Odlazak »dobrog pastira«

Patrijarh srpski Pavle (95) preminuo je u snu 15. novembra, u 10.45 sati, na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu na kojoj se lečio poslednje dve godine. Radio-televizija Srbije emitovala je snimak mitropolita Amfilohija koji tokom svečanog polaganja kamena temeljca nove crkve za govornicom plačući saopštava da se patrijarh upokojio. On je rekao i da je sveštenik tog jutra pričestio patrijarha i da je Pavlovo „sveto hristoljubivo srce prestalo da kuca“. Na vest o smrti patrijarha Pavla, Saborna crkva u Beogradu i ostali hramovi Srpske pravoslavne crkve počeli su da se oglašavaju zvonima 15 minuta pre punog sata u znak žalosti.

Telo patrijarha prebačeno je istog dana u zgradu Patrijaršije, a potom u Sabornu crkvu. Sveštenici SPC-a, predvođeni mitropolitom Amfilohijem i episkopom hvostanskim Atanasijem, služili su u Sabornoj crkvi opelo preminulom patrijarhu, kome su prisustvovali predsednik Srbije Boris Tadić i mnogi drugi visoki funkcioneri, kao i ambasador Rusije Aleksandar Konuzin. Povodom smrti patrijarha Pavla, Vlada Srbije je na sednici 15. novembra proglasila 16, 17. i 18. novembar danima žalosti u Srbiji.

Veliki broj građana je još u nedelju počeo da dolazi u Sabornu crkvu i odaje poštu preminulom patrijarhu. Delovi ulica Kralja Petra i Kneza Sime Markovića, u kojoj se nalaze Saborna crkva i Patrijaršija, zatvoreni su za saobraćaj. I sledećih dana kolona od više hiljada građana protezala se ulicom Kralja Petra sve do Knez Mihailove.

U redu su bili vernici i poštovaoci svih generacija, mnogi sa decom. Žagor moderno obučenih mladića i devojaka, razgovori starijih sugrađana o patrijarhu, slavama, poslu utihnuli bi u blizini Saborne crkve gde se govorilo uglavnom šapatom. Molitve koje su u hramu čitane tokom noći odjekivale su oko crkve, mirisale su sveće paljene u porti za pokoj patrijarhove duše. Unutar crkve, građani su u tišini prolazili pored tela patrijarha Pavla i ljubili krst i ikonu u njegovim rukama. Mnogi su došli i iz drugih gradova. Na sporednom ulazu u Sabornu crkvu, mladić i devojka pitali su sveštenika da li moraju da čekaju u redu da bi ušli. „Trebalo bi, kao i svi ostali. Jeste li iz Beograda?“ „Ne, iz Paraćina.“ „Prođite onda pravo u crkvu.“ Iako se čekalo i po više časova, u redu je vladao savršen mir.

U ponedeljak 16. novembra, posle sednice Svetog arhijerejskog sinoda episkop bački Irinej je saopštio da će patrijarh Pavle biti sahranjen u četvrtak 19. novembra u 13 časova na groblju manastira Rakovica. On je naveo i da će u četvrtak u 7.30 u Sabornoj crkvi biti služena sveta arhijerejska liturgija za upokojene, posle čega će povorka sa posmrtnim ostacima patrijarha krenuti od Saborne crkve do hrama Svetog Save, gde će u 11 časova biti služeno opelo. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas proglasio je dan sahrane patrijarha Pavla danom žalosti na teritoriji grada Beograda, a Vlada je preporučila svim poslodavcima u zemlji da tog dana zaposlenima omoguće plaćeno odsustvo.

Na sednici je formiran i Odbor za organizaciju sahrane patrijarha Pavla, u kome su osim članova Sinoda i drugih vladika, i predsednik Srbije Boris Tadić i predstavnici resornih ministarstva, spoljnih poslova, vera i policije. Sinod je odredio dosadašnjeg zamenika patrijarha, mitropolita Amfilohija, za administratora (čuvara trona) koji će obavljati funkciju poglavara SPC-a do izbora novog patrijarha.

