Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Jedna od najpoznatijih bajki sveta, koju je iz folklora mnogih naroda za večnost iščupao Šarl Pero, izvor je raznih viceva i doskočica. Crvenkapa je u pitanju, dakako. Jedna od pošalica veli da je vuk u šumi susreo mlađahnu glavnu junakinju i upitao je kuda ide. Ona kaže – u Azerbejdžan. Vuk njoj: Pa pobogu, šta ćeš tamo? Da vidim BAKU! Dodatak – i da učestvujem na samitu o globalnom zagrevanju. Vuk nije imao primedbe.
Elem, naš predsednik je pre neki dan, onako još uvek sav “potresen” zbog novosadske tragedije i “gaženja trobojke” ispred stranačkih prostorija, video Azerbejdžan i Baku. Učestvujući na skupu o klimatskim promenana, iskoristio je priliku da očita bukvicu kolegama novinarima iz našeg regiona, oštro im zamerajući da izveštavaju tako što samo gledaju kako njega da opljunu, a što je, je li, po definiciji – antisrpsko delovanje. Opšte je mesto njegove propagande da mediji iz regiona žele zlo Srbiji, te podržavaju srpsku opoziciju (čitaj: antidržavne elemente). Tu tezu možete čitati svakog dana u ovdašnjim tabloidima. Vučić se pobunio jer su mu regionalni novinari, kao uostalom i more “društvenomrežača” srpske provenijencije, zamerili što je prisustvo sahrani od nadstrešnice postradalih dede i njegovih unuka, u Kovilju, iskoristio da fasuje koji politički poen. Da ispusti kofu krokodilskih suza.
Ali, zašto sve to rade novinari regionalni bešćutni, šta veli režim? Osim urođene mržnje prema srpstvu, vele trbuhozborci naprednjački, oni ne podnose našeg predsednika jer je prouzrokovao eruptivni ekonomski i svaki drugi napredak Srbije. Ne mogu sa mirom da gledaju ekonomskog tigra koji korača džinovskim koracima, preskače sve prepreke i lovi jelensku nejač. Ljubomorni su. I uplašeni. U Azerbejdžanu je to i lično predsednik potvrdio, a on je vazda dobro obavešten.
STVARI STOJE DRUGAČIJE
Stvari, međutim, stoje drugačije. Vučićeva ekonomija je kao novosadska nadstrešnica, samo se čeka trenutak kada će se strovaliti i mnoge unesrećiti. Pitajte bilo kog ozbiljnog ekonomistu. Naprednjačka vlast je od Srbije napravila somnabulnu, fantazmagoričnu horor-despotiju, bajku u kojoj Crvenkapu vuk ne samo da pojede nego je i izmasakrira i ubaci u neku od masovnih grobnica. Ono što se dešava interesantno je građanima u regionu, čak i ako ih se to ne dotiče direktno, pa tako i medijima. Koliko god stanje u njihovim zemljama bilo daleko od dobroga, ono što se dešava u Srbiji privlači pažnju po svojoj tragičnosti, morbidnosti i neviđenoj bizarnosti, kao što pažnju privlače “rijalitiji” u kojima se dvoje seksaju ispod jorgana, a onda dođe Kristijan Golubović, prebije ih i održi im moralnu lekciju.
Pokvareni cinici bi rekli nešto sasvim obrnuto od onoga što tvrde medijske nakupine bliske vlasti. Rekli bi da bi najveći neprijatelji srpstva morali biti savršeno zadovoljni činjenicom da se na čelu Srbije nalaze Vučić i njegova ekipica. Čak ni oni najzlobniji građanima naše zemlje ne bi mogli smisliti ništa gore. To je kao beskrajno dugo “kinesko mučenje”.
Ima i među žiteljima Srbije onih koji relativno slično misle. Nisu oni neprijatelji srpstva, ali će reći da je Srbija posle svih ovih decenija “zaslužila radikale”.
I ne izlaze na izbore. Nema ih mnogo, ali ih ima. Reći će: ko nas je kleo, nije dangubio, a imao je i zašto da nas kune.
