Nosilac ordena za govor mržnje

Računalo se i nije bila nikakva tajna danima pre presude da bi kazna na koju bi Vojislav Šešelj bio pravosnažno osuđen mogla biti upodobljena broju godina koje je lider radikala već proveo u haškom pritvoru. Tako je i bilo. Skoro kao kada su sudije u Titovoj Jugoslaviji izricale kazne u retroaktivno donetim presudama brojeći već izdržane pritvorske dane jugoslovenskih osuđenika da se ne daj bože neko od njih ne bi žalio ili tužio državu. Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične tribunale preinačilo je prvostepenu oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju iz 2016. i osudilo ga kao ratnog zločinca na kaznu zatvora od deset godina, a on je u Hagu proveo 11 i po godina. Žalbeno veće osudilo je Šešelja za zločine protiv čovečnosti po tačkama 1, 10, 11 – zbog, kako se navodi, huškačkog govora u Hrtkovcima 6. maja 1992, „koji je rezultirao deportacijom, progonom, prisilnim raseljavanjem i drugim nečovečnim postupanjem protiv vojvođanskih Hrvata“. Žalbeno veće Mehanizma odbacilo je ostatak žalbe Tužilaštva.

Marko Kljajić, bivši župnik u Petrovaradinu i autor knjige o hrtkovačkom sindromu Kako je umirao moj narod, presudu je komentarisao ovako: „Kao što nisam bio iznenađen kada je bio oslobođen Vojislav Šešelj, tako nisam ni sada. Nije se moglo očekivati ni više, ni manje. Manje nisu smjeli, jer bi morali plaćati penale. Ni više mu nisu smjeli dati, jer bi se napravio politički problem u Srbiji, zato što je najavljivao da se neće pojavljivati u Hagu“ (Radio Slobodna Evropa, 11. april).

I među ekspertima za međunarodno pravo moglo se čuti znatno pre izricanja presude Šešelju da je najizglednije rešenje da on bude osuđen tako da „nepravedna“ i „šokantna“ presuda od pre dve godine zasnovana na „pristrasnosti“ dvojice članova Veća, Žan-Kloda Antonetija i Mandaje Nijanga, bude koliko-toliko „popravljena“, ali da lider srpskih radikala ne mora da se šalje na odsluženje kazne, kao ni da se srpska vlast dovodi u nezgodnu poziciju izručivanja Šešelja Hagu „u lisicama“. Nego, koliko je odležao – odležao je. Ukratko, da se Sud, odnosno Mehanizam, njime više ne mora baviti, nego da se bavi Srbija u koju je 2014. godine pušten na privremenu slobodu radi lečenja.

Politički intonirana ili ne, ova presuda će staviti makar jednu tačku u bogatoj biografiji Vojislava Šešelja. Mehanizam za međunarodne krivične sudove izrekao je 11. aprila presudu po kojoj je Šešelj ratni zločinac osuđen na 10 godina zatvora. Tačka. Da li će to biti tačka i na njegovu poslaničku karijeru u srpskom parlamentu, u ovom trenutku nije izgledno, zato što ga bez svake sumnje državni vrh podržava i ostaje nem na nove Šešeljeve ispade.

RATNI POSLANIK, NARODNI ZLOČINAC: Dok Šešeljevi drveni advokati traže rupu u članu 88 Zakona o izboru narodnih poslanika po kojem poslaniku pravosnažno osuđenom na zatvorsku kaznu dužu od šest meseci – prestaje mandat, režimski mediji prenose Šešeljeve reakcije na presudu. Mada su i one kao i sama presuda – očekivane. Tako je lider radikala rekao da je presuda „protivpravna“ i da će podneti zahtev za njeno preispitivanje.

