Od čega zapravo žive Srbi na Kosovu?

Kosovska poverilačka agencija je do sada već privatizovala oko 150 preduzeća na Kosovu i Metohiji. U svakom od tih postupaka, kupci su bili albanske nacionalnosti pa Srbi sa Kosova strahuju da će, nakon prodaje i ono malo firmi u kojima su donedavno radili, i ostali izgubiti posao.

Radnici pogona Niteks Niš, koji se nalazi kod naselja Crepana na istoku Kosova, posao su izgubili još 1999. godine, po dolasku međunarodnih snaga. Prema rečima bivšeg direktora Zvonimira Vasića, ovu firmu su 1999. godine zaposeli pripadnici ruskog Kfora. Kada su Rusi 2003. godine otišli, radnici su fabriku zatekli potpuno ispražnjenu. „Sve što je vredelo i što je moglo da se odnese iz firme, Rusi su odneli i prodali“, kaže Vasić. Nakon njihovog izlaska, u praznoj fabrici je ostalo samo četrdesetak stolova sa kojih su skinute šivaće mašine, i nešto tekstilnog otpada koji je upotrebljiv samo za potpalu. U ovom preduzeću, u kome je do intervencije NATO-a radilo 250 radnika, danas boravi samo jedan portir koji čuva ono što je ostalo od imovine, a koja je trenutno predmet privatizacije. Bivši direktor kaže da je 22. marta istekao rok za podnošenje prijava za otkup fabrike. Ponovo nije bilo interesenata srpske nacionalnosti. „Matična fabrika se nakon 1999. godine prema nama odnosila kao prema pastorčetu“, kaže Vasić i dodaje da matično preduzeće ni sada, dok traje postupak prodaje, nije pokazalo veliki interes za njihovu sudbinu.

Za razliku od pogona u Crepani, pogon za proizvodnju radijatora Jugoterm Gnjilane, koji se nalazi u selu Žegar, radio je sve do prošle godine. U okolini pogona nalaze se tri srpska sela, iz kojih je svaki dan na posao dolazilo oko 30 zaposlenih. Cevasti radijatori proizvedeni u ovoj firmi su, prema rečima direktora Milorada Durlevića, prodavani isključivo u Srbiji. Obe ovde pomenute firme prošle nedelje je posetio dr Nenad Popović, šef ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije, koji je tokom marta više puta obilazio srpske enklave na KiM. Ove posete imaju za cilj stvaranje što jasnije slike o mogućnostima ekonomskog razvoja srpskih opština na Kosovu, što će biti predmet posebne studije, odnosno strategije koju će u narednom periodu izraditi ekonomski tim. Dolazak Nenada Popovića i članova ekonomskog tima u Žegar, za bivše radnike Jugoterma bila je prilika da se požale na tretman vlasti iz Srbije koje su ih, kako kažu, upropastile dvostrukim oporezivanjem i porezom na dodatu vrednost. Milorad Durlević tvrdi da je najveći problem bio u tome što su radijatori zbog slanja u Niš na doradu morali tri puta prelaziti granicu, pa je oko 60 odsto od prodajne cene odlazilo na razne poreze i carine. Osim toga, krediti iz Fonda za razvoj Republike Srbije koji su svojevremeno ugovoreni nisu ni stigli do njih, jer su kosovske banke zadržale sav novac koji je bio uplaćen iz Srbije. Apatija i nezainteresovanost koje su među lokalnim srpskim stanovništvom zavladale posle prestanka rada ove fabrike najbolje se ogledaju u činjenici da, uprkos najavi dolaska delegacije iz Srbije, direktor i zaposleni nisu uspeli da na vreme pronađu ključ od pogona, jer ga je neko od zaposlenih izgubio. Da se poseta uvaženih gostiju iz Vlade ne završi razgovorom ispred zaključane zgrade pobrinuo se direktor, naredivši da se lanci i katanci iseku makazama za armaturu, što je smesta i učinjeno. Unutar fabrike, koja je inače u vrlo dobrom stanju, zatečeni su stokovi gotovih delova i već sastavljenih neofarbanih radijatora, koji nažalost više neće biti izvor prihoda za srpske porodice iz okoline.

