Ostavljeni da umru

Tokom proteklih decenija nalazi i odluke vojnih pravosudnih organa bili su bespogovorno prihvatani kao konačni i neprikosnoveni. Kako su navikli da im se niko ne meša u posao, sasvim je razumljiv njihov revolt i reagovanje kada je Vrhovni savet odbrane (VSO) oformio nezavisnu komisiju za utvrđivanje okolnosti pogibije dvojice gardista Vojske SCG, 5. oktobra – Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića dok su obavljali stražu u Topčideru. Za predsednika komisije postavili su, ni manje ni više, nego civila – advokata Božu Prelevića. Naravno, odmah je došlo do varničenja, posebno kada je Prelević rekao: „Čini mi se da Vojno tužilaštvo nije obavešteno da je Staljin umro“. Nakostrešeni Vojni sud odmah je odgovorio da „bez odobrenja ovog suda niko nije ovlašćen da daje saopštenja za javnost o rezultatima istrage, pa ni predsednik državne komisije Boža Prelević“.

PO ANALOGIJI: Inače, prema prvom saopštenju vojnog istražnog sudije kapetana Vuka Tufegdžića, stražari Jakovljević i Milovanović stradali su pucajući istovremeno jedan u drugog. Baš kao što je svojevremeno zaključio Vojni sud u Nišu da su dva graničara, desetar Bojan Babić (20) i njegov vršnjak vojnik Borko Trošić, patrolirajući duž granice prema Makedoniji, 2. septembra 1997. nedaleko od karaule „Globočica“ u „dečijoj igri“ ispitivanja hrabrosti, istovremeno, u deliću sekunde (?), pucali iz automatskih pušaka (kalašnjikov) i ubili jedan drugog. Tako su se tobože dva pucnja slila u jedan, budući da su mnogi, pa i meštani obližnjeg sela, čuli samo jedan hitac.

Taj nalaz aminovao je i tadašnji komandant Prištinskog korpusa komandant Nebojša Pavković uz saglasnost načelnika Generalštaba VJ Momčila Perišića.

Detalje tragedije nadležni nikada nisu saopštili, ali se iz zvanične dokumentacije koju je pribavio Milun Trošić, otac poginulog Borka, jasno vidi da je vojni vrh bezobzirno krio istinu, zapravo lagao i porodice poginulih i javnost. Naime, sutradan, pošto su nastradala dvojica graničara, po nalogu Vojnog suda u Nišu obavljena je obdukcija tela poginulih (zapisnik br. 182/97 i 183/97). Inače, kad se nesreća dogodila ni tog ni sledećeg dana nije padala kiša niti je iko dodirivao ili prao ruke stradalnika. U obdukcionom, odnosno laboratorijskom nalazu, koji su potpisali lekar-veštak dr Goran Ilić i direktor prof. dr Vujadin Otašević, piše: „Sa ivica iz neposredne okoline rupičastog defekta na vojničkoj košulji Borka Tošića napred levo sastrugane su čestice i sa njima učinjena proba na barut uz pomoć zasićenog rastvora koncentrovane sumporne kiseline i difenil-amina i ova proba je dala negativan rezultat. Pre obdukcije sa leša su skinute parafinske rukavice i na njima je učinjena proba na barut na gore opisan način i ova proba je dala negativan rezultat“.

Isti rezultat bio je dobijen i prilikom obdukcije i skidanja parafinske rukavice sa šaka poginulog Bojana Babića, što nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da ni Babić ni Trošić uopšte nisu pucali. Jednostavno, ne postoji ni trunka verovatnoće da su se poubijali tako što su potegli oružje jedan na drugog. Pogotovu iz oružja kao što je automatska puška (kalašnjikov) poznata i po tome što prilikom ispaljenja metka okolni vazduh biva prezasićen česticama sagorele kapisle i baruta koje najviše ostaju na šakama i odelu. Po svemu sudeći „montažeri“ načina nesreće nisu imali petlju da ozbiljnim i poštenim obducentima nametnu njihovu verziju pogibije vojnika. No, to im nije smetalo da besramno lažu kako bi sa sebe skinuli svaku odgovornost, što im je na kraju ipak uspelo.

„Postoji još niz nelogičnosti u opisu nesreće kao i mnogi drugi detalji o kojima nam ništa zvanično nije rečeno“, kažu Marija i Milun Trošić, roditelji poginulog Borka, koji ni posle sedam godina ne odustaju od insistiranja da saznaju punu istinu. Milun je uzalud obijao pragove raznoraznih viših oficira u nadi da će saznati ko mu je zapravo ubio sina. „Oni su mi saopštili da mi je sin nastradao, ne da je poginuo. Ja imam prava da znam istinu ma kakva ona bila“, kaže Trošić. Generali su mu očevidno osporili to pravo.