A SAD OPOZICIJA…
E, sada da se manemo šale i fantazmagorije, pošto je stvar krajnje ozbiljna. Pitanje glasi: da li onaj međunarodni ekspert koji nas kune u tri smene produkuje celokupnu političku infrastrukturu ovdašnju? Da li u paketu osvete uz Vučića ide i njegova opozicija? Potvrdan odgovor mnogi bi potpisali, pogotovo oni na već treći put spomenutim društvenim mrežama. I pogotovo posle opozicionog mitinga u ponedeljak, koji je prema procenama raznih analitičara i “analitičara” bio potpuni fijasko. A za šta se optužuje upravo opozicija. Ne baš bez razloga, dakako.
Da krenemo nekim redom. Nakon jezive tragedije u Novom Sadu, u ovom gradu je održan, bez obzira na nerede koji su ga pratili i koji su bili u najvećoj meri još jedno naprednjačko “paljenje Rajhstaga”, veličanstven skup, po mnogima najbrojniji u istoriji tradicionalno suzdržanog glavnog grada Vojvodine. Poruke koje su poslane bile su besne i jasne: nadstrešnica je simbol i posledica visokokoruptivne, ošljarske vučićevske vlasti koja radi isključivo za svoju zadnjicu i protivno javnom interesu. Tajni ugovori su i izvor korupcije i raj za razne šalabajzere, koji svojom nestručnošću i pohlepom ugrožavaju ljudske živote. Tamo gde ne funkcionišu ili su obesmišljene kontrolne i sve druge institucije, niko nije bezbedan. Na skupu se zapravo videlo da je ono što kritičari vlasti govore već više od decenije – pri čemu su ih ponekad mnogi proglašavali ostrašćenima – postalo svima belodano jasno. Pa čak verovatno i onima koji su možda i na nedavnim izborima, iz kojeg god razloga, glasali za SNS.
Iako to nije bilo preterano vidljivo, skup u Novom Sadu je organizovala opozicija, s tim što su neke političke grupacije bile vidljivije od drugih. Naravno, uz ogromnu, nesebičnu podršku raznih predstavnika tzv. civilnog sektora. Nekakav načelan i logičan dogovor bio je da se vrlo brzo, već u četvrtak, organizuje sledeći skup, u Beogradu, kako bi se izvršio dodatni pritisak na vlast da ispuni zahteve za smenama, političkom i krivičnom odgovornošću, i otkrivanjem svih tajnih ugovora uz pomoć kojih je 65 miliona evra budžetskih sredstava iskorišćeno da se Željeznička stanica u Novom Sadu verovatno zauvek uništi. I naravno, najvažnije od svega, tajnih ugovora koji su ishodovali da u tragediji 14 osoba izgubi život na najstrašniji mogući način.
Ogromna energija koju su Vučić i njegovi “spineri” uložili da se politička šteta po vlast, usled tragedije, maksimalno smanji, govori da im je bilo jasno da je đavo odneo šalu i da su takoreći uhvaćeni sa krvavim rukama u pekmezu. A to što im je jasno znači da su tako govorila i istraživanja javnog mnjenja koja svakodnevo konsultuju. Sve u svemu, prilika je to za opoziciju i kritičku javnost da preuzme inicijativu, i da, kako se to kaže, politički artikuliše bes građana. U saradnji sa tzv. društvenom opozicijom.
I ŠTA SE DESILO?
I šta se desilo? Iz potpuno nepoznatih razloga, sledeći miting se zakazuje za narednu sredu. Bez ikakve logike i valjanog obrazloženja. Opozicionari odluku donose ni sa kim se konsultujući. Mogli su isto tako protest da zakažu za sredinu decembra, velike razlike ne bi bilo. Realno, svi su bili u čudu. Možda je to surovo govoriti u kontekstu tragedije, ali je činjenica da su antirežimske partije imale priliku da se konsoliduju posle prolećne gluposti i svađe oko bojkota i nebojkota. Dakle, kao da su se našli pred praznim golom protivnika, a onda neverovatnim umećem sa drugog kraja igrališta sebi zabili autogol.
