O karikaturistima i urednicima

Prošle subote, prvi put otkad izlaze novine “Nova”, na naslovnoj strani vikend izdanja nije bilo političke karikature Dušana Petričića. O tome da karikatura “Ansambl”, koja prikazuje predsednika Vučića na kolenima pred oskudno odevenom voditeljkom Pink televizije koja igra pred njim neće biti objavljena ni na portalu te redakcije, javnost je saznala sa Petričićevog Fejsbuka:

“Sa žaljenjem obaveštavam svoje prijatelje i svoju publiku da je dotična redakcija odbila da objavi karikaturu, bojeći se da će biti protumačena kao primitivno i neukusno delo, pošto su prethodno pokušali da me prijateljski ubede da malo pristojnije odenem levu osobu sa crteža, koju sam inače predstavio tačno onako kako je ona samu sebe predstavila u videu dostupnom poslednjih nekoliko dana milionima naših građana”, napisao je Petričić, i dodao da ga je takav gest naterao da prekine saradnju sa štampanim i onlajn izdanjem redakcije Nova.rs.

U objašnjenju Mihaila Jovićevića, direktora i glavnog i odgovornog urednika ovog portala, koje je objavljeno na sajtu “Nove”, navodi se da je on shvatio poruku karikature, ali da bi objavljivanje tog dela “bilo suprotno uređivačkoj politici ‘Nove’” i da bi “karikaturalni pristup prezentovanju ženskog tela predstavljao korak unazad” za tu redakciju.

AUTOR I TRAŽENJE BALANSA

U sveopštoj pomami kada političari na vlasti i drugi javni funkcioneri u Srbiji etiketiraju karikaturiste kao glavne neprijatelje režima, odskora im prigovaraju i da neprimereno prikazuju telo i ukupan izgled žene, smatrajući da time ozbiljno mogu da nanesu štetu ne samo ženama nego i zdravlju i moralu nacije. Ovo se uglavnom vezuje za karikature kojima je prethodnih godina kritikovana premijerka Ana Brnabić. Poslednjih nedelja istu argumentaciju možemo čuti od mnogih političara na vlasti povodom napada na Koraksovu karikaturu Jelene Karleuše i Aleksandra Vučića koja je objavljena na naslovnoj strani “Danasa”.

U slučaju ove karikature, Petričić jakom vizuelnom metaforom podseća javnost na presudnu ulogu koju mediji naklonjeni vlasti imaju u održanju autoritarnog političkog režima, naglašavajući neraskidiv, gotovo intiman odnos vlasti i “prijateljskih” medija ili novinara i urednika. Ovim i drugim prikazima Petričić precizno skenira i oštro kritikuje dugogodišnje urušavanje demokratije i slobode medija u Srbiji. Tako su tabloidi i televizije naklonjeni vlasti u njegovom opusu do sada defilovali u vizuelnim metaforama uprljanih predmeta preko kojih puze bubašvabe, poslušnih kučića koji su spremni da u svakom trenutku brane predsednika, metka koji vlast ispaljuje po svima koji se usude da je kritikuju, ili razbijenog ogledala u kome se vlast najbolje ogleda. Takvu poruku je trebalo da prenese i ova karikatura, i to kroz lik poznate voditeljke Pinka, ali je glavni urednik Nova.rs odlučio da je ne objavi.

“Nisam se slagao sa izgledom Jovane Jeremić na toj karikaturi”, kaže Jovićević za “Vreme”. “To je preterivanje. Smetao mi je i autfit koji je imala, izgled tog tela, onako kako je obučena… Meni je jasno, on je verno precrtao to kako je ona izgledala, ali meni to nije za objavljivanje. Razumem i da karikatura treba da provocira, da treba da bude prst u oko moćnicima i da ih izvrgne ruglu, ali siguran sam da se to ne postiže na ovaj način. Gospodin Petričić je rekao da je u tome što bih ja voleo da se izmeni poenta karikature i da on neće da menja poentu.”

Jovićević dodaje i da je svestan da u masovnoj proizvodnji vesti i drugog medijskog sadržaja na portalu “imamo ponekad situacije u kojima pravimo ovu vrstu grešaka i trebalo bi da jako brinemo o tome da tekstovima, komentarima, fotografijama ne uđemo u neko polje mizoginije, šovinizma itd. Ali nam se to i dalje dešava. Sada sam hteo da na ovaj način pošaljem jasnu poruku da to ne može više da se dešava. Moj posao svakog dana je traženje balansa između toga da nas čita tri miliona ljudi, koliko je bilo u januaru, i toga da zadržimo nekakve uzuse normalnosti, pristojnosti i da reprezentujemo na pravi način ono što mislimo da su naše vrednosti. Ako ne zauzmemo tu stav koji zauzimamo na nizu drugih stvari, onda je tu moja pozicija prilično besmislena; ako je išta u domenu glavnog urednika, onda je to ovo”, smatra Jovićević.