Dnevni list „Blic“ je u utorak objavio da je patrijarh Pavle ostavio testament u kome je napisao da želi da bude sahranjen u manastiru Rakovica, a da opelo bude u hramu Svetog Save. Mada sadržaj testamenta nije objavljen, „Blic“ navodi da u Patrijaršiji kažu da testament, koji je otvoren u nedelju uveče, odiše skromnošću, koja je odlikovala patrijarha. Sagovornik lista navodi da se u testamentu govori i o materijalnim stvarima, koje patrijarh gotovo da nije ni imao. Patrijarh Pavle je svoju zaostavštinu namenio Srpskoj pravoslavnoj crkvi i najbližoj porodici. Deci svog brata Dušana, Gojku Stojčeviću i njegovoj sestri Nadi, patrijarh je ostavio lični sat i budilnik, navodi „Blic“ reči sagovornika iz Patrijaršije. Sinod SPC-a je apelovao da se, po patrijarhovoj želji, na sahranu ne donose venci, već da se daju prilozi za završetak izgradnje hrama Svetog Save.

Na groblju manastira Svetog arhangela Mihaila u Rakovici, gde će počivati patrijarh Pavle, nalazi se grob prvog patrijarha obnovljene srpske Patrijaršije, Dimitrija, koji je tu sahranjen 1930. godine. Igumanija manastira Evgenija rekla je da je patrijarh rado i često posećivao ovaj manastir, da je često posle službe sedeo sa sestrinstvom interesujući se i brinući o svemu, i da je baš pred odlazak u bolnicu služio liturgiju u ovom manastiru. U danima pre sahrane, bašte i travnjake manastirskog dvorišta sređivale su i čistile pripadnice sestrinstva manastira, ali i pojedini građani koji su dolazili da zapale sveću i odaju poštu patrijarhu.

Povodom smrti patrijarha Pavla, saučešće su izrazili predsednik i premijer Srbije, brojni predstavnici političkih stranaka u zemlji, predstavnici verskih zajednica u Srbiji, kao i brojni šefovi vlada i država regiona i sveta. Vest o smrti patrijarha Pavla preneli su svi važniji svetski mediji, poput Asošiejted presa, BBC-ja, Rojtersa, Frans presa, kao i mediji u regionu. Katolički dnevnik „Kroa“ nazvao ga je „čovekom dijaloga“ i podsetio na veze koje je održavao sa rimokatolicima u Hrvatskoj i muslimanima u Bosni i Hercegovini, navodeći da je „živeo asketski, pošteđen svih luksuza, na čuđenje i pomalo sablazan svoje okoline“.

Patrijarh srpski Pavle rođen je kao Gojko Stojčević 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci u Slavoniji. U autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski pisao je da je rano ostao bez roditelja. Otac mu je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“. Pošto mu je i majka ubrzo umrla, odgajila ga je tetka. Shvativši da je Gojko „vrlo slabačko“ dete, tetka ga je poštedela seoskih poslova pa je odlučeno da nastavi školovanje. Kako je bio sklon „predmetima gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika“, pod uticajem rodbine upisao je bogosloviju.

Tokom Drugog svetskog rata, mobilisan je u sanitetsku jedinicu, a posle kapitulacije otišao je peške do Sarajeva, zatim u svoje rodno mesto. Prešao je kao izbeglica u Srem, pa u Beograd gde se upisao na Bogoslovski fakultet. U razrušenom Beogradu radio je na građevinama da bi imao od čega da živi, ali se razboleo pošto fizički napor nije mogao da izdrži. Boravio je u mnogim manastirima, a u Vujan je stigao već teško bolestan. Shvatio je da su njegovi planovi o ženidbi i parohiji neostvarivi. „Leta 1945. sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu… Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946“, ispričao je u svojim autobiografskim spisima. Tada je i uzeo monaško ime Pavle.

