Obezbeđenje privatno, posao režimski

Sukob pred Skupštinom grada Beograda u martu, sednice kraljevačkih odbornika u maju i julu, upad na Državni univerzitet u Novom Pazaru (DUNP) krajem jula, konstitutivne sednica u Kosjeriću i Zaječaru početkom avgusta… Ovo je niz događaja na kojima su u glavne uloge skliznuli ljudi koji obično stoje sa strane, dremaju ili motre. Na njihovim majicama piše “privatno obezbeđenje” ili ne piše ništa. Sada se sukobljavaju sa građanima, izbacuju odbornike i studente za račun režima, dežuraju dok opozicioni odbornici sprečavaju početak sednica lokalnih parlamenata. U uniformi, sa legitimacijama ili bez njih, radnici privatnog obezbeđenja postali su vidljiviji nego ranije u državnim i gradskim institucijama i ustanovama.

Iako Zakon o privatnom obezbeđenju omogućava angažovanje u zaštiti ovakvih objekata, pitanje je – da li su i u kojoj meri u ovim situacijama radnici privatnog obezbeđenja prekršili ovlašćenja.

Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) podseća: “Nadležnost privatnog obezbeđenja je da se stara o bezbednosti, odnosno zaštiti lica, imovine i poslovanja aktera koje oni štite. A što se tiče ovlašćenja, ta ovlašćenja podsećaju na ovlašćenja policije, ali su znatno manja”.

Međutim, na terenu se često dešava da radnici obezbeđenja ne samo da imitiraju policiju, već je i “nadmašuju” – primenjujući silu u situacijama gde zakon to izričito zabranjuje.

ŠTA ZAKON KAŽE, A ŠTA SE DEŠAVA

Prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, najblaže ovlašćenje koje radnici imaju je provera identiteta, zatim izdavanje upozorenja i naređenja, naročito u kontroli pristupa objektu. Sredstva prinude – fizička snaga, gasni sprej, službeni psi – dozvoljena su samo u izuzetnim situacijama, dok je upotreba vatrenog oružja dozvoljena isključivo u krajnjoj nuždi, isto kao i kod svakog drugog građanina.

“Oni ne mogu svojevoljno da primenjuju fizičku snagu, već samo kao odbranu od napada ili kada sprečavaju radnje unutar objekta koji čuvaju”, kaže Petrović.

Ipak, događaji u poslednjih nekoliko godina pokazuju drugačiju sliku – fizičko izbacivanje odbornika iz lokalnih skupština, sprečavanje ulaska novinara na javne događaje – čuveno je hvatanje kragne novinaru na inauguraciji predsednika Vučića 2017. godine – pa čak i prisustvo privatnog obezbeđenja na mestima gde bi trebalo da bude policija.

“Kada je Zakon o privatnom obezbeđenju usvajan (2013), ovakve situacije nismo imali i mislim da tada nikome nije moglo da padne na pamet da su one moguće”, ističe za “Vreme” Petrović.

Jedan od poslednjih u nizu slučajeva dogodio se u Zaječaru, kada je početkom avgusta održavana konstitutivna sednica lokalnog parlamenta. Privatno obezbeđenje bilo je tada ispred, ali i u prostorijama parlamenta, dok su opozicioni odbornici sprečavali početak sednice.

“I drugi parlamenti poznaju različite situacije u kojima opozicioni odbornici ili poslanici pokušavaju da opstruišu rad, ali postoje druga sredstva putem kojih se to reguliše. Prave se pauze, pa onda međusobno pregovaraju, dogovaraju se, pokušavaju na miran način da prevaziđu tu situaciju. A ovde se kod nas sad uobičajilo da se fizičkom silom izbacuju opozicioni poslanici ukoliko to ne odgovara vladajućoj partiji”, pojašnjava Petrović.

Sličan, ali ipak drugačiji scenario, odigrao se nekoliko dana ranije u zgradi Državnog univerziteta u Novom Pazaru (DUNP). Na poziv rektorke Zane Dolićanin, zaposleni u kraljevačkoj firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje upali su u zgradu sa nekoliko predstavnika Univerziteta da iz nje izbace studente u blokadi.

foto: nebojša jovanović

Kako je za “Vreme” pojasnio Dejan Aleksić, direktor firme Gard Security Sistem 036 iz Kraljeva čiji su radnici bili angažovani, njima su u firmu prethodno došli zaposleni u DUNP-u i pitali ih za pomoć. Sklopili su i ugovor, a zatim otišli na teren da obave zadatak. Na snimcima koji su se pojavili na društvenim mrežama prepoznali su ih lokalni odbornici iz Kraljeva.

