Dok su se u izbornoj kampanji predsednički kandidati nekako retorički približili, krupne političke razlike otkrivale su se iz dana u dan u okviru vladine većine
Reč Evropa, ovog slavo-izbornog januara izgovarana je u Srbiji u svim padežima – u Evropu, sa Evropom, bez Evrope, pod Evropom… A reč Kosovo, u jednom.
Nastavlja se spor među članicama vladajuće koalicije oko toga da li Srbija treba da odustane od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) ukoliko Evropska unija pošalje svoju misiju na Kosovo bez odobrenja Saveta bezbednosti.
Serija izjava i varijacija na tu temu govori da Demokratska stranka i G17 plus stoje na stanovištu da će Srbiji biti bolje u Evropskoj uniji nego van nje, bez obzira na to šta bude s Kosovom. Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija ponavljaju da sporazum sa Evropljanima Srbija može potpisati samo kao suverena država, a da će SSP biti stavljen van snage onog trenutka kada evromisija ode na Kosovo bez odobrenja Saveta bezbednosti.
Premijer Koštunica je ponovio, a nekoliko njegovih ministara je uporno razrađivalo tezu da je Unija ta koja će 28. januara morati da bira da li hoće da potpiše Sporazum o pridruživanju sa Srbijom, ili će tada, pod pritiskom SAD, odlučiti da pošalje svoju misiju na KiM. Uz konstatacije da će Evropa misijom bez SB-a automatski poništiti SSP, bilo je i direktnih predloga da se taj sporazum sada ne potpiše. U javnosti su te izjave uglavnom tumačene kao ultimatum Evropskoj uniji. Čulo se mnogo kritika u kojima se kaže da je Koštuničina koalicija u novonastalim okolnostima protiv potpisivanja tog sporazuma, da to vodi u izolaciju Srbije, u zatvaranje njene evropske perspektive. Odgovori na kritike su bili različiti – da je takav stav iznet u cilju odvraćanja, da izolacije neće biti, da je deo domaće javnosti podlegao od Zapada nametnutoj psihologiji svršenog čina, da se proces evrointegracija, i ako bude privremeno zaustavljen, može nastaviti, da će se Srbija lakše integrisati u Evropu ako pokaže samopštovanje itd.
PARAF: Srpska vlada je 6. decembra 2007. odobrila 18.800 reči dug parafirani SSP i ovlastila potpredsednika Đelića da ga potpiše. Đelić je ponavljao da će Sporazum biti potpisan 28. januara, jer izolovanje Srbije nije dobro rešenje. Zalaganje za potpisivanje tog sporazuma i kritika onih koji se tome protive bila je i jedna od ključnih poruka u Tadićevoj predsedničkoj kampanji.
Doduše, stvar se za evroentuzijaste komplikovala time što je posle tog vladinog parafa SSP Predsedništvo Saveta EU-a 14. decembra saopštilo da je donelo odluku o slanju misije na Kosovo, što, po jednoj školi mišljenja (Koštunica, Samardžić, Proroković) suštinski menja okolnosti u tolikoj meri da bi vlada morala ponovo da odlučuje. Izgleda da ta škola mišljenja u vladi nema većinu. Za potpis su Demokratska stranka i G17 plus. U međuvremenu, ministar spoljnih poslova Jeremić izjavio je tokom posete Briselu da se nada da će Sporazum biti potpisan 28. januara, a kasnije je pominjao januar ili februar.
Da li to ipak znači da vlada neće sprečiti potpisivanje SSP-a ako ono uopšte dođe na dnevni red (treba imati u vidu to da se Holandija i Belgija oštro protive da se sa Srbijom potpiše SSP bez Mladića u Hagu).
Može se pak desiti da Sporazum u slučaju kosovskog komplikovanja ne bude ratifikovan u skupštini ili da eventualno bude poništen na osnovu Rezolucije Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije od 26. decembra 2007.
