Od Vidojevice do Lagražove tačke 2

„Milutin Milanković“ stigao u Srbiju: Ove godine Srbija je dobila nov nacionalni teleskop i tako se pridružila relativno malom klubu zemalja u kojima postoje uslovi za „ozbiljno“ osmatranje neba. Nabavku teleskopa „Milutin Milanković“ vrednog milion evra u potpunosti je finansirala Evropska unija kroz projekat „Belissima“. Neko maliciozan možda bi pomislio da se opet radi o donaciji tipa Mig-29, običnoj „kanti“, što bi rekao naš premijer, u koju je potrebno uložiti još sto miliona, samo da „upali“. Srećom, nije tako: reč je o pravom-pravcijatom, novom-novcijatom reflektoru napravljenom u Austriji sa ogledalom prečnika 1,4 metra. Teleskop je, otprilike, dvostruko veći od onih kojima su do sada raspolagali srpski astronomi.

Našim astronomima i astrofizičarima mora se odati priznanje da su i do sada, bez obzira na nemaštinu i skromnu opremu kojom raspolažu, držali korak sa svetom, pre svega zahvaljujući neizmernom entuzijazmu i brojnim teorijskim radovima. Sada, međutim, imaju priliku da se dokažu i na potpuno novom polju, u koje je nemoguće zaći bez kvalitetnih instrumenata i merenja. Tačno je da najveći svetski optički teleskopi imaju prečnik od oko 10 metara, ali se sve preko jednog metra i dalje smatra ozbiljnim kalibrom. Naš teleskop je, kako sada stoje stvari, najveći i najmoderniji u regionu i, što je najvažnije, potpuno je automatizovan, tako da se njime može upravljati preko interneta, sa bilo koje tačke Zemljine kugle.

Da bi jedna tako fina mašina pružila svoj maksimum, potrebni su joj i optimalni radni uslovi. Čak ni u Srbiji nije više lako naći tačku teritorije na kojoj noću vlada potpuni mrak, bez svetlosnog i vazdušnog zagađenja. Naši astronomi opredelili su se za Vidojevicu, planinu kod Prokuplja sa najbistrijim nebom na Balkanu i vrhom na 1155 metara nadmorske visine. Tamo je već postavljen jedan manji teleskop, a u čast novog biće podignut novi objekat. Prvi snimci „Milutina Milankovića“ po kvalitetu jedva da zaostaju za snimcima sa čuvenih čileanskih opservatorija.

Foto: Srđan Janjuš

Autor je imao najbolju nameru da se lično popne na Vidojevicu i fotografiše ovo čudo tehnike, ako može i da zaviri u njega, ali ga je redakcijski budžet predviđen za realizaciju ovog teksta odveo samo do opservatorije na Zvezdari, gde se u „Paviljonu velikog refraktora“ (na slici, sa autorom teksta) još uvek nalazi teleskop marke „Karl Cajs“ prečnika 65 cm. U vreme izgradnje paviljona 1932. godine bio je to četvrti teleskop u Evropi, ali danas ceo kompleks više podseća na muzej nego na renomiranu naučnu ustanovu. Srećom, dolaze bolja vremena.

„Džejms Veb“: Opet o teleskopima: konačno je sklopljen svemirski teleskop „Džejms Veb“ koji bi uskoro trebalo da zameni vremešni „Habl“. Početkom ove godine kompletirano je glavno ogledalo sastavljeno od 18 šestougaonih segmenata, sa ukupnim prečnikom od 6,5 metara (poređenja radi, „Habl“ koristi ogledalo čija je površina pet puta manja). Kako bi težina teleskopa ostala u razumnim granicama, segmenti ogledala načinjeni su od lakog berilijuma i presvučeni tankim slojem ispoliranog zlata. Svaki segment uglancan je do perfekcije: kada biste čitavo ogledalo rastegli tako da pokrije Ameriku od istočne do zapadne obale, najveća neravnina na njemu ne bi bila veća od jednog centimetra!

