Ogoljavanje narodne bede

Građani Srbije, poznato je, već puna dva meseca protestuju protiv aktuelne vlasti i to bez nagoveštaja da će protesti da se smanje ili ugase. Naprotiv, protestne šetnje prenele su se sa beogradskih na ulice više desetina gradova i opština po Srbiji. I stoga je predsednik Srbije zaključio da je za njega najbolje da postoje i okupljanja građana koji će mu pružati podršku. No, pošto građani nisu spontano izašli da mu pruže podršku – dapače, izašli su da protestuju – predsednik je rešio da te skupove podrške samom sebi sam i organizuje.

Nekoliko dana već, zvanično od četvrtka 7. februara, Aleksandar Vučić nalazi se u kampanji. Iako nisu raspisani nikakvi parlamentarni izbori, iako mu je do kraja predsedničkog mandata ostalo još više od tri godine, iako ni u Skupštini Srbije više nema opoziciju da mu smeta – a prema rečima poslanika Socijalističke partije Srbije Neđe Jovanovića, „bojkot dela opozicije pokazao je kako parlament može da funkcioniše pristojno i posvećeno“ – predsednik je odlučio da za mesec dana obiđe svih 29 okruga Srbije i „razgovara sa narodom“.

„Ovo pokrećem kao predsednik Republike. Moja želja je bila da obiđemo, otići ću i razgovaraću u svih 29 okruga. Hoću da razgovaramo sa svim ljudima, da kažemo šta je to što smo uradili, da pokažemo rezultate, da podnesemo izveštaj narodu, ali da, pre svega, pokažemo šta je to što ćemo da radimo u budućnosti. (…) Da čujem šta je to što tišti ljude, šta je to što možemo bolje da uradimo“, najavio je svoju turneju Vučić u „Ćirilici“, 4. februara.

Iako bi neko možda primetio da ima više smisla da razgovara sa onim ljudima koji su toliko nezadovoljni da se lomataju šetajući svake subote po snegu, ledu i hladnoći, Vučić se, kao pravi populista, opredelio za „razgovor“ sa onim „pravim“ narodom, koji njega podržava, i kojeg mu njegova stranka dovlači i drži zatvorenim dok on sa bine „razgovara“. No, kako god, opsežno medijsko pokrivanje Vučićeve kampanje odlično je pokazalo u kakvoj razvalini od države građani žive.

Kao i za svaku izbornu kampanju napravljen je spot u kome se ponižavaju i kriminalizuju dva lidera opozicionog Saveza za Srbiju. Iako u članu 47. Zakona o elektronskim medijima jasno piše da je pružalac medijske usluge (u ovom slučaju televizija sa nacionalnom frekvencijom) dužan da „poštuje zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje“, TV Prva je u okviru informativne emisije pustila ovaj SNS spot. Neko sumnjičav bi posumnjao na kršenje pomenutog Zakona, ali ne i REM: ovo telo je našlo opravdanje za promociju saopštivši da je prikazan „samo deo spota“, te da „oglašavanja nije ni bilo, već se radilo o neprikosnovenom pravu gledalaca na informisanje o događaju (objavljivanja spota na društvenim mrežama)“. Ako bismo otišli korak dalje u zaključivanju, mogli bismo da kažemo da je dozvoljeno emitovanje bilo čega što dolazi iz Srpske napredne stranke, ukoliko nije ništa plaćeno, tj. ako nema oglašavanja.

REM, naravno, nije odgovorio na pitanje novinara „Vremena“ šta su preduzeli povodom fakta da je TV Pink u subotu 9. februara u direktnom prenosu puštao kampanju „Budućnost Srbije“. Međutim, to je i očekivano – novinar još uvek čeka da mu, po izvršnom rešenju Poverenika, REM dostavi sve one silne žalbe građana koji su usred emisije zvali REM da se bune što je onomad na RTS-u utišavan Goran Vesić (emisija još od 1. marta prošle godine). A sa svoje strane, RTS je dao podršku pumpanju kampanje tako što je našao za shodno da napravi vest od informacije da je napravljen profil na društvenoj mreži Instagram koji će pratiti Vučića u pohodima. Takođe, u udarnoj informativnoj emisiji 7. februara, RTS je od ukupno 32 minuta čak 10 minuta posvetio Vučiću i njegovim pustolovinama po jugu Srbije.

