O zastavama, kesama i sestrama

Kada je u utorak 6. juna pred Ministarstvom odbrane u Birčaninovoj ulici u Beogradu, a simbolika je htela da to bude u onom nesrušenom delu Generalštaba, orkestar Garde završio poslednje taktove poslednjeg intoniranja himne Hej Sloveni i kad su gardisti u plavim uniformama propisno spakovali plavo-belo-crvenu trobojku i kad je pukovnik Garde poljubio tu spakovanu odlazeću zastavu pre nego što će je predati ministru odbrane Zoranu Stankoviću, a ovaj direktoru muzeja, neki talas emocije je zahvatio vašeg hroničara i zasuzile su mu oči. Pijetet se čini primerenim. Neki su pod tom zastavom izginuli, a neki su njom mahali na svadbama i utakmicama. Uklanja se poslednji simbol naše bivše Juge, stvorene na početku XX veka u pomoru i golgoti velikog rata i razorene balkanskim ratovima i nepočinstvima na prelomu XX i XXI veka i rasparčane kroz niz blještavih inauguralnih egzaltacija „rađanja“ ili „konačnog oslobođenja“ novih nacija.

Onda je na jarbol podignuta srpska crveno-plavo-bela zastava, dok je gardijski orkestar izvodio himnu Bože pravde: prerađenu pesmu Jovana Đorđevića iz komada Markova svadba, koja je proglašena za himnu prilikom krunisanja kralja Milana 22. februara 1882. godine, a čiji prvi stih glasi „Bože pravde ti što spase od propasti do sad nas…“, što u ovom času, u senci prethodnih tragedija i još nejasne budućnosti, izaziva crnohumornu reakciju: a kako bi izgledalo da nas nije spasao…

USTAVNA DEKLARACIJA, ALI NIJE: Skupština Srbije, sazvana na zahtev 99 poslanika, u ponedeljak 5. juna, tesnom većinom, iz drugog pokušaja, usvojila je odluku o obavezama državnih organa u ostvarivanju nadležnosti Srbije kao sledbenika dosadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Predsednik Srbije i premijer nisu prisustvovali skupštinskoj sednici, što govori o tome da je prevagnulo stanovište da taj trenutak u skupštini Srbije predstavlja samo donošenje jedne tehničke odluke.

Predsednik Srbije je u prvoj izjavi posle crnogorskog referenduma pomenuo državnost Srbije, a premijer Koštunica je dan pre skupštine izjavio da Srbija nastavlja svoj državni kontinuitet koji traje dva veka, jer je obnovu svoje moderne državnosti započela još davne 1804. godine. U prvoj klupi sedeo je jedan ministar – Mlađan Dinkić čiji je G17 plus jako gazio na temi nezavisnosti Srbije.

Ipak, preambula tog zapravo tehničkog dokumenta ima nešto od karaktera ustavne deklaracije. Posle pozivanja na državnu tradiciju srpskog naroda i ravnopravnost svih građana i etničkih zajednica u Republici Srbiji u njoj se kaže:

da je Republika Srbija, u skladu sa Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore („Beogradski sporazum“) i članom 60 Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, postala sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora i u celosti nasledila njen međunarodno-pravni subjektivitet i međunarodne dokumente, posebno Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija;

da se pravni poredak Republike Srbije usklađuje sa principima na kojima se zasnivaju pravni poreci razvijenih demokratskih država, kao i sa odgovarajućim aktima organizacija međunarodne zajednice;

da su institucije Republike Srbije izgrađene na nivou koji omogućava uspešno uključivanje Republike Srbije u evropske i svetske integracione procese, da je ubrzani ulazak Republike Srbije u punopravno članstvo svih međunarodnih tela i organizacija, a pre svega proces stabilizacije i pridruživanja sa Evropskom unijom, nesporan strateški i nacionalni cilj i da su stvorene osnovne pretpostavke za ostvarivanje tog cilja…

PISMO NA IST RIVERU: Predsednik Srbije Boris Tadić u utorak 6. juna pismima je obavestio generalnog sekretara UN-a Kofija Anana, generalnog sekretara Saveta Evrope Terija Dejvisa i generalnog sekretara Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju Marka Perena de Brišamboa da je Srbija pravna sledbenica Srbije i Crne Gore. On je zatražio promenu imena države iz državna zajednica Srbija i Crna Gora u Republika Srbija.

