi; to lice se kreće po gradu i izvan grada raznim svojim poslima, a putuje i u inostranstvo; njegovi ukućani takođe. Ponekad se dođe do zaključka da štićeno lice i njegovu ili njenu porodicu treba preseliti na novu, bezbedniju, lokaciju; to znači dopunske mere bezbednosti da se ta lokacija ne otkrije. Ukratko, to znači tri smene od osam sati za najmanje jednog telohranitelja i najmanje jedno službeno vozilo; tu treba uračunati i zamenu za slobodne dane i moguća bolovanja, kao i za održavanje vozila. U slučaju povišenog stepena obezbeđenja dodajte još tri čoveka i barem jedno vozilo. Tim ljudima potrebne su pouzdane i zaštićene telekomunikacije, obične i taktičke. Ponekad je potrebno i barem jedno oklopljeno vozilo; ta vozila skupa su do neba, malo ih je i zahtevaju posebno održavanje. Ono što mangupi zovu „blinda“ posebno je prepravljen putnički ili terenski automobil, čija masa je znatno (čak duplo) povećana oklopom; to znači nove elemente vešanja, gume, kočioni sistem, klimatizaciju, stakla i uglavnom „frizirani“ motor (novi su skupi i pitanje je mogu li se ugraditi), jer je sposobnost naglog ubrzavanja od vrhunske važnosti. Sve to skraćuje radni vek vozila i čini ih težim za upravljanje.

Zatim dolaze na red sistemi nadzora na lokacijama: CCTV kamere sa pratećom opremom i osobljem; senzori i ostalo. Onda imamo pokretne sisteme za neutralizaciju mogućih sistema za daljinsko aktiviranje eksplozivnih naprava, ometače raznih vrsta. Sve to zahteva održavanje i nadzor. U slučaju povišenog stepena obezbeđenja treba koordinisati obaveštajni i terensko-operativni rad analizama telefonskog saobraćaja interesantnih brojeva sa interesantnih lokacija i baznih stanica. Najvažnije od svega je planiranje kretanja, sa ciljem izbegavanja rutine u vremenu i u prostoru. Ideja je da se izbegne predvidljivost vremena i pravaca kretanja principala. Takođe je potrebna i taktika „kontrapratnje“: kada pripadnici službe obezbeđenja u neupadljivom civilnom vozilu prate na izvesnoj udaljenosti kolonu vozila štićenog lica i paze prati li je još neko vozilo ili – što je posebno opasno – motocikl.

Tu dolazimo na segment neposrednog fizičkog obezbeđenja, onog koje je javnosti najvidljivije, kao „prvi krug“: kratko ošišani mladi ljudi sportskog izgleda u tamnim odelima i sa slušalicom u uhu. Oni se najviše vide i ne skrivaju se; često imaju i odgovarajuću malu značku u reveru. U dobro organizovanom obezbeđenju, međutim, ima barem još toliko ljudi u civilu, neupadljivo odevenih i raspoređenih kako treba. O unapred raspoređenim snajperistima na najzgodnijim pozicijama i da ne govorimo. Uniformisana lica se podrazumevaju. Ako je reč o bezbednosnoj uzbuni vrhunskog značaja, put kretanja kolone biće zasićen ljudima na krovovima, prozorima i drugim mogućim pozicijama za eventualni napad. Nekada, dok je Josip Broz Tito još hodao po zemlji, milicija u ABH zaštitnim gumenim odelima patrolirala je po kanalizaciji, a svih 6000 beogradskih milicionara bilo je na ulici i po stanovima i krovovima na pravcima kretanja, često i uz pomoć kolega dovedenih iz unutrašnjosti. MUP Srbije na poslovima zaštite objekata i lica zapošljava navodno preko hiljadu ljudi: od ministara do Brankice Stanković. MUP Hrvatske oko 700 ljudi, od Ive Josipovića do kolege Dušana Miljuša iz „Jutarnjeg lista“. To nije dovoljno ni jednima ni drugima.

STEPEN OPASNOSTI: Vratimo se sada na trenutnu situaciju. Javnost je – uz određeno zagrevanje atmosfere – obaveštena da izvesne organizovane kriminalne grupe i pojedinci imaju nameru da ugroze život predsednika republike, nekih ministara, policajaca, pravosudnih i političkih ličnosti, a sve zbog velikih uspeha države u borbi protiv organizovanog kriminala. Te pretnje su implicite ili eksplicite bile tumačene i kao posledica primene zakona o oduzimanju imovine stečene vršenjem krivičnih dela. Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, precizirao je: Boris Tadić, kaže, posebno je ugrožen zbog svog odlučnog stava da organizovani kriminal treba suzbiti i istrebiti. Takođe su istaknuti i ministarka pravde Snežana Malović, tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević i još neki pravosudni i policijski funkcioneri, kojima je svima stepen zaštite podignut na viši nivo. Neko je čak izvestio da je u blizini stana tužioca Radisavljevića bila pronađena izvesna veća količina eksploziva, ali detalje nažalost nismo doznali. Pominju se i neimenovani „crnogorski atentatori“ u Srbiji koji bi da ubiju po narudžbini i tako dalje.

U zemlji čiji je premijer onako ubijen pre sedam godina, te se stvari ne uzimaju olako i toga su svi svesni. Sećamo se i ko se podsmevao Bagzijevom manevru s kamionom onomad; teško da bi se neko sada usudio da dovede u sumnju ovu nervozu stvorenu oko ugroženosti predsednika i ostalih zbog učestalih pretnji. Darko Šarić i njegova organizacija nisu šala, uveravaju nas sa nadležnih mesta: mnogo para, mnogo saveznika, mnogo arogancije; zamisliva je i takva ludačka ambicija da pomisle kako bi ih politički atentati spasli i osvetili, pa makar i ne povratili zaplenjenu im imovinu. Ne bi, uostalom, bilo prvi put: setimo se Legije, Duće i Kuma…

Bolje bi, međutim, bilo da su sve te procenjene mere povećanja obezbeđenja ostale tajna; bilo bi lakše svima. Ovako se u javnosti pravi atmosfera nesigurnosti i zabrinutosti, tim više što nema konkretnih kriminalističkih pokazatelja o čemu je tu zapravo reč; samo difuzni opšti strah. Opšti difuzni strah zgodan je za određene političke poteze koji su daleko od toga da osiguraju bezbednost i mir u društvu; štaviše, osećanje neodređene zebnje zgodno je za spinovanje ovoga i onoga. Isti oni koji su se prvo podsmevali upozorenjima da je Bagzi možda imao nameru da ubije Đinđića, a zatim se radovali kada je Đinđić zaista ubijen, imaju sada priliku da vlast optuže kako, eto, naduvava opasnosti po najviše državne funkcionere i da od Borisa Tadića i drugih pravi heroje borbe protiv organizovanog kriminala. Ne treba im u tome pomagati.