PRIVATNICI: Ekonomsku sliku srpskih enklava na istoku Kosova donekle poboljšavaju privatni preduzetnici, među kojima je velik broj onih koji su svoje poslovanje otpočeli nakon dolaska međunarodnih snaga u pokrajinu. Jedan od njih je i Srećko Spasić iz Klokot Banje kod Vitine, koji je pre tri godine počeo da flašira mineralnu vodu pod robnom markom Aqua Sana i prodaje je na kosovskom tržištu. Voda potiče sa njegovog imanja, iz bunara dubokog 90 metara koji se nalazi u dvorištu porodične kuće. „Mi danas punimo oko 1000 dvolitarskih boca na sat, a za desetak dana stiže nam nova proizvodna linija koja će omogućiti da punimo još 2000 boca“, kaže Spasić i dodaje da njegova firma ima šest zaposlenih, od kojih su svi srpske nacionalnosti. Nakon dolaska novih mašina Aqua Sana će zaposliti još šest Srba. U Klokot Banji i okolnim selima živi još oko 1600 Srba, od kojih mnogi takođe imaju izvore mineralne vode u svojim dvorištima, ali ih ne koriste u komercijalne svrhe zbog nedostatka novca za kupovinu opreme i dobijanje potrebnih sertifikata. Spasić je, za razliku od ostalih meštana, pre rata na Kosovu već proizvodio sokove tako da je imao relativno razvijenu prodaju i dovoljno sredstava za otpočinjanje posla sa mineralnom vodom.

Kvalitet „aqua sane“ kontroliše se na VMA u Beogradu, a ova voda se prodaje uglavnom po srpskim enklavama na Kosovu – u Štrpcu, Gračanici i Kosovskoj Mitrovici. Voda se donedavno prodavala samo i isključivo Srbima ali, kako kaže Spasić, počeli su da je kupuju i Albanci.

Sličan primer postoji i u Gračanici kraj Prištine. Tamo već četiri godine posluje preduzeće za proizvodnju konditorskih proizvoda Kondis, vlasništvo dvojice braće Sekulić. „S radom smo počeli pre četiri godine, i tada smo zapošljavali četiri radnika“, kaže Saša Sekulić. U protekle četiri godine primljeno je još dvanaest radnika, koji proizvode žele-kocke i ratluk. Kao i Aqua Sana, i Kondis svoje proizvode prodaje skoro isključivo Srbima, ali u Srbiji, tako da je Beograd trenutno njihovo najveće tržište. „Ovde nas bojkotuju, uvoze proizvode iz Srbije i Makedonije, ali od nas ne kupuju, zato što znaju da to proizvode Srbi sa Kosova. To im je strategija, namerno nas izbegavaju jer ne žele da nas ekonomski jačaju – sve u cilju našeg odlaska sa Kosova“, tvrdi Spasić. Svim teškoćama uprkos, vlasnici Kondisa ipak ozbiljno razmišljaju o novim investicijama i proširenju proizvodnje, za šta im nedostaje oko 20.000 evra. Među zaposlenima u Kondisu vladaju zadovoljstvo i optimizam, jer će im se uskoro na poslu pridružiti još rođaka i prijatelja iz Gračanice. Osim bojkota, veliki problem za mnoge firme u istočnim i južnim srpskim enklavama na Kosovu predstavlja snabdevanje električnom energijom, koju imaju samo četiri sata dnevno – od 10 do 12 časova pre podne i od 16 do 18 po podne. U Kondisu se zbog toga dobar deo proizvodnje obavlja ručno.

Žalbe na Kosovsku energetsku korporaciju sasvim druge prirode dolaze iz firme Komel iz Batusa kod Lipljana. Komel proizvodi električna brojila, ali ih takođe plasira samo u Srbiji jer su plombirana po standardima Republike Srbije, a ne po onima koje je propisao KEK. Kako kažu zaposleni, nedavno im je i definitivno zabranjeno da brojila šalju u Niš na plombiranje, tako da će sada svih tridesetak zaposlenih verovatno ostati bez posla. Radnici, koji žive u selima u okolini, poslednjih godina dobijali su plate koje su se u proseku kretale između 5200 i 5400 dinara.