A onda sledeći potez. Miting se ipak pomera za ponedeljak, “na zahtev građana”. Šteta je već napravljena i ovaj potez je samo dodatno produbio odijum među građanima koji inače jedva čekaju neki propust opozicije da na nju izliju cisternu zrenjaninske vode. Kad ne možeš Vučića, zvekni onoga ko Vučiću ne može ništa a za to je zadužen!
Interesantno je i obrazloženje pomeranja datuma. Kažu, građani su tražili, građani tako misle. Na prethodnom sastanku, na kojem se tipovala sreda, opet se pozivalo na mišljenje javnosti. Šta je ključni problem? Opozicija nema ozbiljna istraživanja javnog mnjenja pred sobom, da na osnovu njih donosi odluke. I to se pokazalo stotinu puta do sada. Umesto toga, oni osluškuju influensere i razne moralne x i fb paničare, i na osnovu njih se okreću oko sunca. Nije da društvene mreže ne mogu da budu valjan odraz nekakvog javnog mnjenja, ali i za to su potrebna ozbiljna istraživanja, softveri i analize, a ne samo utisci.
ŠTA SE ZAMERALO OPOZICIJI?
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Ona pesimističnija je da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna. Žive, je li, u nekom svom svetu.
Onda još jedna zamerka. Uhljebili su se u skupštine, i nije im baš odveć stalo da se nešto suštinski menja. Za to nemaju ne samo volje nego ni hrabrosti i znanja. Tragedija je, reći će jedan influenser, u potpunosti razotkrila i vlast i opoziciju. Potrebni su, opet, novi ljudi u opoziciji, oni koji će relevantno zastupati mlade ljude koji su simbol najnovijih protesta. A tačno je da su mladi ljudi “izdominirali” na njima, i hrabrošću i inovativnošću. To se pogotovo videlo na novosadskom mitingu i potonjoj blokadi Petrovaradinskog mosta (u četvrtak). Odista je činjenica da dobar deo opozicije nema baš najbolju komunikaciju sa njima, ponekad se čak čini da ih doživljava kao konkurenciju.
Bes se na opoziciju sručio pogotovo posle beogradskog mitinga u ponedeljak, koji je proglašen velikim neuspehom. “Onaj koji ponavlja iste poteze neprestano, a očekuje drugi rezultat, glup je ili nema nameru da drugi rezultat ostvari”, takve stvari smo mogli da čujemo. Realno gledajući, ovaj skup je zapravo unapred proglašen fijaskom, i svi su jedva čekali da sa tavana skinu đedovu kuburu i bes usmere prema opoziciji. Nije niko uzimao u obzir to što je u ponedeljak padala kiša i što je bio nekakav neidentifikovani državni praznik, tokom kojeg su mnogi zbrisali iz neljudski strukturiranog glavnog grada.
MALO RAZUMA I BALANSA
Hajde sada da u sve ove žestoke reči i poplavu razumljivih emocija pokušamo da unesemo i koje zrno razuma i malo balansa. Pre svega, krenimo od toga šta se podrazumeva pod opozicijom. Nećemo sada o tome kako je do toga došlo, ali nju čini omanja planina različitih političkih stranaka koje imaju i drugačije poglede, i drugačije stavove, i ideologije, i strategije. Mnogi od njih su recimo bili jako besni zbog odluke da se miting zakaže za sredu, te da on izgleda potpuno identično kao drugi skupovi, sa istim eventualnim posledicama. Odnosno, bez posledica. Nisu uspeli da nametnu svoj stav, a nisu hteli, bar ne direktno i jasno, sa tim da izlaze u javnost, upravo zbog toga što je veliki pritisak kritičkog dela građana da moraju po svaku cenu da se ujedine i da sarađuju. Svako nejedinstvo se vrlo brzo kažnjava.
Kada kažemo opozicija, mi zapravo ne znamo tačno o čemu i kome govorimo. Za to je zaslužan i kontekst, jer većina opozicionih stranaka nije imala priliku da se specifično profiliše, kroz pojedinačne nastupe na izborima. Izbori, između ostaloga, za to i služe. Dakle, deluje kao amorfna gomila, samim tim ranjiva i konfuzna. Niko, ali baš niko niti ne pokušava da pronađe razlike među opozicionim elementima. Nije to slučajno, u tom smislu se i režim potrudio. Kao u Mađarskoj, ista priča, sve dok se nije iznedrio treći put – izvesni Peter Mađar (Magyar Péter), koji neće ni sa opozicijom ni sa vlašću. Ovaj bivši orbanovac postao je vrlo popularan zbog toga.