„Veoma sam ponosan na sve pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i spreman sam da ih u budućnosti višestruko obnovim“, rekao je Šešelj. I naglasio, u svom maniru skandala i pretnji, da će „krenuti od Žigmanova i Čanka“. Malo ko se, međutim, u Srbiji osvrnuo na njegove pretnje upućene poslanicima srpskog parlamenta. Osim poslanika DS-a, koji zahtevaju od državnih organa da reaguju na Šešeljeve pretnje kolegama Tomislavu Žigmanovu, predsedniku Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, i Nenadu Čanku, predsedniku Lige socijaldemokrata Vojvodine. Demokratska stranka je u svom saopštenju podsetila da Šešeljeve pretnje i mržnja nisu „prazne reči“, te da su „u prošlosti one rezultirale desetinama hiljada prognanih i ubijenih, stotinama hiljada upropaštenih života i uništenih sudbina“. Narodni poslanici DS-a zahtevaju od skupštinskih organa da pokrenu sve neophodne procedure kako bi osuđenom ratnom zločincu Vojislavu Šešelju bio oduzet mandat, budući da Zakon o izboru narodnih poslanika propisuje tako. „Ukoliko reakcija nadležnih organa sada izostane, biće jasno da ga državni vrh sa Aleksandrom Vučićem na čelu podržava i danas, baš kao što ga je podržavao i u vreme kada je Šešelj ratne zločine vršio“, zaključak je u saopštenju DS-a.

Šešelj je, međutim, nastavio sa cirkuskim aktivnostima u Skupštini na konferenciji za novinare preteći „razbijanjem nosa“ svakome ko ga bude nazvao ratnim zločincem, što je valjda trebalo da izazove simpatije u delu javnosti koji je preživljavajući u „rijalitiju Srbija“ izgubio bilo kakav osećaj za težinu izgovorenih reči od kojih, nebrojeno puta se ispostavilo kao tačno, svaka vrsta nasilja i počinje. Aleksandra Jerkov, poslanica DS-a, pitala je predsednicu Skupštine Maju Gojković kada će Vojislavu Šešelju, osuđenom ratnom zločincu, biti oduzet mandat, i pozvala Šešelja da, ako krene da razbija noseve, počne od nje. Radikali su je potom izvređali i pretili joj.

Nema sumnje, ideji nakaradno propagiranog srpskog nacionalizma početkom devedesetih godina niko se tako predano nije posvetio kao Vojislav Šešelj. Iako je slovio za đavolski inteligentnog i obrazovanog čoveka, svoju je karijeru gradio pre svega kao vlasnik jednog od najpoganijih jezika u političkoj istoriji Srbije, bar ovoj tridesetogodišnjoj. Kad se tome doda odlično poznavanje mentaliteta decenijski zatucanog seljaštva i radništva kome se uvođenjem višestranačja na društvenom meniju ukazala i „dunja na ormaru“, bili su stvoreni uslovi za građenje jedinstvenog političkog stila koji karakterišu bahatost, prostota, nasilje i svaka vrsta defamacije političkih neistomišljenika. Ili još tačnije, ako postoji političar uz čije bi se ime mogao staviti pridev „kontroverzni“, onda je to svakako Vojislav Šešelj.

Ako je Slobodan Milošević mogao da se osloni na infrastrukturu starog Saveza komunista, kako kadrovsku tako i ekonomsku, Šešelj je ponajbolje iskoristio, u stvari (zlo)upotrebio, odsustvo standarda kulture dijaloga i razumne političke borbe. Predstavnici obnovljene kakve-takve građanske opozicije davne 1990. sa nevericom su komentarisali njegovu pobedu u Rakovici gde je za protivkandidata imao proslavljenog Borislava Pekića. Dok su lakonski odmahivali rukom i sprdali se sa „laprdalom iz Sarajeva“, Šešelj je već tada uspostavio sopstveni politički standard – podilaženje najnižim nagonima i strastima nekontrolisane rulje, osiromašenih, zapostavljenih gubitnika ratova, zemlje, tranzicije.