LJULJAŠKE I MRTVAČKI SANDUCI: Primanja zaposlenih u selu Štrpce, na jugu Kosova, još su niža. Štrpce je najveća srpska enklava na jugoistoku Kosova, i u njoj trenutno ima oko 7000 Srba, u 11 okolnih sela. Osamnaest radnika pilane Drvo eksport iz Štrpca, koja je još uvek u društvenom vlasništvu, mesečno primaju tek oko 3800 dinara. Osim drvne građe za okolna srpska sela, pilana proizvodi i mrtvačke sanduke i nadgrobne krstove koji se, prema rečima direktora Slavka Davidovića, najbolje i prodaju. Davidović je zato zatražio od predstavnika Koordinacionog centra za KiM da im se omogući da sanduke isporučuju i u ostale enklave. Osim pilane, u Štrpcu od nekada velikih društvenih firmi rade još i fabrika metalskih proizvoda „Lola – alati“ i hotel Ineks Brezovica. Kako kažu u „Loli“, posla uglavnom nema, pa radnici skoro i da ne primaju plate. Poslednji posao koji su imali je pravljenje ljuljaški, klackalica i ostale „opreme“ za dečija igrališta, što je rađeno za jednu poljsku nevladinu organizaciju, koja ih je naručivala za sela širom Kosova. „Fabrika ’Lola’ je povremeno pravila i bandere za osvetljenje za privatnike u Prištini“, kaže jedan od radnika i dodaje da „kad neko ima novca da plati, mi radimo – ne pitamo ko je i odakle je.“ Obe firme su odavno izgubile kontakt i prestale da sarađuju sa matičnim firmama iz Srbije. Na skijanje na Brezovicu osim Srba dolaze i bogatiji Albanci, tako da mnogi stanovnici Štrpca Ineks hotele smatraju za potencijalno najveći izvor prihoda za lokalno stanovništvo. Sa ovim su se složili i članovi Ekonomskog tima, koji smatraju da je popravka turističke infrastrukture na Brezovici ključ razvoja tog regiona.

Prema rečima jednog poznavaoca prilika na Kosovu, Srbi koji žive u enklavama na jugoistoku Kosova su, uprkos tome što više sarađuju s ostatkom Srbije nego s Albancima koji žive oko njih, nekako „skloniji prihvatanju činjenice da su u manjini i da moraju da se prilagođavaju stremljenjima većine“. Isti izvor navodi da su Srbi na jugoistoku mirniji i u boljim odnosima s Albancima nego što je to slučaj u severnom delu Kosova.

GORDI SEVER: Srbi sa severa Kosova su u znatno boljem ekonomskom položaju od onih u istočnim i južnim enklavama. Čim pređe iz južnog u severni deo Kosovske Mitrovice i dalje na sever, običan posmatrač može steći utisak da više i nije na Kosovu. Prvo što upada u oči jeste da skoro nijedno vozilo nema kosovske (KS) tablice, da su natpisi na saobraćajnim znacima isključivo na srpskom (a ne na oba jezika kao što je to slučaj u ostalim delovima Kosova) i da severom Mitrovice i Kosova suvereno vlada ćirilica. Severni deo Mitrovice skoro da nema problema sa snabdevanjem električnom energijom. Da je kvalitet života mnogo bolji nego u drugim enklavama svedoče i brojne prodavnice i privremeni objekti koji prodaju robu uglavnom iz Srbije. Privrednici ovde imaju manje problema sa dvostrukim oporezivanjem i carinama, pošto ih dobar deo uopšte i ne plaća. Kako svedoči jedan proizvođač tekstilnih proizvoda iz Beograda, njega jednom mesečno posećuje vlasnik prodavnice iz Kosovske Mitrovice i svaki put uzima veću količinu robe plaćajući gotovinom, u evrima i bez papira. Ova roba u Mitrovicu stiže bez većih smetnji, redovnim autobuskim linijama.

