Odbrana Beograda od napada iz vazduha

Učesnik sam rata protiv NATO-a. Zvanično. Nisam svojom voljom ratovao, ali kada je već tako ispalo, obukao sam uniformu. Otac je rekao da moram da se odazovem na poziv ako želim da nastavim da živim u ovoj zemlji. Iskusni pravnik, pokazaće se, nije bio u pravu. Na pozivu je pisalo – Otadžbina te zove! Prvi poziv je majka negde zaturila. A i zaboravila je da mi kaže da su me tražili. Samo jedna je majka. Drugi poziv su zalepili na ulazna vrata stana. Otišao sam da vidim zašto me traže. Bila je subota. Sunčan dan. Odbrana Beograda od napada iz vazduha. Selo ispod Avale. Širom sam otvorio oči.

Počelo je dvadesetak dana ranije. Bio sam na treningu kada je pala prva bomba na Beograd. S uživanjem sam gledao kako na obe strane terena sve ide kao podmazano. Finta oštrog dodavanja, energičan dribling, snažan dvokorak i mekano polaganje u koš. Dobro se radilo sa decom. Utom je puklo. Baš je jako puklo. Iako nikada pre nisam čuo eksploziju avionske bombe, znao sam da nije bilo daleko. Čudno mi je bilo što se nije čuo avion. Sala se zatresla iz temelja. Otvoreni prozori od armiranog stakla glasno su zazvonili, ali su ostali čitavi. Onda je zavladala tišina. Više se nisu čule lopte. Nije bilo veselog žamora. Nisu se čule ni sirene čiji sam zvuk očekivao. Dečaci su gledali u mene.

„Šta je bilo? Zašto ste stali? Nastavite. Ništa nije bilo“, rekao sam im što sam uverljivije mogao.

Nastavili su, ali bez uobičajenog poleta. Za to vreme sam razmišljao da li mogu nešto da preduzmem. Školska nastava bila je već završena. Nisam znao da li škola ima podrum. I ako ga ima, svakako nisam imao ključ. Bilo je najbolje da ostanemo gde jesmo. Očekivao sam da će se uskoro pojaviti roditelji. Deca su živela u blizini škole. Posle nekoliko minuta pristigli su prvi očevi. Bili su u panici. Utrčavali su u salu bez reči. Uzimali su svoju decu u naručje i trkom ih iznosili napolje ljubeći ih usput. Majke su identično postupale. Ubrzo sam ostao sam u sali sa loptama. Izbrojao sam 14 komada. Imao sam 17 igrača na treningu. Nisam saznao ko su trojica hladnokrvnih koji uprkos svemu nisu ostavili svoje lopte. Pomislio sam kako bi to mogli biti igrači za neizvesne završnice. Tako je počelo.

RATNI RASPORED

Subota u aprilu. Posle porodičnog ručka, pojavio sam se na zbornom mestu u seoskoj osnovnoj školi. Dobio sam maskirnu uniformu, pripadajuću opremu i automatsku pušku. Dozvoljeno mi je da zadržim na nogama svoje čizme sa žutim pertlama. Otišao sam tako opremljen ispred seoske prodavnice na pivo. Tamo je već bilo dosta vojske. Gledao sam oko sebe i mislio: bože, šta radim ovde? Nisam bio pričljiv i nevoljno sam odgovarao na pitanja. Neki od rezervista koji su došli ranije toga dana već su se među sobom ophodili neposredno. Kao stari znanci. Kasnije po podne došao je neki podoficir da nam pokaže gde ćemo spavati. Uveo nas je u nedovršenu pokrivenu dvospratnicu od crvenih blokova. Bez struje i vode i sa četvrtastim rupama umesto vrata i prozora. Našao sam mesto na betonskoj ploči na prvom spratu gde sam spustio gumeni podmetač, vreću za spavanje, transportnu torbu i šlem sa petokrakom. Pušku sam poneo sa sobom i vratio se ispred prodavnice. Popio sam još jedno pivo pre mraka. Nije mi se spavalo, ali sam otišao da legnem. Pušku sam stavio ispod torbe, a glavu na torbu.

Ujutro sam dobio naređenje da se javim u mesnu ambulantu. Bilo mi je čudno što je samo meni rečeno da idem kod doktora.

„Nemoj da mi persiraš, molim te. Ovde smo svi drugari. Ja sam došao prekjuče. Tražim pomoćnika. Nekoga za jednostavnije zadatke. Poslali su tebe jer imaš VES 12 501“, objasnio mi je ukratko sredovečni lekar iz okoline Beograda.