ŠEŠELJIZACIJA SRBIJE: Model satanizovanja i devastiranja političkih rivala, ne samo da je bio preteča današnjih rijalitija i tabloida, nego je do te mere unizio svaki nivo javnog govora da je obeshrabrio mnoge umne ljude da učestvuju u političkom životu. Ali, to je bio samo početak, danas nije ni čudo što u potpuno šešeljizovanoj Srbiji zapravo vladaju njegovi epigoni. I ne treba se zavaravati da njegovi naslednici sede samo u Predsedništvu, Skupštini ili Vladi Srbije. Oni su svuda, to su zvezde rijalitija, urednici i vlasnici tabloida, nasilnici u porodicama, navijači na stadionima. Ako se neko u Srbiji i javi da ukaže na štetočinstvo vlasnika najpoganijeg vokabulara u Srbiji, izazvaće utisak zvečanja praznog lonca što je možda i najveći dokaz totalne šešeljizacije Srbije. Reakcije iz regiona, recimo ova poslednja „najoštrija osuda pretnji pravosnažno osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja predstavnicima hrvatske manjine“, koju je poslalo hrvatsko ministarstvo spoljnih poslova, deo su redovnog arsenala poratnog razmenjivanja uvreda i diplomatskih nota u regionu. Bezubo ratovanje, tj. produžetak rata drugim sredstvima.

U poslednje tri decenije, Šešelj je upamćen kao ratni huškač i profesionalni prezenter najgoreg imidža Srba i Srbije i s ove i s one strane Drine. Vređao je i pretio redom, od Triglava do Đevđelije. Rehabilitujući četništvo po komunističko-bulajićevskoj mustri, zaslužan je za sasvim opravdano etiketiranje Srba kao vazda agresivnih i krvoločnih predstavnika velikosrpske hegemonije. Njegovi govori i snimci simpatizera godinama su bili omiljena poslastica TV urednika i montažera širom nekadašnje SFRJ. On trabunja o granicama Karlobag–Karlovac–Ogulin–Virovitica, a u prvim redovima oduševljene krezube šajkače… Delovao je uvek po mustri „što gore, to bolje“. Pretio je Hrvatima iseljavanjem iz Srbije, zastrašivao i huškao na progon nesrpskog stanovništva, mobilisao dobrovoljce za ratove u Hrvatskoj i BiH, koji su tamo upamćeni kao „šešeljevci“ i „četnici“, a sve građane Srbije koji su se protivili ratu etiketirao kao izdajnike. Prvostepena presuda po kojoj je oslobođen preinačena je jer je prvostepeno veće neadekvatno presudilo po jednoj tački optužnice, a to je bio upravo huškački govor protiv Hrvata u Hrtkovcima 1992.

Bio je i ostao neoficijelni nosilac ordena za govor mržnje. Zato su i u Zagrebu i u Sarajevu željno iščekivali pravosnažnu presudu, istina politički podešavanu, ali za koju „nikad nije kasno“ kada god da je stigla – takva kakva je, jer je konačno osuđen čovek koji im se zbog pozicije koju uživa u Srbiji – ne miče s očiju. U Srbiji su, međutim, najglasniji oni koji inače nisu nikad priznavali Sud u Hagu, bez obzira da li je reč o ultradesničarima, salonskim desničarima ili bivšim radikalima – današnjim naprednjacima. Oni uglavnom ismevaju svako uozbiljavanje dijaloga o zločincima i kaznama, sem kad podsećaju na haški tretman Gotovine, Nasera Orića, Ramuša Haradinaja.