Predrag Voštinić, iz kraljevačkog Lokalnog fronta, kazao je za “Vreme” da se na snimcima vidi kako su neki od njih imali istaknute legitimacije, ali ne svi. A uniforma i legitimacije su obavezni kad se obavlja ovakav posao.

“Zakon o privatnom obezbeđenju poznaje i fizičku zaštitu lica ili ono što je u narodu poznato kao telohranitelj. Njih je moguće angažovati kao neposrednu fizičku zaštitu i u toj situaciji obezbeđenje ne mora da nosi uniformu, može da bude u civilu i ne mora da ima vidno istaknutu legitimaciju. Ali je definisano u zakonu da se radi o fizičkoj zaštiti lica, a ne objekata. Kada obezbeđuju objekte, moraju da imaju uniforme i jasno vidljive legitimacije”, pojašnjava Petrović iz BCBP.

Druga obaveza je ugovor o poslu. Po kom ugovoru je DUNP, na primer, angažovao privatnu firmu da izbaci studente, javnosti nije poznato. U firmi su za “Vreme” rekli da je ugovor sačinjen, ali ne i kakav. Ni rukovodstvo DUNP-a, niti Ministarstvo unutrašnjih poslova nisu odgovorili na pitanja “Vremena” o tome.

Sličan zahtev DUNP-u uputila je i organizacija TransparentnostSrbija. Programski direktor te organizacije Nemanja Nenadić nam kaže da pravno postoji mogućnost da se obezbeđenje angažuje kroz stalno ili privremeno zapošljavanje pojedinaca, ali većina javnih institucija to čini kroz nabavke usluga, što je, kazao je, verovatno i ovde bio slučaj.

foto: marko dragoslavić / fonet

ISPUMPAVANJE NOVCA ZA PARTIJSKE DRUGOVE

Firme za privatno obezbeđenje moraju da poštuju pravila koja su propisana Zakonom o javnim nabavkama. Međutim, kako ističe Predrag Petrović, to se često izbegava.

“Tu su najvažnije političke veze, tako da ima mnogo dogovaranja. Osnov je, naravno, podela plena. Usluge privatnog obezbeđenja su jedan od najboljih načina za ispumpavanje para iz budžeta”, kaže Petrović. On dodaje da je BCBP od 2007. izradio brojna istraživanja kada je reč o angažovanju privatnog obezbeđenja, te da su uočeni mehanizmi kako se novac ispumpava.

“Međutim, to je sada poprimilo jako velike razmere. Suština je da kako neka partija dođe na vlast, tako njoj bliske firme počinju da rastu, a rad zasnivaju na poslovima sa državom. One su zgodne za ispumpavanje novca, zato što tu dominira fizičko obezbeđenje. Dogovaraju se poslovi fizičkog obezbeđenja za, na primer, pet objekata i da je za to potrebno sto radnika, a angažuju njih deset. Onda razliku stave u džep, a partijske kolege sigurno neće kontrolisati da li zaista imaju broj radnika koji bi trebalo da imaju. Kontrolu ne vrši ni Poreska inspekcija, ni Inspekcija rada, ni Ministarstvo unutrašnjih poslova”, objašnjava Petrović.

Drugi način za ispumpavanje novca je angažovanje radnika “na crno”. “To se ne događa, odnosno jako je slabo zabeleženo da se dešava kod ozbiljnih privrednih subjekata, kod ozbiljnih biznisa. Oni vrlo dobro paze o tome na koji način i koliko ulažu u bezbednost. Tu postoji obrnuti trend – sve više ulažu u mere tehničke zaštite, a radnici fizičkog obezbeđenja su sve manje zastupljeni”, pojašnjava Petrović.

Prema procenama, u privatnim agencijama za obezbeđenje u Srbiji uposleno je između 40 i 50 hiljada ljudi, otprilike isto koliko broji celokupno Ministarstvo unutrašnjih poslova. Broj je verovatno i veći, a govori se da najmanje jedna trećina radnika radi “na crno”.

Sprega politike i ovakvog poslovanja nedavno se pokazala i kada su radnici firme za obezbeđenje “Soko Group” sprečili narodnog poslanika Aleksandra Jovanovića Ćutu i ekološke aktiviste da uđu u zgradu Privredne komore Srbije (PKS), gde se održavala javna rasprava o Strategiji o mineralnim sirovinama. Ova firma redovno dobija ugovore za obezbeđenje gradskih komunalnih preduzeća, a u porodičnom je vlasništvu Zorana Livaje, objavio je N1. Livaja je biznismen blizak SNS-u i nekadašnji direktor Kancelarije za brze odgovore Vlade Srbije.

