Novi prilozi istoriji beščašća

U inače monotonom i nimalo maštovitom mehanizmu difamacije potencijalnih predsedničkih kandidata došlo je do velike promene. Za razliku od prethodno već viđenih optužbi da je s raznih strana dobijao basnoslovne sume za ko-zna-kakve-poslove, Vuk Jeremić je u subotu, 22. oktobra, na naslovnoj strani „Srpskog telegrafa“ optužen da je izvesnom „reketaškom tabloidu“ platio dvesto hiljada evra „da mu počisti konkurenciju“.

Novac je prispeo iz Katara – navodno, za troškove kampanje za generalnog sekretara UN, a spornih 200.000 zapravo je preostali „kusur“ koji je Jeremić prosledio NN tabloidu. „Taj tabloid“, ističe neimenovani izvor „Srpskog telegrafa“, poznat je „po tome što za novac radi sve, pa ga zato zovu i džuboks tabloidom. On se često u javnosti dovodio u vezu sa prljavim poslovima. Zato su pre dva dana i žestoko napali Jankovića na pravdi boga“.

ŽIVI ORKESTAR VS. DŽUBOKS

Ova i ovakva priča nije izazvala neke burnije reakcije, ali prilične su šanse da se ona razvije i otvori još jednu epizodu beskrajnog rata među tabloidima, odnosno nosiocima njihovih političko-ekonomskih interesa. S druge strane, ova priča jedna je od onih koja je za ovdašnje medije podjednako porazna i u slučaju da je tačna i u slučaju da nije. Ako je tačna – po ušima mogu da se pokriju ne samo glavni akteri, već i svi koji godinama ćute na optužbe o medijskom reketiranju, pa i oni koji su na to reketiranje nemo pristajali. Ako, pak, nije – poražavajuće je što se uopšte pojavljuje i što se u diskreditovanju potencijalnih predsedničkih kandidata otišlo toliko daleko koliko se otišlo.

Pre svega, ovde su važni izvori, tj. pravac iz kog „vetar duva“. Iako „Srpski telegraf“ ne pominje o kojem je „reketaškom tabloidu“ reč, svako ko iole prati tabloidne ratove i odnose na „žutom“ delu medijske scene zna da je strela usmerena u tačno određenu metu.

Termin „džuboks novinarstvo“ u opticaj su uveli gazda Pink imperije Željko Mitrović i glavni i odgovorni urednik „Informera“ Dragan J. Vučićević. Nakon što je „Kurir“ u novembru 2015. objavio antologijsku naslovnu stranu s izvinjenjem Srbiji, otvorila su se vrata pakla i javnost je danima pratila međusobne optužbe i razmenu vatre između Mitrovića i Vučićevića s jedne, i Aleksandra Rodića, vlasnika „Kurira“ i Adria media grupe, s druge strane. U jednom od brojnih otvorenih pisama koje su jedni drugima tom prilikom uputili, vlasnik Pinka je napisao: „Ja, Željko Mitrović, izvinjavam se, poštovani građani Srbije, što sam sa Aleksandrom Rodićem išta radio, jer mi je jasno da on nikakva uverenja nije ni imao, sem uverenja o pothranjivanju sopstvenih bisaga. Uostalom, Aleksandar Rodić je poznat po tome da je patentirao džuboks novinarstvo, a to je ono kad novac ubaciš gore, a nešto izađe dole.“

Ako je, dakle, suditi po tome – „Srpski telegraf“ ciljao je na „Kurir“.

U prilog toj tezi govori i prelistavanje „Kurira“ i „Informera“ u danima koji su prethodili tekstu o kojem je reč. Tvrdnja „Srpskog telegrafa“ o plaćenoj difamaciji ilustrovana je već pomenutom tvrdnjom da su novinari navodno reketaškog tabloida „pre dva dana i žestoko napali Jankovića na pravdi boga“. Pošto je tekst objavljen 22. oktobra, a pisan verovatno dan ranije, sporni napad na Sašu Jankovića dogodio se, dakle, 18. ili 19. oktobra. Tih dana, međutim, ni u jednom od dva tabloida („Srpski telegraf“ je treći postojeći, ali sigurno je da ne pišu o sebi samima) nije bilo tekstova koji bi mogli da se opišu kao „žestok napad“.

