Da li je plodna zakonodavna aktivnost parlamenta logična posledica stava da se vanredno stanje odnosi samo na kriminalce ili je u toku donošenje oktroisanih zakona koji bi, nakon prestanka vanrednih okolnosti, mogli biti predmet preispitivanja
Sasvim suprotno od višemesečne gnjavaže i brojnih odlaganja dogovora koji su pratili donošenje Ustavne povelje Srbije i Crne Gore, procedura donošenja novog ustava Srbije, u svojoj početnoj fazi, teče dosta glatko, nagoveštavajući čak i mogućnost završetka posla u predviđenom roku. Prema nekim tumačenjima, međutim, mogla bi to biti sasvim neprimerena efikasnost, koja već u startu baca loše svetlo na ono što bi trebalo da bude najviši pravni akt moderne Srbije. Jer, o Zakonu o načinu i postupku promene ustava Skupština raspravlja usred vanrednog stanja, u atmosferi u kojoj jezivi prizori vezani za rešavanje monstruoznih zločina skreću pažnju sa „mirnodopskih“ tema i znatno smanjuju osetljivost vezanu za izbor nijansi u uređenju važnih oblasti svakodnevnog života.
Ubrzan rad na stvaranju uslova za promenu Ustava (što je, prema predizbornim obećanjima, trebalo da bude jedan od prvih poteza demokratskih vlasti nakon petooktobarskog prevrata) mogao bi se objasniti činjenicom da Ustavna povelja Srbije i Crne Gore precizno propisuje krajnji rok za donošenje novih ustava država članica – šest meseci nakon proglašenja nove države ističe već 4. avgusta. Ali, to nije jedina tekuća zakonodavna aktivnost srpskog parlamenta: gotovo neprimetno promiču i informacije o drugim osetljivim i dugo odlaganim temama koje stižu na dnevni red, kao što je, na primer, uređenje medijske sfere. Prema rečima ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu Rodoljuba Šabića, završen je i Nacrt zakona o političkim strankama, kojim se bitno menjaju uslovi za registrovanje političkih partija (mada još nije saopšteno kada će taj predlog biti pred poslanicima). Skupština je već usvojila set pravosudnih zakona i novi zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, stvarajući neočekivano plodnom zakonodavnom aktivnošću u uslovima vanrednog stanja plodno tlo za sumnje da se, u senci akcije razbijanja organizovanog kriminala i uklanjanja njegovih razgranatih pipaka iz državnih institucija, na brzinu i bez dovoljno kontrole donose odluke od dugoročnog i velikog značaja. A sve to pre nego što se u novoostvarenom jedinstvu vladajuće koalicije, izazvanom šokom zbog groznog zločina nad premijerom Zoranom Đinđićem, pojave neke od već viđenih pukotina.
Uz sve poštovanje Naredbe o posebnim merama koje se primenjuju za vreme vanrednog stanja, moguće je ipak pozabaviti se zakonskim odredbama koje kako-tako definišu samo to stanje, jer je zabranjena samo analiza razloga za njegovo uvođenje. („Zabranjuje se javno obaveštavanje, rasturanje štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja, osim prenošenja zvaničnih saopštenja nadležnih državnih organa. O sprovođenju mera iz stava 1. ove tačke stara se Ministarstvo kulture i javnog informisanja u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova“, stoji u Naredbi).
U zakonima, zaista, nigde nema ograničenja koje se odnosi na zakonodavni rad parlamenta u vreme vanrednih okolnosti. U članu 79 Ustava Srbije, između ostalog, kaže se da se „Narodna skupština sastaje sa ili bez poziva u slučaju proglašenja vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije“. Kad se sastaje, valjda nešto i radi, ali u Ustavu nije precizirano da li je reč o redovnoj aktivnosti u vanrednim okolnostima. I kratki Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja, donesen još 1991. godine, pominje delatnost parlamenta samo jednom odredbom u okviru člana 6, u kome se kaže da „način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava građana u uslovima vanrednog stanja propisuje Narodna skupština“. Skupština se, u drugim odredbama, pominje kao telo kome Vlada i predsednik Republike dostavljaju svoje odluke.
Prema rečima Zorana Tomića, profesora ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, nemoguće je naći adekvatno poređenje s nekim od dosadašnjih primera primene vanrednog stanja u svetu, s obzirom na to da je u svakom od takvih slučajeva reč o različitim okolnostima i razlozima za uvođenje vanrednog stanja. Tomić kaže da se najviše analogija može povući sa slučajem ubistva kneza Mihaila, ali bi dalja elaboracija te teme, s obzirom na to da nakon ubistva tog reformatorski nastrojenog vladara, nije uvedeno vanredno stanje, predstavljala idealan povod da Ministarstvo kulture i javnog informisanja, u saradnji s Ministarstvom unutrašnjih poslova, proveri da li „Vreme“ poštuje Naredbu o posebnim merama koje se primenjuju u vanrednom stanju.
Uprkos brojnim razlozima za oprez u izboru reči vezanih za vanredno stanje, Biljana Kovačević Vučo, predsednik Jugoslovenskog udruženja pravnika (Jukom) sasvim je kategorična u tvrdnji da bi zakonodavne aktivnosti trebalo da budu obustavljene dok traju vanredne okolnosti.
