Nisam čovek koji mrzi

“Četničko kopile koje je majka ostavila pored kontejnera.” Ovako je Alena Muhića, kada je imao svega devet godina, u dečijoj svađi nazvao drugar iz škole. Rekao mu je da on nije dete Advije i Muharema, koji su ga odgajili u Goraždu tokom devedesetih, već da je njegov “pravi” otac Srbin koji mu je silovao majku Bošnjakinju u ratu u Bosni i da ga je ona zato ostavila da umre.

“Mene nije zabolelo što je rekao da sam ‘četničko kopile’ – tada nisam znao ni šta to znači – već što je rekao da sam nađen u kontejneru”, kaže Muhić za “Vreme” više od dve decenije kasnije.

Kada je mali Alen 2002. godine – samo sedam nakon završenog rata – čuo ove reči, udario je dečaka i uplakan pobegao do roditelja. Oni su tada odlučili da mu ispričaju sve. Tako je saznao da barem činjenice o njegovim biološkim roditeljima – jesu tačne. Biološku majku Muslimanku koja ga je rodila u blizini Foče silovao je tokom rata komšija Srbin, a ona je po porođaju pobegla jer nije mogla da izdrži strašni teret ovog čina.

foto: aleksandar barda / fonet

“Tada sam čuo priču koju nisam razumeo. Tek nakon nekoliko godina, kada sam saznao što znače reči poput silovanja, bioloških roditelja, što znači biti četnik i biti kopile, počelo me je to sve nekako interesovati i već sam tada odlučio da neću ćutati o svemu”, seća se Muhić.

RODITELJI VELIKIH SLOVA

Odgajati decu u malom mestu od 20.000 stanovnika na istoku Bosne i početkom devedesetih samo po sebi bilo je vrlo teško. Muhićevi usvojitelji, nakon dvoje svoje dece, odlučili su da u sopstveni dom uvedu još jednu bebu, iako su znali za tešku pozadinu njenog, kako on sam kaže, “postanka”.

“Majka bi čula na ulici od ljudi da ću, kad porastem, biti kao moj biološki otac – silovaću i ubijati. Ona se znala potući sa narodom zbog toga, nije mogla da izdrži”, priča Muhić. “Otac je tu uvek bio miran, nekako se znao smiriti, znao je svoj put i nije se dao iznervirati. Ja sam po tom pitanju više na majku.”

Kaže da danas, kada ima troje dece i zna koliko je teško odgajati ih, ne može ni da zamisli kako je njima bilo. Ipak, nikada nije potegao otvoreni razgovor kako bi dobio odgovor na pitanja – zašto su ga usvojili i sa čime su se sve izborili. Jer je uvek strepeo da bi ga možda pogrešno shvatili: “Majka je uvek bila slaba na mene – i dan-danas je. Zajedno gledaju i odgajaju i moju decu. Vidim da ta ljubav nikada nije prestala. Bosna njih nikada nije promenila, šta god da se u njoj ružno dogodilo.”

Ipak, veruje da im je bila potrebna neverovatna hrabrost da se odluče da ga usvoje 1993. godine.

“Zamislite to vreme kada imate dve odrasle ćerke, od kojih je jedna na školovanju u Sarajevu pod opsadom i ne znate hoće li se vratiti živa sa predavanja. Druga ide u srednju školu, a vi niste imućni ljudi”, nastavlja Muhić. “Mislim da oni o tome jednostavno nisu razmišljali. Nisu tražili beneficije u životu, nisu uzimali sve unapred u kalkulaciju, već su se samo vodili emocijom.”

JEDNA CIGARETA I BOL

Roditelji su uvek bili uz Muhića da ga podrže, iako isprva nisu bili sretni što je odlučio da već u tinejdžerskim godinama glumi u filmu o sebi pod nazivom Dečak iz ratnog filma. Film nikada nije prikazan u Bosni, ali jeste širom sveta. Nastavio je u sličnom pravcu, pa je drugi film o njemu, Stupica nevidljivog deteta, prikazivan i u Ruandi, u kojoj takođe živi mnogo dece rođene iz ratnog zločina. Posebno ga je, kaže, dirnulo kada je čuo da su mnoga deca ove zemlje, koja je iskusila monstruozna dela rata i iznedrila njegove žrtve, nakon gledanja ovog filma odlučila da se upozna sa biološkim majkama.

On sam je svojoj odavno oprostio to što ga je ostavila, a pre deset godina ju je i upoznao i pokušao da shvati kako se ona osećala. Danas nisu u kontaktu, ali Muhić kaže da je u miru sa tim jer je shvatio koliko je ona propatila i sa čim se sve suočila, kao i da je postao svestan jedne gorke činjenice o životu ove žene – njen bol nikada nije zamro.

Sa biološkim ocem je neku godinu kasnije popušio cigaretu ispred njegove kuće. Jer ovaj čovek i dalje živi u Bosni. Kada mu je pokucao na vrata, biološki otac je otvorio, seća se on.