“OVAJ KARIKATURISTA JOŠ NIJE UHAPŠEN”

Ovaj slučaj otvara mnoga pitanja koja se ne tiču samo uloge urednika i odnosa između karikaturista i urednika, nego i pitanja granica do kojih politička karikatura kao ozbiljan žanr može i treba da ide. U tom kontekstu, važno je razmotriti i zašto je karikatura oduvek bila na meti političkih napada i cenzure, kao i koje je njeno mesto u savremenom medijskom okruženju. Setićemo se da je Petričić 2016. odbio da prihvati sugestiju uredništva “Politike” da “malo proredi” crtanje Vučića, nakon čega je dobio otkaz u toj redakciji i prešao u NIN. Te godine je Srpska napredna stranka u centru Beograda organizovala izložbu “Necenzurisane laži” kako bi pokazala da u Srbiji nema cenzure i da je sva kritika upućena režimu dozvoljena. Gledajući u prošlost, Koraks je jednom ispričao kako je Slobodan Milošević pokazivao njegovu karikaturu Ričardu Holbruku i hvalio se rečima “ovaj karikaturista još nije uhapšen”. Gledajući u budućnost, debata na društvenim mrežama ovih dana više preispituje da li je u tehnološki izazovnim vremenima karikaturu kao žanr jednostavno pregazilo vreme, pa je reč o “sukobu generacija” u eri političke korektnosti. Evo zbog čega nije samo to u pitanju.

Tokom burne istorije političke novinske karikature uvek se provlačilo pitanje dokle karikaturista sme da ide u prikazivanju aktuelnih događaja, pojava i različitih ličnosti. Čuveni britanski karikaturista Džejms Gilrej je, recimo, smatrao da ono što političar radi u svom privatnom životu može da bude indikator njegovog profesionalnog ponašanja i odnosa prema javnosti. Zato je još početkom 19. veka uneo inovacije u političku karikaturu tako što je osnažio poentu preterivanja u pogledu fizičkog izgleda članova britanske kraljevske porodice, čime je kritikovao njihove političke poteze i ukupan karakter.

Politička karikatura oduvek koristi stereotipe i preterivanje da bi proizvela efektniju poruku, ali istorija pokazuje da su političari kojima se to nije dopadalo najčešće tražili da se takva sloboda izražavanja ograniči, a mediji kazne. Ta praksa je potrajala decenijama, pa se o opstanku karikature govori odavno – mnogi su joj predviđali tamnu budućnost, što je karikaturiste vinulo na vrh liste “ugroženih vrsta” u modernom novinarstvu. Tako je, na primer, sredinom pedesetih godina američka policija, zgranuta opscenostima i nasilnim sadržajem u stripovima, zabranila desetine izdanja tog žanra, a Senat u Njujorku je doneo poseban zakon kojim su svi satirični sadržaji, pa i novinske karikature, morali da prođu takozvanu “predcenzuru”. Ova praksa je iznedrila bizarne stripove koji su pokušavali da se bave temom nasilja ali tako da ne prikazuju konkretne predmete, pa je publika trebalo da zamisli nož ili pištolj na mestu na kom su oni grafički bili obrisani. Istraživanja pokazuju da to nije uticalo ni na ljudsko ponašanje ni na smanjenje stope nasilja i kriminala u Americi, ali jeste na uređivačku i poslovnu politiku medijskih organizacija.

Kao ozbiljan žanr koji je uvek zauzimao važan prostor u svetskim medijima, karikatura je istovremeno i sastavni deo poslovne i uređivačke politike medijske kompanije, što znači da menadžment ili uredništvo mogu da utiču na njihovo objavljivanje. Urednik tu igra veoma važnu ulogu. Glavno pitanje koje se provlači kroz skoro sve studije iz ovog domena jeste da li urednik treba da interveniše što se tiče sadržaja karikature kao što radi sa bilo kojim drugim novinarskim tekstom i da li, kad donese odluku da je ne objavi, ulazi u prostor cenzure ili samo radi svoj posao. Zapravo, da li karikatura, kao jedna od najprovokativnijih formi izražavanja i najboljih oblika novinskog komentara, treba da bude nedodirljiva?

