Generacijski naslednik velikih imena jugoslovenske trenerske škole sa profesorom Aleksandrom Nikolićem i kasnije Rankom Žeravicom na čelu, najzaslužniji je za nastavak dominacije jugoslovenske košarke tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Sa reprezentacijom je osvojio tri medalje na Olimpijskim igrama, u Montrealu 1976. godine srebrnu, zatim zlatnu u Moskvi 1980, i konačno bronzanu 1984. u Los Anđelesu. Tu su i četiri medalje na svetskim prvenstvima – srebro 1974, zlato 1978. i dve bronze, 1982. i 1986. godine. Na Prvenstvu Evrope je u tandemu sa Rajkom Žeravicom dva puta osvajao zlato, 1973. i 1975.
Posebno se pamti njegova uloga u stvaranju Cibone, jedne od najboljih evropskih ekipa u istoriji. Sa Cibonom je osvojio dve titule prvaka Evrope, 1985. i 1986. Dominacija braće Petrović u timu sa Čuturom, Knegom i Nakićem obeležila je sredinu osamdesetih godina 20. veka, kako u Jugoslaviji, tako i u Evropi.
“Imao sam s jedne strane igračko iskustvo, pa sam i sam bio premazan svim mastima i niko nije mogao da me ‘fulira’. S druge strane, brinuo sam za sve te igrače – i, ako je trebalo, rješavao sam i njihove lične probleme. A sve je to stvorilo osjećaj kod njih da imaju obavezu prema meni i da to moraju da mi vrate na terenu. Sa svojim igračima sam imao roditeljski odnos, pa mi je supruga često govorila da se više brinem za braću Petrović nego za svoje sinove”, govorio je Novosel.
Tako se brinuo i za sve svoje igrače dok je bio na klupi reprezentacije Jugoslavije: “Kad nam se približavalo jedno Evropsko prvenstvo, otišao sam u Čačak da riješim pitanje Kićanovićeve mature, jer ako mu nešto zapne, neće moći da dođe na pripreme. Inače, tada sam kod njegove bake prvi put vidio kako se pravi kajmak, koji sam obožavao”, prisetio se.
Na njegovoj sahrani je govorio i Zoran Slavnić, igrač kojeg je posebno cenio, baš zbog njegove košarkaške inteligencije. O njemu i o svojoj košarkaškoj viziji je u interjuu za “Večernji list” izjavio: “Meni se Slavnić svidio, jer je bio sjajan tehničar sa velikim stepenom igračke inteligencije. Uostalom, kod mene su ključni igrači bili oni koji nisu bili snagatori kao što su Slavnić, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić i Krešimir Ćosić.”
Na rastanku od Mirka Novosela, Moka Slavnić je imao šta da kaže o treneru koji ga je vodio u reprezentaciji: “Šta reći o ovakvoj gromadi… Očekivao sam pola Zagreba ovde. Drago mi je što je moj Beograd dao pun publicitet Mirkovom odlasku, iako za mene nije otišao niti će ikada otići. Ko je on, zapravo, iznutra, bio? Na dan utakmice bi me pitao: ‘Moka, šta će večeras biti?’, a ja bih mu odgovorio: ‘Veselo veče, kao i uvek.’ Bio je čovek koji voli život, suprug, otac i deda. Mogu samo reći da se takav više ne rađa. On je uništio Ruse… I pre njega bilo je velikih – ali on je bio najveći. Mirko, ja se ne rastajem s tobom… Dokle god si u mom srcu, ja ću te čuvati.”
Posle raspada Jugoslavije bio je i selektor Hrvatske, sa kojom je 1993. stigao do bronzane medalje na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj.
Nepravedno zaboravljen nakon naglog pada hrvatske košarke, doživeo je duboke godine. Od 2007. godine je član Kuće slavnih u Springfildu, a FIBA ga je u svoju Kuću slavnih uvrstila 2010. godine.