Za razliku od „Habla“ koji sakuplja vidljivu svetlost, „Džejms Veb“ treba da funkcioniše u dominantno infracrvenom (toplotnom) delu spektra. Teoretski gledano, infracrvena svetlost nam omogućava da gledamo sve dublje u kosmos a samim tim i sve dublje u prošlost, sve do trenutka kada su se upalile prve zvezde i zablistale prve galaksije. „Džejms Veb“ je, zapravo, vremeplov koji će nas odvesti 13 milijardi godina unazad, kako bismo iz prve ruke mogli da vidimo svet onakav kakav je bio neposredno nakon Big Benga, svet koji danas poznajemo samo iz matematičkih proračuna.

Nažalost, infracrvena astronomija je komplikovana. Teleskopi prilagođeni za ovaj deo spektra moraju da imaju sniženu temperaturu, kako toplotno zračenje samog teleskopa ne bi uticalo na rezultate osmatranja. Čak i tada ostaje problem Zemljine atmosfere koja intenzivno apsorbuje infracrvenu svetlost koja dolazi iz kosmosa. Zato je na „Džejmsu Vebu“ sve nezamislivo komplikovano. Kako bi se što lakše rashladio do propisanih –220°c, teleskop će biti smešten u dubokom kosmosu, u takozvanoj „Lagražovoj tački 2“, preko milion kilometara daleko od Zemlje. Ova tačka uvek se nalazi u Zemljinoj senci i u njoj letelica može da boravi neograničeno dugo, praktično bez korišćenja goriva. Čak i tada termički uticaji Sunca ne mogu se zanemariti, tako da će ogledalo biti dodatno zaštićeno višeslojnom mušemom, dovoljno velikom da pokrije teniski teren.

Kada „Arijana 5“ ponese teleskop u nebo 2018. godine, sve mora da funkcioniše bez greške. „Habl“ je svojevremeno u orbitu otputovao potpuno „ćorav“, ali je jedna servisna misija ovaj problem efikasno rešila. „Džejms Veb“ mora da putuje mnogo dalje, daleko iza mesečeve orbite, i ako nešto ne valja, crkne ili se zaglavi, neće biti nikog da popravi štetu. A ta šteta mogla bi da bude kolosalna: u ovaj davno započeti projekat koji mnogi smatraju američkim Skadrom na Bojani do sada je uloženo preko osam milijardi dolara.

Otkriće gravitacionih talasa: Možda ne živimo u najsrećnijoj državi na svetu, ali zato bar imamo sreću da živimo u zlatno doba nauke (malo li je?). Na konferenciji za štampu održanoj 11. februara u Vašingtonu nedvosmisleno je potvrđeno ono o čemu je naučna javnost već mesecima spekulisala: gravitacioni talasi prvi put su opaženi 14. septembra 2015. a višemesečne naknadne provere otklonile su svaku sumnju. Gravitacija je najslabija od svih prirodnih sila i da bi njeno dejstvo proizvelo gravitacione talase dovoljno jake da ih detektujemo na Zemlji, potrebne su najveće kosmičke kataklizme. Signal koji je ovom prilikom snimljen i dešifrovan, nastao je u kolosalnom sudaru dve jednako kolosalne crne rupe.

Slavu otkrića poneo je LIGO („Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory“), zajednički projekat univerzitetâ Kaltek i MIT, u saradnji sa brojnim drugim institucijama i univerzitetima. U projekat je uključeno oko 1000 naučnika iz celog sveta, ali i preko 40.000 „amatera“ koji pomoću javno dostupnog softvera i kućnih računara „prosejavaju“ podatke koje sakuplja LIGO, tražeći u njima karakteristični „potpis“ gravitacionih talasa. Projekat zajednički finansiraju naučne institucije Amerike, Velike Britanije, Nemačke i Australije, a dosadašnji troškovi veći su od 600 miliona dolara.

Put do otkrića bio je trnovit i početna merenja načinjena u periodu od 2002. do 2010. godine nisu otkrila ništa. Nakon toga LIGO je zatvoren na nekoliko godina kako bi se povećela preciznost instrumenata, i tek kada su remontovana postrojenja u Livingstonu i Hanfordu puštena u rad, došlo je do napretka i konačnog otkrića.