„To mi je dopunski VES. Služio sam pola vojnog roka u stacionaru. Prošao sam kurs prve pomoći. Samo da znaš da nisam išao u medicinsku školu i da nisam stručan“, rekao sam.

„Ma, nema to veze. Važno je samo da si pismen i normalan.“

„Pismen sam.“

Onda je on uzeo poveliku torbu sa sanitetskim materijalom i izvadio njen sadržaj na sto.

„Ovde su ti prvi zavoji, obični zavoji, gaza, serumi protiv zmijskog ujeda, morfijum… Ali, to je manje važno. Najvažniji su ti ovi prašak i sprej. Prašak je protiv vaši, buva i krpelja, a sprej protiv šuge. Tamo gde će vojska da spava ti treba da uđeš prvi i da zaprašiš prostorije. I teraj ih da izuvaju čizme, pa im ih naprskaj iznutra ovim sprejom. Ako bude problematičnih slučajeva, dovedi ih kod mene. Eto, to je sve o čemu treba da brineš“, rekao je lekar pružajući mi na potpis papir za zaduženje.

„A šta će mi morfijum?“

„Ma, ne znam ni ja, ali to ide u kompletu. Potpiši ovde i dođi posle tri kod mene na ručak. Ja sam u ovoj beloj kući ispod puta.“

Uskoro je po mene došao neki podoficir sa već isluženom Fijatovom kampanjolom. Dok smo se vozili poskakujući po suvom zemljanom drumu, razgledao sam okolinu. Šumadija. Nepregledni brežuljci, olistali šumarci i nepokošene livade. Tek poneka uzorana njiva. Stare prizemne kuće sa ambarima i nove kuće na sprat bez fasada. Okućnice pod voćnjacima, ograđene parmacima. U njima psi mešanci. Struja razvučena preko nakrivljenih drvenih bandera pokraj puta. Kamenja gotovo da nema.

Ubrzo smo stigli u zaseok gde je bila smeštena treća baterija. Za velikim stolom ispod hrastove krošnje sedela je vojska. Stali smo.

„Doveo sam vam doktora,“ svečanim tonom reče podoficir dok smo izlazili iz kola.

„Dobro nam došao, Doktore“, uglas povikaše vojnici.

Dvojica odmah skočiše da mi pomognu da izvadim prtljag iz auta. Napraviše mi mesto za stolom. Sedoh. Izvadio sam cigarete i ponudio okolo. Bio sam prezadovoljan ratnim nadimkom koji sam upravo dobio. Kao „Mr Black“ iz „Reservoir dogs“.

Pitao sam ko zapoveda baterijom, a vojnici mi rekoše kako se zove, da je rezervni poručnik i da je otišao da traži prostoriju za kancelariju. Rekoše još i da je iz Rakovice, da je oženjen i da ima dvoje dece. Poručnik se uskoro vratio vidno nezadovoljan pregovorima. Umesto sobe u kući, domaćin mu je stavio na raspolaganje pomoćnu prostoriju sa krevetom i stolom. Žurio je da se useli što pre. Otišao sam s njim da zaprašim. Usput smo se upoznali. Bio je u srednjim tridesetim. Zaposlen je u velikom preduzeću. Završio je srednju školu. Uredno je začešljan i miriše na parfem. Oko desne ruke nosi brojanicu, a na levoj glomazni sat. Upozorio me je da je veliki mangup i da se njegova naređenja ne dovode u pitanje. Kazao je i da mnogo voli žene. Ništa me nije pitao, samo mi je rekao da pokušam da pronađem kuću za vojsku i da mu javim šta sam uradio. Razumem, rekao sam.

Izbor nije bio veliki. Na vidiku je bilo svega nekoliko kuća. Ušao sam u dvorište prostrane prizemljuše na vrhu brega. Prošao sam ispod povijenih cerovih grana, pa kraj letnje kuhinje do otvorenih kućnih vrata. Pokucao sam, a domaćini su me pozvali da uđem. Starac i starica. Nas dvojica smo seli za trpezarijski sto, a ona je isključila televizor i sipala nam po rakiju. Bilo im je jasno zašto sam došao. Nisam morao da objašnjavam.

