O trnju i balvanima

Čedomir Jovanović je trn u oku. Neka sasvim lična pizma vodi par desetina poznatijih političkih aktivista, mislilaca ili tviteraša da se, na izborima na kojima kažu da su ključni u simboličkom ali i realpolitičkom smislu, bave isključivo Čedomirom Jovanovićem, predsednikom stranke za koju obično tvrde da je sa one strane cenzusa (dakle, zašto je onda bitna?) i čovekom koji čak nije ni na izbornoj listi. Uz višedecenijske priče o Jovanoviću kao, manje-više, šefu mafije i Đinđićevom ubici, koje se čak i u ovom izbornom turnusu slivaju sa naslovnica vodećih tabloida, uobičajeni dekor svakog izbornog procesa u Srbiji je potpun. Jer, svaki put kada prorade priče o Čedi kao trnu u oku, negde iza valjaju se neki mnogo krupni balvani.

Tako je i ovog puta. Stevan Filipović, jedan od poslednjih intelektualaca koji i dalje podržava Sašu Jankovića, čiji su pokret napustili bukvalno svi koji su ga osnovali upravo zbog nedemokratičnosti, netransparentnosti, opskurnih procesa vladavine jednog čoveka (ili jednog para) na vrhu, optužuje osamdesetak potpuno novih i sigurno neukaljanih ljudi, da tolerišu nedemokratičnost i netransparentnost u LDP-u. Filipović je čovek od principa, na prvoj izbornoj konvenciji Saše Jankovića je sedeo na bini u znak podrške svom političkom lideru, ali je i okrenuo leđa publici u znak protesta, kada se Šutanovac popeo na tu istu binu, da govori o podršci Demokratske stranke Jankoviću i njegovoj kandidaturi. Filipović Šutanovcu nešto nije oprostio do te mere da mu je i bukvalno okrenuo leđa, Jovanoviću nešto nije oprostio do te mere da optužuje nova lica LDP-a, ljude za koje bukvalno zna da su bez mrlje, ali Đilasu, Jankoviću, a posebno Vuku Jeremiću, za koje se bori da „osvoje“ Beograd, oprašta sve.

Ima nečeg intelektualno duboko nepoštenog kada politički aktivista jedne opozicione kolone prećuti sve balvane u svom vidokrugu i ostrvi se na svoj večni trn u oku, da bi sebi opravdao odluku da stane iz nekih od najgorih. Ako ćemo o „poslovnim kombinacijama i privilegijama“, kako objasniti Filipovićevo agitovanje u ime liste Vuka Jeremića, čoveka o čijim finansijama ne samo da se ništa ne zna, nego ništa ne sme ni da se pita, da mu se neki član porodice slučajno ne bi javno zaplakao a mi svi odmah ućutali. Kako objasniti njegov napad na nekompromitovane i neukaljane kandidate liste Nova lica LDP, ponavljanjem tabloidnih optužbi da je „Čeda lopov“ ili, umivenije, dobitnik tranzicije, iznetih od strane mutnog rođaka osuđenog člana zločinačkog udruženja, a da mu istovremeno nije problem da podrži čoveka bez dana života, a kamoli staža izvan političkih tokova, sa nekretninom na Menhetnu, sa opskurnom organizacijom od dva člana koja obrće stotine hiljada dolara poreklom iz Kine, Singapura i Moskve, sa lažnom Vikipedija biografijom i parama za obilazak sveta u nekoliko smerova, a u sopstvenu korist?

Kako objasniti neistinu da su Nova lica kolaboracionisti Vučićeve vlasti jer ih, kako Filipović tvrdi, „Informer“ ne napada, kada je na vrhu te liste žena koju „Informer“ mesecima naziva svinjom, koja dobija batine i krivične prijave od tog istog SNS-a, koja se sa Vučićevićem sudi godinama dok on sa suđenja beži i koja zastupa ono što i LDP od samih početaka – slobodu, jednakost, suočavanje sa zločinima, dobrosusedske odnose sa Kosovom i ostalim zemljama regiona, manjinska, a posebno LGBT prava, dakle sve ono protiv čega se Đilas-pederi-u-svoja-četiri-zida, Jeremić-Kosovo-je-srce-Srbije i Janković-moja-žena-moj-šampion godinama bore?

Da li je baš sve dopušteno u borbi za osvajanje vlasti u Beogradu ili je važno i kakva će to vlast biti? Srušiti Vučića je najlakše sa desnice, pa hajde onda da poslušamo Filipovića u tezi da je to važnije od svega i podržimo Šešelja, jer on, u ovom nacionalizmom zadojenom društvu, možda ima najveće šanse protiv Vučića? I, u čemu se odlikuju te vrednosti koje Filipović ne napada, dok LDP napada? Da glasamo za Jeremića, da nam opet dovede Miladina Kovačevića, da nam krivi kapu sa Dodikom, natiče prase na ražanj dok nam se po tviterima hvališe svojim touch base sa best buddies u Davosu, sa kojima je ortak od kad je onomad predsednikovao svetom? Da slušamo o demokratičnosti procesa u Pokretu slobodnih građana, gde svako ko ustane da govori biva odmah izbačen kroz prozor, ili da pričamo o slobodama građana na zabranjenim Prajdovima ili iz kontejner naselja za Rome?

Ne može se govoriti o trnju, a da balvane prećutkuješ. Nije pošteno, a nije ni mudro. Pre svega je veoma, veoma opasno. Grad u rukama Vuka Jeremića neće biti ništa bolji od onog u rukama Draškovića Vuka. Jednom se već opozicija tako prevarila, a Filipović i to zaboravlja kada navodi svetli primer izbora 1996/97, na kojima je, nakon višemesečne borbe, Đinđić uspeo da dobije vlast. Samo što Filipović prećutkuje koliko je kratko to trajalo i kako su ga oni sa kojima se udružio da tu vlast uzme, a da bi naneo pukotinu u monolitnom Miloševićevom sistemu vladavine, tako brzo i opako smenili, oterali nazad na marginu, a sve zbog para od parking mesta, kioska i nakazne nelegalne nadogradnje svake bogovetne zgrade u užem centru prestonice. Jer, nije važno samo osvojiti vlast, važnije je s kim se ta vlast osvaja. Nova lica, baš kao ni stari LDP, sa nacionalistima, desničarima, homofobima i rasistima ne idu nikada, pa po cenu da ih „Informer“ zbog toga ne napada. A što je najgore, ne da ih napada, nego ih napada upravo zbog toga.

I za kraj, a oko izlaska na izbore u jednoj ili više kolona – vidimo se u Šetnji za Zorana, znate, to je ono kada vas mi po petnaesti put pozovemo, a vi ne dođete.