Konstatovao je da je o tome postignuta saglasnost sa crnogorskom stranom i da je član 60 Ustavne povelje, koji propisuje istupanje iz SCG, aktiviran odlukom parlamenta Crne Gore o proglašenju nezavisnosti.

Ministarstvo spoljnih poslova je takođe u utorak saopštilo da su sva diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije i Crne Gore, posle odluke Skupštine Srbije o preuzimanju nadležnosti državne zajednice, postala diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije. Diplomate iz Crne Gore predale su dužnost kolegama iz Srbije. Delegacija Ministarstva odbrane otputovala je u Crnu Goru radi rešavanja statusa pripadnika vojske koji žele da žive u Srbiji. Zastava ispred palate Federacije i na Ministarstvu spoljnih poslova zamenjena je srpskom.

U Skupštini Srbije i u javnosti čule su se konstatacije da zaokruženje državnog sistema u Srbiji ipak može da se završi tek donošenjem novog ustava, za šta je procedura pokrenuta pre 22 meseca.

O ustavu su u utorak 6. juna premijer i predsednik skupštine nastavili konsultacije koje su tekle prethodne nedelje. Predsednik Skupštine je zbog te teme prošle nedelje bio u audijenciji kod predsednika Republike, a razgovarao je na ovaj ili onaj način sa svim političkim prvacima. O potrebi donošenja novog ustava oglasila se i Srpska akademija nauka i umetnosti.

ELEKTRONSKI TEST: Bilo je najavljeno da sednica Skupštine Srbije traje samo deset minuta i da ne bude rasprave, međutim, posle izlaganja radikala Tomislava Nikolića usledilo je istupanje šefova svih poslaničkih grupa, uz nekoliko zloupotreba proceduralnih prigovora.

U raspravi je učestvovala i Demokratska stranka, koja je od 5. oktobra prošle godine odsutna iz parlamenta osim kad su na dnevnom redu važna državna pitanja. Poslanici Srpske radikalne stranke i demokrate su, međutim, napustili skupštinu pre glasanja, valjda da pokažu da je vladajuća većina tanka.

Demokrate su davale proceduralno objašnjenje – da nisu hteli da omoguće kvorum za glasanje zbog toga što je predsednik Skupštine prekršio skupštinski poslovnik pošto je dan za glasanje proglasio pre nego što je prošlo 24 sata od zaključenja rasprave.

Posle izlaska radikala i izvačenja kartica demokrata u elektronskoj evidenciji je ostalo samo 125 poslanika, što nije bilo dovoljno za izglasavanje odluke. Šef poslaničkog kluba DSS-a Miloš Aligrudić je posle toga objašnjavao novinarima da vladajuća većina nije ugrožena, da su oni očekivali da poslanici DS-a prisustvuju glasanju kao što su najavljivali tokom rasprave, a da je do problema došlo zbog toga što je nekoliko poslanika vladajuće koalicije bilo opravdano odsutno zbog službenih putovanja ili bolesti.

Predsednik Skupštine Predrag Marković dao je petnaestominutnu pauzu posle čega je kvorum od 126 poslanika ponovo uspostavljen i skupština je u drugom pokušaju izglasala odluku o obavezama državnih organa Republike Srbije u ostvarivanju nadležnosti Republike Srbije kao sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora.

