O Boru i srpskim privrednicima

Uprkos nedavno usvojenom Unapred pripremljenom planu restrukturiranja (UPPR) RTB‑a Bor, kojim je ovoj kompaniji oprošteno oko 900 miliona evra duga, veoma brzo su u javnost isplivali podaci da se poslovanje RTB‑a Bor nije nimalo izmenilo. „Budžet krvari oko 100 miliona godišnje zbog Bora“, saopštio je krajem oktobra predsednik Vlade Aleksandar Vučić, dodajući da je spreman da „klekne pred kineskog premijera i da ga moli za Bor“. Prema poslednjim informacijama, samo u periodu januar–novembar 2016, RTB Bor je napravio dug prema EPS‑u od skoro četiri milijarde dinara, plativši pritom samo oko 650.000 dinara. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je deo kompanije „Topionica i rafinacija“ napravio dug od milijardu i 27 miliona dinara, a EPS‑u platio ukupno – 35 dinara.

Zoran Drakulić, vlasnik kompanije Point Group, u više navrata se dovodio u vezu sa kupovinom RTB‑a Bor, a najbliži tome bio je 2007. godine, kada je tadašnji Ist point, nakon odustajanja pobednika tendera rumunskog Kuproma, ostao prvi na listi za kupovinu RTB‑a Bor. Međutim, tada je ministarstvo Predraga Bubala (DSS) raspisalo novi tender, a epilog je poznat, i nalazi se u uvodu ovog teksta. Osim RTB‑a Bor, povod za razgovor sa Zoranom Drakulićem bila je i najava da će se kandidovati za mesto novog predsednika Kluba „Privrednik“.

„RTB Bor je srpski biser, nešto što moramo da očuvamo. Smatram da Bor može da radi profitabilno“, kaže za „Vreme“ Zoran Drakulić. „Napravljene su velike greške u proteklih desetak godina, pre svega sa jednom investicijom za koju mislim da je promašena, a to je nova topionica. To je moglo da se uradi za mnogo manje para, za nekih 40-ak miliona evra, a da efekti budu isti. Umesto toga je potrošeno 200 miliona za nešto što ne radi kako treba.“

„VREME“: Može li nešto da se uradi s njom, da se nekako prepravi, pa da bude koristi od nje? U čemu je, zapravo, promašaj?

ZORAN DRAKULIĆ: Ta tehnologija ne odgovara proizvodu koji Bor ima u ovom trenutku. Mi vadimo relativno siromašnu rudu i ona ne može da dâ koncentrat koji je potreban za tu topionicu. Tako, pored domaćih koncentrata, moramo da uvozimo koncentrate koji imaju mnogo veći sadržaj bakra, da bi se mešanjem sa našim koncentratom dobila smeša koja odgovara ovoj topionici. Ona treba da bude na nivou između 22 i 24 odsto, a naš koncentrat ima oko 16-17 odsto bakra.

Pa da li se to znalo kad se pravila topionica?

Naravno da se znalo, pa znamo valjda šta imamo. Za novu topionicu trebalo je da sačekamo da dođemo do bolje rude, a samim tim i do boljeg koncentrata. Nađena su nalazišta za koja se govori da su među najboljima na svetu. Međutim, dok oni dođu u eksploataciju, treba sigurno da prođu još tri-četiri godine. Ali, problemi u Boru su mnogo dublji. Pre svega, govorimo o firmi koja godinama nema odgovarajući menadžment. Kao i u mnogim drugim javnim preduzećima, i tu mora da dođe profesionalni menadžment.

Kao u Železari?

Ne bih poredio Železaru i Bor, to je ogromna razlika. Prvo, ni u Železari nismo imali profesionalni menadžment, što se pokazalo kada su napravili veći gubitak nego „neprofesionalni menadžment“ – zato što su imali druge interese. Mi nismo imali nijednu sirovinu u Srbiji za pravljenje čelika, sve smo morali da uvozimo.

Kod Bora je drugačije. Mi iz naših rudnika vadimo bakar i pravimo proizvod koji je dobar, koji se prodaje na berzi i koji ima svoju vrednost. Sa proizvodnjom od 60.000 tona bakra o kojima se stalno priča, zavisno od cene, mi dobijamo sopstveni proizvod u vrednosti 300–500 miliona dolara svake godine, plus zlato i neki drugi metali. To je vrednost koja se stvara u Srbiji, to je naš proizvod – nije Zastava, nije Železara, i zato to treba čuvati. Malo mi toga imamo.

