U Srbiji se godišnje rodi oko 50.000 rasnih štenaca i nebrojeno mešanaca na ulici. Kakva je sudbina većine pasa i zašto je država i na ovom testu čovečnosti prošla sa čistom jedinicom
Od kada je u Novom Sadu 24. januara tokom protesta sanitetsko vozilo Kliničkog centra Vojvodine projurivši kroz masu pregazilo gradskog psa Donu, psi su postali jedan od simbola i maskota novog pokreta. Dona se u tom trenutku, baš kao i prethodnih dana, nalazila u protestnoj koloni zajedno sa građanima. Ali za razliku od većine gradskih pasa širom Srbije koji su doživeli sličnu sudbinu da stradaju na ulici, gaženje Done pokrenulo je lavinu događaja i podstaklo empatiju i brigu široke javnosti za ove životinje.
Već sutradan, na mitingu “Pokreta za narod i državu” u Jagodini, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, kritikujući medije, rekao: “A onda su rekli da su neko kuče negde zgazili, ne postoji stvar koju nisu izmišljali”. Predsednika nije demantovao samo snimak gaženja psa, koji je odmah prostrujao mrežama, već je i Klinički centar Vojvodine saopštio da je njihovo vozilo pregazilo psa i da su policija i tužilaštvo reagovali.
Dan kasnije, 26. januara, u Novom Sadu je održan skup posvećen Doni sa transparentima poput “Svi psi idu u raj” i “Nećete nas gaziti”, a zatim sve više ljudi na proteste dolazi sa psima, mnogi donose plišane kuce, a u masi se pojavljuju transparenti “Nećemo vam ni Donu oprostiti” i “Nemojte me zaboraviti, bila sam sa vama”.
Mnogo je još situacija u kojima su životinje bile ravnopravni akteri, heroji ili žrtve protesta – kao kada je na ogradi novosadske OŠ “Jovan Popović” obešen o kravatu i ostavljen da visi mrtav beli zec, ili kada su dva psa iz Stare Pazove pešačila sa studentima do Inđije i tamo prespavala na stiroporu. Oba psa – do tada napuštene životinje sa ulice – odmah su udomljena.
Pojavljivanje pasa u medijima je, u međuvremenu, podstaklo stara pitanja o tome zašto je Dona uopšte bila na ulici. Profesorka krivičnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu Vanja Bajović, koja je naučni rad i mnogo vremena i truda posvetila psima, ovih dana je objavila malu analizu koja objašnjava zašto je Dona žrtva korupcije.
“Prema podacima dostupnim na sajtu Međunarodne kinološke federacije, Srbija je 2022. godine imala 48.690, a 2021. godine 61.974 štenaca registrovanih preko Kinološkog saveza Srbije”, objašnjava profesorka Bajović dodajući da poređenja radi, Švajcarska godišnje ima oko 7.000, a Austrija oko 8.000 štenaca. Radi se o rasnim psima za koje je Kinološki savez izdao rodovnike. Kako je cena izdavanja jednog rodovnika 2500 dinara, ispada da je prihod Kinološkog saveza po tom osnovu veći od milion evra godišnje. Profesorka Bajović napominje da se izdavanje rodovnika ne uslovljava prethodnom vakcinacijom ili čipovanjem psa, pa ne postoji kontrola vlasništva. Kako je moguće da se u Srbiji, samo u leglima vlasničkih, rasnih pasa, rađa pet puta više štenaca nego u drugim evropskim zemljama? Šta se potom dešava sa ovim psima?
“Neki se prodaju, neki se tajnim i nezvaničnim kanalima sa lažiranim pasošima izvoze i prodaju u inostranstvo – što spada u domet organizovanog kriminaliteta koji prolazi ispod ‘radara’, a veliki broj završi na ulici, gde najveći broj strada, a oni retki koji prežive stvaraju nove horde uličnih pasa”, zaključuje Vesna Bajović.