“Nije bilo potrebe da se predstavljam. Oči su mu sve rekle, nas dvojica jako fizički ličimo”, nastavlja Alen Muhić. “Nisam želeo da ulazim, potrajala je ta cigareta i zatim sam otišao. Nema tu mnogo da se kaže.”

Brzo je Muhiću postalo jasno da njegova borba zapravo nije samo unutrašnji jaz između porodice u kojoj je odrastao i koja je uvek uz njega i ljudi koji su ga začeli. Reč je bila o želji da se o zločinu ne ćuti i da deca koja su rođena na isti način znaju da nikako nisu sama.

U tome je Alen puno uspeo. U vreme dok je snimao filmove, već je izašla i Grbavica, filmsko ostvarenje o devojčici koja godinama, iz majčine priče, veruje da joj je otac časno poginuo u ratu. Ipak, slučajno saznaje da joj je otac silovatelj i da je ona zapravo rođena ovim činom. Ispostavilo se da je ovo ostvarenje takođe nastalo iz lične priče još jedne devojčice, Ajne Jusić iz Zenice, čiju je majku Bošnjakinju silovao pripadnik hrvatskih snaga tokom rata u Bosni.

DRUGA DECA

foto: almira mehić

Na inicijativu psihijatrice Amre Delić ova deca se okupljaju u Sarajevu od pre desetak godina. Delić je na ovu ideju došla baš 2015. godine, kada je na međunarodnoj konferenciji upoznala decu okupacije iz Nemačke, odnosno rođene iz silovanja počinjenih u Drugom svetskom ratu.

Tako su se upoznali Ajna i Alen.

“Ajna i ja nismo mnogo govorili tada, nismo imali potrebu da pričamo do dugo u noć. Mi smo se jednostavno poznavali. Odmah se stvorio taj osećaj”, kaže Muhić. “Zato smo brzo sagledali stvari, da vidimo šta možemo uraditi, da iz tog osećaja izađe nešto dobro. Ja jesam dete rođeno iz silovanja, ali nisam čovek koji mrzi.”

Danas je Alen Muhić otac troje dece i zdravstveni radnik Hitne pomoći Goražda, visok je i stasit čovek koji deluje kao da je uvek u pokretu. Važan deo njegove ličnosti jeste i to da je postao glasni borac za ljudska prava koji je sa Ajnom Jusić i psihijatricom Amrom Delić napravio prvo na svetu udruženje dece rođene iz ratnog silovanja. Udruženje prihvata žrtve svih nacionalnosti.

“Mi smo se zajedno morali pomiriti sa tim da prošlost ne možemo da promenimo, ali je na nama budućnost. To je neki motiv koji

Udruženje nosi. Ono oko čega smo se najpre složili jeste da ne smemo da pravimo nikakve podele među decom”, govori Muhić. “Nisam ništa drugačiji od nekog deteta koje živi u srpskom ili hrvatskom delu Bosne i koje je nastalo na isti način kao i ja. Jedino što sam ja možda izašao u javnost, a neko drugi još pati u tišini.”

Autorka ovog teksta je pre nekoliko godina upoznala i Ajnu u Sarajevu i posetila ovo Udruženje. U njemu su po zidovima svuda polepljeni dečiji crteži. Ali ne iz sretnog detinjstva. To su priče zaboravljene dece rata, a isti naziv nosi i samo udruženje. Nekadašnja deca, a danas već odrasli ljudi javljaju im se iz celog sveta, jer su mnogi, iako rođeni u Bosni, usvojeni i po drugim zemljama. Samo neki od njih saznali su pravu istinu o tome kako su začeti i poželeli su da razgovaraju i sa drugima.

Među njima je i Lejla Dejmon iz Velike Britanije. Nju su sa ratišta Bosne u Mančester odveli muž i žena koji su u tom trenutku bili ratni reporteri britanskog Bi-bi-sija. Pronašli su je u sirotištu i odlučili da je usvoje. Nakon brojnih teških godina, Lejla je preko Udruženja “Zaboravljena deca rata” došla u Bosnu, a zatim se 2017, nakon dugotrajnog dopisivanja, upoznala sa biološkom majkom. I danas se posećuju i čuju.

KNJIGA ZA MIRNIJE SPAVANJE

Alen i Ajna nisu samo obični aktivisti. Oni su ljudi koji su postavili temelje za svetsku praksu. Njihovom zaslugom je Bosna i Hercegovina postala prva država sveta koja priznaje prava ovoj deci kao civilnim žrtvama rata. Zakonska regulativa usvojena je prvo 2022. godine u distriktu Brčko, a zatim i u Federaciji. Odnedavno im država omogućava pravo prvenstva pri dobijanju stana, stipendije, studentskog doma, što su sve mogućnosti koje nekima znače puno.