U tački 3. te rezolucije se kaže: „Narodna skupština sa posebnom zabrinutošću konstatuje da je zaključcima svog predsedništva od 14. decembra 2007. godine (zaključci br. 65–70) Savet Evropske unije nagovestio aktivnosti u vezi sa Kosovom i Metohijom i u samoj pokrajini koje bi neposredno ugrozile suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije.“ I još u tački 7: „Narodna skupština nalaže Vladi Srbije da međunarodni sporazumi koje Republika Srbija zaključuje, uključujući i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, moraju biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje.“
Sudeći po preambuli, taj SSP možda ipak jeste i u funkciji simboličkog očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije – zato što se u jednom pasusu preambule tog ugovora kaže: „Uzimajući u obzir opredeljenje strana da u potpunosti sprovode sva načela i odredbe Povelje UN-a, OEBS-a, posebno onih sadržanih u Završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (u daljem tekstu ‘Završni akt iz Helsinkija’), zaključnim dokumentima Madridske i Bečke konferencije, Pariskoj povelji za novu Evropu, i Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope…“
Na pomenute dokumente pozivaju se sve rezolucije Skupštine Srbije o Kosovu, što možda znači da bi potpisom na tom ugovoru srpska strana dobila još jedan međunarodni ugovor na koji bi mogla da se poziva kao što se poziva na Rezoluciju 1244 SB-a.
Po članu 135. SSP odredbe tog ugovora se ne primenjuju na Kosovu, ali se u istom paragrafu status Pokrajine još jednom vezuje za Rezoluciju 1244 SB:
„Ovaj Sporazum se primenjuje, s jedne strane, na teritorije na koje se primenjuju ugovori kojima se osnivaju Evropska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju i u skladu sa uslovima utvrđenim tim ugovorima i na teritoriju Srbije, s druge strane.
Ovaj Sporazum se ne primenjuje na Kosovu koje je trenutno pod međunarodnom upravom u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovo ne dovodi u pitanje sadašnji status Kosova niti određivanje njegovog konačnog položaja prema istoj Rezoluciji.“
Srpska strana bi, dakle, ako bude pozvana, možda trebalo da potpiše taj u osnovi trgovački SSP – ne samo zbog toga što je to važan korak ka evrointegracijama, ne samo zbog otvaranja pristupnih fondova već i zbog toga što taj sporazum, kako izgleda, olakšava srpsku pregovaračku poziciju oko Kosova, pogotovu što je slična formulacija upotrebljena kada se Kipar pridruživao EU-u.
MALE I VELIKE RAZLIKE: Neke vesti govore da su u Srbiji delimično smanjena sporenja na tu temu. Najnovije izjave predstavnika Koštuničine stranke, na primer, govore da je dobro što je potpredsednik Vlade Srbije demokrata Đelić već naoštrio olovku i kupio kartu kako bi išao na potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 28. januara, da je to znak da će Srbija taj sporazum potpisati i poštovati, te da se isto očekuje i od Evropske unije.
Unutrašnji spor čine manje dramatičnim i vesti od 15. januara 2008. koje govore da u Evropskoj uniji zapravo još nema saglasnosti oko pravne osnove za upućivanje misije na Kosovo, da je za tehničku i organizacionu pripremu misije potrebno više vremena, te da krajem meseca EU neće moći da donese odluku o tome.
Mada je krajem decembra ponovo bila stvorena slika da je odluka o misiji EU-a doneta, sada se i u zapadnim medijima pominje da su Španija, Kipar, Rumunija, Slovačka i Grčka protiv toga da misija ode bez odobrenja SB-a.
Ni generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun još nije dao od nekih Evropljana najavljivanu saglasnost za to da on uputi poziv EU-a da na Kosovu zameni UNMIK. Pitanje je da li će sve biti jasnije posle 16. januara kada treba da se održi nova rasprava o Kosovu u Savetu bezbednosti UN-a.
Dok se raspravlja o odnosu prema Evropskoj uniji u kosovskom kontekstu, oko samog Kosova ima manje javnih sporova nego što se pretpostavljalo pre nego što je u Skupštini Srbije 26. decembra 2007. saglasnošću glavnih partija i velikom većinom glasova usvojena nova rezolucija o celovitosti Srbije.