Pavle je bio nastavnik i vaspitač u bogoslovskoj školi u Prizrenu od 1950. do 1951. godine. Postao je jeromonah 1954, iste godine odlikovan je činom protosinđela, a 1957. proizveden u čin arhimandrita. Poslediplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini završio je 1957, kada je izabran i za episkopa raško-prizrenskog. Na tom mestu ostaće 33 godine, sve do izbora za patrijarha.

U to vreme ga šira javnost nije znala, ali je u narednim godinama pokazao sve kvalitete „dobrog pastira“ obilazeći i najzabačenije crkve i manastire svoje eparhije, razgovarajući s ljudima, gradeći nove i popravljajući porušene hramove. U upornoj borbi za nacionalna prava kosovskih Srba pisao je i odlazio na vrata svima za koje je mislio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba, ali na njegova upozorenja niko nije reagovao. I pored svega, ponavljao je da Srbi i Albanci na Kosovu mogu živeti u miru.

Pavle je za 44. po redu patrijarha SPC-a izabran 2. decembra 1990. godine. Taj izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana, bez njegove saglasnosti, što za crkvene prilike nije uobičajena procedura. Arhijereji su se odlučili na takav korak posle ocene lekara Vojnomedicinske akademije u Beogradu da German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti.

Na tajnom glasanju je trebalo tada izabrati trojicu vladika, od kojih je svaki morao da dobije poverenje više od polovine prisutnih. Pavlovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu izbora. Posle toga, po „apostolskom načinu biranja“, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na jevanđelje, najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom izvukao koverat sa Pavlovim imenom.

O novom patrijarhu tada je izrečeno mnogo pohvala. Episkop žički Stefan obratio se Saboru rečima: „Mi smo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve primenili apostolski metod u izboru patrijarha. To se, kao što vidite, pokazalo veoma korisnim. Zaplakao sam se od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji među nama došao na tron svetog Save.“

Pavle je posle izbora za patrijarha rekao prisutnima: „Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti. Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.“

Najteže godine novije srpske istorije su, međutim, tek dolazile, a Pavlu je u tim godinama pošlo za rukom da ga podjednako cene i opozicija i vlast, i vernici i oni koji to nisu. Na to je sigurno uticala njegova skromnost, neuobičajena među velikodostojnicima, i svetovnim i crkvenim. Pričalo se da je sam sebi spremao hranu, krpio i prao odeću, popravljao cipele, išao je peške, vozio se gradskim prevozom sa običnim građanima. Penziju je delio siromašnima i često opominjao sveštenike da žive skromno i tako daju primer ljudima: „Koliko je nas, ljudi Crkve, i koliko puta zalazilo u prihvatilišta, domove, bolnice, da bi svakodnevno pokazivali svoje staranje o njima? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje…“

Dok su mišljenja o patrijarhovoj skromnosti bila jedinstvena, neki njegovi istupi u vreme kada je politika počela sudbinski da određuje živote na ovim prostorima nisu bili prihvaćeni sa odobravanjem. Prvi parlamentarni izbori u Srbiji održani su samo šest dana pošto je Pavle postao patrijarh. Sabor SPC-a je tada pozvao građane da glasaju za one koji su „istinski verni Bogu i rodu“, a ne za one „koji mnogo obećavaju“. Dobar deo opozicione javnosti je taj poziv prepoznao kao podršku onima koji su već bili na vlasti, mada nije poznato da li je sam patrijarh stajao iza ovih reči. U vreme devetomartovskih demonstracija 1991, na Pavlov poziv da se raziđu sa platoa kod Terazijske česme studenti su reagovali zvižducima. Sutradan se patrijarh izvinio studentima, objašnjavajući da je želeo da se izbegne mogući sukob zbog najavljenog dolaska Miloševićevih pristalica sa Ušća. Patrijarh je kasnije, u jednom intervjuu rekao: „Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao. Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti.“