PROSJAČENJE

Štimung za predsednikov „razgovor sa narodom“ dao je skup u Aleksincu gde je predstavljen projekat „Norveška za vas“, putem koga ova skandinavska zemlja sa blizu 4,3 miliona evra pomaže nerazvijene opštine u Srbiji. Ostaju zapamćena dva detalja sa ovog skupa: Aleksandar Vučić koji investitorima nudi prekovremeni rad žena iz opštine Žagubica, a potom, uprkos mnogo hvaljenom suficitu države i uprkos faktu da izlazi iz svojih ustavnih nadležnosti, prosjači pare od ambasadora Norveške i „uči“ predsednike opština da i oni moraju tako.

„I ja kad vidim ovog našeg stručnjaka Safeta iz Žagubice, vredan čovek, ali ja znam da tamo ima vrednije žene. Ima njih 10-20 žena, imaju posebne radionice, strašno vredne, svašta mogu svojim rukama da urade, i da rade po 10-12 sati dnevno“, rekao je Vučić, pominjući pritom predsednika opštine Safeta Pavlovića. Pavlović je, inače, 2002. hapšen zbog posredovanja u prostituciji, jer su u njegovom lokalu pronađene neprijavljene dve Moldavke i jedna Rumunka, osumnjičene za prostituciju, a 1994. bio je hapšen za falsifikovanje dokumenata i trgovinu devizama. Postao je predsednik opštine Žagubica 2013. godine.

„Molim vas da ne računate na tekuću budžetsku rezervu kao stalni prihod, kao što su mnogi od vas počeli da računaju“, bio je oštar Vučić prema okupljenim predsednicima opština, a onda ih zamolio za „još discipline, da učestvujete u svim ovim projektima i da se ne stidite – ovako kako je to tražio Vlada, kako su tražili svi drugi, da tražite pare. K’o što umete i meni i Ani da nalegnete na kičmu, tako i ovim našim stranim prijateljima. (…) Ja se nadam da ćemo u budućnosti imati saradnju još bolju, ja sam molio za još više para Norvežane, to je moj posao. Tako da, vaša ekselencijo, još jedanput vas molim za još više novca, ali ne samo novca, već i brige i obuke koje možete da pružite našim ljudima širom Srbije, mi bismo na tome bili veoma zahvalni.“

A onda je krenula kampanja. Ili, nešto slično tome. Novinarka TV Prve našla se u problemu – da li je zvanična doktrina da je reč o kampanji ili nečemu drugom?

„Predsedniče, ‘Budućnost Srbije’ to je kampanj… to je ovo što počinje danas, zapravo skup, ovde su se okupili brojni građani…“, zbunila se. No, nije joj zameriti – šta je, zapravo, ovo što gledamo već danima?

Iz Aleksinca Vučić je zaređao po južnoj Srbiji, uz pratnju predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić. U Grdeličkoj klisuri, na mestu gde se još uvek gradi Koridor 10 – iako je Zorana Mihajlović još krajem 2017. izjavila da je za nju Koridor 10 već završen – Vučić je dao antologijsku izjavu, redefinišući pojam „funkcionerske kampanje“; po Vučiću, funkcionerska kampanja je kad Đilas i Jeremić svojim privatnim džipovima odu da lažu narod:

„Ja ne znam šta vam je funkcionerska kampanja. To kad se skupe tajkuni, Đilas, Jeremić i ostali, pa idu u svojim privatnim džipovima sa onim Vučurovićem, ili kako se već zove, naoružani do zuba, pa ne znam, nešto pričaju narodu, uglavnom neistine? (…) I pošto sam slušao priče o troškovima danas ne znam kakve – mi nemamo troškove nikakve, sem uobičajenog rada. Meni ručak ili spavanje u motelu ne plaća država, ja dnevnice ne uzimam. Meni nije cilj da budem bogat kao tajkuni koji me ruše.“

„Vreme“ je već pisalo da je Agencija za borbu protiv korupcije u više navrata opravdavala svaki Vučićev potez u predsedničkoj kampanji iz 2017. godine – još i pre nego što je na čelo Agencije došao bivši član i finansijer SNS-a Dragan Sikimić. Kao i 2017. godine, i u ovoj nesvakidašnjoj kampanji Vučić za svoju promociju obilato koristi javne prostore, poput vrtića, škola, domova za penzionere; dovode se deca – na raspustu i vikendom – da prisustvuju skupovima i da prave priredbe za Vučića i njegovo društvo, a tim skupovima prusustvuju direktori javnih i državnih preduzeća, poput Dušana Bajatovića i Zorana Drobnjaka…

U samom Zakonu o Agenciji piše da je korupcija „odnos koji se zasniva zloupotrebom službenog, odnosno društvenog položaja ili uticaja, u javnom ili privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga“, dok u članu 29. Zakona piše da „funkcioner ne može da koristi javne resurse i skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata“.

Zbog toga je „Vreme“ upitalo Agenciju da li je kampanja „Budućnost Srbije“ kršenje Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije ili Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, te da li je Agencija dobila informaciju od Aleksandra Vučića i SNS-a iz kojih izvora se finansira ova kampanja, kada izbori nisu raspisani?

I – Agencija nije izneverila: „Predsednik Republike ovlašćen je da predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, kao i da vrši druge poslove, u smislu odredaba čl. 112. Ustava Republike Srbije. Ni Ustav Republike Srbije, ni Zakon o predsedniku Republike ne propisuju detaljnije šta obuhvata predstavljanje Republike Srbije u zemlji, odnosno vršenje drugih poslova. Predsednik Republike Srbije nije politički subjekt (politička stranka, koalicija ili grupa građana) u smislu odredaba Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Zbog toga se odredbe Zakona o političkim aktivnostima ne mogu primeniti na Predsednika Republike Srbije.“

Dakle, deluje da Agencija ovu očiglednu – bode oči koliko je očigledna – funkcionersku kampanju vidi kao „predstavljanje Republike Srbije u zemlji ili vršenje drugih poslova“, a da, pošto predsednik nije ni stranka ni pokret niti koalicija, ne potpada pod zakon o finansiranju političkih aktivnosti. I – još jednom – sve je čisto, sve je okej, Agencija nema šta da prigovori.

Još jedno od pitanja koja se postavljaju jeste da li je reč o stranačkoj ili kampanji koju organizuje predsednik države? Na ovo za „Vreme“ odgovara Vučićeva savetnica za medije Suzana Vasiljević: „Kampanja je predsednička, ne stranačka. Nema nikakvih dodatnih troškova, regularan obilazak gradova u sklopu predsedničkih aktivnosti.“

Poslanik SNS-a Vladimir Đukanović je u jednoj od rasprava na Tviteru napisao da skupove organizuju „stranački, opštinski odbori“, da se „naša stranka organizuje da pozdravi predsednika Srbije“, a na direktno pitanje „Ko je organizator karavana?“, odgovorio je lapidarno: „Narod.“ Sa druge strane, Suzana Vasiljević nije odgovorila na potpitanje: ako ne postoje troškovi, ko plaća troškove ozvučenja, tehničku podršku, video-bim…?