Kako tih 300–500 miliona postane gubitak od nekoliko desetina miliona svake godine?

Postane zato što imate višak radnika, neracionalno poslovanje – ne možete od Bora da pravite socijalnu ustanovu. Danas tamo ima 5000 radnika, a potrebno je 3000. Samo to je ušteda veća od 20 miliona evra godišnje, da ne pričamo o drugim stvarima koje jedan profesionalni menadžment treba da uradi.

Koje su to stvari?

Povećanje proizvodnje iz domaće rude, izvlačenje drugih metala, način prodaje, ekonomičnije poslovanje, netrošenje para na neke stvari koje nemaju veze sa Borom… Ta firma može da se utegne, i sigurno može da pravi profit. Kada smo konkurisali za Bor 2004–2005, imali smo pozitivne kalkulacije i pri ceni bakra od 3200–3300 dolara po toni. U međuvremenu, cena je išla i do 10.000. Danas je na nivou oko 5900 dolara za tonu. To su sve cene po kojima Bor mora da bude profitabilan.

Gde su onda otišle sve te pare? U plate radnika ili u nešto drugo?

Nije samo u plate, gradili su se neki hoteli i kapaciteti koji nemaju veze sa Borom, pravile su se neracionalne investicije. A sa druge strane, imate potpuno zapuštene rudnike, koji danas ne mogu da daju one rezultate koje bi trebalo da daju. RTB Bor ne treba sada prodavati, on prvo treba da se sredi, pa tek onda, eventualno, da se proda. Bor je jako važan i za prerađivačku industriju koju imamo u Srbiji. U Srbiji imamo fabrike koje bi mogle da potroše tih 60.000 tona bakra koji bi trebalo da se proizvede u Boru i da stvore dodatnu vrednost. Sevojno troši 40.000 tona bakra godišnje, kablovska industrija Zaječar, Novkabel… Tu je i fabrika cevi u Majdanpeku, ima još manjih fabrika kablova – to je industrija koja je vredna milijardu dolara godišnje.

Da ste vi vlasnik Bora, šta biste uradili s njim, koliko bi vam para i vremena trebalo?

Ja nisam direktno unutra, ali smatram da bi najviše novca trebalo uložiti u rudnike, kako bi se doveli na nivo na kojem mogu racionalno da se koriste. Zatim, trebalo bi videti šta da se radi sa topionicom, kako je najracionalnije iskoristiti takvu kakva jeste, jer sada nema nazad. Ili, možda, uraditi nešto sa drugom linijom, sa starom topionicom, i možda nju poboljšati i staviti u funkciju. Možda bi stara topionica mogla da radi racionalnije nego ova nova. Ali, verovatno, sa novim rudnim nalazištima, gde je sadržaj bakra mnogo veći, počela bi i nova topionica da radi racionalno: sadržaj bakra u postojećim rudnicima je negde oko 0,3 odsto, a mi govorimo o novim rudnicima gde je taj sadržaj veći od 2,5 odsto. Govori se o 65 miliona tona rude, što bi značilo oko 1,7 miliona tona bakra, odnosno obezbeđenu proizvodnja za narednih 30 godina.

Da li je RTB Bor vlasnik tih nalazišta?

Vlasnik je država, ali istraživačka prava ima jedna kanadska firma, a eksploatacija bi trebalo da počne 2019. godine. Oni nemaju svoju preradu, oni bi vadili rudu, a najracionalnije je da se odmah tu u Boru i prerađuje.

Kažete da ne treba sada prodavati RTB Bor, nego prvo da se sredi. A to treba da uradi sadašnji vlasnik to jest država, koja u poslednjih koliko godina dokazano ne zna da posluje. To malo ne ide jedno s drugim?