Vidljivo je i prilično usaglašeno reagovanje državnih funkcionera svih partijskih boja: na izjavu Ban Ki Muna da bi dalje odlaganje rešavanja statusa Kosova moglo da izazove nestabilnost u regionu – reagovao je ministar za Kosovo i Metohiju Samardžić, porukom da generalni sekretar Ujedinjenih nacija treba da vodi računa o poštovanju međunarodnog prava, a ne o separatističkim aspiracijama militantnih predstavnika nacionalnih manjina. Ministar Jeremić je uputio oštar demarš zbog izjave predsednika Austrije Guzenbauera da ta zemlja neće sedeti i gledati šta drugi rade, već da će zasigurno biti među onima koji će pokazati kuda se ide. I predsednik Srbije Tadić je oštro odgovorio na Guzenbauerovu izjavu i pozvao sve državnike da se uzdrže od prejudiciranja.
PRIGOVORI U SB–u: Jeremić je putovao i u Njujork da bi predao kritički odgovor srpske vlade na izveštaje generalnog sekretara UN-a Ban Ki Muna i njegovog predstavnika na Kosovu Joahima Rikera, koje će Savet bezbednosti razmatrati 16. januara. Vlada ocenjuje da misija UN-a na Kosovu i Metohiji nije ispunila nijedan od osam međunarodnih standarda (posebno one o ljudskim pravima) i da najveći broj njih nije ni započeo da se ostvaruje, iako se na papiru realuzuju od 2003. godine.
Podseća se na to da su 2001. godine UNMIK i SRJ usvojili Sporazum o saradnji na Kosovu sa zajedničkim zadacima i ciljevima radi ostvarivanja Rezolucije 1244 SB-a Ujedinjenih nacija, a da do pune primene tog dokumenta nikada nije došlo. Po oceni srpske vlade, UNMIK je prenošenjem nadležnosti sa UNMIK-a na institucije privremene samouprave na KiM bez konsultovanja s nadležnim organima Republike Srbije prekršio taj sporazum koji je pravno i danas na snazi, a time je direktno povređen suverenitet Srbije.
Upozorava se na to da osam godina posle dolaska UNMIK-a na Kosovo, prema podacima UNHCR-a, ima 207.000 interno raseljenih osoba prognanih u Srbiju i 18.000 prognanih u Crnu Goru, a da na KiM ima oko 22.000 osoba izgnanih iz svog u neko drugo mesto boravka u Pokrajini.
Prema podacima UNHCR-a, na KiM se za osam godina vratilo 16.452 ljudi, od kojih Srba 7.231, Aškalija i Egipćana 4.415, Roma 2.038 i 1.425 Bošnjaka. Prema podacima Ministarstva za Kosovo i Metohiju, samo 3.000 povratnika je zaista ostalo da živi na Kosovu. Nasuprot tome, broj iseljenih sa Kosova je povećan sa 187.129 raseljenih 2000. godine, na 207.000, što znači da se od dolaska UNMIK-a sa Kosova iselilo skoro 20.000 osoba.
Dok je u izveštaju Ban Ki Muna navedeno da u periodu od prvog septembra do 30. novembra 2007. godine nije bilo prijavljenih incidenata i da je bezbednosna situacija poboljšana, srpska vlada ukazuje na to da je od dolaska UNMIK-a i KFOR-a na Kosovo i Metohiju 1999. do sada na Srbe i pripadnike drugih etničkih diskriminisanih zajednica izvršeno ukupno 7108 etnički motivisanih napada, da je ubijeno 685, da je oteta 1091 osoba, da je teško ranjeno 960 ljudi, da je uništeno 17.736 kuća, a opljačkano 18.557, da je uzurpirano 27.000 stanova.
Ocenjeno je da je od dolaska UNMIK administracije stanje u oblasti rada, zapošljavanja i socijalnih pitanja na Kosovu znatno pogoršano. Od 509 društvenih, mešovitih i javnih preduzeća, prestalo je da radi 507. Bez posla je ostalo 76.535 radnika.