NA SIMSU: Čim je odluka izglasana, predsednik Skupštine Srbije je naložio službama da s dostojnom pažnjom, (ponavljam, s dostojnom pažnjom) uklone iz skupštinske sale i sa zgrade skupštine plavo-belo-crvenu zastavu dosadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora i da na skupštinskom zdanju istaknu srpsku crveno-plavo-belu zastavu, kako bi parlament mogao da radi na zakonit način. U sali je ostala samo zastava Srbije, a onda se radnik skupštinskog obezbeđenja malo mučio na simsu u ulici kralja Milana, što je bilo suprotno od najave predsednika Skupštine koji je dan ranije veoma patetično najavio da će zastava biti zamenjena danju po suncu. Čini se da je pogrešio ulogu, pesmu i intonaciju, slab je iz deklamovanja, previše se uznosi, a i kad već fizički imitira Pašića, morao bi da zna da bi Baja u toj prilici možda rekao: „Ovaj, da vidimo, ako sutra ne bude padala kiša, grejaće, možda, sunce, pa ako se barjak tada zameni, ovaj…“ A rečenica: „Danas u Nišu greje sunce, a mi držimo zbor, znači bog je s nama, mi ćemo pobediti“, to je Milan Stojadinović. Pogrešno se oslonio na narodnu pesmu: „Sine Mujo, živ ne bio majci, ne kuje se đogo po mjesecu, već po danu i jarkome suncu…“

Šalu na stranu, donošenje odluke o kontinuitetu u Skupštini Srbije je obeleženo dominacijom sumornih tonova. Objašnjenje radikala Nikolića glasilo je da je za radikale to bio tužan dan, da su prisustvovali komemoraciji, a da nisu učestvovali u glasanju jer ih ta podela nasledstva ne interesuje.

Radikal Tomislav Nikolić i socijalista Ivica Dačić su demokratama i aktuelnoj vladi prebacivali to da se raspad zajedničke države odvijao i u toku njihove šestogodišnje vladavine, a ne samo za vladavine Slobodana Miloševića, što ovi njima prebacuju. Nikolić je najavio nastavak političke borbe za državu u kojoj će se naći ne samo Srbija i Crna Gora, već i RS i RSK.

Radikali i socijalisti su demokratama zamerali što su prvi potrčali da čestitaju Đukanoviću pre nego što je referendum priznao blok za zajedničku državu.

Dušan Petrović je u ime Demokratske stranke sa skupštinske govornice još jedanput čestitao građanima Crne Gore, precizirajući da to čini ma koliko da to nije u skladu sa politikom DS-a. Konstatovao je da ko širi mržnju, radi protiv građana Srbije. On je radikalima prebacivao to da žive u košmaru o zapadnim srpskim granicama.

Radikali i socijalisti su se kroz diskusije Tomislava Nikolića i Ivice Dačića suprotstavljali nastojanju G17 plus da izglasavanje ove odluke dobije karakter svečanog proglašenja nezavisnosti Srbije, što se videlo u diskusiji šefa poslaničke grupe ove partije Miroljuba Albijanića koji je uzvikivao „Živela nezavisna Srbija“ i nabrajao izvore srpske državnosti od ranih srednjovekovnih kneževina do današnjih dana, podsećao na „sjajnu istoriju Kraljevine Srbije pod svetorodnom dinastijom Nemanjića“, „jedinstvo pod kriptom svetog Save, na hrabrost Karađorđa i Miloša, na prosvećenost Dositeja i Vuka i na Teslinu pamet“… I demokrata Dušan Petrović je jednom uzviknuo: „Živela Srbija!“

Šef poslaničke grupe DSS-a Miloš Aligrudić bio je na sredini: „Ima i nas koji smo veoma nezadovoljni i nesrećni. Za mene je odvajanje Crne Gore tužna realnost koju mi je teško da prihvatim, ali moram“, rekao je, pozvavši da se „jaz između dva dela istoga ne učini većim“.