Analizirajući propise, sagovornica “Vremena” pojašnjava kako Zakon o dobrobiti životinja (član 82) propisuje novčanu kaznu za napuštanje životinja, ali da je u periodu od 2009. do 2024. godine u Srbiji po tom osnovu pokrenuto svega sedam prekršajnih postupaka. Isti zakon propisuje (član 59) da se prodaja pasa može obavljati samo u odgajivačnicama upisanim u Registar Uprave za veterinu. Broj odgajivačnica upisanih u Registar u Srbiji je 80, dok se na sajtu Kinološkog saveza Srbije reklamira čak 4385 odgajivačnica (vidi okvir – intervju s profesorkom Bajović). Zbog čega je, i pored jasnog propisa i predviđenih kazni, omogućeno da se psi razmnožavaju, prodaju i izbacuju na ulicu bez ikakve kontrole i kazne?
Kada postanu prestari ili previše bolesni za reprodukciju, ili budu “izgustirani”, rasni psi i sami postaju ulične lutalice, gde susreću još nebrojeno mešanaca. Profesorka Bajović ističe kako su po istom zakonu (čan 66) jedinice lokalne samouprave dužne da obezbede prihvatilišta za životinje na svojoj teritoriji, ali da čak dve trećine lokalnih samouprava ovu obavezu nije ispunilo. Za odgovorna lica propisana je novčana kazna, ali i pored toga, od 2009. do 2024. godine po ovom osnovu nije pokrenut nijedan postupak. Mnogi od postojećih gradskih azila u takvom su stanju da su često zatvoreni za javnost. Ono malo slika iz prihvatilišta koje i izađu na videlo uglavnom prikazuju jezive uslove, patnju, bolest, glad i mučenje.
Jedinice lokalne samouprave su istovremeno dužne po Zakonu o veterinarstvu (član 46) da organizuju službe zoohigijene čiji je posao da hvataju napuštene pse i zbrinjavaju ih u prihvatilišta. Od 174 jedinice lokalne samouprave u Srbiji, tek je 49 osnovalo službu zoohigijene, dok ostale, prema informacijama profesorke Bajović, zaključuju ugovore sa privatnim firmama koje pse samo prebacuju na druge lokacije ili, čak, ubijaju.
Imamo li snage, kao u slučaju studentskih zahteva, da insistiramo da institucije ove zemlje koje treba da brinu o životinjama rade svoj posao i da zakone primenjuju? Možda je Donina sudbina da nakon smrti pomogne da se probudi svest o patnji životinja koja je sve ovo vreme pred našim očima.
Predsedniku Srbije uspelo je prošle nedelje da u formi izvinjenja niškom dopisništvu Radio-televizije Srbije pošalje još gore i veće uvrede od inicijalnih. Branša se ipak digla. Četrdesetak niških novinara odbija da izveštava o Vučićevim nastupima, a pridružilo im se novosadsko dopisništvo RTS
“Nema vraćanja na staro. Mnogi su osetili slobodu i shvatili njen značaj. Pravi način je da se podrže deca i podrži budućnost. To su prepoznali i oni stari koji jedva imaju za život, koji su teškom mukom izašli, ali su to učinili kako bi pružili toplu dobrodošlicu toj vojsci koja je umarširala u naša srca”, kaže, sumirajući utiske, dekanka Filozofskog fakulteta u Nišu Natalija Jovanović
Nisu ih omeli ni praznici, ni ledeni dani poput onog na Sretenje kada su napolju bili punih 15 sati, ali ni još hladnije noći, kada su spavali pod otvorenim nebom na putu do Novog Sada. Nisu ih omela ni krvava stopala od prepešačenih stotina kilometara, niti svakodnevno zastrašivanje iz krugova vlasti da će ostati bez stipendija i domova, a ni poslednje pretnje da će izgubiti godinu. Kako studenti uče sve ostale šta je istrajnost i prilagodljivost pred novim izazovima
Učenici direktorki nalepili sendvič na vrata, ona im zaključala školu. Njen izlazak praćen zvižducima đaka za Vučića predstavlja “jedno od najjezivijih svedočanstava srpske današnjice”
“Pričaće se o generaciji koja je pokrenula ne revoluciju, nego evoluciju. Ovo je civilizacijski, evolucioni korak. Mi, stariji, zaboravili smo da je to moguće”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