Savet bezbednosti će razmatrati Rikerov izveštaj 16. januara, a najavljuje se da će toj sednici prisustvovati predsednik Srbije Boris Tadić, praktično u samom finišu predsedničke kampanje. On najavljuje da će u Njujorku ponoviti ono što su konstatovali skupština i vlada, da će Srbija poništiti svaki jednostrani akt koji ugrožava njenu celovitost i da će tražiti da se nastave pregovori.
U Njujorku je u ponedeljak 14. januara ponovo vođen spor o profilu sednice SB-a. Sada se i u zapadnoj štampi („Njuzvik“) ne pominje samo Rusija u frontu odbijanja već i Kina, Indonezija i Južna Afrika.
Oglasio se i novi ruski ambasador pri NATO-u Dmitrij Rogozin, izjavom u kojoj kaže da će u slučaju nasilnog proglašenja nezavisnosti Kosova, Rusija tražiti organizovanje konferencije pod pokroviteljstvom UN-a za zaštitu međunarodnog prava.
Zanimljivo je u toj izjavi rusko viđenje poželjnih pravila za one koji traže otcepljenje: nema prava na upotrebu nasilja; ko se poslužio nasiljem mora prethodno da obnovi sve što je porušio; ko je pri tom naneo štetu matičnoj državi ili pripadnicima drugih etničkih zajednica – mora da isplati punu kompenzaciju svojim žrtvama; na teritorijama koje traže otcepljenje ne sme biti stranih vojnih baza, pošto se sa tuđim bazama mogu dobiti jedino protektorati i imitacije nezavisnosti.
AKCIONI PLAN: Srpska vlada je u ponedeljak 14. januara na vanrednoj sednici usvojila Akcioni plan Republike Srbije za slučaj proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova za koji se kaže da je izraz jedinstvene državne politike o Pokrajini Kosovo i Metohija i da ima najviši stepen državne tajnosti. Zbog toga u javnosti nema detalja tog plana, pa ni procene dometa mera koje se najavljuju – sem izjave (Šutanovac) da Vojska Srbije neće intervenisati, ako je ne pozove KFOR. Zanimljiva je tom kontekstu i Jeremićeva izjava da podela Kosova nije isključena, mada je Srbija ne želi.
U poslednjih dvadesetak dana u skupštini je složno doneta Rezolucija i u vladi je usvojen Akcioni plan za Kosovo, no i pored te saglasnosti, napetost raste kako se približava datum kada bi Srbija trebalo da potpiše taj sporazum, kada Unija treba da donese odluku o svojoj misiji i kada SB i Generalni sekretar UN-a treba da se oglase.
Još nije sasvim jasno da li bi ti sporovi oko evropskog pitanja, pa i oni tiši oko reakcija na kosovski izazov, morali da dovedu i do pada vlade. Paradoks sadašnjeg trenutka je u tome što će razvoj političkih prilika u Srbiji više zavisiti od odluka donetih u Njujorku i Briselu, nego od biračke odluke u Srbiji 20. januara.
Vladajuća kolaicija je do sada uspevala da upravlja svojom unutrašnjom krizom, a sada je možda na najtežem testu. S jedne strane, pitanja su toliko krupna da zbog njih može pasti vlada, a s druge strane, okolnosti diktiraju glavnim akterima da državnu krizu ne uvećaju još jednim krupnim parlamentarnim, izbornim i političkim sudarom, posle koga bi politički odnosi među ključnim akterima mogli biti zatrovaniji, a formula za sastav nove vlade komplikovanija.
Agencija Medijana Adrija, po narudžbini Ministarstva za Kosovo i Metohiju, sprovela je u decembru 2007. istraživanje na temu „Budući status Kosova i Metohije u očima Srba koji žive na Kosmetu“, iz kog proizilazi da je eventualno proglašenje kosovske nezavisnosti u potpunosti neprihvatljivo za 80,3 odsto ispitanika. Neki od nalaza nagoveštavaju kako bi se oni u takvim okolnostima ponašali
Izvor: sajt NSPM, januar 2008
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