Zato treba dovesti profesionalni menadžment, koji ne bi pravio nove gubitke, nego bi iz postojeće akumulacije sredio ono što je potrebno. Ali, država mora na sebe da preuzme dve stvari: jedna je višak radnika, a druga je istorijska ekološka komponenta, koja mora da se sredi. Niko neće ući u Bor uz obavezu da sređuje ekologiju. To je ogroman novac, sigurno stotine miliona evra. Svetska banka je htela da isfinansira sređivanje starog jalovišta sa 40 miliona evra, a mi nikad nismo te pare iskoristili. Čuo sam da nešto pokušavaju da urade, ali to mora da se finansira iz državne kase, Bor te pare jednostavno nema.

RTB Bor je dogovorio taj UPPR, po kojem mu je oprošteno 900 miliona evra, i onda nakon toga dođe vest da ni struju ne plaćaju i da i dalje imaju gubitke.

Pa, Bor ne može da nosi ni postojeću investiciju koja je na kraju dostigla nivo od 300 miliona evra. Sa ovakvim neracionalnim poslovanjem, lošim rukovodstvom, sa ovoliko ljudi – Bor ne može da otplaćuje te kredite.

Pa čemu onda cela ova priča sa UPPR‑om, zašto se ne menja menadžment, zašto se ne menja poslovanje, kada se zna da Bor ne može samostalno da opstane?

Mekinsi je radio studiju, ima tome skoro godinu dana, u kojoj je zaključeno da ne valja menadžment, da ima mnogo ljudi i tako dalje. I ništa nije urađeno, a trebalo je reagovati odmah. Ako je naručena studija, valjda je naručena zato da bi se nešto uradilo, a ne da se čeka godinu dana da se shvati da to ne valja, a onda da se prihvati neki program za koji se zna da nije realan. Nema šanse da se oni sami izvuku. Sa tim menadžmentom, i na taj način, nema šanse. Moraju da dođu novi ljudi, da sprovedu mere onakve kakve su Boru potrebne. Verovatno je u ovoj situaciji teško otpustiti 2000 radnika u Boru, ali je to nužno, to mora da se uradi da bi se firma pokrenula. Nisu nam potrebni stranci, imamo ljude koji to mogu da urade – treba napraviti konkurs za profesionalni menadžment.

Da li biste vi to radili?

Možda. Možda bi to bio izazov da se okupi tim i da se to uradi kako treba. Garantujem da Bor može da radi profitabilno. Ne mogu da govorim o rokovima jer sam van kompanije, ali za tri meseca moglo bi sve da se sagleda, da se pripremi kvalitetna ponuda i odredi rok za koji to može da se uradi.

Povod za ovaj intervju jeste najava da ćete biti kandidat za novog predsednika Kluba „Privrednik“. Hajde da malo razgovaramo o stanju u privredi. Našao sam vašu izjavu iz 2005, gde kažete „privreda je servis budžeta – opterećuje se onoliko koliko treba Dinkiću da napravi budžet“. To bi moglo i danas da se kaže?

Stvari danas izgledaju mnogo bolje nego što su izgledale pre dve, tri godine. Budžet je mnogo bolji, puni se na odgovarajući način, imamo relativno mali budžetski deficit. Međutim, suština je u tome da naša privreda ne funkcioniše. Imamo relativno malu proizvodnju i to mora da se podigne što pre. Moramo mnogo više da proizvodimo, da bismo podigli standard ljudi na viši nivo. Da li je u redu da idemo ka Evropi sa prosečnom platom od 350 evra? Smatram da nije. Moramo taj nivo plata da podignemo maltene duplo, a to možemo samo ako podignemo proizvodnju i stvorimo novu vrednost.

Kako da podignemo proizvodnju?

Postoje mnoga preduzeća koja ne rade, a morala bi da rade. U metalnoj industriji postoje takva preduzeća. U poljoprivredi postoji potencijal da proizvodimo četiri puta više nego danas, da ne izvozimo sirovine, nego poluproizvode. Za to su potrebna određena ulaganja, drugačija politika prema malim i srednjim preduzećima, koja moraju da budu motor te buduće privrede. Tu postoje nagomilani problemi iz prošlosti. Jedan od najvećih problema postojećih preduzeća jesu dugovi koje ne mogu da servisiraju, a bez tih dugova bi mogli profitabilno da rade. Dakle, trebalo bi uraditi nešto po pitanju tih, faktički, nenaplativih potraživanja. Tu su dva problema. Jedan je što banke ne otpisuju svoja potraživanja, a ne idu ni ka tome da ih prodaju. Prodajom tih potraživanja gube pare, a propisi u Srbiji kažu da, ako prodate svoja potraživanja sa gubitkom, treba još i da platite dodatni porez državi, što nema nigde na svetu. Ako banka otpiše svoje potraživanje prema pojedincu, plaća porez od 20 odsto, a 15 odsto ako otpiše privrednom društvu. O tome se govori godinama. Privreda nosi na leđima nešto što ne može da plaća, a banke godinama vuku sa sobom nenaplativa potraživanja i ne otpisuju ih, jer bi platile dodatni porez. Bilo je priča da će neki fondovi kupiti to od banaka…