Borko Trošić i Bojan Babić bili su, prema zapisniku o uviđaju, u 9 časova teško ranjeni, Borko je izdahnuo oko 11 časova, a Babić u 11.45. Medicinska sestra Ljuma Đemile iz Globočice, sela veoma blizu mesta nesreće bila je u 9.15 obaveštena o ranjavanju graničara i za pet minuta je stigla do ranjenika ne bi li im ukazala pomoć. „Dva vojnika su ležala jedan naspram drugog, jedan je imao povredu na grudima i ramenu gde je bila izlazna rana (stiče se utisak da je neko pucao iz zasede u ležećem stavu, prim.aut.), a drugi je krvario zbog povrede stomaka. Pokušala sam da zaustavim krvarenje previjajući rane zavojima. Obojica su bila u svesnom stanju. Meni je izuzetno žao što nije došao obećani helikopter ili što nije poslata neka druga adekvatna pomoć, i žao mi je što su nas uporno lagali da će helikopter doći. Iz svog iskustva u radu znam da bi obojica vojnika, da su transportovani na vreme, ostala u životu. A da su nam rekli da helikopter neće doći ili neko drugo vozilo, meštani sela su bili mobilisani i spremni da svojim automobilima prevezu ranjenike do Uroševca ili Prištine. U međuvremenu su stigla vojna kola prve pomoći, ali su ljudi koji su došli bili totalno nespremni za intervenciju, mada su znali o kakvom slučaju i povredama je reč. Nisu imali ni krv za transfuziju niti aparat za disanje. Bila sam zaista zaprepašćena nesposobnošću vojne lekarske ekipe“, kaže Ljuma… Zanimljivo je, inače, da je za razliku od obećanog i nikad pristiglog helikoptera, koji bi spasao živote povređenih vojnika, helikopter za zločince koji su svojevremeno pokušali u Budvi da ubiju Vuka Draškovića, general Nebojša Pavković za tili čas obezbedio. I to za prevoz ubica iz Budve do Beograda.

„LAŽETE GENERALE„: Ocu ubijenog Borka Tošića nije bio dozvoljen ni prilaz, a kamoli razgovor sa graničarima, drugovima njegovog sina, u karauli Globočica. Međutim, kad je general Pavković u helikopteru stigao na granicu, on se obratio roditeljima poginulih vojnika: „Dragi roditelji, 2. septembra u 9.15 časova, na reonu karaule Globočica usled dečije igre došlo je do ranjavanja vojnika Borka Trošića i desetara Bojana Babića. Njima je doktorka ukazala najbolju moguću pomoć… ovo je najbezbednija karaula za poslednje tri godine za koje vreme nismo imali ilegalne prelaske…“ Međutim prekinuo ga je Milun Trošić: „Gospodine generale, ja ovde nisam došao po lepe reči, moje dete leži u mrtvačnici u Nišu. Došao sam po istinu i nemojte vi mene da lažete.“ „Šta lažem“, pitao je general. „Rekli ste da je vreme ranjavanja 9.15 časova, a istražni sudija kaže 8.15. To je velika razlika. Kažete da je reč o doktorki, a znate da se radilo o medicinskoj sestri.“ „To je isto“, uzvratio je Pavković. „Ako je to isto vi ste lud čovek. Lažete takođe kad kažete da nije bilo ilegalnih prelazaka. Moj sin je uhvatio petoricu krijumčara, trebalo je da dobije nekoliko dana odsustva zbog toga.“ „Znate, mislio sam na oružane sukobe“, objašnjavao je general. „Velika je razlika između onoga što mislite i što pričate. Ponosno ste rekli da je po saznanju o nesreći vojni helikopter poleteo u roku od osam minuta da bi pomogao ranjenoj deci. Niste samo rekli kada je stigao.“ General je potom objasnio: „Nije došao jer su deca u međuvremenu preminula te se helikopter vratio u Niš. Mi u Prištini nemamo helikopter, postoji policijski, ali vojska i policija nemaju dodirnih tačaka tako da njihova letilica nije mogla da startuje.“

Dvojica ranjenih graničara umirali su u prisustvu svojih bespomoćnih drugova više od dva časa. „Posebno me je pogodilo što se većina oficira, izuzev jednog vazduhoplovca u niškoj vojnoj bolnici koji se poneo kao roditelj, ponašala kao da su ubijena paščad, a ne deca od dvadeset godina“, kaže Milun Trošić, koji ne odustaje od traganja za istinom. Sve u svemu, više je nego izvesno da je neophodna revizija ovog sudskog postupka smišljenog pre svega da bi se zamazale oči javnosti. Zato nije ni čudo što najnovija istraživanja pokazuju da ugled Vojske SCG rapidno pada i da je neophodno uvesti civilnu kontrolu, ma koliko vojnih vrh, posebno pravosuđe, bilo protiv promene.