STILSKE FIGURE

Gotovo svaki „razgovor sa narodom“ u poslednjih nekoliko dana bio je predizborni miting (mada izbora još nema) – vređanje opozicije, velike teškoće i hrabrost sadašnje vlasti i bolja budućnost koja je tu, pred nama, gotovo da se može dohvatiti. Svoj doprinos je dala i predsednica Vlade Ana Brnabić, koja je u Vranju optužila bivšu vlast za bahatost i neodgovornost, izmislila je da su u njihovo vreme neredovno isplaćivane penzije, a svoj govor je završila sa „Hvala vam, Vranje, hvala vam, Pčinjski okruže“.

Vučić je pak u svom govoru u Vranju iskoristio jedan od svojih omiljenih retoričkih trikova, gde u tri laka koraka stvarnost učini ružičastom, a prošlost izrazito mračnom i siromašnom. Najpre citat:

„Samo pogledajte rezultate, samo pogledajte brojeve. Kada sam postao predsednik Vlade, prosečna plata u Srbiji je bila 320 evra. Danas je prosečna plata u Srbiji 465 evra. Ja vam ne pričam u dinarima, već u evrima. (…) Moraće plate, i biće nam pre kraja godine, 500 evra, ja sam kriv što sam godinu dana promašio, ali znate, razlika između 320 i 500 je skoro pa 40 odsto rasta.“

Dakle, šta smo ovde imali? Vučić ovo neprestano radi: navede netačne podatke o prošlosti, netačne podatke o sadašnjosti, spoji sadašnjost i projektovanu budućnost koja se neće dogoditi i kaže – pa šta hoćete, pogledajte kolika je razlika sada u odnosu na pre! Jer, šta: Vučić neprestano falsifikuje prošlost, ne samo svoju, već falsifikuje svet brojki, nešto što je veoma lako proveriti. Jedno vreme je govorio da je prosečna zarada kada je on postao premijer (u aprilu 2014) bila 356 evra. Potom se, volšebno, prošlost izmenila, pa je počeo da govori da je ista ta zarada bila 340 evra. Ni to mu nije bilo dosta, pa je mračna, žuta prošlost postala još gora, jer su zarade iznosile 330 evra, e da bi već neko vreme ta brojka počela da iznosi 320 evra: verovatno je pitanje dana kada će prosečna zarada iz aprila 2014. pasti ispod 300 evra. Naravno, istine radi, prosečna zarada u aprilu 2014. u Srbiji je iznosila 396 evra.

Isto je i sa aktuelnim zaradama. Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna zarada u novembru 2018. bila je 50.566 dinara, odnosno 427 a ne 465 evra. To od aprila 2014. čini porast od 7,9 odsto, a ne 40 odsto – umesto 180 evra, razlika je 31 evro, ne računajući inflaciju koja bi današnju platu učinila još manjom. No, ko će time da se bavi – predsednik kaže da nam je bolje.

Takođe, Vučić je više puta tokom turneje primenjivao i već poznatu i opisanu tzv. „Aleksandrovu antitezu“ – to je ono kad u prvom delu rečenice kaže da on nikad ne radi ili govori nešto za šta ga optužuju, da bi u drugom delu rečenice rekao upravo to. Na primer: „Nikada ne govorim ništa protiv bilo koga iz naše zemlje, nisam baba narikača kao neki drugi da govorim protiv svojih protivnika“ (izjava iz aprila 2018. godine).

Tako, za 20 sekundi, Vučić je u Vranju 7. februara prvo rekao da „u Srbiji ambasade stranih zemalja neće upravljati našom političkom scenom, neće upravljati niko sa strane“, a potom da je on „više puta bio sa predsednikom Putinom nego svi njegovi prethodnici“ i da je dobio Orden Aleksandra Nevskog. U Pančevu je tri dana kasnije izjavio sledeće: „Ja neću mnogo da govorim o drugima. A šta mislite, zašto bi neki da nas vrate u prošlost, i da se vraćaju na vlast, kao da nismo videli kako je bilo pod njihovom vladavinom?“