„Koliko vas je, deco?“

„Dvadesetorica.“

„Može. Daću vam dve sobe. Jel’ to u redu?“

„Naravno. Hvala.“

„Moramo samo jednu stvar da se dogovorimo.“

„Kažite, molim Vas.“

„Da napravite poljski WC. Ne možete kod nas u kupatilo. Ne može baba da čisti.“

„Ma, naravno. To nije sporno. Samo recite gde da kopamo.“

„Eno tamo ispod kuće u onom ćošku“, reče starac pokazujući kroz prozor.

Referisao sam poručniku. Podelio nas je u grupe. Jedni su kopali, drugi su kovali kućicu za WC, treći su prenosili nameštaj na tavan, neki nisu ništa radili, a ja sam zaprašivao. Sve je bilo gotovo za jedan sat. Poručnik je pozvao u stroj i naredio da se na njivi blizu ivice šumarka iskopaju položaji za topove, kao i tri zemunice za posade. Takođe, trebalo je iskopati dve velike zemunice. Jednu za smeštaj municije, a drugu za celo ljudstvo baterije. Bio sam u grupi koja je dobila zadatak da iseče stabla kojima ćemo pokriti zemunice i na njih svaliti iskopanu zemlju. Dok smo ručnom testerom rezali prvo drvo, naš domaćin je izašao da kaže da je to njegova šuma. Pokazao je koja je državna i zamolio da tamo sečemo. Poslušali smo ga. Posao se otegao do pred mrak. Otišli smo na spavanje izranjavanih dlanova i praznih stomaka. Vojnička večera koju smo dobili nije bila jestiva.

PUCAJTE U ROTOR

Ujutro je stigao neki zastavnik. Aktivni podoficir. Pohvalio je najpre našeg poručnika i požalio se da ovi iz druge baterije još nisu izašli na položaje. Onda nam se obratio. Mi postrojeni u šumarku kraj njive.

„Slušajte me pažljivo. Kada se bude smračilo, izvući ćete topove na borbene položaje. Tu ćete dežurati do jutra. Ujutro ćete ih vratiti u šumicu. I svaku noć tako. Drugo, vaši topovi imaju domet oko dve i po do tri hiljade metara. Znači, nedovoljno da biste gađali avione. Vas ne zanimaju avioni. Dakle, šta možemo da gađamo? ‘Tomahavke’ i druge projektile koji lete nisko. I možemo da gađamo helikoptere ‘apače’. To je moćan helikopter. Puca na sve strane. Ispaljuje rakete, topovska i mitraljeska zrna. Pilot ima nišanske sprave povezane sa vizirom kacige. Gde pogleda, tu pogađa. ‘Apač’ je oklopljen kao tenk. Praktično je neprobojan, pogotovo odozdo. Nego, ja sam došao da vam kažem koje su njegove slabe tačke“, kazao nam je zastavnik.

Zastao je dok je iz torbice vadio presavijen papir A4 formata. Otvorio ga je i pokazujući na tehnički crtež „apača“ tiho je izgovorio – rotor!

„Treba ga pogoditi u rotor. Onda je bespomoćan“, potvrdio je zastavnik, govoreći glasnije.

Na moju žalost, nismo dobili po primerak uputstva o rušenju „apača“. Zastavnik nam je još rekao da posle svakog otvaranja vatre iz topova moramo promeniti položaj, kao i lokacije za spavanje. To je rekao onako usput, kao da se podrazumeva. Na kraju nam je pokazao kako se puca iz topa. Otkoči se rukom, pa se puca nogom pritiskom na pedalu. Pre paljbe treba nanišaniti cilj. Svaki top ima tri doboša. U svakom dobošu je po 90 projektila. Svaki treći metak je svetleći. Prosto je.

Prva noć na topovima prošla je mirno. Uz pivo i cigarete. Čim je poručnik otišao na spavanje, sporazumeli smo se da ne bi bilo pametno da pucamo iz topova. Žuljevi na rukama još su bili otvoreni, a kuća u koju smo se smestili bila je odlična. U letnjoj kuhinji smo imali uslužni telefon i frižider, a ispred kuće veliki sto u hladovini. Zašto bismo napuštali taj komfor i ponovo kopali do iznemoglosti, kada ne možemo da pogađamo.

„Boga mi, ja ću da pucam,“ oglasio se nišandžija srednjeg topa Kiza, konobar sa Čukarice.

„Ne, ti nećeš da pucaš“, odgovorio mu je mirno Ica, fizički najjači među nama, kasnije će se ispostaviti, moj najbolji ratni drug.