Iako već godinu i po dana – od kada su ga optužili za učešće u navodnom ubistvu svog prijatelja – „Informer“ retko kada zaobilazi zaštitnika građana i napada ga po najrazličitijim osnovama, tih dana više je bio usmeren na Vuka Jeremića i njegovu potencijalnu predsedničku kandidaturu. Štaviše, upravo je „Informer“ 19. oktobra na naslovnoj strani objavio incijalnu vest da je „Vuk dobio 200.000 evra od ambasade Katara“. „Kurir“ se tih dana takođe nije bavio Jankovićem.

Međutim, samo dan pre objavljivanja priče u „Srpskom telegrafu“, upravo je „Kurir“ uradio nešto što već može da se definiše kao atak. Sve do tada, odnosi tog lista s Jankovićem i prema Jankoviću bili su uglavnom korektni: „Kurir“ nije aktivno učestvovao u hajci na zaštitnika građana, a zaštitnik je u julu 2016. upravo „Kuriru“ dao jedan od svojih boljih intervjua (na čuđenje mnogih kolega u medijima, a samo nekoliko dana nakon što je ovaj list pogazio elementarna pravila profesije objavljujući fotografiju obnažene glumice Danice Maksimović, snimljenu na privatnoj nudističkoj plaži). Međutim, u petak 21. oktobra, kao i nebrojeno puta u svojoj istoriji, „Kurir“ je potpuno „okrenuo ćurak naopako“.

U NEDOSTATKU DOKAZA

Tekst „Bruka ombudsmana“ odnosio se na sukob između Saše Jankovića i redakcije lista „Danas“ povodom nepotvrđene vesti o Jankovićevoj predsedničkoj kandidaturi, a potom i povodom Jankovićevog demantija. Uz nadnaslov „Težak ispad: ljudi, zar je ovo zaštitnik svih građana Srbije“ i podnaslov „Saša Janković objavio prepisku s novinarkom i sprdao se s njom“, ocenjeno je kako je zaštitnik „ušao u obračun na ličnoj osnovi“, a sve je pritom ilustrovano vrlo tendenciozno izabranom fotografijom na kojoj je Janković strog, skoro pa mračan, u – reklo bi se – pretećem stavu.

Iako ono što u tekstu piše ne podupire tezu o „ličnom obračunu“, čitava ta priča predstavlja školski primer tabloidne konstrukcije – one u kojoj je odbrana nemoguća, a optužba tretirana kao aksiom. Glavni „greh“ Saše Jankovića jeste to što je u demantiju, između ostalog, napisao: „S vašom novinarkom nisam ni u kakvim prijateljskim vezama, niti blisko sarađujemo.“ Šta je tačno u tome neprimereno i otkud se to definiše kao „lični obračun“, „Kurir“ nije ni pokušao da objasni.

Ima li to ikakve veze s onim o čemu izveštava „Srpski telegraf“? To je u ovom trenutku – žargonski rečeno – pitanje od milion dolara. Istovremeno, to je i pitanje na koje već godinama nema pravog odgovora, a o kojem se neprestano spekuliše. Ne, naravno, samo u slučaju „Kurira“, već i u slučaju svih ugašenih ili još živućih tabloida, za koje se uporno priča kako svoje tekstove objavljuju ili odluče da ih ne objave zahvaljujući priličnoj „finansijskoj podršci“ bilo osobe o kojoj žele da pišu, bilo osobe koja plaća kako bi nekog oblatila.

