Otkud baba i unuk

Kad me urednik pozvao, prvo što pomislio „đe me nađe“, jer u poslednje vreme ni sam sebe ne uspevam da nađem. Ništa mi nije bilo jasnije ni kad me pitao da li sam gledao seriju Porodica. Sve sam shvatio tek kad je pomenuo eksministra policije Dušana Mihajlovića, koji je u vreme hapšenja Miloševića bio potpredsednik Vlade zadužen za unutrašnje poslove.

Okrenem Dušana, javi se telefonska sekretarica, ostavim poruku, odgovora jok. Nađem drugi broj, zvoni, ne javlja se, pošaljem poruku, odgovora opet jok. Saznam da je Dušan na Povlenu, u vikendici koja se zove „koleba“, a koja je na Kneževom polju, neposredno pod Malim Povlenom, koji je, ko ne zna, viši od Velikog Povlena.

SVE UZBRDO

Prijatelj Mile prihvati da me vozi, i krenem, u nedelju, računam praznik, radni svet se odmara. Već u Valjevu susnežica, od Lelića magla, prođemo Mravinjce, nastavimo makadamskim putem, stignemo do desnog skretanja za uspon na planinu gde je Dušanov bivak. Kako se vozaču nije pentralo, krenem sam, peške, i sve uzbrdo. Put blatnjav, pokriven snegom, u primakloj šumi tek iznikli zeleni listovi sremuša. Uzbrdici, blatu i snegu nikad kraja. Kad sam savladao poslednji uspon, posle jedno četiri kilometra, ukaza se crkvica koju je podigao Dušanov kum, otvori se pogled, desno vrh Malog Povlena, ispred Kneževo polje, u levom kraju vikendica u zimzelen drveću, ponad nje drvena osmatračnica.

Priđoh kući, jednostavna arhitektura, prirodni materijal, ispred bela „duster škoda“. Kročih na trem, otvoriše se vrata, pojavi se Dušanova družbenica, pozdravi me, uvede unutra. Posle snežne beline trebalo je vremena da se naviknem na svetlost u sobi. Iz ćoška prostorije, od okruglog stola na kome je bila hrpa ‘artije, skinuvši naočare, ustade Dušan. Iz prve pogodi kojim sam dobrom, reče da ga zvalo desetine novinara, sve odbio, žao mu je što će morati i mene. Ništa zato, odgovorim, moje je bilo da pokušam.

Odmah upita šta ću popiti, ponudi rakiju i vino, prihvatim kafu. Dade primedbu da imam lošu obuću, ponudi da se presvučem ako sam se oznojio na usponu. Odgovorno kažem da sam revakcinisan, pre više od tri nedelje, gospođa se nadoveza da su i oni to odmah učinili, Dušan pređe na vremenske prilike, poslednjih godina najviše snega ima u martu i aprilu, upriliči slikanje na dvosedu, jer sam to ovim poduhvatom zaslužio.

Oči mi se priviknuše, jednostavno pokućstvo, tučana peć, uz nju naslagana drva. Ovde su, reče Dušan, sve vreme, samo su silazili zbog nabavki. Tema se otvori sama od sebe, Dušan, sa telefona, uze čita post nekog stručnjaka koji je pisao da je sve u seriji ujdurma dosovskog ološa. Rekoh da je Boris Isaković bio izvanredan u ulozi Miloševića, Dušan se složi, mada, kako reče, on ne zna Miloševića u tom kućnom izdanju. Složi se i da je Marija Milošević dobro pogođena, nije mu jasno šta u svemu traže baba i unuk… Gospođa se nadoveza da je i Mirjana Karanović dobra u ulozi Mire Marković, pogodili su frizuru, jedino je Mira imala šire lice…

SALUTIRANJE LEGIJE

Stiže kafa, srknusmo, Dušan nastavi, što se tiče verodostojnosti, sastanci nisu održavani u toj zgradi, na tim sastancima nikad nije bilo toliko ljudi, nije mu jasno šta će tu Petrović, kad je akciju operativno vodio Mijatović… Ni Legija, koji mu je uvek salutirao uz reči „gospodine ministre“, nikad nije prisustvovao tim sastancima, njemu se, posle insceniranog pokušaja upada „crvenih beretki“ u vilu „Mir“, nije verovalo, a predlagao je da se sve to granatira iz helikoptera, koje je, za razliku od vojske, posedovao JSO…

Dušan nastavi da mu nije jasno ko je urednik RTS-a „Kosta“, kad se zna ko je bio na televiziji, reče da je Beba Popović dobro pogođen, prisećajući se da je on odgovoran što se Tijanić približio Koštunici jer je bio protiv njegovog imenovanja za urednika „Politike“… Generalno, reče ustajući sa dvoseda, nije mu jasno zašto se u seriji toliko insistira na Miloševićevom izručenju Hagu, kad je dobio garancije da će mu se suditi u zemlji. Repliciram, pozivajući se na komentare, da neki vele kako bi mu se u tom slučaju još sudilo, i upitam kako je onda isporučen Hagu. Odgovori da je bio veliki pritisak, Karla del Ponte je tek stupila na dužnost i htela je veliki slučaj…

Pohvali „Brku“ u seriji, koji ga je korektno odigrao, moraće da mu se zahvali preko Nenada Jezdića, koji mu je pre snimanja rekao da je to odličan glumac. Što se tiče Đinđića, malo je reći da nije pogođen, ni glasa ni stasa, odgovorih da je za ulogu bio predviđen Nebojša Dugalić, i gospođa i Dušan se složiše, to bi bila druga priča. Iznese i primedbu da je monolog koji govori Đinđić iz druge priče i da nema veze sa temom…

Dođosmo i do toga da je serija, po mnogima, „humanizacija Miloševića“. Dušan, na svoj način, bez da izvede zaključak, uze da obilazi sa odgovorom. Složi se da je obaranjem Miloševića propuštena velika šansa, ne komentarišući iznetu opasku da smo posle svega završili u raljama Velikog bolesnika. Uze da analizira kako je ključno bilo da se Koštunica zadovoljio time što je skinut Milošević, dok je DOS želeo promenu sistema. Kao u svakoj srpskoj priči, DOS-u su došli glave mangupi u njegovim redovima. Manjkavost je bila i u tome što je malo lidera DOS-a imalo iskustva u državnoj upravi, sem njega, Čovića i Kase, niko, svi su hteli da budu lideri i političari, recimo, Momčilo Perišić, izvanredan vojnik i general, nije se vratio struci, već je hteo da bude lider i političar…

Na kraju predložim da eksministar sam napiše sastav na temu serije o hapšenju Miloševića. Odbi i ponudi da njegova razmišljanja upotrebim kao svoja!!! Popijem rakiju, ispušim cigaru, digosmo se ko po komandi, Dušan me u belom džipu spusti do puta gde me čekao vozač. Na kraju se, a kako bi bilo drugačije, pozdravismo.