„Zašto da ne pucam?“, upitao je nišandžija gledajući iz nekog razloga pravo u mene.

„Pa brate, zato što ništa nećeš pogoditi, a svi ćemo da se napatimo“, odgovorio sam.

„Ne, nego zato što ću da te izgazim ko budalu,“ objasnio mu je Ica.

Dobili smo strogo naređenje da se preko dana i na čistini ne okupljamo u grupama većim od trojice. Uglavnom smo se pridržavali naredbe. Tako je bilo prvih nekoliko dana. Na silu smo jeli vojnička sledovanja dok se sa nekim meštaninom nismo dogovorili da nam ispeče prase i jagnje. Kada je sve pripremio, ohladio pivo, isekao hleb na krupno i komadima mesa napunio dve ogromne plave posude, servirao je ručak za velikim stolom pored mlade kruške u dvorištu. Javio je da je gotovo.

Ova vest me je zatekla u razgovoru sa nastavnikom istorije sa Banjice. Naravno, njegov nadimak je bio Uča. Bio je tih, gotovo bogobojažljiv čovek. Govoreći, završavao je rečenice, ali ne i misli. One su ostajale da lebde. Bio je stariji od svih nas. Malo je spavao. Mnogo je pušio. Pokušavao je da sakrije da je uplašen. Govorio mi je o Kosovu, kao našoj fatalnoj sudbini od koje nećemo moći pobeći. Krenuli smo među poslednjima ka trpezi. Dok smo se spuštali niz nepokošenu livadu, ukazao nam se nezaboravan prizor. Vojnici druge i treće baterije, zbijeni kao roj pčela, okupili su se oko stola sa pečenjem. Ne manje od 30 ljudi. Iznad njih vedro nebo. Sunčan dan.

Shvatio sam da je izričita naredba o okupljanju vojnika upravo grubo prekršena. A mi smo bili legitimna vojna meta. Rekao sam to Uči. Spontano smo zastali na pedesetak metara od stola.

„Ako nas sad budu grunuli, pobiće nas sve odjednom. Ulicu i školu u Beogradu nazvaće po nama. Zamisli, ‘OŠ Raketaši’ ili ‘Ulica Treće baterije’. Ne zvuči loše, jel da?“ pitao sam Uču.

„Pa, onako.“

„A znaš li šta je važnije od svega?“

„Šta?“

„Pečenje se neće pominjati. Biće smišljena druga verzija. Ti bi trebalo to bolje da znaš. Predaješ deci istoriju.“

„Ma, nek’ ide život. Idemo da jedemo.“

KUDA BAŠ U SREM

Sa Icom sam se sprijateljio dok smo preturali neke sanduke sa municijom. Njega je tada ujela zmija za levu šaku, a on ju je odmah ubio čekićem koji je držao u desnoj. Podvezao sam mu ranu, dao mu serum i odveo ga kod lekara. Saznali smo da poručnik u petak ide kući na vikend, pa smo se dogovorili da iste te večeri odemo i mi. Bez dozvole, naravno. On se dogovorio sa ocem da nas sačeka na sporednom seoskom putu do kojeg ćemo da stignemo preko livada kada padne mrak. Tako smo i uradili. Tek što smo se spustili niz prvu padinu, zapucao je top sa položaja naše baterije. Kiza! U sledećem trenutku nad nama je blesnulo. Instinktivno smo se bacili na zemlju. Očekivali smo eksploziju. Nije je bilo. Tek kasnije smo saznali da je to bila grafitna bomba koja izaziva kratke spojeve na električnoj mreži. Nastavili smo dalje. Nismo hteli da se vraćamo. Icin otac nas je čekao na dogovorenom mestu. Zatekli smo ga sa cigaretom ispred sportskog golfa.

„Ćale, ovo je Doktor“, predstavio me je Ica.

Srdačno smo se rukovali, posedali u kola i jurnuli u noć. Čovek je vozio suludom brzinom, ali je imao punu kontrolu nad automobilom. Bio je vozač na zidu smrti u luna-parku. Još je bio u snazi. Ipak je već spremio sina da nasledi zanat. Sve vreme smo vikali u kolima da bismo mogli da se čujemo. Na Ibarskoj magistrali nije bilo vozila. Dok smo takoreći leteli kroz mrkli mrak, sa obe strane druma zapraštale su „prage“. Svaki treći svetleći. Nebo nad nama je svetlucalo. Prolazili smo kao ispod slavoluka. Stigli smo do grada. Oni idu za Krnjaču. Ja do Tašmajdana. „Idemo kroz Kneza Miloša, pa šta bude“, saopštio nam je vozač i nagazio gas. Izašao sam kod Glavne pošte. Samo što sam ušao u kuću, dok sam se još pozdravljao sa svojima, nekoliko projektila je eksplodiralo u neposrednoj blizini. Zgrada se zatresla. Pogođen je Generalštab. Od silnog adrenalina nisam mogao ni da se uplašim.