Naravno, tu su i poznate, zavodljive populističke izjave, poput one da će u devet gradova Srbije podići „nove, velelepne stadione, videćete kakva će to lepotica od stadiona da bude ovde (u Vranju)“. Uostalom, kom podstanaru ili porodici bez rešenog stambenog pitanja i nehotice ne zaigra srce kada čuje da će država da gradi kvalitetne stanove koji će koštati 400 evra po kvadratu, te da bi rata za takav stan bila oko 70 evra? Doduše, za početak samo za članove bezbednosnih struktura, ali, bože moj, biće za sve:

„Sutra u Vranju za prvih 186 ljudi, dakle u Nišu otprilike isti taj broj, ali ubrzo će biti mnogo veći, i u Vranju, i u Nišu, i u Kragujevcu, i u Kraljevu, i u Beogradu, i u Novom Sadu, i u Sremskoj Mitrovici, i u svim drugim mestima, i naravno da će država da subvencioniše…“

ĐAVO JE U DETALJIMA

Ko je gledao snimke drugog dana kampanje, kada je predsednik sa kompanijom obilazio jug Srbije – Surdulicu, Trgovište, Vranje, Bujanovac, Levosoj – mogao je da posvedoči ne samo koliko su institucije razorene do temelja, već kolika je materijalna beda u ovom delu zemlje, nakon skoro sedam godina neprikosnovene vlasti SNS-a i SPS-a.

Na jugu su Vučića dočekivala deca u narodnim nošnjama, sa hlebom i solju, deca su izvodila priredbe – u jednom trenutku teško je bilo razaznati da li je reč o predsednikovoj kampanji ili o nekoj sceni iz filma Majstori, majstori („Doći će, kažu, čuven gost / loviće maglu po šumarcima / sa tvojom će se kućom sudarati / mora da bude kao iz bajke“ – pesma Aleksandra Sekulića)…

Svirali su mu trubači, igrao je šah sa penzionerima („Prijatelju, jeste sigurni za taj tu potez?“), čak je i pasulj jeo u menzi fabrike Simpo. I samo jedan pogled na fotografiju na kojoj predsednik sedi za stolom i ruča sa radnicima razbija Vučićevu ružičastu stvarnost više nego tabaci teksta: Vučić jede pasulj i kupus salatu i ima jedno parče hleba. Radnici za stolom imaju i pasulj i kupus salatu, ali i gotovo celu veknu hleba, svaki od njih. Mogu biti samo dva zaključka: da radnici mnogo vole hleb ili da znaju da će to biti jedino što će pojesti tog dana.

Slično je bilo i u Levosoju, u osnovnoj školi – predsednik pita „Ima li još nešto što možemo da uradimo za vas?“, a službenik škole kaže: „Malo nameštaja, predsedniče.“ Kakvog nameštaja vam treba, pita Vučić. „Đačke klupe, stolice…“, odgovara službenik.

Neki su poredili ovaj Vučićev „razgovor s narodom“ sa Đinđićevom kampanjom „Srbija na dobrom putu“ iz 2002. godine, ali poređenju nema mesta: ovo je tačno onako kako Vučić zamišlja da bi Đinđić radio, ideja iz jednog drugog doba nakalemljena na radikalsku logiku i shvatanje sveta – Đinđić je zbilja razgovarao sa građanima u doba razvaljene države nakon devedesetih, a nije organizovao sebi svečane dočeke i primoravao ljude na masovna okupljanja.

„Razgovor sa narodom“ ogolio je i nivo nefunkcionalnosti države. Jedino u Bujanovcu Vučić je zapravo razgovarao sa ljudima, umesto da im se obraća sa bine. Tu je bio prisutan i Zoran Stanković, predsednik Koordinacionog tela Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa:

„Imamo još jedan problem, predsedniče, to su izvodne fekalne vode iz sela Rakovac, i iz ostalih mesta, recimo, cela romska mala, izlivaju se pored Bujanovačke banje, i prvo treba da uradimo kolektor…“, pričao je Stanković i dodao da je neko pre 20-ak godina napravio smetlište iznad izvora mineralne vode. Vučić je na to odgovorio:

„To za kanalizaciju mi spremite projekte, pa ću da sednem i sa Anom da to uložimo, zato što ćemo imati najjeftinije pare da uzmemo od Banke Saveta Evrope, koja nam to daje pod najpovoljnijim uslovima, jedan odsto kamate, što su džabe pare.“

Šta predsednik Vladinog tela ima da priča ovo predsedniku, zašto ne priča predsednici Vlade? Zašto se predsednik bavi fekalnim vodama u selu Rakovac i smetlištem iznad izvora mineralne vode? Zašto ne postoji lokalni nivo vlasti koji će rešavati ove probleme građanima? I šta tu predsednik ima „da sedne“ sa predsednicom Vlade i „da ulože“?

„LJUDI SU STAJALI I SLUŠALI“

„Vranjske“ su izvestile da je pre posete predsednika sa panoa srednje škole „Milutin Bojić“ u Trgovištu morala biti skinuta pesma jedne učenice, jer je puna stihova poput: „Čovek se ubio zbog kredita / Šef radnika ništa ne pita / Otkazi lete na sve strane / Kada će bolje jutro da svane?“

Iz istog izvora saznajemo da su radnici Gumoplastike iz Bujanovca – koji štrajkuju više od godinu dana – hteli da blokiraju put prema Trgovištu kako bi predsednik razgovarao i sa njima, ali da ih je policija rasterala. Međutim, Gumoplastika je bila jedna od tema razgovora građana Bujanovca sa predsednikom:

A.V.: Možemo li nešto oko Gumoplastike da uradimo?

Meštanin: Da nađemo pravog investitora…

A.V.: Šta radi Gumoplastika?

M.: Sad trenutno ništa.

A.V.: A šta je radila Gumoplastika?

M.: Gumu, plastiku i obuću.

A.V.: Do koje godine je to bilo?

M.: Do 1998, 1999. je otišla u stečaj.

A.V.: A šta ste radili od gume i plastike?

M.: U automobilskoj industriji su rađeni rezervni delovi, a što se tiče plastike, plastika je bila kompletna: imala je PVC, cevi, tehničku robu…

A.V.: Pretpostavljam da su mašine zastarele?

Dakle, usred „zlatnog doba“ i rekordnih suficita, predsednik države pita da li su zastarele mašine fabrike koja je otišla u stečaj pre 20 godina – u vreme kada je on takođe bio na vlasti kao ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića.

U, za sada, poslednjem danu kampanje, kada je Vučić obilazio Južnobački okrug, društvene mreže je „zapalio“ snimak koji je postavila narodna poslanica Ljupka Mihajlovska. Na snimku iz Pančeva čovek pita kada će moći da napusti ograđeni deo u kome su se ljudi nalazili i dobija odgovor – ženski glas kaže „kada se završi“, te da, ako napusti taj prostor, ona mora da ga uslika.

Objašnjenje ove prakse ograničavanja slobode kretanja pretnjama opet nalazimo na Tviteru, i opet od poslanika Đukanovića. Na pitanje zašto ne dozvoljavaju ljudima da izađu, Đukanović odgovara:

„Zbog bezbednosti skupa. Odakle ja znam da taj kada izađe neće napraviti incident, a mi da budemo krivi. Da se zna red na skupu i šta je prostor za miting. Uvek to radimo i radićemo i ubuduće. Zato kod nas nema nereda, nema incidenata i sve je pod kontrolom. Ne prepuštamo ništa slučaju.“

Nalazimo za prikladno da ovde ostavimo još jedan citat predsednika Vučića, dat uz osmeh par dana ranije, ispred fabrike Jumko:

„Presrećan sam zbog broja ljudi sinoć u Vranju, pre svega presrećan zbog toga što su ljudi se smrzavali i slušali. Ja sam jedva otvarao usta od hladnoće, da budem iskren, a ljudi su stajali i slušali, niko nije želeo da napusti, niko nije želeo da ide.“