Tokom ratova koji su usledili narednih godina i SPC i sam patrijarh trpeli su mnogobrojne kritike zbog svojih stavova, mada su pre početka sukoba patrijarh Pavle i crkveni velikodostojnici drugih verskih zajednica iz svih republika na čestim susretima pozivali na razum i mir, apelovali protiv zloupotrebe vere u nacionalno-političke svrhe. U martu 1991. godine patrijarh je od „pravoslavaca, katolika i svih ljudi dobre volje“ zahtevao da pokažu suzdržanost i razumnost i da „za dobrobit svih učine sve što je u njihovoj moći“ da ponovo dođe do mira, objašnjavao da crkva vernike poziva da na zločine ne odgovaraju zločinima. Međutim, nemali broj velikodostojnika u SPC-u smatrao je da rat može biti opravdan ako se vodi kao odbrambeni, a na sličan način je povremeno govorio i sam patrijarh: „Zlo uvek napada i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinca, život, a i mir svojih bližnjih, granice su koje označavaju pravedan rat.“

Takve stavove su protivnici rata najviše zamerali patrijarhu, mada je on često, kao 1992. godine, poručivao i da „narodna država ne ide dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granice jedne narodne države, tj. otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna… U tom slučaju, ona dobija teritorijalno, ali gubi moralno. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu državu.“

Osim zamerki koje su stizale od protivnika rata, koji su govorili da se nikada nije jasno ogradio od rukovodstva bosanskih Srba, i tvrdo krilo u SPC-u patrijarhu je prebacivalo to što je potpisao preddejtonski sporazum, optužujući ga da je podržao Miloševića u vreme kada su se njegovi odnosi sa prekodrinskim Srbima pogoršali. Od mnogih susreta koje je imao, susreti sa Miloševićem najžešće su kritikovani. Komentarišući negodovanje što prima i ličnosti za koje su mnogi smatrali da ne zaslužuju ni da priđu Patrijaršiji, jednom je rekao: „Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odabir koga ćete primiti i saslušati ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. Uostalom, sve to spada u nezahvalna posla o kojima sam govorio…“

U vreme demonstracija opozicije protiv Miloševića 1996/97. godine patrijarh je studentima poslao poruku u kojoj ih blagosilja i pozdravlja dostojanstven način na koji izražavaju protest. Bio je na čelu Svetosavske litije 1997. godine pred kojom se posle višenedeljne blokade povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici.

1994. godina

Kada je 1999. godine počelo bombardovanje SRJ, patrijarh Pavle, katolički nadbiskup Perko, beogradski muftija Jusufspahić i Isak Aseil, rabin Jugoslavije, u zajedničkom apelu za mir osudili su napade NATO-a. Patrijarh je molio da bombardovanje prestane i da se nađu mirna rešenja, ali je upozoravao i na neprimereno ponašanje povodom održavanja koncerata na Trgu Republike: „Prkos nije izraz moći, nego nemoći. On ne daje snagu nego je rastače.“

Patrijarh Pavle je saopštenje Sinoda SPC-a u junu 1999, u kome se, uz duboku zabrinutost zbog zbivanja na Kosovu i Metohiji i zahtev za zaštitu srpskog naroda i svetinja, tražilo i da „aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku“, pojasnio sledećim rečima: „Smisao tog saopštenja jeste da se dođe do vlade nacionalnog spasa u kojoj će učestvovati svi dobronamerni ljudi, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju ili nijednoj. Suočeni sa tragičnim položajem u kojem se našao sav naš narod i država, uvereni da je u imenu Božjem konačni sud i pravda, a ne u instrumentalizovanom Haškom sudu, smatramo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, treba da podnesu ostavku kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost.“ Miloševićeva vlast je saopštenje Sinoda i patrijarhove reči propratila optužbama o izdaji i svrstavanju na stranu NATO agresora, a patrijarh je polovinom juna 1999. doneo odluku da ode u Pećku patrijaršiju i tamo boravi dok se stanje ne stabilizuje. Pozvao je Srbe da ne napuštaju svoja ognjišta i izjavljivao kako je zapanjen razmerama zločina koji su počinjeni.

