Nova runda bez pobednika

Umesto da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u utorak uveče bio sa predsednikom Vlade Kraljevine Španije Pedrom Sančezom na trećoj utakmici razigravanja u košarkaškoj ligi Evrope u beogradskoj Areni, i pored toga što nije navijač Partizana ali je i navijačima tog kluba predsednik, a Španija verno podržava Srbiju, morao je na put u Brisel, na ranije zakazanu “rundu dijaloga” (runda je termin koji se više veže za kafanu ili boks) sa Aljbinom Kurtijem.

Za razliku od perioda pre godinu dana, Vučić i Kurti se poslednjih meseci sastaju redovno, najčešće u Briselu pod budnim okom posrednika EU i SAD. Specijalni izaslanik EU Miroslav Lajčak ima mandat do sledeće godine i, kao što je više puta rečeno, hteo bi da okonča ovaj proces u okviru tog mandata, mada oni koji su skloni cinizmu vele da i njemu prija da stvar što duže traje jer ima “veliku platu”.

POLITIKA NATEZANJA

Lajčak sigurno nije zbog plate preuzeo ovaj posao i nisu ga zvali zato što nije imao posla, pa je u skladu sa tim, i uz svesrdnu pomoć partnera iz SAD , u poslednjih godinu dana pogurao proces napred i sada smo u kontekstu novopostignutog sporazuma koji se na početku zvao nemačko-francuski, a sada je sporazum EU.

O njemu je takođe bilo mnogo reči svih aktera i kibicera, a suština se svela na nekoliko stvari: da li Srbija neće da koči prijem Kosova u međunarodnim institucijama, da li će i kada Kosovo da formira Zajednicu srpskih opština (ZSO) i kakva je perspektiva regiona kada je pristupanje EU u pitanju.

Već na prvom koraku, kada je Kosovo ranije u aprilu ponovo iniciralo ulazak u Savet Evrope, Srbija se tome usprotivila, što su kosovska strana, a i neki analitičari, tumačili kao kršenje sporazuma postignutog u Ohridu 18. marta ove godine.

Navodno, činjenica da je Srbija glasala protiv ulaska shvata se kao opstrukcija i direktno kršenje člana 4 sporazuma, u kome se navodi da se Srbija neće protiviti ulasku Kosova u međunarodne organizacije.

Srpska strana to tako nije videla i pričala je svoju priču: pustite vi ulazak u međunarodne institucije, formirajte ZSO koja će dati Srbima u pokrajini autonomiju i mogućnost direktne veze sa Beogradom.

Rezultat ove politike natezanja je vidljiv: Kosovo će u Savet Evrope, a ZSO još ne postoji. U međuvremenu, Priština je formirala nekakve organe upravljanja u opštinama na severu posle “jednostranih” izbora na kojima Srbi nisu učestvovali. Ta lokalna adminisracija, u danima pred novi susret pregovarača u Briselu, već je krenula u projekat otvaranja čuvenog mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici za saobraćaj, što je sa srpske strane protumačeno kao još jedna provokacija.

Kurti je odlučan da sprovede svoju politiku zaokruživanja “državnosti” na celoj teritoriji Kosova sa Srbima ili bez njih. On želi da poništi svaki prerogativ Srbije na Kosovu, a most na Ibru, koji i danas obezbeđuje KFOR, predstavlja simbol otpora Prištini i jedne vrste posebnosti severa Kosova. Srbi sa Kosova, s druge strane, rade ono što su radili od kad se Srbija 1912. “vratila” na Kosovo: gledaju u Beograd i čekaju neku vrstu instrukcija.

Iz Beograda, javno, ne stiže ništa osim zaklinjanja u naš narod, u naše svetinje, busanje u prsa da sloboda nema cenu i da Zapad ne razume kako postoje takvi ljudi sa takvim osećenjem za odbranu slobode.

Ako se to može nazvati politikom, a više podseća na PR kampanju, sve liči na stihove beogradske rok grupe Patribrejkers: “Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”.

VOLIM I MRZIM

Vučić je snagu za novu rundu skupljao u kampanji po Srbiji: obilazio je istočnu Srbiju, govorio pred nekoliko hiljada u Sokobanji, obišao Rtanj, obišao radove na Moravskom koridoru i sa ambasadorom SAD Kristoferom Hilom i ambasadorkom Ujedinjenog Kraljevstva Šan Maklaud otvorio deonicu te autostrade koja je, prema ranijim najavama, trebalo da bude otvorena još 2021. godine i da bude duplo duža.

U subotu je sa Zapadom bio u odličnim odnosima, vodao je zapadne ambasadore po Srbiji, pokazivao ih narodu, a onda je u utorak krenuo u Brisel i iz aviona nam poručio da je ceo Zapad protiv nas. Opet nam u pomoć priskače poezija, pa ovo ponašanje, jer teško da bismo ga razumeli kao politiku pošto nema dela već samo poruke prema građanima, podseća na stihove velikog rimskog pesnika Katula, poznatog po opscenostima i frivolnostima, koji je napisao: “Volim i mrzim”. Pedantniji pozanavaoci popularne kulture i pop muzike setiće se i klasičnog soul standarda sličnih stihova, koji bi mogao još bolje da opiše poruku kojom Vučić gradi odnose sa Zapadom: Thin Line Between Love and Hate (Tanka je linija između ljubavi i mržnje) njujorške grupe The Persuaders (The Persuaders – Oni koji dobro ubeđuju).