LIGO je najprecizniji merni instrument ikad napravljen. Zasnovan je na laserskoj interferometriji, tj. na kombinovanju dva laserska snopa koji imaju isti izvor ali prelaze različite puteve pod različitim uslovima. Minijaturne preturbacije prostora izazvane gravitacionim talasima dovode do toga da ova dva svetlosna snopa više nisu „u fazi“. A to proizvodi naizmenično slabljenje ili pojačanje svetlosnog signala, odnosno „interferenciju“. Koristeći opisani fenomen LIGO može da izmeri poremećaje veličine hiljaditog dela prečnika jednog protona, što je manje od bilo čega što možete da zamislite a da nije apsolutna nula.

Postojanje gravitacionih talasa nagovestio je Ajnštajn u svojoj opštoj teoriji relativiteta. Iako je Ajnštajn bio skeptik da će oni ikad biti otkriveni pa je u par navrata razmišljao čak i da ih izbaci iz teorije, danas su gravitacioni talasi njen integralni deo i još jedan dokaz njegove genijalnosti. Posebno je impresivna činjenica da je Ajnštajn svoje životno delo napisao za manje od deset godina, a da je od tada pa sve do danas teorija u svim svojim fundamentalnim postavkama ostala praktično neizmenjena. Njene osnovne jednačine i dalje mogu da stanu u svega nekoliko elegantnih redova. Problem je samo to što je za razumevanje ovih jednačina potrebno bar dve decenija školovanja u školi malo boljoj od prosečne domaće sega-mega-bleje.

Predskazana deveta planeta: Koliko god planeta da otkrijemo, nikad nećemo prestati da tragamo za još jednom, čak i kada su takva nadanja naizgled na dugačkom štapu. Poslednja je otkrivena još 1846. godine zahvaljujući naporima Leverija i Adamsa, koji su se više koristili matematičkim proračunima nego astronomskim posmatranjima. Oni su nezavisno jedan od drugog izučavali male nepravilnosti u putanji Urana pre nego što su istovremeno došli do zaključka da se one mogu objasniti jedino dejstvom neke velike, do tada neviđene planete. Pošto su obojica matematički precizno ukazala na deo neba koji treba detaljnije pretražiti, astronomima je bilo relativno lako da pronađu Neptun.

Taj uspeh kasnije su pokušali da ponove mnogi, na manje-više isti način. Persival Lovel, prodoran astronom amater već poznat po svojoj teoriji o kanalima i inteligentnom životu na Marsu, ustvrdio je da neko nepoznato telo remeti orbitu Neptuna na isti način kao što Neptunovo kretanje remeti putanju Urana. Lovel je udahnuo život mitu o planeti X, tajanstvenom džinu koji luta iza Neptunove orbite i remeti kretanje unutrašnjih planeta.

Traganju se nakon Lovelove smrti pridružio Klajd Tombo, astronom opservatorije u Arizoni. Tombo je proveo silne godine gledajući u dubine Sunčevog sistema: otkrio je svašta, ali ne i ono što je tražio. U januaru 1930. godine sreća mu se osmehnula. Poredeći tri slike istog dela neba, nedvosmisleno je utvrdio da se jedna slabašna tačka pomera u odnosu na fiksnu zvezdanu pozadinu. I tako je otkriven Pluton, deveta planeta Sunčevog sistema.

Međutim, ovo veliko otkriće bivalo je s vremenom sve sumnjivije. Ispostavilo se da je Pluton suviše mali da bi mogao da utiče na džinovski Neptun. Štaviše, let „Vojadžera 2“ potvrdio je da je sa Neptunovom putanjom sve u redu. A onda su, početkom 21. veka, otkrića planeta nalik Plutonu počela da se nižu kao na tekućoj traci. Kada je otkriven i Eris, za četvrtinu veći od Plutona, postalo je jasno da sa postojećom sistematizacijom nešto nije u redu: ako je Pluton planeta, onda ih u Sunčevom sistemu ima bar 20! Međunarodna astronomska unija bila je prinuđena da „zavede red“ i definiše formalne uslove koje jedna planeta mora da ispunjava. Pluton je na kraju „pao na prijemnom“ i ostao bez statusa planete, proglašen je za patuljka taman kada su srpski astrolozi u čast Erisa u horoskop nekako uglavili još jedan znak.