VODITE GA I NE VRAĆAJTE: Haški sud je, da podsetimo, i sam doprineo da se od suđenja Šešelju napravi potpuna farsa. Trebalo im je 13 godina da donesu oslobađajuću presudu po kojoj Vojislav Šešelj nije kriv ni po jednoj tački optužnice, a pritom, mimo svih pravila Tribunala nije ni bio prisutan kad mu je izricana presuda 31. marta 2016. U to vreme, uveliko je uplovio u politički život u Srbiji, iako je pušten na uslovnu slobodu radi lečenja, a srpska vlada od Haga nije dobila nikakav zahtev u vezi sa Vojislavom Šešeljem na privremenoj slobodi ili s njegovim povratkom u Hag. Sa svih strana nemo je posmatrana Šešeljeva propaganda kako se u Hag ne vraća pa da vidimo „ko će da mu stavi lisice“.

On se, kao i devedesetih, ponašao u skladu sa svojim zadatkom, nekako se saživeo u ulogu projekta, bilo Miloševićevog kako se tada pričalo, bilo danas Vučićevog. Ali i između toga. Postoje, naime, tumačenja prema kojima je njegova optužnica za Hag napisana u Beogradu uz sufliranje zapadnih ambasada kao deo važnog projekta slabljenja uticaja i rejtinga Srpske radikalne stranke. Dodatno je podgrejana u memoarima Karle del Ponte, koja je zapisala da joj je lično Zoran Đinđić rekao „vodite ga i ne vraćajte nam ga više“.

Danas, kada se govori o Vojislavu Šešelju, misli se na Aleksandra Vučića, a to je bez trunke cinizma ozbiljan udarac za političku karijeru najmlađeg doktora nauka u bivšoj Jugoslaviji. Kad su se ugasili haški reflektori, sem što je uspeo da radikale vrati u Skupštinu, njegovo jedino postignuće je to što je postao politički kaskader. Zapravo dubler koji upada u politički šaht s fekalijama, gine pet stotina puta, batina u haustoru i skače s trećeg sprata, umesto najveće srpske zvezde – Aleksandra Vučića. Gotovo tragikomičan obrt u karijeri čoveka koji je politički odškolovao i vaspitao srpski državni vrh, predsednika države i bivšeg predsednika države, predsednicu Skupštine i guvernerku Narodne banke Srbije. Taj obrt ne govori samo o njemu, govori mnogo i o njima. Kad je reč o njegovom najuspešnijem pitomcu, Šešelj izbegava svaku temu koja bi mogla da naudi Aleksandru Vučiću.

Na kraju krajeva, jedino je Vučić vlastan da u ovoj zemlji protumači član 88 Zakona o izboru narodnih poslanika. On je iznad i izvan zakona pa će već odgovoriti i na pitanje: Da li će Vojislav Šešelj biti razrešen poslaničkog mandata pošto je pravosnažno osuđen na 10 godina zatvora zbog progona i podsticanja na progon Hrvata u Hrtkovcima u Vojvodini?

Naime, prema ovom zakonu, poslaniku mandat prestaje „ako je pravosnažnom sudskom odlukom osuđen na kaznu zatvora bezuslovno u trajanju od najmanje šest meseci“. A Šešelj jeste pravosnažnom sudskom odlukom osuđen na sudu koji je država Srbija priznala. Presudu je, naime, doneo sud UN čiji je član Srbija, tako da ne postoji prepreka za primenu člana 88 Zakona o izboru narodnih poslanika. Pravnica Vesna Petrović iz Beogradskog centra za ljudska prava smatra da namera zakonodavca o prestanku mandata u slučaju izrečene kazne nije doneta zbog eventualnog odsustva poslanika, kako tvrde Šešeljevi branioci u Skupštini, „već da bi se sprečilo da neko ko nije dostojan predstavlja građane u parlamentu“.

Priče Aleksandra Martinovića, inače još jednog Šešeljevog vrlo uspešnog i nadarenog pitomca, o tome da je lider radikala odslužio kaznu i da to nema nikakve veze, prema mišljenju pravnih stručnjaka – jesu kršenje zakona.

Kako bilo, o tome će, kao i o svemu drugom, odlučiti Aleksandar Vučić.