Vratili smo se u nedelju. Poručnik mi je dao zadatak da uzmem jednog i da pronađemo novu kuću za smeštaj u susednom zaseoku. Poveo sam Icu. Ostale je on odveo na kopanje. Ušli smo u veliko dvorište gde nas je domaćin poslužio rakijom. Izneo sam mu naš slučaj, a on se snebivao.

„Nemojte, deco, molim vas. Imam ćerku od 16 godina“, rekao je molećivo.

Pitao sam ko bi mogao da nas primi, a on je pokazao na kuću od crvene fasadne opeke koja je štrčala na kraju sokaka. Ta se kuća razlikovala od ostalih jer je sazidana po inženjerskom projektu. Kada smo joj prišli, shvatili smo da u njoj nema stanara. Bila je to vikendica. Pitali smo kod prve komšinice za kontakt sa vlasnikom. Rekla je da je to kuća nekog penzionisanog ambasadora. On ne navraća često. Nije imala njegov telefonski broj, ali je znala ko ima. Otišli smo tim tragom i dobili broj. Budući da je Ica, uprkos zabrani, zadržao svoj mobilni telefon, odmah sam pozvao ambasadora. Razgovor je trajao kraće od minuta. Njegov sin nam je istog popodneva doneo ključ. Unutrašnjost kuće bila je ukusno uređena sa puno detalja. Preneli smo sav mebl nameštaj, slike, skulpture i tepihe u spavaću sobu koju smo zaključali. Zadržali smo veliki teleskop. Postavili smo ga na verandi. Nije trebalo da se zaprašuje. Uselili smo se predveče. Imali smo na raspolaganju dva kupatila, toplu vodu, ležaljke i suncobran, telefon, televizor i dosta posuđa. Kiza je sam obećao da neće više pucati.

Novi položaj smo okrenuli ka Avali. Prema tornju. Bila je noć bez mesečine kada su ga srušili. Ništa nismo videli, ali smo znali da je pogođen. Ujutro smo u neverici zurili u golo brdo. Nekoliko dana ranije bombardovan je RTS. Tom prilikom poginuo mi je drag poznanik. Zašto su ljudi držani u zgradi televizije iako je postojao jasan nagoveštaj da će biti bombardovana? Zašto je NATO bombardovao ovaj civilni objekat znajući da u njemu ima ljudi? Oba pitanja su legitimna. Reći da je krivica samo na jednoj strani nije logično. Kada jedan siledžija drži žrtvu koju drugi siledžija mlati, oni su obojica saučesnici u istom krivičnom delu premlaćivanja. Nevina je samo žrtva.

Dani su prolazili manje-više, rutinski uz pečenje i pivo. Nismo imali pojma da se na Košarama vode epske borbe. Nismo ni znali gde su i šta su Košare. A onda je počelo da se šuška da NATO sprema kopnenu invaziju. Glas koji se pronosio odzvanjao je sve uverljivije. Kada su nas krajem maja po noći odveli na strelište da upucamo puške, shvatili smo da je ozbiljno. Tamo sam sreo pravog doktora. Pitao sam ga da li zna ratni raspored.

„Šid“, procedio je kroz zube, da niko ne čuje.

Kud baš u Srem, pomislio sam. Kada smo se vratili kasno uveče sa gađanja, shvatio sam da svi već znaju za Šid. Raspoloženje se naglo promenilo. Strah se uvukao u bateriju. Ćutke smo čistili puške na topovskim položajima. Umesto na spavanje, u zoru sam otišao kući. Objasnio sam ocu kakva je situacija. Majci ništa nismo rekli. On mi je dao detaljnu vojnu kartu podeljenu na sekcije i štos deviznih novčanica. Nismo morali da razgovaramo. Samo smo se pogledali. Bilo je jasno da je to zlu ne trebalo. Odvezao me je kolima nazad u jedinicu.