Ali, potraga se nastavlja. U januaru su Majkl Braun i Konstantin Batugin, dva astronoma sa univerziteta Kaltek, najavili postojanje desete planete na bazi izučavanja putanja patuljastih planeta u okolini i iza Neptunove orbite. Braun je, inače, jedan od najuticajnijih i najpoznatijih astronoma današnjice i ekspert za otkrivanje objekata skrivenih u tamnim dubinama Sunčevog sistema. Do sada je pronašao preko 30 novih nebeskih tela, među njima i Sednu, pomenuti Eris, Haumeu, Makemake, Kvaorar…

Upravo su Braunova otkrića odlučujuće doprinela da Pluton izgubi status planete (Braun je čak napisao i knjigu Kako sam ubio Pluton). Možda u želji da se iskupi za ovo „ubistvo“, Braun sada najavljuje otkriće „prave“ planete, 2–4 puta veće i 10 puta masivnije od Zemlje, koja luta toliko daleko od Sunca da joj je potrebno bar 10.000 godina da napravi jedan krug. Znajući koliko je Braun iskusan i sa kakvom lakoćom neprekidno „štancuje“ nova otkrića, ne bi čudilo da je famozna deveta planeta zapravo već u njegovoj fioci.

Otkrivena „deseta“ planeta: Ako na trenutak pretpostavimo da je Majkl Braun u pravu i da Sunčev sistem zaista ima devet planeta, gde bi onda mogla da bude ona sledeća? Naravno, u nekom drugom zvezdanom sistemu. Broj takvih planeta odavno se meri hiljadama, ponajviše zahvaljujući sondi „Kepler“ koja ih je otkrila na stotine. Ali samo jedna od njih može da bude nama najbliža, kandidat da bude deseta po redu.

Upravo takva planeta otkrivena je polovinom godine u okolini nama najbliže zvezde Proksime Kentauri, od koje nas deli samo 4,25 svetlosnih godina. U pitanju je egzoplaneta koja, gle čuda, ima i neke prepoznatljive karakteristike. „Proksima B“ je stenoviti svet, malo veći od Zemlje i taman toliko daleko od matične zvezde da je na njoj moguće i postojanje tečne vode. A tamo gde ima vode, verovatno ima i života, inteligencije, Pink televizije…

Postoje doduše i neke razlike koje ne idu ovoj teoriji u prilog: planeta kruži oko svoje zvezde na mnogo manjem rastojanju nego Zemlja, tako da jedna godina na „Proksimi B“ traje svega 12 dana. Na tako malom rastojanju, planeta je obasuta mnogo većim količinama letalnog visokoenergetskog zračenja i svaka veća erupcija na zvezdi može da ima fatalne posledice na naše komšije, ako ih tamo uopšte ima. Svejedno, istraživači koji su otkrili „desetu“ planetu kažu da potraga za životom na „Proksimi B“ tek sledi i da će ona potrajati.

Nego, kad se već radi o nama najbližoj egzoplaneti, čovek bi pomislio da se bez razloga „zamlaćujemo“ instrumentima i merenjima na daljinu. Zar nije najjednostavnije otići u komšiluk i lično proveriti ima li nekog kod kuće? Nažalost, nije, i još dugo će biti tako. Čak ni „Vojadžer 1“, koji je nedavno zakoračio preko granice Sunčevog sistema, ne bi mogao da stigne do Proksime Kentauri za manje od 70.000 godina. A kad bi, na primer, naš premijer seo u donirani Mig-29 i odleteo na intervju za „Pink Proksimu“, vreme putovanja skočilo bi na 1.875.000 godina, plus-minus godina-dve u zavisnosti od toga da li je rečeni Mig „kanta“ ili ne.