Prvu „imenom i prezimenom“ potpisanu tvrdnju o tome dao je Dragan Đilas, koji je svojevremeno bio redovan gost na naslovnim stranama „Kurira“. U intervjuu za „Blic“ 12. oktobra 2014, on je na pitanje da li mu je jasno zbog čega se to događalo odgovorio sledećim rečima: „Svaki čovek koji iskreno o tome razmišlja zna odgovor. Žalim zbog toga što mi je trebalo više od godinu dana da shvatim da na te laži ne treba da obraćam pažnju, da ne smem da dozvolim da utiču na mene, moje raspoloženje, moj privatni život. Žalim i što sam prihvatio da posle devet meseci pljuvanja po meni sednem sa vlasnikom jednog od njih i vidim da li ima načina da to stane. To što mi je on tom prilikom sasvim ozbiljan tražio milion evra u kešu da prestanu da pišu i što sam to, naravno, odbio, jeste nebitno. Bitno je da sam izdao sebe samim tim što sam prihvatio da posle svega što su slagali o meni sednem sa takvim ljudima.“ Sam Đilas nije rekao o kojem je tabloidu reč, što je i razumljivo, pošto nije imao nikakve konkretne dokaze za to što govori.

S druge strane, na vrlo hrabar (pa i neprofesionalan) istup bez dokaza odlučio se online magazin „Teleprompter“, koji je u tekstu „Ko je zaboravio šta je zapravo ‘Kurir?’, objavljenom 4. decembra 2015, pokušao da objasni kako funkcioniše navodno „reketiranje“ navodno „reketaške organizacije“ tog lista.

Samo sedam dana kasnije, Adria medija grupa, kao vlasnik „Kurira“, obratila se Savetu za štampu s tvrdnjom da „svi citirani navodi predstavljaju teške uvrede, neistinite i zlonamerne tvrdnje, koje teleprompter.rs iznosi isključivo sa ciljem da naškodi ugledu podnosioca žalbe i da AMG i Aleksandra Rodića u javnosti predstave kao zlikovce i kriminalce“.

Komisija za žalbe Saveta za štampu potom je velikom većinom glasova donela odluku da je „Teleprompter“ prekršio tačku 3 Poglavlja 4 Kodeksa novinara Srbije kojom se garantuje pravo na pretpostavku nevinosti, odnosno načelo da se niko ne sme proglasiti krivim do izricanja sudske presude. Pred sudom, teško da bi prošao drugačije, baš kao i bilo ko drugi ko bi ozbiljne teze o reketiranju izneo bez konkretnih dokaza.

Međutim, iako se o medijskom reketiranju već godinama govori, jasno je da takvih dokaza nikada neće ni moći da bude – jedini koji bi mogli da ih pruže, jesu eventualni medijski reketaši ili oni koji im taj reket daju. A i jedna i druga strana to, iz sasvim razumljivih razloga, teško da će ikada uraditi.

Zbog toga i tekst „Srpskog telegrafa“ ima posebnu težinu u kontekstu medijskog čerečenja koje prolaze svi iole ozbiljni potencijalni predsednički kandidati. Iako se u njemu ne navodi o kojem je tabloidu reč, jasno je na koga se cilja – a cilja se na tabor koji je u tabloidnom svetu suprotstavljen „Informeru“, pa i „Srpskom telegrafu“ kao mediju vrlo bliskom toj vlasničko-političkoj opciji. Na taj način, ubija se više muva istovremeno: diskredituje se medij s kojim se ratuje (a bez opasnosti od suda – jer se naziv medija taksativno ne pominje), diskredituje se Vuk Jeremić (kao potencijalni kandidat koji teško da može da dokaže kako nikome nije dao nikakav novac – unapred je proglašen krivim, za nešto što ne može ni da se dokaže, ni da se demantuje), a diskredituje se na neki način i Saša Janković (koji je, eto, navodno toliko slab i nemoćan da ga je lako uništiti sa nekoliko stotina hiljada evra).

Šta je od svega toga istina – utvrdiće se vrlo lako. U danima koji slede, potrebno je samo malo pažljivije pratiti tablodni „trio fantastico“ srpske medijske scene i „sabrati dva i dva“. Za sada, u svemu ovome sigurno je jedino da neko laže. I da će medijska dramaturgija koja će pratiti predsedničke izbore biti mnogo uzbudljivija nego što je moglo da se pretpostavi.