Novac se na sever Kosova sliva iz bar dva izvora: jedan je budžet Srbije, a drugi budžet Kosova. Budžet Srbije trenutno isplaćuje dvostruke zarade svima koji su na severu zaposleni u školstvu, zdravstvu i državnoj administraciji. Primera radi, profesor u jednoj srednjoj školi u Mitrovici od države Srbije prima platu od 50.000 dinara, što je zarada dvostruko veća od one koju dobijaju njegove kolega sa sličnim stažom i kvalifikacijama u ostatku zemlje. Osim toga, on dobija i kosovsku platu od oko 150 evra, koju UNMIK isplaćuje zaposlenima u obrazovanju. Zbog takvog „dualizma“ u finansiranju, predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Sanda Rašković-Ivić je pre nekog vremena pozvala kosovske Srbe da se opredele da li će platu primati od Vlade Srbije ili privremenih kosovskih institucija, pošto prema Zakonu o radu zaposleni mogu imati samo jednog poslodavca. Pošto većina onih koji primaju dve plate nema dilema u izboru plate koje će se odreći, premijer Kosova Agim Čeku je u ponedeljak pozvao Srbe da ne slušaju pozive onih koji ne žive na Kosovu i da zadrže plate iz budžeta pokrajine. Broj Srba sa Kosova koji su plaćeni iz budžeta Srbije nepoznat je široj javnosti, ali pretpostavlja se da zaposlenih u ovim institucijama svakako ima više nego što bi bilo potrebno u normalnim okolnostima. Kako je objasnio jedan građanin Mitrovice, „čuvari mosta“, koji motre na eventualne pokušaje upada Albanaca iz južnog u severni deo grada, takođe su plaćeni iz srpskog budžeta. On kaže da se svi oni vode kao zaposleni u gradskoj bolnici i da ih ima „mnogo“.

Nešto severnije od Mitrovice nalazi se pogon Rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata „Trepča“ iz Zvečana, kome je delegacija iz Srbije posvetila nešto veću pažnju. U njemu je zvanično zaposleno oko 4000 radnika ali, kako kažu upućeni, od toga broja samo njih 1200 stvarno i radi. Zaposleni u „Trepči“ od međunarodne uprave dobijaju plate koje se kreću oko 50-60 evra u proseku. „Trepča“ već duže vreme ne radi i njeni dimnjaci i kotlovi su mahom ugašeni i hladni. Celim prostorom fabrike tokom posete gostiju iz Srbije vladala je mrtva tišina, koju je u jednom trenutku prekinuo bagerista, turiranjem mašine, verovatno da bi napravio utisak da se u „Trepči“ nešto radi. Zaštitni šlemovi su obavezni za nošenje u fabričkim halama, iako najveća opasnost nečijoj glavi tamo trenutno najviše preti od ptica koje su se nalegle ispod fabričkih streha. Goste iz Beograda direktor je uveo i u kontrolnu sobu, u kojoj im je objašnjen kompletan proces rada pogona. Piscu ovih redova na kontrolnoj tabli za oko je zapao trocifreni pokazivač pogonske temperature koji je pokazivao 11 stepeni – koliko je bilo i napolju toga dana.

Sve to, međutim, za rukovodstvo fabrike nije bilo smetnja da se delegaciji Ekonomskog tima pohvali kako „Trepča“ više nije veliki zagađivač okoline, i kako je njena emisija toksičnih gasova sada konačno u granicama koje propisuje Evropska unija. Time je obilazak kosovskih fabrika za Ekonomski tim bio i završen, posle čega je delegacija nastavila put ka severu i vratila se u Beograd.

Intervju - Dr Nenad Popović, šef Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju i jug Srbije: trougao - Srbi, Albanci i UNMIK

Ako ovde dolaze Austrijanci, Slovenci i Nemci da bi proizvodili i prodavali, zašto bismo mi odlazili? Ovo je naše tržište

„VREME„: Nedavno osnovani Ekonomski tim za Kosovo i jug Srbije imaće dvanaest eksperata. Ko su ti ljudi, na kom projektu će oni raditi i u kom roku će biti završen taj posao?

DR NENAD POPOVIĆ: Formiranje ovog tima biče završeno najdalje za desetak dana, i tada ćemo reći imena svih članova. To će biti dvanaest vrhunskih specijalista iz raznih oblasti ekonomije, dokazanih u srpskoj javnosti, ali i u međunarodnoj. Oni će donijeti strategiju razvoja za Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

Šta će tačno sadržati ta strategija?