Juno stigao na Jupiter: Jupiter je pravi gospodar Sunčevog sistema. Postoje prilično jake indicije da se život na Zemlji nikad ne bi ni razvio da nije bilo njegove zaštitničke uloge. Svojom masom i gravitacijom, Jupiter je počistio okolinu od raznoraznog otpada, kometa i asteroida zaostalih nakon formiranja Sunčevog sistema, sprečavajući njihovu potencijalnu koliziju sa Zemljom. Međutim, neposredna okolina Jupitera vrlo je surova, sa magnetosferom koja je 20.000 puta jača nego na Zemlji. Radijacija u neposrednoj blizini planete dovoljno je jaka da ubije čoveka u roku od par minuta i onesposobi praktično svaku mašinu koja nije adekvatno oklopljena.

Fotio: NASA

Zemlja svoje magnetno polje duguje postojanju tečnog spoljašnjeg jezgra u kome dominiraju nikl i gvožđe. Ova žitka, vrela masa neprekidno se kreće stvarajući električnu struju koja opet proizvodi magnetno polje. Onog trenutka kada se čitavo Zemljino jezgro ohladi i postane nalik na đule, Zemljino magnetno polje prestaće da postoji. Ali za Jupiterovu magnetosferu i dalje nemamo pravo objašnjenje.

Jupiter je poslednji put temeljno istražen između 1995. i 2003. godine, kada je sonda „Galileo“ kapitalno uvećala naše znanje o njemu i njegovim živopisnim satelitima. Međutim, mnoga pitanja i dalje su bez odgovora. Na primer, šta se tačno nalazi u Jupiterovom centru, da li planeta ima čvrsto jezgro ili ne? Jupiter je, kao i Sunce, sačinjen od samo dva elementa, vodonika i helijuma, dok se ostali elementi nalaze samo u tragovima koji Jupiteru daju karakteristične pastelne boje. Pretpostavka je da na visokim pritiscima duboko u unutrašnjosti gasovitog džina, vodonik prelazi u tečno stanje i poprima karakteristike metala. Pretpostavlja se da cirkulacija ovog tečnog „metalnog“ vodonika generiše Jupiterovo kolosalno magnetno polje.

Nepoznato je i koliko na Jupiteru ima kiseonika, zapravo vode. Pitanje nije samo akademsko, jer se na bazi količina vode u Jupiteru može definisati zona u kojoj je planeta inicijalno formirana, što će opet imati uticaj na model koji opisuje evoluciju čitavog Sunčevog sistema.

Na kraju, tu je i famozna crvena mrlja, gigantska oluja u koju bi mogle da stanu dve Zemljine kugle. Imamo dokaze da ovaj anticiklon bez prekida besni od trenutka kada smo Jupiter prvi put videli teleskopom. Slične oluje na Zemlji nastaju na površini okeana, dok je mehanizam njihovog nastanka na Jupiteru koji je sav od gasa i nema okeane i dalje nepoznat. Uz to, precizna merenja pokazuje da se crvena mrlja lagano smanjuje. U Odiseji Artura Klarka bio je to nagoveštaj transformacije planete u zvezdu! Dobro, Klark je tu ipak malo preterao.

Sve to treba da istraži „Juno“, američka sonda koja je nakon petogodišnjeg leta početkom aprila konačno ušla u orbitu oko Jupitera. Iako sonda ima izduženu eliptičnu orbitu kako bi što više vremena provela izvan zone najjače radijacije, nijedna letelica do sada nije Jupiteru prišla na manje rastojanje, svega par hiljada kilometara iznad vrhova oblaka. Shodno tome, i količina zračenja koju letelica prima je fascinantna: da se na njoj tokom ulaska u orbitu nalazio astronaut, primio bi dozu zračenja kao da je milion puta otišao na rendgen da snimi kutnjak. Zato su svi osetljivi instrumenti na sondi spakovani u titanijumski oklop i letelica više liči na leteći tenk nego na naučni instrument. I pored toga, Jupiter će na kraju odneti pobedu – male su šanse da će letelica ostati neoštećena u narednih godinu dana tako da će misija verovatno biti okončana početkom 2018. godine, spektakularnim sunovratom u Jupiter.

