S obzirom da se u jednom slažem sa Vesnom Kostić, a to je da su činjenice neprikosnovene, u odgovoru na njeno reagovanje objavljeno u prošlom broju nedeljnika „Vreme“ zadržaću se isključivo na činjenicama, i to onim koje se odnose na tekst „Ispumpavanje kopa i budžeta“, čiji sam autor.
Nakon devastirajućih poplava 2014. godine poplavljen je najveći kop rudnika uglja Kolubara, poznatiji kao Tamnava, što je EPS, prema sopstvenim procenama, mesečno koštalo 30 miliona evra.
U istraživanju, objavljenom tada i u nedeljniku „Vreme“, BIRN je pokazao da je posao ispumpavanja dobio konzorcijum blizak vladajućoj SNS, koji nema iskustva u ovoj vrsti posla.
Takođe, u tekstu stoji i da je pobednička firma Energotehnika Južna Bačka angažovala podizvođače koje nije navela u inicijalnoj ponudi, a koji su i sami učestvovali u tenderu, čime je prekršen Zakon o javnim nabavkama, da je rok za završetak posla probijen, kao i da je odlaganje početka isušivanja kopa građane Srbije koštalo bar 120 miliona evra, koliko je potrošeno na uvoz struje i uglja u tom periodu.
Dan nakon objavljivanja teksta, tadašnji premijer Aleksandar Vučić optužio je BIRN da laže i rekao da Evropska unija plaća novinare da „govore nešto protiv Vlade Srbije“. On je konferencijom održanom 9. januara 2015. godine označio početak organizovane hajke na BIRN, koju su svesrdno prihvatili režimski mediji, a koja i danas traje.
Januara 2015. godine napadima na BIRN vetar u leđa dala je upravo Vesna Kostić, portparolka Svetske banke u Srbiji, svojim izjavama za „Politiku“. Iste teze ponavlja i danas u reagovanju koje je objavilo „Vreme“ – da je BIRN tendenciozno prećutao informaciju da Svetska banka kreditira posao i da je ispumpavanje sprovedeno u skladu sa važećim propisima i praksom.
Kostićeva u svom reagovanju tvrdi: „Nije tačno da sam ja uputila vašeg novinara na EPS kao jedini izvor informacija o ispumpavanju vode iz Tamnave.“
Da ne bismo merili čija reč vredi više, da li novinara BIRN-a ili bivšeg PR-a Svetske banke, oslonimo se na pisani odgovor centrale Svetske banke u Vašingtonu na isto pitanje koje je upućeno i Kostićevoj pre objavljivanja teksta.
„Što se tiče vaših pitanja o procesu podnošenja ponuda i izboru izvođača, molim vas da se obratite EPS-u, kao i u vezi sa vašim zahtevom za razgovor o detaljima tenderske procedure, s obzirom na to da je EPS nadležan za implementaciju projekta“, stoji u dokumentu.
Od reči do reči isto mi je i Kostićeva rekla pre objavljivanja teksta, tako da ona treba da odluči da li je tada rekla neistinu ili danas, skoro šest godina kasnije.
Zatim, Kostićeva kaže kako je „netačna tvrdnja da firma koja je dobila posao nema reference“.
„Da nisu imali reference, ne bi dobili posao, a to što vaš novinar nije bio dovoljno vešt da shvati odakle im referenca nije moja krivica.“
To što su novinari utvrdili činjenice koje obaraju navodne reference konzorcijuma, a koje su svesno ili nesvesno promakle tenderskoj komisiji koja dodeljuje posao, upravo i čini suštinu novinarske veštine. Koristeći se novinarskom veštinom, uspeli smo takođe da utvrdimo i da je nosilac posla bez neophodnog iskustva u vlasništvu jedinog garanta najvećeg kredita SNS-a pred izbore 2012. godine.
Vesna Kostić dalje u svom reagovanju piše „da firma koju ste vi (BIRN) promovisali tim tekstom, nije mogla da dobije posao jer se nije ni javila na konkurs“.
Na stranu elementarna neistina da se pomenuta firma nije javila, pošto jeste, što se vidi u tenderskoj dokumentaciji, mnogo je interesantnija kvalifikacija novinara BIRN-a kao promotera nečijih poslovnih interesa. Podsetićemo je da je istu tezu zastupao i Dragan Vučićević.
„Raskrinkavamo kako novinarska mafija u ime EU reketira po Srbiji – EU daje milione za rad BIRN, a oni onda ucenjuju da budžetske pare dobiju firme iz EU“, pisao je „Informer“ 15. januara 2015, samo dan nakon izjava Vesne Kostić za „Politiku“.
Vučićeviću je sud odredio da plati kaznu zbog objavljivanja neistina i zbog povrede ugleda i časti bivšeg urednika BIRN-a. Kostićeva ne mora da brine zbog tužbe, sličnost u razmišljanju i nastupu sa urednikom „Informera“ prepuštamo njenoj savesti.
I na kraju, na temu direktne pogodbe i tendera, Vesna Kostić kaže da „direktna pogodba sa nekom firmom – što ste vi zagovarali – zavisi od veličine ugovora“. To je verovatno tačno što se tiče procedura Svetske banke, ali vratimo se na to da je posao sproveden u skladu sa srpskim Zakonom o javnim nabavkama, koji u članu 7. predviđa mogućnost da se preskoči tender ukoliko dođe do elementarnih nepogoda (što je inače iskorišćeno za nekoliko nabavki EPS-a tog proleća), kao i na to da je cela procedura započeta dok je kredit Svetske banke „bio tek predmet razmatranja“, kako je govorila Vesna Kostić te 2015. godine.
I to nas dovodi do suštine – ne može PR Vesna Kostić, koja je zainteresovana strana u ovom slučaju jer je interes organizacije koju predstavlja bio da plasira kredit u Srbiji, da drži novinarima lekcije iz žurnalistike i etike.
Nažalost, više je nego očigledno da Vesna Kostić ne vidi u tome ništa sporno i da misli da može da se predstavlja kao neutralni posmatrač pozvan da ocenjuje „objektivnost, profesionalizam i nezavisnost“ novinara.
To ostavlja malo prostora za dobru veru da „profesionalni ekonomista koji je, igrom slučaja, dospeo i do novinarstva i do PR-a“, u bilo kom od svojih kapaciteta shvata osnovne principe novinarstva, pa ovim stavljamo tačku na polemiku o novinarstvu sa njom.
Ostaje samo jedna nedoumica – koliko je zaista plaćen posao ispumpavanja kopa Tamnava? Ni posle šest godina nema odgovora na to pitanje, čak ni nakon rešenja Poverenika kojim je Vladi Srbije naloženo da postupi po Zahtevu BIRN-a.
Autor je novinar BIRN-a