Bosna je bila prekretnica uopšte za pravni tretman silovanja kao ratnog zločina. Zahvaljujući svedočenjima silovanih žena, ali i muškaraca iz Bosne, ratno silovanje je, presudama Međunarodnog suda u Hagu, prvi put proglašeno i zločinom protiv čovečnosti. Danas žrtve i u Federaciji i u Republici Srpskoj primaju određenu mesečnu naknadu. Ona je uvedena i u drugim zemljama bivše Jugoslavije – osim u Srbiji.

Alen Muhić je odlučio da sledi primer ovih hrabrih ljudi i ceo život posvetio razotkrivanju počinilaca ali i skidanju stigme sa žrtava, pogotovo dece rođene iz silovanja. U pojedinim delovima Bosne žene su po silovanju namerno držane u zatočeništvu, što je bio svojevrsni monstruozni način nacionalističke osvete, da bi rodile decu čiji su očevi druge nacionalnosti. Tako se ispostavilo da se broj ove dece meri u stotinama. Jedan od Alenovih načina da se zločin ne zaboravi a da žrtve – pogotovo one koje u tišini pate – dožive katarzu, jeste i njegova letos objavljena knjiga Ja sam Alen, uz čiji naslov ide i podnalov – “Knjiga o mom postanku”.

“Namerno sam dodao ovaj deo o postanku, jer je važno da sva deca koja su rođena kao ja znaju da ih način na koji su došli na svet ne određuje do kraja života”, objašnjava Alan Muhić. “Zato mi je bitno i da ljudima objasnim da nisam depresivan čovek koji decenijama tuguje zbog svoje sudbine. Naprotiv, srećan sam čovek koji uživa u životu i svojoj porodici. A za to kako sam postao odgovoran je neko drugi, pa mu neću dozvoliti da na mene prenese ni trunku mržnje”.

Voli da kaže i da ovo nije knjiga za laku noć, ali jeste knjiga posle koje će neki ljudi možda mirnije spavati. Dodaje i da ga je pisanje oslobodilo poput nekog psihološkog teatra, pomoglo mu da shvati sopstvena osećanja iz vremenske perspektive, ali i dečije reakcije koje je imao. Nikada na papir nije želeo da prenese nacionalnu ili bilo kakvu vrstu mržnje: “Knjigu nisam napisao iz besa ili želje za osvetom, već iz potrebe da se sazna istina. I, prvenstveno, zbog druge dece.”

Dodaje i da ga ne čudi što za masovna silovanja žena, i to različitih nacionalnosti, tokom rata u Bosni, ali i za decu koja su iz ovih zločina rođeni, mnogi ljudi u Srbiji ne znaju. To mu, kaže, daje i dodatni podstrek da gura knjigu jer veruje da će tako svako ličnije osetiti kroz šta su neke kompletne porodice prošle.

U PROTESTE I MARKO I MUHAMED

Alen Muhić voli da dolazi u Beograd, sa porodicom često zimuje na Zlatiboru, a kaže da ne vidi mesta bilo kakvim nesuglasicama na Balkanu.

“Jako me je ganulo kada sam video koliko je Beograd predivno dočekao studente iz Novog Pazara i koliko se zajedno trude u protestima”, kaže Muhić. “Bio sam ganut kada sam video kako oni lepo sarađuju, druže se, koliko su se jedni drugima našli, pa su čak zajedno i do Strazbura išli da traže bolju budućnost za sve. Oni mogu da posluže kao primer starijim generacijama. Moramo da budemo svesni da je mladima već pun kofer svađa i podela, oni ne žele da žive kao njihovi dedovi, pa ni očevi.”

Vlast u Srbiji vidi jako sličnoj onoj u BiH: “Tu i dalje vladaju političari koji vuku korene iz devedesetih, ali i dalje ne odgovaraju za sve što su počinili. Mene apsolutno ne zanima da li se neko zove Marko ili Muhamed. Ali nema šanse da nešto promenimo dok se slične podele prave. Mi u zavadi, a političari srećni, rade šta im volja. Zato se nama ratovi stalno i ponavljaju.”

Daje i gorko živopisan dokaz ovog načina razmišljanja. Nakon što je objavio knjigu, javila mu se devojka iz Novog Sada koja je rođena na isti način kao i on, u ratnom silovanju u Bosni. Ipak, usvojena je u Srbiji i živi kao pravoslavna vernica. Tada je shvatio kako bi i on danas, da ga je primila porodica iz Srbije, odrastao u drugoj veri i nacionalnosti. Ali je ubeđen da je to potpuno nevažno: “Mi ne biramo veru ili nacionalnost. Ali biramo biti ljudi, a toj devojci je ova knjiga mnogo značila, gde god se ona nalazila.”

Alenov najstariji sin danas ima isto godina kao on kada je saznao strašnu istinuo svom postanku. Planira da mu sve ispriča, ali kaže da njegovo dete srećom ne odrasta u istim uslovima, tako da ne bi puno razumeo kada bi mu u ovom trenutku ispričao sopstveno detinjstvo. Ali knjiga će “ćutati” na polici, kada bude spreman za nju. Jer je važno da ovu priču svi znaju.