Crkvena i svetovna javnost žestoko su reagovale na patrijarhov odlazak na prijem koji je Milošević te godine organizovao povodom 29. novembra, rođendana države koja već odavno nije postojala. Mediji su preneli oštro pismo koje je tim povodom vladika raško-prizrenski Artemije uputio patrijarhu. Krajem godine, patrijarh daje svoj blagoslov predstavnicima pokreta Otpor, ali ih moli i da se uzdrže od nasilnih metoda, „nedoličnih reči i postupaka“. Posle pada Miloševića, 6. oktobra 2000, patrijarh je u besedi na platou ispred hrama Svetog Save na Vračaru rekao: „Pomolimo se Bogu, jedinom darodavcu mira i ljubavi, da mir, ljubav i bratsku slogu umnoži u nama, posebno ovih dana kada naša država treba da doživi svenarodni preobražaj, ukidanje sankcija i vezu sa svetom, što smo svi želeli i očekivali tako dugo. Molili smo se, isto tako, da nam podari dar pokajanja, praštanja i pomirenja, a iskoreni iz uma i srca našeg svaku pomisao na mržnju, osvetu i sukobe.“

Patrijarh je u narednim godinama sa novim vlastima imao česte kontakte. Mnogi smatraju da je njegov autoritet bio presudan za odluku da se 2001. uvede veronauka u škole. Pokušavao je i da svojim rečima i prisustvom na Kosovu pomogne svima da prevaziđu rane iz prethodnih godina, pozivajući na pomirenje. U oktobru 2001. služio je arhijerejsku liturgiju u Pećkoj patrijaršiji i tom prilikom poručio da Srbi imaju zbog čega da se kaju i da traže oproštaj, ali da razloga za kajanje imaju i Albanci. Verovao je da je suživot na Balkanu ipak moguć. U intervjuu jednom italijanskom listu izjavio je da ima poverenja u budućnost, jer veruje „u Boga i u ljude dobre volje“: „Verujem da će potomci i Srba i Hrvata i Slovenaca živeti u miru, stideći se umesto nas i našeg vremena i naših postupaka.“

Patrijarh Pavle je poslednji put predsedavao Svetom arhijerejskom saboru u maju 2007. godine. Od 13. novembra 2007. bio je na lečenju u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Jesenji sabor 2007. godine je odložen, a mitropolit Amfilohije, kao najstariji član Svetog sinoda, određen je da zamenjuje patrijarha u crkvenoj vladi. Pojedine vladike su, pozivajući se na istorijske presedane, smatrale da bi patrijarh Pavle trebalo da ode u penziju jer više nije u stanju da vodi crkvu zbog svog zdravstvenog stanja.

U vreme Sabora u maju 2008. godine nekoliko saborskih delegacija je posetilo patrijarha. Tada je opet pominjana mogućnost da se patrijarh povuče, ali to se nije desilo. Patrijarh Pavle je 12. oktobra 2008. podneo molbu Svetom arhijerejskom saboru SPC-a da mu „zbog zdravstvenih razloga i nemoći“ dozvoli da se povuče iz aktivne službe, ali njegova molba na Saboru SPC-a 11. novembra 2008. nije usvojena. O njoj se nije ni glasalo, većina arhijereja bila je protiv toga da se patrijarh penzioniše i umolila ga je da ostane na svetosavskom tronu. Iako su pojedini episkopi, poput episkopa zahumsko-hercegovačkog Grigorija, javno izražavali neslaganje sa ovom odlukom, Pavle je ostao patrijarh.

Koliko god se tvrdilo da je patrijarh samo „prvi među jednakima“, svi su svesni da se smrću patrijarha Pavla završava period u kome su mnogi posmatrali SPC najviše kroz njegov život i delovanje. Pred njegovim naslednikom, ko god to bude bio, biće težak zadatak da skromnost i umerenost patrijarha Pavla sačuva kao ljudske i crkvene vrednosti kojima su se njegovi poštovaoci najviše divili. Vredi se nadati da će makar godine u kojima budući patrijarh bude na čelu SPC-a biti lakše od onih u kojima je crkvu vodio patrijarh Pavle.