„Kako god bilo, trudi se da jedeš i da spavaš. To je najvažnije,“ rekao mi je otac.

Kada smo stigli nadomak sela, pozdravili smo se bez krupnih reči. Nismo se opraštali. Samo mi je rekao „pamet u glavu“, a ja njemu „ne brini“. Zatekao sam ekipu na verandi u žustroj polemici o tome da li možemo da izdržimo udar na Dunavu. Cole je tvrdio da ne možemo, a Bane i Crni su zajedljivo komentarisali da on sve najbolje zna jer je sa Dorćola. Kiza je navijao za što skoriji polazak na front.

Narednih dana imao sam posla. Gotovo svakodnevno vodio sam nekoga iz moje ili drugih baterija na lekarski pregled na VMA. Uglavnom na psihijatriju. Sve su ih saslušali, ali nikoga nisu otpustili iz vojske. Osim jednog dvometraša. On se prethodnog dana nagutao sedativa sa rakijom i ugrozio sebi život.

Za to vreme, poručnik je bio na devetom nebu. Zaljubio se u maloletnicu iz susednog sela. Dovezao je pred kancelariju i sivi „golf“ za koji smo verovali da je rekviriran. Od drugih rezervnih oficira saznali smo da je rekao ženi da je napušta. Ica mu je zabranio da naređuje, već da ga lepo zamoli ako nešto treba da obavi. Poručnik je uskoro sasvim prestao da izdaje naredbe. Ponašao se kao civil. Ni aktivni oficiri u komandi nisu ga više zadržavali na kafi posle jutarnjeg brifinga. Oni su se otimali za društvo jednog poznatog glumca koji je mobilisan da bi na terenu igrao svoju ulogu iz popularnog ratnog filma. Ne znam koliko je on podigao moral vojsci, ali pio je žestoko. Vozio je beli džip.

Jednog dana smo obavešteni da će iznad našeg položaja proleteti avion. Naređenje je bilo da ne pucamo. Videli smo tu letelicu. Izgledala je kao mali privatni avion kojim lete bogataši. Na dnevniku smo saznali da su u njemu bili Ahtisari i Černomirdin. Išli su kod Miloševića da mu ponude uslove kapitulacije. Teško je jesti govna a nemati viziju, davno je objasnio pesnik Ginzberg. Milošević nije imao viziju.

KRAJ RATA

foto: emil vaš

Dan potpisivanja Kumanovskog sporazuma prošao je euforično u selima ispod Avale. Dvojica kumova zaigrali su kolo na neograđenoj terasi na prvom spratu kuće u izgradnji. Podvriskujući, zanoseći se iznad provalije i pripijajući rakiju, svaki iz svoje flaše, upali su u trans, ali nisu pali sa terase. Uveče smo se svi okupili na okretnici autobusa „lasta“ u centru najvećeg sela u okolini. Nekoliko stotina vojnika i još najmanje toliko civila. Dve klasične kafane, jedan kafić i jedan kiosk rasprodali su sve što su imali od pića do 10 sati. Ipak su se snašli i doneli još, ali se i to brzo popilo. I tako još nekoliko puta do jutra. Nad okretnicom je lebdeo oblak duvanskog dima, pomešanog sa mirisom marihuane. Bila je topla noć bez vetra. Nije se mislilo na sutra. U nekom trenutku, nemojte me držati za reč da li je to bilo pre ili posle ponoći, poručnik je ušao golfom u kafić. Usput je izlomio stubove koji su nosili nastrešnicu. Nekim čudom, nikoga nije povredio. Osim sebe. Plakao je kao dete. Ostavila ga je mala. Nedostojanstveno se uroljao. Ne znam šta je posle bilo s njim.

Naredne dane proveli smo u zatrpavanju rupa. Seljacima smo razdelili ona stabla iz državne šume. Čistili smo kuću, glancali topovske cevi, prali kamione. U slobodno vreme gledali smo Evropsko prvenstvo u košarci. Naši su bili treći. Saznali smo da ćemo se „skinuti“ 22. juna. Jedva smo čekali. Pre zajedničkog povratka u kasarnu „4. jul“, sastali smo se sa drugim našim jedinicama koje su bile na Kosovu. Postrojili su nas na terenu seoskog fudbalskog kluba. Nas na jednoj polovini, njih na drugoj. Moje mesto je bilo blizu centra. Gledali smo se. Oni prljavi, izmučeni, neobrijani i utučeni, a nama neprijatno.