„Bilo bi dobro kada bi bili usvojeni zakoni koji definišu vanredno stanje, ali se u tom domenu donose samo naredbe. Svi ostali zakoni, a naročito oni čija ciljna grupa sada nema priliku da se izjasni i uključi u raspravu, morali bi da sačekaju redovno stanje jer bi, u suprotnom, mogli da budu protumačeni kao oktroisani zakoni“, kaže Biljana Kovačević Vučo. Prema njenim rečima, trenutno su zatajile organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, koje bi morale da rade svoj posao i prate kako se sprovodi vanredno stanje i da li ima nekih prekoračenja.
„To je sada jako teško jer svaka kritika može da zvuči kao opstruiranje državnih organa u hvatanju zločinaca i da se protumači čak i kao saučesništvo u zločinu. Ali, bez obzira na to što smo sada srećni što, valjda, dolazi do konačnog raskida sa prošlošću, odnosno, upravo zato da se to raščišćavanje ne bi izvitoperilo, da se ne bi dovelo u pitanje ono što je do sada urađeno, potrebno je jako voditi računa da ne bude prekoračenja u postupcima tokom vanrednog stanja“, kaže predsednica Jukoma.
Po završetku vanrednog stanja, „kad nestane samokontrola, strah ljudi da će biti optuženi da su protiv reformi ukoliko se izjasne protiv određenih poteza“, veruje Biljana Kovačević Vučo, rezultati aktuelne zakonodavne aktivnosti parlamenta mogli bi biti predmet preispitivanja i eventualnih naknadnih izmena. Naslednici Zorana Đinđića zato bi strogo morali da vode računa o svojim potezima, kako bi izbegli potencijalno bacanje tamne senke na ono što bi trebalo da bude nastavak posla u ostvarenju Premijerove vizije civilizovane Srbije.
„Skupština i u periodu vanrednog stanja može i treba da se bavi zakonodavnom aktivnošću i to nije sporno, ali je sporno što ona ne donosi akta koja je dužna po zakonu da donosi, a koja se odnose na sprovođenje mera vanrednog stanja i ograničavanje sloboda“, kaže potpredsednik Demokratske stranke Srbije Dragan Maršićanin.
„Veliki broj raznih zakona dugo čeka da bude donesen. Neki podrazumevaju prethodnu široku javnu raspravu ili makar široke konsultacije između stranaka, što smo uspevali da obezbedimo čak i u vreme Slobodana Miloševića“, kaže Maršićanin i posebno ističe da Zakon o političkim organizacijama i finansiranju stranaka, koji mnogo kasni, nije dobro doneti u periodu vanrednog stanja. „Dvadesetak dana čekanja bilo bi više nego umesno“, kaže potpredsednik DSS-a, ističući da bi se mogla doneti odluka o prestanku vanrednog stanja, „jer su otklonjeni razlozi za njegovo uvođenje“.
Za Boška Ristića, predsednika Administrativnog odbora Skupštine Srbije i funkcionera Demokratske stranke, ne postoji ništa sporno u tekućoj zakonodavnoj aktivnosti Skupštine, jer je „parlament imao veliku zakonodavnu aktivnost i pre vanrednog stanja“, a „vanredno stanje se ne odnosi na poslovanje parlamenta, nego na uslove da se što efikasnije borimo protiv kriminala“.
Prema njegovoj oceni, neosnovane su ocene da je javnost isključena iz aktuelnog rada parlamenta. „Isključen je samo direktan prenos, da bi se sprečile zloupotrebe govornice, opstrukcija i rasprava o merama vanrednog stanja, ali je obezbeđena puna informisanost građana putem davanja izjava medijima“, kaže Ristić. On ističe da je za „ovo što nam se svima desilo atentatom na premijera Đinđića postojala medijska priprema za skupštinskom govornicom“ i da je „metak poleteo sa govornice“. Uz ocenu da „i neki koji su dosad zlopotrebljavali govornicu sada biraju reči i izbegavaju govor mržnje, ali ne uskraćuju argumente za svoje stavove“, Ristić prognozira da bi se ta „povećana odgovornost za javnu reč“ mogla održati i nakon ukidanja vanrednog stanja.
Ni u činjenici da parlament u vanrednom stanju donosi Zakon o promeni Ustava Ristić ne vidi ništa loše jer će se, kako ističe, rasprava o Ustavu voditi u redovnom stanju.
U prilog stavu da nema ničeg spornog u donošenju zakona za vreme trajanja vanrednog stanja, Ristić ističe da se neki od propisa koje je Skupština usvojila nakon 12. marta upravo odnose na obračun s kriminalom, zbog čega je vanredno stanje i uvedeno, i trebalo bi da poboljšaju poziciju organa zaduženih za otkrivanje kriminalnih dela i poošrte sankcije za kriminal.
„…Taj izraz (vanredno stanje) teško je definisati zato što se nalazi na granici prava i politike. Prema raširenom mišljenju, vanredno stanje bi se, zapravo, smestilo ‘na dvosmislenom i nesigurnom mestu preseka pravnog i političkog’ i predstavljalo bi, dakle, ‘tačku neravnoteže između javnog prava i političkog fakta’. Zadatak da se odrede te granične linije i više je nego hitan. U stvari, ako su vanredne mere, koje su svojstvene vanrednom stanju, plod kriznih političkih perioda i ako ih, zbog toga, treba razumeti na političkom, a ne na pravnom i ustavnom terenu, one se nalaze u paradoksalnoj situaciji da budu pravne mere koje se ne mogu razumeti s pravnog gledišta, a vanredno stanje se tada pokazuje kao legalna forma onoga što ne može da ima legalnu formu…“
(Đorđo Agamben, Vanredno stanje)
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