Kako su pisali mediji, vrtoglavi uspon “Soko group” počinje 2013. godine kada dobija posao obezbeđenja gradilišta na Koridoru 10 u vreme kada je direktor Koridora Srbije bio Dmitar Đurović. Mediji su tada pisali da Đurović nezvanično stoji iza “Soko grupe” iako se nigde ne vodi kao vlasnik ili direktor. Grupa radnika koji su bili angažovani na obezbeđenju Koridora 10 tužila je firmu tvrdeći da su radili “na crno”, a iz “Soko grupe” su odgovarali da nisu oni angažovali radnike na crno, već njihovi podizvođači na tom poslu.

Od kada je SNS došao na vlast u Inđiji 2016. godine, “Soko group” se kao jedini ponuđač redovno javljala i dobijala tendere koje je raspisivalo lokalno javno preduzeće Ingrin. Livajina firma obezbeđivala je javna preduzeća i u drugim delovima Srbije. Tako je 2019. godine od Kragujevca dobio posao vredan 39 miliona dinara, koji podrazumeva obezbeđivanje gradske uprave i javnih preduzeća i institucija. “Soko grupa” je iste godine dobila i posao obezbeđenja Ade Ciganlije u Beogradu, a iz godine u godinu produžavali su se ugovori s JKP Zelenilo-Beograd.

Prvu saradnju sa Vladom Srbije firma Zorana Livaje ostvarila je pre dolaska SNS-a na vlast. “Soko group” je 2010. godine s Ministarstvom poljoprivrede i trgovine potpisalo ugovor i naplatio blizu 29.000 evra za sajt “Nacionalni brend Srbije” koji nije isporučen, objavio je N1.

KO TO RADI U PRIVATNOM OBEZBEĐENJU

A ko uopšte može da radi u privatnom obezbeđenju? Da bi neko to mogao, mora da završi obuku i dobije licencu koju izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Za to mora biti domaći punoletni državljanin, imati prebivalište u Srbiji i završenu bilo kakvu srednju školu. I ne sme da ima “bezbednosne smetnje”, što znači da bude pravosnažno osuđivan na robiju ili da je postupak za krivična dela u toku ako je nedavno osuđivan za teže prekršaje iz oblasti javnog reda i mira ili oružja i municije.

Uslov je i da je osoba “psihofizički” sposobna za ove poslove. Vrši se i terenska provera. Za licencu s oružjem potreban je odslužen vojni rok sa oružjem ili završena obuka za korišćenje vatrenog oružja.

Gornja starosna granica za dobijanje licence – ne postoji. “Tako možete da vidite veliki broj radnika privatnog obezbeđenja koji su penzioneri – i tu ima dosta prostora za zloupotrebe i izvlačenja para”, priča Petrović.

U Srbiji je usvojen “decentralizovan” model obučavanja radnika privatnog obezbeđenja, jer je Zakon propisao da obuke mogu da izvode sva pravna i fizička lica koja ispunjavaju materijalne, tehničke, stručne i kadrovske uslove za izvođenje obuka.

U cilju što neposrednijeg uvida u proces licenciranja, Beogradski centar za bezbednosnu politiku je pre nekoliko godina poslao istraživača-saradnika na obuku. Program je preambiciozan, glasio je jedan od zaključaka. On je predviđao 101 čas obuke, od čega 66 časova teorijske nastave i 35 praktične (samoodbrana), u ukupnom trajanju ne dužem od 18 dana.

“Mnogi su dolazili iz noćnih smena i na tim časovima nisu pratili, spavali su i mnogi od njih su bili jako, jako loše fizičke spreme. Jedan modul obuke podrazumeva i primenu borilačkih veština. Čak je bilo i povređivanja ljudi zato što su lošeg zdravstvenog stanja i fizičke kondicije”, prepričava Petrović.

“Tako da su mnogi od njih, prema kazivanju našeg stažiste koji je bio na obuci, bili jako loše fizičke spreme i dosta loše su poznavali materiju. Ali jednostavno, oni su tu već dugi niz godina radili kao radnici privatnog obezbeđenja, a i postojala je potražnja, kao i slaba ponuda radnika, pa se njima gledalo kroz prste. I MUP-u je bilo u interesu da što veći broj ljudi prođe jer oni dobijaju novac od licenciranja”, kaže Petrović i zaključuje – “to je veliki biznis”.