Ona treba da sadrži dugoročan ekonomski plan razvoja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Na primer, ako uzmemo samo poljoprivredu, odbor za poljoprivredu pri Ekonomskom timu koncentrisaće se na poljoprivredu i praviti dugoročnu strategiju, ali ne samo teoretsku nego održivu strategiju, što je vrlo važno reći, koja proizlazi iz realnih uslova koji danas postoje na Kosovu i Metohiji. Samo pričati da bi najbolje bilo proizvoditi ovo ili ono, kada je pojedincima danas delimično ugrožena i bezbednost, kada su individualni proizvođači u lošem finansijskom stanju, ovde nije moguće. Ovde mora da se pođe od realne situacije koja trenutno postoji. Strategija se pravi za sledećih pet ili deset godina, i mi pravimo takvu strategiju koja će stvoriti uslove da u sledećih pet ili deset godina počne neki razvoj.

Da li bi aktivnosti države, koje bi proishodile iz te strategije, bile usmerene na pružanje finansijske pomoći preduzećima?

Država ne treba samo da pomaže finansijski, država treba da stvori uslove za razvoj privatnog sektora. Mi se duboko nadamo da će ovaj proces decentralizacije proći onako kako očekujemo, pa da onda opštine u kojima na Kosovu i Metohiji žive i rade Srbi zajedno sa Republikom Srbijom stvaraju institucionalne osnove i infrastrukturu za razvoj privatnog preduzetništva. Ono na čemu se zasniva strategija jeste razvoj mikro, tj. porodičnih preduzeća, kao i malih i srednjih preduzeća, a država, odnosno opštine treba da razvijaju infrastrukturu. Mogu na primeru Brezovice da kažem da mi imamo jedan koncept. Ekonomski tim je proučio sve ski-centre Evrope i utvrdio da je u 99 odsto centara vlasnik žičara opština. Vlasti razvijaju žičare, a hoteli, privatno preduzetništvo i ostale prateće usluge razvijaju se sami od sebe. Postoje izvanredni međunarodni programi podrške opštinama koji se danas primenjuju u Srbiji – na primer u zapadnoj Srbiji, sve opštine su dobile neke donacije. Ja sam to i predlagao opštini Štrpce, da pokrenemo te programe preko međunarodnih organizacija ovde na Kosovu, da u opštini Štrpce finansiramo obnovu starih i izgradnju novih ski-liftova. To je ono što pokreće privredu, tu je uloga države, u stvaranju osnove. Takođe, u izradi infrastrukture. Bilo bi odlično kada bi, a to će verovatno biti jedan od programa, mogli da se na neki način nađu modeli podrške svakome ko želi da investira na Kosovu i Metohiji.

Pomenuli ste izgradnju institucionalnog okvira, manje finansijske podrške a više infrastrukturne. Kakva je vaša saradnja sa UNMIK–om, da li mislite da se to može izvesti bez njih?

Mi smo počeli da radimo tek pre pet nedelja, ali smo već na našu inicijativu imali sastanak sa UNMIK-om. To je bio prvi sastanak, i oni nisu imali primedaba na naše predloge. Rekao bih da je to, za početak, bio vrlo kvalitetan i konstruktivan sastanak i sada smo već uputili zahteve da se održe i sledeći susreti, ne samo s njima nego i sa Kosovskom energetskom korporacijom, Kosovskom poverilačkom agencijom i sa našim partnerima u kosovskoj vladi iz domena ekonomije. UNMIK radi jedan posao koji je dosta težak, mi razumemo njihove probleme i naravno da danas ništa ne možemo da uradimo bez UNMIK-a, niti to želimo. Ali osim sa UNMIK-om, mi želimo da počne dijalog i sa albanskom stranom. UNMIK je danas posrednik između nas i albanske strane, ali mi mislimo da bi UNMIK trebalo da bude jedan od tri igrača u tom timu za ekonomski razvoj Kosova i Metohije, i mi ćemo na tome da insistiramo. Evo, konkretno na primeru Brezovice, mislimo da su investicije u interesu i UNMIK-a, i albanske strane, i srpske strane pre svega, ali i u interesu svih onih koji žive na Kosovu. Ineks Brezovica je dobar ski-centar, neka opština razvija ski-centar a neka u Brezovicu dođu i pružaju usluge i Albanci, jer to niko ne zabranjuje. Mi moramo da shvatimo da na teritoriji Kosova i Metohije Srbi i Albanci moraju da sarađuju. To moramo da shvatimo mi, to moraju da shvate Albanci i to mora da shvati i UNMIK. Sve drugo, da Srbi prodaju samo Srbima, Albanci samo Albancima ali ne i Srbima u Srbiji, sve drugo je iluzorno. To je moja poruka, mi moramo da sarađujemo.

