U sporoj i stalno odlaganoj transformaciji medijskog sistema postoji realna opasnost da jedan broj medija koji informišu na jezicima nacionalnih manjina nestanu ili pređu u ruke tajkuna kojih ima i u etničkim grupama, što bi bio velik korak nazad u ostvarivanju jednog od značajnih ljudskih prava
Još u vreme socijalizma, bivša Jugoslavija postavila je standard ostvarivanja prava manjinskih etničkih grupa, što se ogledalo i u priličnom broju glasila na jezicima narodnosti, a i u prisustvu ovih jezika u programima državne radio-televizije. Dabome da je i ta priča bila obavijena ideologijom i dominantnim uticajem jedne partije, što se u poslednjoj deceniji prošlog veka izrodilo u, kako je jednom prilikom rekao Pal Šandor, „SPS propagandu prevedenu na mađarski i ostale manjinske jezike“.
„Mađar so“, slovački „Hlos ljudu“, rumunska „Libertatea“, rusinsko „Ruske slovo“, ukrajinsko „Ridne slovo“, romski „Them“, „Hrvatska riječ“ novine su koje, uz pregršt radio i TV stanica, koje u celini ili delimično imaju programe na jezicima narodnosti, ispunjavaju jednu od važnih obaveza međunarodnih konvencija i domaćeg zakonodavstva. Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima i Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina izričito obavezuju države potpisnice, članice Saveta Evrope, da „pomognu, obezbede, ohrabre“ stvaranje medija koji informišu na jezicima manjinskih naroda. Isto zahteva i Preporuka br. R (97) 21, koja govori o promovisanju kulturne tolerancije. Postojanje ovakvih glasila smatra se važnim za očuvanje sopstvenog integriteta i identiteta, manjinskih naroda, ali time i doprinosom za bolju integraciju etničkih grupa u društvo u celini. Naš Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina predvideo je u članu 17. pravo nacionalnih manjina „na potpuno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku“.
Teško je precizno doći do broja medija koji informišu na jezicima narodnosti, jer su i oni deo ukupnog medijskog haosa u Srbiji. Sigurno je da ih, samo u Vojvodini, gde je statistika utvrdila postojanje 28 etničkih grupa, ima nekoliko desetina. Osnivale su ih uglavnom opštine ili pokrajina, što znači da su, jednostavno rečeno, to državna glasila.
Zakoni o radiodifuziji i javnom informisanju Republike Srbije predvideli su privatizaciju svih opštinskih glasila što proizlazi iz pravila demokratskog sveta da medijima ne mogu biti osnivači organi vlasti. Naprotiv, vlast, biznis i ostali centri moći treba da maknu ruke i oslobode uticaja sva javna glasila. U okolnostima u kojima u Srbiji postoji oko dve hiljade elektronskih i štampanih medija sasvim je osnovana pretpostavka da neće svi preživeti i da će bar polovina novina, radio i televizijskih stanica u dogledno vreme nestati sa javne scene, što delovanjem zakona, što tržišta. Realna opasnost preti i informativnim kućama manjinskih naroda. Opštine su, za sada, uglavnom skinule brigu sa sebe, prepuštajući, u poslednje dve godine, osnivačka prava novoosnovanim nacionalnim savetima. Ali na sastave nacionalnih saveta dominantno utiču političke stranke manjinskih naroda, a kako se u nekoliko slučajeva može videti, to privileguje pojedine nove osnivače medija koji su bliski upravo svojim manjinskim političarima.
Osnovno pitanje u ovoj stvari jeste: da li su mediji koji informišu na jezicima narodnosti u rukama te narodnosti u najširem smislu, njihovog govornog prostora i javnog mnjenja, opšteg interesa građana određene nacionalnosti ili političkih grupa i njima lojalnih pojedinaca. Prava manjinskih naroda, kao ni prava većinskog ne ostvaruju se na pravi način ako u ovoj oblasti ostane sprega medijskih menadžera i svejedno koje vlasti.
U Srbiji kao izrazito multietničkoj zajednici veoma je važno da opstanu ili nastanu novi mediji koji govore jezicima manjina. Država, što znači i opština, region, pokrajina, treba da pomogne. Mogu to da učine davanjem zgrada i prostora na besplatno korišćenje, nabavkom opreme, subvencijama i donacijama, ali ne mogu da budu osnivači ni vlasnici, a pogotovo ne tutori. Samoorganizovanje manjinskih naroda, njihova inicijativa i upliv u uređivačku koncepciju, od presudne su važnosti. Kao udruženja građana, nevladine organizacije, uz principijelnu pomoć nacionalnih saveta, problem mogu rešavati na najcelishodniji način. I ne treba uvek tragati za bogatašem iz svog etniciteta koji bi kupio ili osnovao novine. Princip anonimnog kapitala, što znači većeg broja malih akcionara, u ovom poslu daje najbolje rezultate.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