Hteo je KKR da uđe…

Pa hteo je, ali ništa nije urađeno, jer mi prvo kod sebe moramo da sredimo stvari, da sredimo propise, da bi to neko mogao da kupi i da bi banke to htele da prodaju.

Ali, ti dugovi i dalje ostaju nenaplaćeni, samo menjaju vlasnika…

To fondovi rešavaju tako što uđu u firmu koja duguje i srede je. Ako neka firma duguje banci 40 miliona, a fond kupi taj dug za 10 odsto, to znači da taj fond više ne rešava problem od 40, nego od četiri miliona, i onda je to lakše da se sredi.

Država je postupila slično kad je Srbijagas postao vlasnik Azotare, Petrohemije, tako što je dug pretvoren u kapital…

Ali, država to ne može da radi. To treba da rade profesionalne firme. To je jedan od ključnih problema u Srbiji.

To je jedno rešenje, da se prodaju dugovi. Drugo je da se jednostavno ode u bankrot, ali ni to se ne dešava, sve stoji napola. Kao da ne sme neka firma da bankrotira…

Kod nas, kad firma uđe u stečaj, prođu godine dok se bilo šta reši. A taj proces mora da bude brz i efikasan, da nađete nove investitore koji su spremni to da kupe uz neki diskont i poprave stvari. To je suština – da se ono što ne funkcioniše ili trajno zatvori ili da to neko preuzme. Osim toga, drugi problem je što mala i srednja preduzeća teško dolaze do para. Neće banke da finansiraju nove poslove, nove inicijative, a svuda u svetu to rade. Za to bi morale da se odvoje određene pare, čak i iz budžeta, i da se zajedno sa bankama napravi aranžman da se podrže MSP, da se ljudima koji imaju nove ideje za posao omogući da dođu do novca i da ih realizuju.

Ako se država za to bude pitala, to će odmah da ode nekim partijskim kanalima…

To ne mogu da rade državne, nego komercijalne banke. Država bi samo delom učestvovala u riziku. A treća stvar, nama ne radi tržište kapitala. To tržište je najbolji i najprirodniji način da se privreda pokrene – tako što će pojedinci da izvuku pare iz slamarica i da ih ulažu u privredu. Za to treba da postoji organizovano tržište, privreda koja daje rezultate, koja je otvorena prema svetu, a mi to nemamo.

Šta može da uradi predsednik Kluba „Privrednik“? Nekoliko puta do sada ste pomenuli mala i srednja preduzeća (MSP), a u „Privredniku“ su samo veliki privrednici.

To je nasleđeno stanje. Ove godine je inicirano i sprovedeno da se „Privrednik“ malo otvori – do sada je on bio elitističko udruženje, što je u početku i bila ideja da se okupe najveći privrednici. Poslednji izvršni odbor je omogućio da u klub mogu da uđu i mali i srednji privrednici, uz upis koji je deset puta manji nego dosadašnji, s tim da nemaju sva prava kao osnivači kluba. Dobro je da se klub otvori prema MSP, prema novim biznismenima koji kreću u posao i koji su uspešni, kako bi se ostvarila dobra komunikacija sa najvećima. To je ideja i uskoro bi trebalo da bude primljeno desetak novih ljudi, što bi trebalo da se događa svake godine.

Kakav je stav privrednika iz „Privrednika“ o politici Vlade? Kakav je položaj velikih domaćih privrednika u odnosu na strane investitore koji se naveliko promovišu?