Kada ste već pomenuli Kosovsku energetsku korporaciju, u fabrici Komel iz Batusa, koja proizvodi električna brojila, rekli su da sa KEK–om ne mogu da sarađuju jer imaju različite plombe na brojilima. U čemu je tu problem, da li KEK uopšte neće da sarađuje s njima i kupuje ta brojila, ili Komel neće da radi po kosovskim standardima?

Koliko je meni poznato, oni nešto malo i sarađuju sa KEK-om, preko posrednika koji su Albanci, i ja smatram da je svaka saradnja pozitivna – šta god da se proda, ko god da je kupac robe. Što se tiče tog slučaja, ako neko želi da proda brojila Kosovskoj energetskoj korporaciji, on mora da zadovolji standarde koje zahteva KEK. Naravno, sa KEK-om isto tako treba razgovarati da prihvate standarde koji važe u Srbiji. Jer, KEK je deo energetskog sistema i Srbije i Evrope, i ako Evropa prihvata neke standarde koji važe u Srbiji, zašto to ne bi prihvatio i KEK. Takođe, i ljudi koji proizvode za KEK moraju da prihvate njihove standarde. To je stvar nedostatka dijaloga, pre svega. Dijalog, komunikacija, to je jedan od ključnih problema danas na Kosovu i Metohiji i ispoljava se na svim stranama.

S jedne strane ćete podsticati saradnju s kosovskim institucijama, a s druge sa srpskim. Nedavno ste pomenuli, prilikom obilaska konditorske fabrike Kondis u Gračanici, da neke firme treba da se vežu za „srpske sisteme“ tj. za tržišta Srbije.

Rekao sam svima na Kosovu da kada prave svoje razvojne planove, pre svega treba da se vežu za tržište Kosova i Metohije, da gledaju potencijal prodaje na Kosovu. Ako ovde dolaze Austrijanci, Slovenci i Nemci da bi proizvodili i prodavali, zašto bismo mi odlazili? Ovo je naše tržište. Takođe, svi moraju da shvate i znaju da je srpsko tržište još veće, tako da razvojni planovi uvek treba prvo da gledaju regiju generalno, odnosno prvo Kosovo i Metohiju, a onda i srpsko tržište, jer ono im je najbliže. Poručio bih i svim Albancima: osim teritorije Kosova, imate još veće tržište, pet puta veće, a to je srpsko tržište i orijentišite se i prema njemu. Ja sam za to da albanski proizvodi budu prisutni na teritoriji Srbije, isto kao što želim srpske prizvode na teritoriji Kosova. Kosovo je tržište, na Kosovo gledam kao na veliko tržište od 2.000.000 stanovnika, dosta nerazvijeno, i mislim da je Srbija, koja danas ima ekonomski suficit samo sa Bosnom i Makedonijom, tradicionalno orijentisana i na kosovsko tržište. Mi na kosovskom tržištu možemo da prodajemo mnogo više proizvoda u budućnosti nego na bilo kom drugom, „severnom“ tržištu. Regionalni razvoj je osnova razvoja na Balkanu.

Mnogi privrednici sa Kosmeta žalili su se na carine i poreze. Da li u strategiji koju pravite planirate deo koji će se odnositi na prilagođavanje propisa u Srbiji u smislu davanja olakšica?

Apsolutno. Mi u ekonomskom timu imamo odbor za bankarstvo, finansije i investicione fondove, koji će da izuči taj problem oko carina i poreza i da proba da predloži konkretna rešenja koja bi zadovoljila i UNMIK i srpsku stranu i albansku stranu. Nadam se da ćemo to uraditi vrlo brzo, ne čekajući izradu strategije, jer neke stvari moramo da radimood dana do dana.

Sastali ste se i sa načelnicima Kosovsko–moravskog i Kosovskog okruga. Šta ste se s njima dogovorili?

