Sve nešto sanjam kako pravim anketu u kojoj određenu ljudsku felu pitam: „Da li se vi radije poistovećujete sa Prometejom ili sa Faustom?“, i oni mi, kao, iskreno odgovaraju. I eto, opet sanjam istraživanja čije rezultate unapred znam. Faust je taj naš omiljeni lik, mada nam njegov kraj baš i nije tako rado viđen, ali do kraja ima da traje i traje! Nije malo 24 godine, ma isplati se!
Šutnja mi nekako više pasuje od ćutnje; šutnju povezujem sa rečju „šut“ kao antonim od „rogatog“ (ovna, na primer). Neprirodna je i skaredna šutnja onih koji se definišu i koje definišemo na osnovu njihove javne reči i njihovog poštenog javnog delanja.
Ćutanje ima cenu. Reč takođe. Kolika li je ta cena kad u intelektualnoj eliti toliko poslušnika, pokornika, beskičmenih, guravih i pogurenih… Ketman-intelektualci, prirepci ili podrepci svake vlasti… Nije ni dobro ni pametno intelektualce deliti na one koji su uz vlast ili protiv vlasti, pa osuđivati jedne ili druge što su takvi kakvi jesu. Ali je teško ne suditi onima koji su uz svaku vlast i koji danas vazdižu one koje su do juče pljuvali. Igraju oni kako im se svira, bez obzira ko su svirci i kakva je svirka. A takvih nije da u nas nema!
Kupljena, zaplašena, korumpirana, prodala se intelektualna elita. Eto tih nekoliko reči koje znače isto ili slično, govore sve o karakteru takozvane inteligencije, takozvanih javnih intelektualaca, takozvanog javnog uma… U suštini, ćuti se ili zbog para ili zbog straha. U ovaj drugi razlog treba uvrstiti i one koji ćute kako bi sačuvali ono što imaju i ono mesto u društvenoj hijerarhiji do kojeg im je više stalo nego do poštenog života. Poštenje je već godinama na niskoj ceni, možda se preteruje kada se kaže da je jeftinije nego ikad. U svakom slučaju, uklapa se u opštu devalvaciju vrednosti i svekolikog srozavanja ljudskog integriteta i ljudskog dostojanstva.
Valja pomenuti i treći ključni razlog dezidentifikacije i vrednosne reorijentacije javnih ljudi koji barem jednim delom objašnjavaju prethodno navedena dva razloga. Reč je o drukčijem vaspitanju i drukčijem procesu socijalizacije. Oni „odrastaju“ i „sazrevaju“ kao javni ljudi u znaku novca kao vrhunske vrednosti združene sa onim pogledam na „one dole“ i „one gore“ koji obeležava autoritarnu orijentaciju. Šta ćete kad „pognutu glavu sablja ne seče“, kad „jači tlači“ i kad je spasen onaj koji trpi („trpen spasen“), uostalom zar ne znamo da „beganova majka nikad nije zakukala“… Pa koliko smo puta čuli pouku „Ćutanje je zlato“, „Trpi dušo, potraj kožo“.
O dušama prodanim satani napisano je mnogo toga, ali da iz književnih komentara te pijačne ekonomije pomenem dva našijenca, nekako u nas skrajnutih valjda zbog onoga o čemu su pisali. To su Meša Selimović sa svojom radovima na temu ćutnje i govorenja, i Đuro Šušnjić sa svojim teorijskim radovima o govoru i razgovoru, komunikaciji i dijalogu. Nekako brzo zaboravljamo ova dva književnika, valjda zbog toga što nas razotkrivaju kao loše delatnike čije se nedelo iscrpljuje u kontinuiranoj izdaji profesionalnog identiteta.
U nas je postalo skaredno reći kako se više uzbudimo i bunimo zbog posečenog drveta i zgažene mačke nego zbog radnika koji dižu ruku na sebe jer ne mogu da prežive. Pa evo, kažem!
Na domaćoj javnoj sceni dominiraju intelektualci i na njih nalik pripadnici nekih drugih branši, a i jedni i drugi opsednuti su jednostranim ili-ilitizmom. Taj ili-ilitizam obeležen je principom „ili mi ili oni“: binarna naspram svake druge logike, monoteizam naspram politeizma, monizam naspram pluralizma, simplizam naspram kompleksnosti, manihejski ili crno-beli svet naspram šarolikog sveta, monokulturalnost naspram multikulturalnosti, naši naspram njihovih… U takvom stanju stvari čini se lako je dati obraz za guzicu!
Davno je konstatovano da se češće čula javna i kritička reč intelektualaca sedamdesetih pa i osamdesetih godina u vreme „komunističke diktature“ nego danas, 40 godina kasnije, u vreme „liberalne demokratije“, a valjda zato što intelektualci progovore samo onda kada je teško… Ne ćute danas valjda zbog moguće represije. Ako je tako, onda, što rekoše oni sa Peščanika: „Ako vam je dobro, onda ništa!“
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