Nije dobro što se na neki način strani investitori tretiraju bolje nego domaći. Stalno sam govorio da privreda Srbije ne može da ide dalje bez srpskih privrednika, to je osnovno. Oni su ta baza, oni su ti koji najviše treba da nose srpsku privredu. A mi uvek više cenimo strani novac nego domaći. Uvek smo pokušavali, i kroz „Privrednik“ i pojedinačno, da budemo ravnopravni. Zašto mi ne dobijamo te subvencije koje dobijaju stranci? I mi bismo znali da napravimo nov posao i zaposlimo stotine ljudi kada bi nam neko za to platio ili izgradio halu. Mi sve to moramo sami.

Jeste li kontaktirali državu po tom pitanju, kao udruženje?

Poslednjih 10–15 godina mi, domaći privrednici, tretiramo se kao neko zlo u ovom društvu. Mi smo takvi kakvi smo, i kad gledamo naše okruženje, smatram da i nismo tako loši. Bilo je određenih problema, oni koji su radili na način koji ne valja bili su sankcionisani, ali ljudi koji pošteno rade trebalo bi da budu pošteno tretirani u ovom društvu. To je poruka.

Imaju li veliki privrednici privilegije koje drugi ljudi ne mogu da imaju?

Možda su u nekom trenutku imali, ali to je opet greška onih koji su im davali te privilegije. Mi ne tražimo privilegije, samo da budemo tretirani na isti način kao i strani investitori.

Na primer, Fond za razvoj, namenjen nerazvijenim područjima.

Fond za razvoj je godinama bio zloupotrebljavan, dosta je tu para podeljeno onima kojima nije trebalo.

I vi ste jedni od tih. Šta će Drakuliću Fond za razvoj?

Mi smo taj novac uložili u opštinu koja je tada bila nerazvijena. Napravili smo jedan od najboljih projekata u Srbiji. Sagradili smo fabriku peleta Bioenergy Point, koja je sada jedna od najboljih u regionu. Novac koji smo uzeli od Fonda za razvoj uredno smo vratili. Bilo je spominjano moje ime u negativnom kontekstu bez ikakvog osnova, jer novac je uložen u nerazvijeno područje, a za to valjda i služi Fond za razvoj.

Hoću da kažem da su te stvari razlog što se domaći privrednici vide na način na koji se vide.

Slažem se da je bilo i dosta zloupotreba, upravo u političkom smislu, pare su davane nekim miljenicima režima i nikada nisu vraćene.

Da li je i sada to slučaj?

Sada imate malo banaka na koje država može da utiče. Neke su propale, a ove druge ipak moraju da vode računa šta rade, sužen je taj krug. Za Fond za razvoj sada stvarno ne znam, ne pratim.

Ne mislim samo na Fond, nego na princip da postoje miljenici države, i svi ostali.

Svaka Vlada je imala svoje miljenike. Videli ste u prethodnom periodu šta se desilo sa nekim od tih privrednika, koji su imali šansu da dobiju stotine miliona od banaka, iako njihov posao to nije opravdavao. Zašto meni niko nije dao stotine miliona?

Jeste li tražili?

Nisam. Mi poslujemo tako što uzimamo novac koji možemo da upotrebimo u korist biznisa i da se taj novac na kraju vrati. Ja nisam tražio neke „druge pare“, da bih posle „nekom drugom“ davao deo tih para.

Ova vlast je dobila ogromnu popularnost zato što je zaratila sa najvećim privrednikom. Možda tu leži deo tog stanja?

Hajde da vidimo kraj tog procesa Miškoviću. Nekoliko puta sam izjavio da je tu napravljena veća buka nego što je realno društvena šteta. To je u tom trenutku nekom izgledalo kao politički opravdano. A da li je ta buka koja je podignuta oko Miškovića bila opravdana, da li je dokazana ta šteta, to je pitanje.

Pre izbora 2012, izjavili ste da bi nova vlada trebalo da pokrene „široke reforme, smanji deficit i pokrene privredu i izvoz“. Da ste ministar ili premijer, koje bi bile vaše mere?

Urađeno je jedno, smanjen je deficit. Ali, privreda nije pokrenuta. Trebalo bi sve totalno liberalizovati. Mi i dalje imamo mnogo birokratskih problema da bismo pokrenuli posao – dok legalizujete prostor, dobijete građevinske dozvole… Priča se da se na tome radi, ali to nije

tačno.