Dejvid Burgin iz američkog “Orlando sentinela” svojevremeno je rekao: “Ne postoji cenzura karikatura. Proces je poznatiji kao uređivanje.” Sa njim se slažu i drugi urednici: “Imate obavezu prema svojim čitaocima i to uređivanje se podrazumeva”, kaže Pol Knu iz “Sinsinati posta”. Ali, recimo, kada je Edvard Sorel iz časopisa “Nejšn” optužen za mizoginiju i seksizam u jednoj karikaturi, njegov glavni urednik, kome se ta karikatura inače nije dopala, rekao je u izjavi za “Njuzdej” 1988: “Ako je ne objavim, bio bi to čin cenzure.” Da je ova tema ne samo izazovna i danas, nego i izuzetno komplikovana, potvrđuje i komentar bivšeg urednika “Šarlot obzervera”: “Pre nego što novine objave karikaturu, urednik i karikaturista bi trebalo da budu u mogućnosti da je brane. Ako urednik to može da uradi, nema potrebe da se bilo kome izvinjava za bilo šta.”

STELT STRATEGIJA

Mediji su danas opterećeni brigom o odredbama zakona o uvredi, pitanjima klevete, političke korektnosti, sudskim procesima i potrebama tržišta. Mnogi primeri iz svetskog “Indeksa cenzure” pokazuju da sudbina medijskog sadržaja najviše zavisi od oglašivača, izdavača novina, političkog i ekonomskog ambijenta i drugih pritisaka. Nekim karikaturistima se tako savetuje da se drže “ispod radara” i da izbegavaju problematične teme. U uslovima prebrzog razvoja tehnologije, menjanja formata prema potrebama publike i istiskivanja karikature kao “prevaziđenog” žanra iz štampe, sve više je primera koji ukazuju da karikaturisti crtaju “bezbednije” da bi zadržali posao. Ovaj svetski trend u novinarstvu Dejvid Valis naziva mentalitetom “ne ljuljaj brod”. Kod nas bi se to reklo ne drmaj kavez ili ne čačkaj mečku.

Različite evropske i svetske ankete sa karikaturistima u poslednjih petnaestak godina pokazuju da skoro polovina njih smatra da urednici ne razumeju svrhu karikature. Ali, istovremeno, svaki urednik će reći da je njegov posao da uređuje i donosi konačnu odluku o tome šta jeste, a šta nije za objavljivanje. Za razliku od starih vremena, kada su etnički i drugi stereotipi bili sastavni deo političkih karikatura uz koje je često išao i “zapaljiv” jezik, danas u nekim medijima postoji čak i ombudsman koji postupa po primedbama i žalbama građana kojima smeta nefer, nepravedno i neobjektivno izveštavanje, a koje uključuje i postupanje u vezi sa sadržajem političke karikature. Zahvaljujući dobrim sindikatima i jakim udruženjima, jedan broj karikaturista je izašao iz štampanih medija i pronašao angažovaniju publiku u digitalnom prostoru, gde se eksperimentiše sa nekim novim oblicima unutar samog žanra, kao što je animirana politička karikatura.

Ipak, od dve hiljade stalno zaposlenih karikaturista u Americi koliko ih je bilo početkom 20. veka, danas u štampi takve ugovore ima još par desetina njih. Od najskorijih primera, kojima se očitavaju zemljotresi u branši svakako se izdvaja “Pitsburg post-gazet” koji je dao otkaz čuvenom Robu Rodžersu zato što je prikazao tadašnjeg predsednika Trampa kako postavlja venac na grob na kome su sahranjene “Istina, Čast, Vladavina prava”. “Njujork tajms” je u junu 2019. potpuno ukinuo političke karikature u međunarodnom izdanju pošto što su diplomate i američka jevrejska zajednica oštro reagovali na karikaturu koja pokazuje slepog Trampa koga na povocu četvoronoške vodi izraelski premijer Benjamin Natanjahu sa Davidovom zvezdom oko vrata. Novinski lanac “Meklači” je ovog jula u jednom danu otpustio čak trojicu dobitnika Pulicerove nagrade za karikaturu zbog trke za profitom i promenjenih navika svoje publike. A da ne govorimo o progonima, hapšenjima, otmicama, pa i ubistvima karikaturista u onim delovima sveta koji nisu demokratije. Ovi i drugi primeri potvrđuju da na sudbinu političke novinske karikature kao ozbiljnog medijskog sadržaja utiče ne samo društveni i politički kontekst, o čemu se inače najčešće govori u javnosti, nego i niz značajnih promena u senzibilitetu nove publike, novih medijskih tehnologija, novih urednika i sve surovijeg tržišta.