TEHNIČKO IZVOĐENjE: Tom odlukom obavezuju se Vlada i drugi državni organi da, u okviru svojih Ustavom Republike Srbije utvrđenih nadležnosti, donesu u roku od 45 dana potrebna akta i preduzmu potrebne mere sa ciljem:

– ostvarivanja međunarodno-pravnog subjektiviteta Republike Srbije, kao državnog sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora;

– ostvarivanja nadležnosti Republike Srbije koje su prešle na Republiku Srbiju kao državu sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora, a pre svega u oblasti spoljnih poslova i odbrane, do donošenja neophodnih zakona;

– rešavanja svih spornih pitanja između Republike Srbije, kao države sledbenika državne zajednice Srbija i Crna Gora i Republike Crne Gore, kao osamostaljene države.

Tehnički, ta odluka za 45 dana premošćuje najavljivanu vladinu krizu i omogućuje da eventualna parlamentarna blokada ne spreči preuzimanje, na primer, Ministarstva spoljnih poslova. Odlukom se ne precizira koje zakone vlada treba da predloži za 45 dana i koje odluke mora da donese. Sigurno je da među tim zakonima moraju biti zakon o ministarstvima, kao i formalna konstatacija o važenju dosadašnjih „saveznih zakona“. Neki od njih će možda biti samo tehnički redigovani, a za nekima će prestati potreba.

Radikali su prigovarali da je odluka bezbolna jer, po njima, produžava vek vladi. Oni su zamerali i zbog imenovanja načelnika Generalštaba.

Taj tehnički posao razdvajanja zasad ide bez varničenja. Na telefonskoj konferenciji Vrhovnog saveta odbrane (Tadić i Vujanović) razrešen je dužnosti dosadašnji načelnik Generalštaba Ljubiša Jokić. Kolegijum Ministarstva odbrane odlučio je da dužnost načelnika Generalštaba obavlja general-major Zdravko Ponoš, rođen 1962. godine u Kninu, koji je završio Vojnotehničku akademiju, postdiplomske studije na Elektrotehničkom fakultetu i Kraljevski koledž za odbrambene studije u Londonu.

Ta skupštinska odluka o preuzimanju ingerencija, koja stupa na snagu odmah, obavezuje srpsku vladu i druge državne organe da u roku od 45 dana donesu mere kojima se obezbeđuje da se do donošenja neophodnih zakona ostvare nadležnosti koje su prešle na Srbiju.

U javnosti su uglavnom pominjana ministarstva odbrane i spoljnih poslova, ali u paketu za preuzimanje ima dosta pratećih a važnih institucija, od Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom do različitih zavoda i Savezne kontrole letenja. Mora se regulisati i status dosadašnjih poslanika Skupštine SCG, što nije povezano samo s njihovim apanažama već i sa poslaničkim mandatima u Savetu Evrope.

Državni organi su obavezani i na rešavanje svih spornih pitanja između Srbije, kao države sledbenika državne zajednice, i Crne Gore, kao osamostaljene države.

Srpski premijer Koštunica je posle susreta sa visokim predstavnikom EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijerom Solanom 3. juna rekao da svi problemi između Beograda i Podgorice mogu da budu rešeni u direktnom dijalogu i da nije potrebna pomoć Evropske unije. Dan uoči Solaninog dolaska Koštunica je precizirao da neće biti nikakvog „plišanog razvoda“, jer se Crna Gora i Srbija ne razdružuju sporazumno kao Češka i Slovačka, već Crna Gora izlazi iz zajednice, a Srbija nastavlja državni kontinuitet.

Sada je taj formalni uslov ispunjen. Od portparola DSS-a je odmah po okončanju skupštinske sednice došla tvrdnja da bi do formalnog priznanja Crne Gore moglo da dođe veoma skoro. Iz Republike Srpske došao je predlog da priznanje Crne Gore od strane svih država nastalih iz SFRJ nastupi simultano. Slede pregovori o državljanstvu, zaštiti manjina, statusu pripadnika jedne i druge nacije ili državljana u novoj dijaspori. Razgovori o penzijama, školovanju i drugim materijalnim pitanjima u kojima se lako sklizne u ono „što je naše, to je samo naše, a što je vaše, to je i vaše i naše“, očito će tražiti izvesno vreme, jer ako posle razlaza s Crnogorcima ipak nekako ostajemo braća, kese obično neće da budu sestre.