ESA na Marsu: Iako rover „Kjuriositi“ krstari Marsom još od 2012. godine, iako danas sasvim pouzdano znamo da je Mars nekada bio planeta bogata vodom, još uvek nemamo odgovor na pitanje da li je tamo postojao (ili još uvek postoji) život. „Kjuriositi“, nažalost, nema opremu koja bi mogla da reši ovu veliku zagonetku. Tu uskače ESA koja u saradnji sa ruskim „Roskosmosom“ namerava da 2020. godine na Mars spusti svoj rover na ruskoj platformi čiji će jedini cilj biti da traga za marsovskim bićima, sadašnjim ili bivšim.

Projekat „ExoMars“ ima dve faze i prva je sa polovičnim uspehom završena upravo ove godine. Orbiter koji bi trebalo da posluži kao buduća tačka veze sa roverom na površini Marsa uspešno je „parkiran“ u orbitu iznad Marsa u oktobru, šest meseci nakon lansiranja. Na orbiteru se nalazi i par instrumenata koji u Marsovoj atmosferi mogu da detektuju tragove gasova koji, bar na Zemlji, imaju biološko poreklo (pre svega metan). Orbiter na sebi ima i mali lender „Skijapareli“ koji je, zapravo, „pokusni kunić“ na kome ESA treba da testira softver i hardver koji će četiri godine kasnije biti upotrebljeni za spuštanje rovera na crvenu planetu.

Samo je sedam letelica do sada uspelo da se meko spusti na Mars i sve ih je napravila NASA. Svi ostali pokušaji završili su se katastrofom. Poslednja faza leta predstavlja vrhunski inženjerski izazov, a recept za uspeh jednostavno ne postoji. Kada bi Mars imao gustu atmosferu kao što je naša, kombinacija padobrana i aerodinamičnog kočenja bila bi dovoljna da kontrolisano snizi brzinu letelice sa preko 20.000 km/h na nulu. Međutim, Marsova atmosfera je sto puta ređa i pasivno kočenje nije dovoljno, potrebno je još nešto: retrorakete, jastuci na naduvavanje, vazdušni kranovi… Sve to dodatno komplikuje konstrukciju i proceduru, umnožavajući broj kritičnih situacija gde stvari mogu da krenu po zlu.

„Skijapareli“ se odvojio od orbitera 16. oktobra sa namerom da se meko spusti u oblast poznatu kao „Meridiani Planum“. Od tada – ni pisma, ni razglednice. Snimci načinjeni iz orbite pet dana kasnije nedvosmisleno su potvrdili da se „Skijapareli“ slupao i da je od njega ostala samo crna fleka na površini Marsa.

Bilo je to veliko razočaranje za sve evropske države, naročito za Italijane i Britance koji su uložili najviše para u projekat. Lansiranje lendera već je jednom odlagano iz finansijskih razloga, a sada se pojavila i sumnja u tehničku izvodljivost čitavog poduhvata. Istraga je bila relativno brza i efikasna: uvidom u telemetrijske podatke utvrđeno je da je lender u jednom trenutku sračunao da se nalazi na par metara od površine Marsa. Prema proceduri, odbacio je padobran i uključio rakete za finalno kočenje. Sve bi se završilo kako treba da se u tom trenutku lender zapravo nije nalazio četiri kilometra iznad površine. Usledio je slobodni pad i fleka za uspomenu.

Nažalost, ovo nije prvi karambol ESA na Marsu. Pre 13 godina slična sudbina zadesila je i relativno jeftin, na brzinu „sklepan“ lender „Bigl2“, koji je do Marsa stigao na leđima sonde „Mars Ekspres“. Procedura ateriranja započeta je po planu, ali se nakon toga lender više nije oglasio. „Bigl2“ ubrzo je proglašen izgubljenim, da bi bio pronađen 12 godina kasnije na snimcima načinjenim sa orbite. Za utehu, ispostavilo se da lender ipak nije bio kanta: ostao je u komadu i meko se prizemljio, ali iz nepoznatih razloga nije uspeo da se u potpunosti „rasklopi“ i profunkcioniše.