Nismo se prvi put sreli s njima, to je već drugi ili treći put. Pošto razrađujemo strategiju, informisani smo od strane načelnika okruga i opštinskih kooordinatora o problemima s kojima se oni susreću, kako bismo doneli neke konkretne zaključke. Ovo je vrlo kratak period i još nemamo gotova rešenja, ali smo shvatili gde su problemi, shvatamo svakog dana sve više i više gde su konkretni problemi. Na njihovoj strani naišli smo na jednu, rekao bih, radost što postoji neko ko se sad bavi isključivo ekonomskim problemima vezanim za svakodnevni život. I oni misle da je svakodnevni život ono o čemu ljudi najviše razmišljaju i da moramo mnogo da učinimo na poboljšanju tog života.

U jednom intervjuu ste pomenuli da je u poslednjih četiri ili pet godina u jug Srbije uloženo 4,7 milijardi dinara tj. oko 50.000.000 evra. U šta je uložen taj novac?

Najviše je uloženo u infrastrukturu jer je ona tamo bila katastrofalna. Uloženo je u puteve, u energetiku, u škole, u zdravstvo. To zapravo i jeste zadatak države. Država treba da se bavi infrastrukturom, da stvori uslove da bi privreda sama mogla da se razvije. Ako nemate dobre puteve i željeznice, telefonske linije, energetiku, o čemu onda pričamo. Danas na Kosovu nema struje. Bili smo nedavno u maloj fabrici koja proizvodi konditorske proizvode, i tamo ručno seku proizvode zato što nemaju struje.

Problem juga Srbije je vrlo važan za Republiku Srbiju jer to je primer gde mi pokazujemo kako se uspešno mogu, bez konflikta, rešiti međunacionalni problemi. To je jedini primer na postjugoslovenskom prostoru da su ti problemi rešeni bez konflikta, dijalogom. Vidite da je tu velika uloga Koordinacionog tela pre svega. Pogotovo u poslednje vreme vidi se ogroman napredak i mislim da na tom primeru možemo da pokažemo uspeh i albanskoj strani na Kosovu i Metohiji, kao nešto što smo uradili u sredini gde smo se sami bavili tim problemom. Hoću da kažem da su u Bosni mnoge stvari dijalogom rešene veoma dobro. Morali bismo da na Kosovu koristimo baš ta iskustva, sa juga Srbije i iz Bosne. Osim toga, ovo što se radi na jugu Srbije je isto tako prevencija od mogućih konflikata, jer mislimo da rast ekonomije, odnosno privredni razvoj doprinosi smanjenju tenzija među ljudima.

Pomenuli ste da ćete u svakom od tri grada, Preševu, Bujanovcu i Medveđi, imati po jednog predstavnika koji će pomagati pri izradi biznis planova?

Za početak, imaćemo koordinatora ekonomskog tima za Preševo, Bujanovac i Medveđu koji će raditi pri Koordinacionom telu. On će usmeravati naše koordinatore odbora, i povezivati ih sa lokalnim privrednicima i lokalnim rukovodstvima i imaće za početak ulogu koordinatora. Zadatak će mu biti da sve privrednike koji ne znaju kako da reše neki ekonomski problem usmerava ili na resorna ministarstva ili na agencije. Mislim da je komunikacija sada najveći problem na jugu Srbije i da je taj problem vrlo čudan. Postoje velike mogućnosti za dobijanje fantastičnih kredita, ali se oni uglavnom ne koriste jer ljudi ne znaju za to. Taj informacioni sistem, odnosno komunikacija jedan je od najvažnijih segmenata našeg rada. Ljudi često ne znaju da mogu da dobiju kredit pa su se prošle godine u Bujanovcu samo tri privrednika kandidovala za razvojne kredite.

U Opštini Bujanovac već postoji agencija koja pomaže privrednicima?

Da, to je Agencija za mala i srednja preduzeća koja radi veoma dobro i moram da pohvalim direktorku agencije Mirjanu Jovanović i njenog predstavnika u Bujanovcu koji stvaraju vrlo dobre uslove. Moram i da naglasim da Fond za razvoj daje odlične programe. Treba istaći ove dobre primere jer ih nemamo mnogo.