Vučić, kao što znamo, uspeva da ubedi i svoje birače i Srbe sa Kosova da zna šta radi i da mu veruju, ali mu to ne olakšava previše situaciju kada mora da sedne za mali sto u maloj kancelariji u velikoj zgradi “ministarstva spoljnih poslova EU”, na Šumanovom trgu u Briselu, i da pregovara sa Kurtijem. On odlazi na te sastanke onako kako naši klubovi idu na velike derbije u evropskim takmičenjima, sa pričom da se ne očekuje ništa, da smo mi autsajderi i da jedino možemo da očekujemo da ćemo da damo sve od sebe, da ćemo da ostavimo “srce na terenu”, da se nećemo osramotiti.

Retko ili gotovo nikad nismo čuli da se ide da bi se nešto napravilo, da bi se neki cilj dosegnuo, da bi se neki problem rešio: od ranije je poznata sklonost vlasti u Srbiji da primenjuje metod kupovine vremena i nema nikakvih naznaka da će se to promeniti. Iako govore da su za primenu sporazuma, iako govore o tome da nama treba istorijsko pomirenje sa Albancima, u sebi boga mole da proces potraje koliko god to bilo moguće i da se Vučić oslobodi odgovornosti za donošenje odluka koje očevidno niti želi, niti ima hrabrosti da donese.

MANJINSKA PRAVA

Zato je trenutna taktika, očevidno – evo vam Kurti pa vidite šta ćete s njim, a Srbima govore da budu stpljivi i puni prezira kada su u pitanju prerogativi kosovske države na severu pokrajine. Mada na dnevnom redu nije priča o priznanju nezavisnog Kosova, što je jedan od rezultata dijaloga u prethodnih godinu dana, činjenica da se razgovara o manjinskim pravima Srba na KiM dosta govori o tome kako vlast u Beogradu tretira Kosovo. Naravno, nikada se to javno neće reći, ali dela ovde pokazuju više od svake parole i PR paketa koji se građanima isporučuje svakoga dana, godinama unazad. Vučić u svom taktiziranju pravi povezivanja koja nisu tačna, ali zvuče jako: govori o tome da se nikada više neće ponoviti “Oluja”, a kada pogledamo današnju situaciju na KiM, to nije 1995. godina nego mnogo kasnije – period “mirne reintegracije”. Hoće se reći, iako jako zvuči zavet da se neće dozvoliti da bilo ko nasiljem proteruje Srbe, oni su to proterivanje već doživeli i sada je pitanje da li mogu da se uklope u prištinske vizije kosovske nezavisnosti i na koji način.

Vučić i Kurti imali su na stolu dve ključne stvari za ovu fazu dijaloga: raspravu o Statutu buduće ZSO, koju Kurti odbija i da pomene, i Deklaraciju o nestalim osobama, koja nikako nije draga srpskoj strani jer bi kroz nju trebalo da se vidi kakav nam je odnos prema ljudima koji su nastradali u ratu 1998. i 1999. godine. Pre njihovog sastanka, kasno popodne u Briselu sa obojicom je telefonom razgovarao Derik Šole, posrednik iz američke administracije prvog reda, kao da nisu dovoljni lokalni ambasadori i ambasador Gabrijel Eskobar.

Igra se, dakle, nastavlja onako kako je gledamo poslednjih godinu dana: za stolom su Evropljani, Vučić i Kurti, ispred njih su voda, kiflice i koka-kola zero, i pokušaj da se ipak i uprkos svemu ide napred; to napred svet zove normalizacija odnosa, a srpska opozicija priznanje nezavisnosti Kosova.

Konjice za srpsku stranu nema, jer nema nikoga ko bi proces mogao da preokrene. Srbiji ide u prilog Kurtijevo inaćenje i loš odnos prema lokalnom srpskom stanovništvu jer mu to umanjuje akcije kod Amerikanaca, glavnih promotera kosovske nezavisnosti. Svima je jasno da SAD neće povući priznanje, ali Vučić pokušava da u tu pukotinu u odnosima ubaci neki politički eksploziv koji bi od nje napravio procep. To bi mu onda dalo još vremena, jer bi se Kurtijem morali posebno da bave i Amerikanci.

Runde se nastavljaju, bilo na bokserski, bilo na kafanski način. Ako ih vidimo kao boks, to nije najzanimljivi meč koji biste hteli da posmatrate, izgleda da se toliko loše bore obe strane da će stvar potrajati i celih 15 rundi i da će pobednika odlučivati sudije preglasavanjem. Ako runde gledamo kao kafanski način naručivanja, nismo još sigurni ko će da plati račun iako runde zove svet, a ne lokalci.