Idemo dalje. Opozicija se istovremeno okrivljuje i da hoće da otme proteste i gnev građana, i da na samim protestima nije dovoljno proaktivna. Istovremeno se traži i da na protestima bude nevidljiva, i da preuzme inicijativu, da se recimo tuče sa naprednjačkim nasilnicima i šta sve već ne. Ponekad isti pojedinci zahtevaju i jedno i drugo.
A onda ta priča o hrabrosti. Sigurno bi veliki deo građana pozdravio nekakvu radikalizaciju protesta, ali veći svakako nije za to. Pa ne bi Vučić slao svoje huligane da razbijaju Gradsku kuću u Novom Sadu da nekakva istraživačka agencija nije procenila da to ne ide u korist opoziciji i građanima.
Osim toga, tu je i taj transfer besa o kojem smo u više navrata govorili. Građani su nemoćni pred totalitarnim režimom, pa onda bes ispolje na nekome ko im je pri ruci. To je ona situacija: frustriran si na poslu, besan na šefa, pa dođeš kući i prospeš lonac supe na pod jer nije dovojno vruća.
Bez obzira na bezbrojne opozicione manjkavosti, treba imati na umu i sledeće. Ovo što se sada dešava posledica je činjenice da smo svi manje-više mirno posmatrali kako Vučićeva ekipa u korenu spaljuje opoziciono delovanje u periodu od 2012. do 2017. godine. Tek te godine počeli su da niču nekakvi alternativni politički izdanci na spaljenoj zemlji. Dakle, u tih nekoliko godina ovaj je zaokružio svoju moć, a mi smo ćutali. Ne shvatajući da je uništenjem opozicije, uništio i demokratiju. I ko nas šiša!
Ne treba zanemariti ni činjenicu da su opozicioni delatnici izloženi svakovrsnom i svakodnevnom, jezivom pritisku i napadima. Kada se oni napadaju, mi takođe uglavnom ćutimo. Mislimo, to je u opisu njihovog posla. Ali baš i nije, ne u normalnoj državi, normalno da prolaze kroz bezbrojne tabloidne torture, čiji se stereotipi nekim čudom presele i u kritičko javno mnjenje.
Možda je to pogrešno, ali je donekle i razumljivo: mnoge poteze i mnoge izjave opozicionari preduzimaju i daju pokušavajući da preduprede reakciju Vučićeve propagande. Zato su mnoge teme nestale iz opozione javnosti – ko bi smeo da, recimo, pokaže simpatiju ili empatiju prema susednim narodima. Na kraju, s jedne strane je vlast a s druge strane siromašna opozicija, koja često nema novaca ni mogućnosti da nabavi ni elementarno kvalitetno ozvučenje za miting. Kao što mnoge štamparije odbijaju da štampaju njihov materijal.
Da ne govorimo da, za razliku od devedesetih, podrška sa Zapada ne postoji.
NEKAKAV ZAKLJUČAK
Dakle, kritikovanje opozicije je neophodno, razloga za to ima i te kako. Ali, valja ponekad malo i ljuljati, oprezno, ovo što se rodilo iz spaljene zemlje. Jer, bolje je i kilava nego nikakva opozicija. Ta mantra da oni samo zauzimaju prostor koji bi neki drugi bolje iskoristili – nije baš realna. Ne vidimo baš mnogo žestokih kritičara koji bi kaficu u baštici zamenili teškim i opasnim opozicionim radom, išli linijom većeg otpora. Ako sa prljavom vodom izbacimo i bebu, onaj gore će se srećno kliberiti.
Dakle, pre nego što bacimo kamen, pogledajmo malo i u ogledalo. Sigurno niko od nas nije baš potpuno bezgrešan što nam je ljudski nahod zaseo na vrat. Malo više razuma i političke edukacije, a manje emocija i moralne panike.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