O ruskim neuspesima na Marsu takođe bi mogla da se napiše podebela knjiga, takoreći ep, ali autor to ostavlja za neku drugu priliku, da prođe ovaj posao sa Migovima.

Rastanak od Rozete: U neku ruku, astronomija je slična arheologiji. Da biste razumeli ono što se zbilo nekada davno, potrebni su vam predmeti iz tog doba – što su predmeti stariji, to su i saznanja vrednija. Da nema egipatskih piramida, Stounhendža ili veličanstvenih kamenih figura sa Uskršnjeg ostrva, veliki deo istorije pretvorio bi se u gustu maglu. Slično je i u kosmosu, samo je vremenska skala mnogo razvučenija – ako želite da saznate nešto više o postanku Sunčevog sistema i planete na kojoj živimo, morate da se približite objektima koji su tokom poslednjih pet milijardi godina zadržali svoj prvobitni oblik.

U kosmosu su to komete, „otpad“ koji je ostao nakon formiranja Sunca i planeta. Danas znamo da su ove „prljave grudve“ zapravo rastresita mešavina vodenog leda i prašine čiji se hemijski sastav nije značajno menjao. Svaka kometa je „kosmički frižider“ koji u sebi nosi zamrznutu sliku postanja našeg Sunčevog sistema.

„Rozeta“ je lansirana davne 2004. godine. Putovala je vrlo sporo da bi tek 2014. stigla do konačnog odredišta, u orbitu oko komete Čerjumov-Gerasimenko, na samo tridesetak kilometara od njene površine.

Ipak, najveće simpatije javnosti pokupio je lender „Fili“, skockan kao omanji frižider, koji se nedugo potom odvojio od Rozete sa zadatkom da se spusti na kometu. Kometa ima slabašnu gravitaciju i pad na nju uopšte nije jednostavan zadatak. Pokušajte da zalepite etiketu ili se potpišete na balon koji vam leti kroz sobu i otprilike možete da shvatite koliko je teško dodirnuti kometu. Nažalost, „Fili“ nije bio sasvim uspešan kako je to u početku izgledalo: lender je dvaput odskočio od površine i zamalo otplutao u nepovrat pre nego što se konačno smirio na najgorem mogućem mestu: u skoro potpunoj senci velikog kratera ili stene. Skačući po kometi kao po trambulini sonda je na kraju završila u „šahtu“. Iako neoštećen, „Fili“ je bio osuđen na brzu propast – manjak osunčanosti značio je i nemogućnost punjenja baterija neophodnih za rad.

Ilustracija: NASA

„Rozeta“ je nastavila da funkcioniše prikupivši obilje podataka za čije će izučavanje biti potrebna čitava decenija. Ove godine uspela je da uslika i „Fili“ na površini komete, koji je u međuvremenu postao „junak“ društvenih mreža. Ipak, kucnuo je čas za sentimentalni rastanak – kometa se velikom brzinom udaljava od Sunca i letelica svojim solarnim panelima prikuplja sve manje energije. Iako bi Rozeta možda preživela još jedan krug oko Sunca, šanse da se nepovratno smrzne ocenjene su kao mnogo veće. Zato je doneta odluka da se Rozeta spusti na površinu komete i ugasi. Prekidač je konačno isključen krajem septembra, uz neizbežnu poplavu suza na „Fejsbuku“.

Džon Glen (1921–2016): „Šta ljudi najčešće žele da saznaju od mene? Rekao bih da sam najčešće čuo sledeće pitanje: ‘Kako ste se osećali dok ste sedeli u kapsuli i slušali poslednje sekunde odbrojavanja?’

Odgovor je jednostavan: kao što bi se osećao svako drugi sedeći na mašini od dva miliona delova, znajući da je svaki deo napravila firma koja je na tenderu ponudila najnižu cenu, samo da dobije državni posao.“